Nisu svi ljudi koji pokazuju depresivne simptome klinički depresivni. Postoji značajna razlika između kliničke depresije i depresivnosti. Danas pojedine statistike tvrde da svaki drugi čovek u Srbiji pati od nekolicine simptoma depresije. Ne možemo, međutim, reći da je svaki drugi stanovnik Srbije depresivan. Pre bismo rekli da se oseća depresivno. Dok depresija predstavlja mentalno oboljenje, depresivnost predstavlja nezdravo osećanje.
Zašto je sve više ljudi depresivno?
Ovo pitanje je, u najmanju ruku, kompleksno i tiče se, u velikoj meri, socijalnih uslova života. Socijalno utiče na psihičko, a psihičko je povezano s fizičkim. Radi se, dakle, o nizu ispreplitanih faktora koji utiču na pojačano nezadovoljstvo životom, svetom i sobom.
Naše društvo, ne samo srpsko, već generalno, evropsko i američko, je društvo koje u velikoj meri otuđuje čoveka od njegovog pravog Ja. Više nego ikad se prave oštre razlike između bogatih i siromašnih, obrazovanih i manje obrazovanih, onih koji „mogu“ (šta god mogli) i onih koji to ne mogu. Paralelno s povlačenjem jasnih i oštrih crta između klasa (da ne kažem kasti), sve ove razlike se na pojavnom nivou maskiraju, odnosno negiraju.
„Kapitalizam je postao socijalizam za bogate“ kaže Žižek, veoma svedeno, i pogađa suštinu dešavanja u svetu. Niko se ne usuđuje da kaže da je „car go“, niko se ne usuđuje da se razlikuje, jer su razlike danas praćene ozbiljnim sankcijama.
Šta hoću da kažem? Uprkos postojanju drastičnih razlika među ljudima i klasama, društvo propagira jednu novu, potpuno suprotnu poruku, koja glasi: „mi smo svi jednaki“. Dakle, nećemo osuđivati nikakve različitosti, osuđivaćemo ranije vreme koje je dozvoljavalo osuđivanje različitosti. Gnušaćemo se nad prethodnim robovlasničkim sistemom i svakojakim nepravdama iz prošlosti. Mi danas živimo u demokratiji, i kao prave demokrate – prihvatamo. Ako se car šeta go, ne samo da ga nećemo osuditi, već nećemo smeti to ni da primetimo. Ako živimo u „strahovladi“, nije čudno da pod uticajem straha menjamo percepciju – „bolje da ćutimo- sigurniji smo“.
Tu i tamo se pojave pojedinci koji primete da je car go. Ponekada se, istini za volju, pojave i čitavi pokreti koji se trude da ukažu na nepravilnosti. Međutim, kao što je rečeno, za takvo ponašanje slede sankcije. Ništa nije lakše nego ugušiti mali pokret „drznika“ i „buntovnika“ koji pokušavaju da uruše našu demokratiju i jednakost. Ne moraju čak nikakve vlasti da se umešaju u to, drugi uplašeni pojedinci, sledbenici pojedinih ideologija će se sami javiti da „otklone nepravilnosti“ i vrate poredak u prethodno stanje. Što je sigurno- sigurno je.
Kada se, s druge strane, pojavi neki pronicljivi pojedinac koji naivno pomisli da nema ničeg lošeg u ukazivanju na činjenicu da se car šeta bez odela – on biva stigmatizovan, obeležen ličnom duševnom patologijom, ponekad hospitalizovan ili, u najmanju ruku, savetovan da se „smiri“ i potraži profesionalnu pomoć. Rekli bi ljudi da je preosetljiv, malo se gubi, iskače iz koloseka…treba mu malo vremena da se sredi.
Tako dolazimo do grube podele na dva sloja ljudi. One iz viših klasa kojima odgovara da veruju da su jednaki, iako znaju da nisu, i onih iz nižih klasa, koji su uplašeni da bi primetili razlike, ili (ako su ih već primetili) dovoljno su uplašeni da o njima govore. Dolazimo do podele kod oba sloja. Jedni ćute jer im (bar u njihovom doživljaju) odgovara položaj koji imaju. Dok drugi ćute iz straha od osude, stigme ili „nečeg goreg“.
I jedni i drugi su podeljeni, i jedni i drugi otuđeni…ali i jedni i drugi znaju da bi im „bilo bolje da ćute“.
Te usled toga, svi ćute.
Ćutanje o istini i potiskivanje istine, podeljenosti u ljudima, nije teško zaključiti, vode raznoraznim poremećajima. No, da ostavimo po strani psihijatrijske poremećaje – ćutanje o istini i potiskivanje istine, sami po sebi, vode do podeljenosti u ljudima. Ako čoveka nešto tera da bude podeljen, logično je da ne može da bude ceo. Ako nije ceo, nije u kontaktu sa sobom. Ako nije u kontaktu sa sobom, nešto mu fali. I baš na tom mestu gde nešto fali, javlja se osećanje depresivnosti.
Depresivnost možemo shvatiti kao odsustvo smisla ili kao iskrivljen smisao ili kao prazninu na mestu gde je smisao nekada bio, pa je postao pokriven „višim ciljevima“. Čijim „višim ciljevima“? Sigurno ne višim ciljevima te osobe. Kada bi bilo tako, ne da ne bi bilo depresivnosti, već bi bilo sreće i ispunjenja. Međutim, kada se tuđi „viši ciljevi“ prihvate kao lični, a kada se taj postupak ne odigrava iz želje i iskrenog verovanja u dobrobit tih ciljeva, već iz straha i ideje da „to tako treba“, onda dolazi do otuđenja od onoga što jesmo zarad očuvanja iluzije o ličnoj dobrobiti.
Kada nismo ono što jesmo, moramo biti ono što nismo. I koliko god ćutali o tome, osećaj nezadovoljstva, besmisla, bunta i, u krajnjoj instanci, mržnje, koliko god bio prikriven, mora da se javi.
Budući da su etiketiranje, optužbe, svi gestovi otvorene agresivnosti, a posebno ispoljavanje mržnje – danas sankcionisani, neprihvatljivi osuđeni kao patogeni, kako po društvo, tako i po pojedinca, jedino što ljudi mogu uraditi s njima se svodi na njihovo zadržavanje u unutrašnjosti. Međutim, „zadržavanje negativnog u unutrašnjosti“ ne može da se zadrži bez posledica. Emocije su dinamične i traže svoj put pražnjenja. Ukoliko ne mogu da izađu van ljudi, okrenuće se protiv njih.
Prema mnogim poznatim shvatanjima, i depresija i depresivnost, predstavljaju mržnju okrenutu ka pojedincu koji iz određenih razloga ne sme da je izbaci iz sebe. Kako su društvene sankcije mnogo opasnije od onih koje možemo dobiti od roditelja, a paralelno s tim, roditelji su pod uticajem društva i, još da dodamo, deca su pod uticajem roditelja koji su pod uticajem društva, ne čudi nas da se rađaju čitave generacije depresivnog raspoloženja. S kolena na koleno se guši singularnost ljudi, a propagira „individualnost“. Čak su i reči dobile značenje koje im izvorno nije pripadalo. Kada kažemo „individualnost“ većina bi pomislila na ostvarenje individualnih potencijala, izvesnu vrstu nezavisnosti. Ali, ako pogledamo šta se danas smatra pod individualnošću, videćemo da se ona, zapravo, odnosi na prethodno pomenutu jednakost među ljudima. Svako se danas individualizira na, manje više, istovetan način. Pod maskom jednakosti, iskrivljenim pojmovima, urušenim vrednostima, većina ljudi ni ne obraća pažnju na proces samootuđenja. Međutim, samootuđenje je sveprisutno.
Sve je više klijenata koji psihoterapiju potraže zbog osećaja besmisla, unutrašnje praznine ili depresivnosti. Po pravilu na početku tretmana ne znaju da kažu zašto se osećaju tako kako se osećaju. Živeli su, kažu, kako je „trebalo“, obavljali su sve svoje zadatke, bili su poslušni, bili su dobra deca…ali je nešto stalo na put njihove lične istine.
Kako društvo utiče na javljanje osećaja depresivnosti? Naslov je ovog teksta, kao i načelno pitanje. Odgovori su već u tekstu ponuđeni. Valjalo bi za kraj još, ako je moguće, direktnije odgovoriti na ovo pitanje. Ono utiče i direktno i indirektno. Direktan uticaj društva se najbolje ogleda u (sadržinski) praznim, ali emocionalno nabijenim ideološkim govorima koji zavode mase. Indirektan uticaj je, verujem, perfidniji i jači. Sve društvene i državne institucije poprimaju karakter vladajuće ideologije. Ono što je „gore“ osmišljeno, putem raznoraznih institucija, ide direktno u unutrašnjost subjekata u razvoju. Lična istina, tako, ostaje maskirana, a na njeno mesto dolazi sijaset poruka na temu „kako treba živeti“.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Društveni uticaj na javljanje depresivnosti
Piše: Renata Senić
Nisu svi ljudi koji pokazuju depresivne simptome klinički depresivni. Postoji značajna razlika između kliničke depresije i depresivnosti. Danas pojedine statistike tvrde da svaki drugi čovek u Srbiji pati od nekolicine simptoma depresije. Ne možemo, međutim, reći da je svaki drugi stanovnik Srbije depresivan. Pre bismo rekli da se oseća depresivno. Dok depresija predstavlja mentalno oboljenje, depresivnost predstavlja nezdravo osećanje.
Zašto je sve više ljudi depresivno?
Ovo pitanje je, u najmanju ruku, kompleksno i tiče se, u velikoj meri, socijalnih uslova života. Socijalno utiče na psihičko, a psihičko je povezano s fizičkim. Radi se, dakle, o nizu ispreplitanih faktora koji utiču na pojačano nezadovoljstvo životom, svetom i sobom.
Naše društvo, ne samo srpsko, već generalno, evropsko i američko, je društvo koje u velikoj meri otuđuje čoveka od njegovog pravog Ja. Više nego ikad se prave oštre razlike između bogatih i siromašnih, obrazovanih i manje obrazovanih, onih koji „mogu“ (šta god mogli) i onih koji to ne mogu. Paralelno s povlačenjem jasnih i oštrih crta između klasa (da ne kažem kasti), sve ove razlike se na pojavnom nivou maskiraju, odnosno negiraju.
„Kapitalizam je postao socijalizam za bogate“ kaže Žižek, veoma svedeno, i pogađa suštinu dešavanja u svetu. Niko se ne usuđuje da kaže da je „car go“, niko se ne usuđuje da se razlikuje, jer su razlike danas praćene ozbiljnim sankcijama.
Šta hoću da kažem? Uprkos postojanju drastičnih razlika među ljudima i klasama, društvo propagira jednu novu, potpuno suprotnu poruku, koja glasi: „mi smo svi jednaki“. Dakle, nećemo osuđivati nikakve različitosti, osuđivaćemo ranije vreme koje je dozvoljavalo osuđivanje različitosti. Gnušaćemo se nad prethodnim robovlasničkim sistemom i svakojakim nepravdama iz prošlosti. Mi danas živimo u demokratiji, i kao prave demokrate – prihvatamo. Ako se car šeta go, ne samo da ga nećemo osuditi, već nećemo smeti to ni da primetimo. Ako živimo u „strahovladi“, nije čudno da pod uticajem straha menjamo percepciju – „bolje da ćutimo- sigurniji smo“.
Tu i tamo se pojave pojedinci koji primete da je car go. Ponekada se, istini za volju, pojave i čitavi pokreti koji se trude da ukažu na nepravilnosti. Međutim, kao što je rečeno, za takvo ponašanje slede sankcije. Ništa nije lakše nego ugušiti mali pokret „drznika“ i „buntovnika“ koji pokušavaju da uruše našu demokratiju i jednakost. Ne moraju čak nikakve vlasti da se umešaju u to, drugi uplašeni pojedinci, sledbenici pojedinih ideologija će se sami javiti da „otklone nepravilnosti“ i vrate poredak u prethodno stanje. Što je sigurno- sigurno je.
Kada se, s druge strane, pojavi neki pronicljivi pojedinac koji naivno pomisli da nema ničeg lošeg u ukazivanju na činjenicu da se car šeta bez odela – on biva stigmatizovan, obeležen ličnom duševnom patologijom, ponekad hospitalizovan ili, u najmanju ruku, savetovan da se „smiri“ i potraži profesionalnu pomoć. Rekli bi ljudi da je preosetljiv, malo se gubi, iskače iz koloseka…treba mu malo vremena da se sredi.
Tako dolazimo do grube podele na dva sloja ljudi. One iz viših klasa kojima odgovara da veruju da su jednaki, iako znaju da nisu, i onih iz nižih klasa, koji su uplašeni da bi primetili razlike, ili (ako su ih već primetili) dovoljno su uplašeni da o njima govore. Dolazimo do podele kod oba sloja. Jedni ćute jer im (bar u njihovom doživljaju) odgovara položaj koji imaju. Dok drugi ćute iz straha od osude, stigme ili „nečeg goreg“.
I jedni i drugi su podeljeni, i jedni i drugi otuđeni…ali i jedni i drugi znaju da bi im „bilo bolje da ćute“.
Te usled toga, svi ćute.
Ćutanje o istini i potiskivanje istine, podeljenosti u ljudima, nije teško zaključiti, vode raznoraznim poremećajima. No, da ostavimo po strani psihijatrijske poremećaje – ćutanje o istini i potiskivanje istine, sami po sebi, vode do podeljenosti u ljudima. Ako čoveka nešto tera da bude podeljen, logično je da ne može da bude ceo. Ako nije ceo, nije u kontaktu sa sobom. Ako nije u kontaktu sa sobom, nešto mu fali. I baš na tom mestu gde nešto fali, javlja se osećanje depresivnosti.
Depresivnost možemo shvatiti kao odsustvo smisla ili kao iskrivljen smisao ili kao prazninu na mestu gde je smisao nekada bio, pa je postao pokriven „višim ciljevima“. Čijim „višim ciljevima“? Sigurno ne višim ciljevima te osobe. Kada bi bilo tako, ne da ne bi bilo depresivnosti, već bi bilo sreće i ispunjenja. Međutim, kada se tuđi „viši ciljevi“ prihvate kao lični, a kada se taj postupak ne odigrava iz želje i iskrenog verovanja u dobrobit tih ciljeva, već iz straha i ideje da „to tako treba“, onda dolazi do otuđenja od onoga što jesmo zarad očuvanja iluzije o ličnoj dobrobiti.
Kada nismo ono što jesmo, moramo biti ono što nismo. I koliko god ćutali o tome, osećaj nezadovoljstva, besmisla, bunta i, u krajnjoj instanci, mržnje, koliko god bio prikriven, mora da se javi.
Budući da su etiketiranje, optužbe, svi gestovi otvorene agresivnosti, a posebno ispoljavanje mržnje – danas sankcionisani, neprihvatljivi osuđeni kao patogeni, kako po društvo, tako i po pojedinca, jedino što ljudi mogu uraditi s njima se svodi na njihovo zadržavanje u unutrašnjosti. Međutim, „zadržavanje negativnog u unutrašnjosti“ ne može da se zadrži bez posledica. Emocije su dinamične i traže svoj put pražnjenja. Ukoliko ne mogu da izađu van ljudi, okrenuće se protiv njih.
Prema mnogim poznatim shvatanjima, i depresija i depresivnost, predstavljaju mržnju okrenutu ka pojedincu koji iz određenih razloga ne sme da je izbaci iz sebe. Kako su društvene sankcije mnogo opasnije od onih koje možemo dobiti od roditelja, a paralelno s tim, roditelji su pod uticajem društva i, još da dodamo, deca su pod uticajem roditelja koji su pod uticajem društva, ne čudi nas da se rađaju čitave generacije depresivnog raspoloženja. S kolena na koleno se guši singularnost ljudi, a propagira „individualnost“. Čak su i reči dobile značenje koje im izvorno nije pripadalo. Kada kažemo „individualnost“ većina bi pomislila na ostvarenje individualnih potencijala, izvesnu vrstu nezavisnosti. Ali, ako pogledamo šta se danas smatra pod individualnošću, videćemo da se ona, zapravo, odnosi na prethodno pomenutu jednakost među ljudima. Svako se danas individualizira na, manje više, istovetan način. Pod maskom jednakosti, iskrivljenim pojmovima, urušenim vrednostima, većina ljudi ni ne obraća pažnju na proces samootuđenja. Međutim, samootuđenje je sveprisutno.
Sve je više klijenata koji psihoterapiju potraže zbog osećaja besmisla, unutrašnje praznine ili depresivnosti. Po pravilu na početku tretmana ne znaju da kažu zašto se osećaju tako kako se osećaju. Živeli su, kažu, kako je „trebalo“, obavljali su sve svoje zadatke, bili su poslušni, bili su dobra deca…ali je nešto stalo na put njihove lične istine.
Kako društvo utiče na javljanje osećaja depresivnosti? Naslov je ovog teksta, kao i načelno pitanje. Odgovori su već u tekstu ponuđeni. Valjalo bi za kraj još, ako je moguće, direktnije odgovoriti na ovo pitanje. Ono utiče i direktno i indirektno. Direktan uticaj društva se najbolje ogleda u (sadržinski) praznim, ali emocionalno nabijenim ideološkim govorima koji zavode mase. Indirektan uticaj je, verujem, perfidniji i jači. Sve društvene i državne institucije poprimaju karakter vladajuće ideologije. Ono što je „gore“ osmišljeno, putem raznoraznih institucija, ide direktno u unutrašnjost subjekata u razvoju. Lična istina, tako, ostaje maskirana, a na njeno mesto dolazi sijaset poruka na temu „kako treba živeti“.
Povezane teme: