Odgovara: Renata Senić, dipl. psiholog i psihološki savetnik
Da li ljubav podrazumeva emotivnu zavisnost od partnera?
Renata: Ne. Ljubav podrazumeva upravo suprotno – slobodu- da volimo, da ostanemo, da rastemo i razvijamo se s partnerom, da dajemo i primamo. Ljubav i zavisnost kod odraslih ljudi se nikako ne mogu poistovetiti. Kada pričamo o deci, stvari su malo drugačije. Beba je najfragilnije živo biće koje ne može da opstane bez majke ili nekog ko vrši funkciju majke. U ranim danima života dete jeste zavisno od majke, ono je deo nje i u tom stopljenom odnosu postavlja temelje za život. Međutim, kako razvoj odmiče, dete osamostaljuje i izrasta u nezavisnu jedinku. Veza stabilnih odraslih ljudi je prožeta željom da budu zajedno. Ukoliko se ta želja doživljava kao potreba, kao nešto što mora po svaku cenu da se održi, razmišljamo da verovatno postoje neki nerazrešeni razvojni zadaci iz prošlosti.
Ako voljena osoba kaže “nema mi života bez tebe” treba li druga da se se raduje ili da se zabrine?
Renata: Ukoliko osoba ozbiljno saopšti da joj nema života bez partnera, to može biti shvaćeno kao signal za uzbunu. Iako većina ljudi voli da bude voljena i da ima bliske odnose s drugima, u odraslom dobu ljudima ljubav nije potrebna da bi preživeli. Od nedostatka ljubavi odrasli ljudi ne umiru. Izjave poput “nema mi života bez tebe” mogu biti izrečene kao izraz želje da se partner zadrži. U ozbiljnijim slučajevima, mogu biti izraz iskrenog (mada iracionalnog) uverenja pojedinca da ne može da opstane bez voljene osobe. Ukoliko se zaista radi o iskrenom uverenju, to može biti indikator ozbiljnih problema.
Jesu li ovom “simptomu” skloniji muškarci ili žene u u čemu se ogleda razlika?
Renata: Budući da je za svaki odnos potrebno dvoje, u zavisničkom odnosu su obe strane zavisne. Pošto i dalje postoje sredine koje podržavaju strogo patrijarhalno vaspitanje prema kome je žena potčinjena muškarcu, neki smatraju da žene češće bivaju podređene u odnosu na muškarce. Međutim, može se posmatrati i s druge strane. U zavisničkom odnosu se uloge smenjuju, te potčinjeni partner neretko postaje “progonitelj” onog dominantnog. Dinamika takvog odnosa ne podrazumeva jasno podeljene uloge gde jedan partner uvek biva potčinjen drugom. Štaviše, čak i oni prevashodno dominantni partneri u zavisničkom odnosu mogu biti viđeni kao zavisnici od svoje dominantne uloge. Sam odnos – zavisnički odnos je taj koji partnere drži na okupu. Biti u funkciji drugog, nerazlučen od drugog je ono što je u takvim odnosima najbitnije. Stoga partnere možemo posmatrati kao međusobno zavisne.
Kako se ovaj fenemen tretira u psihologiji – kao poremećaj ili bolest?
Renata: Zavisnost je fenomen koji može menjati način ispoljavanja. Ako pričamo o zavisničkim strukturama ličnosti, možemo reći da se radi o osobama kojima nedostaje sposobnost da budu samostalne, nemaju jasno zaokružen identitet i koje su stalno u potrazi za nečim/nekim ko će da ih “popuni”. U tom smislu “zavisnost od ljubavi” predstavlja samo jednu od manifestacija nedovoljne integrisanosti i može se videti kao razvojni propust.
Koliko idealizacija voljene osobe koju gubimo doprinosi da smo uvereni
da bez nje ništa više neće imati smisla?
Renata: Smatram da je tu primarna ideja da bez drugog “nismo ništa”. Osobe sklone takvom mišljenju su sklone i da pronađu partnera kog će potom idelazovati, ne bi li potkrepile inicijalnu ideju o potrebi za pripadanjem.
Kako je najbezbolnije postupiti kad postanemo svesni da biće žudnje, ljubavi i patnje definitivno odlazi?
Renata: Ukoliko neko odluči da ne želi da bude u vezi/braku, najbezbolnije po obe strane bi bilo da se takva odluka poštuje. Ljubav podrazumeva slobodu, pa i slobodu da se odnos prekine. Zavisničke veze podrazumevaju iluziju da možemo kontrolisati drugu osobu, međutim to uvek jeste samo iluzija i ništa više od toga.
Navedite konkretne savete za pomoć (razvijanje samopoštovanja, samosvesti i konačno svesti da je nečemu došao kraj)?
Renata: Odrasli ljudi su sposobni da opstaju bez drugih. Uvek je korisno setiti se te činjenice i biti razuman. Samopoštovanje integrisanih odraslih ljudi nije u funkciji druge osobe. Kada kod se neko oseti kao da je ceo svet poljuljan jer je ostavljen/a, bilo bi jako korisno da preispita racionalnost, logičnost i korist od takvog mišljenja. Sećanje na uspešno razrešene prethodne “ljbavne krize” i činjenica da nijedan čovek nije manje ili više vredan zato što ga neko voli ili ne voli su dobri saveznici za očuvanje “celovitosti” nakon raskida.
Je li potrebna pomoć psihologa, kako se sprovodi lečenje i koliko traje? Da li su to već takve formirane ličnosti koje će u svakoj sledećoj vezi da se vežu do srži za nekoga?
Renata: Ljudi u ovom slučaju potraže pomoć kada uvide da uprkos “zdravom razumu” uporno ponavljaju neke samoporažavajuće obrasce. Da, često se radi o osobama koje isti obrazac ponavljaju u svim bitnim odnosima. Kako je goreopisano, njima je odnos taj koji je bitan. U zavisničkim odnosima partner više vrši funkciju nego što je viđen kao ličnost za sebe. Psihološka pomoć u tom slučaju često biva usmerena na razumevanje razloga iz kojih pojedinac uporno teži zavisničkim odnosima. Kada se ti razlozi razjasne, osoba je spremnija da napusti stare obrasce i usvoji zrelije i uzrastu prilagođenije. Trajanje psihoterapije je uvek individualno i zavisno od mnogih činilaca. Međutim, savetovanje i psihoterapija jesu blagotvorne, uspešne i metode izbora za prevazilaženje ljubavnih i partnerskih teškoća.
Kakve sve zavisnosti postoje u vezi ili braku? Molim vas i da navedete barem dva primera iz Vaše prakse (ukratko)?
Renata: Osobe sklone građenju zavisničkih veza mogu generalizovati zavisnost na više aspekata odnosa. Ljudi postaju zavisni od samog nezdravog i prožimajućeg odnosa. U sadomazohističkim vezama nije retko da osoba bude “zavisna” od neke vrste poniženja, da verbalnu ili fizičku agresiju dovodi u vezu sa seksualnim uzbuđenjem. Kako će se zavisnost ispoljiti je manje bitno od od činjenice da se sadomazohistički odnos odražava upravo iz nezdrave potrebe za patnjom.
Da li je teže ovom koji gubi ili onom koji odlazi, a nikako da se oslobodi nametnutih “okova” i dočepa željene slobode?
Renata: kad god se odnos prekine, možemo reći da obe strane gube, samim tim što više nisu zajedno. S druge strane, prekidom nezdravog odnosa su zapravo svi na dobitku. Za odnos je potrebno dvoje, a odnos uglavnom formiraju kompatibilne osobe. Iz tog razloga se smatra da su osobe u zavisničkim ili sadomazohističkim odnosima međuzavisne. Međutim ako pretpostavimo da jedan od partnera prekida odnos jer ne želi više da pati u istom, onda možemo pretpostaviti i da je ta osoba integrisanija, te da će lakše podneti razdvajanje. Ali ni to ne mora biti garancija da se takav odnos neće ponoviti u budućnosti, posebno ako se ne razjasne razlozi za pravljenje nezdravih veza.
This entry was posted in Partnerske teme. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Zavisnost u ljubavi za “Bilje i zdravlje”
Intervju za časopis “Bilje i zdravlje” br. 191.
Intervjuer: G-đa Željka Radulović
Odgovara: Renata Senić, dipl. psiholog i psihološki savetnik
Da li ljubav podrazumeva emotivnu zavisnost od partnera?
Renata: Ne. Ljubav podrazumeva upravo suprotno – slobodu- da volimo, da ostanemo, da rastemo i razvijamo se s partnerom, da dajemo i primamo. Ljubav i zavisnost kod odraslih ljudi se nikako ne mogu poistovetiti. Kada pričamo o deci, stvari su malo drugačije. Beba je najfragilnije živo biće koje ne može da opstane bez majke ili nekog ko vrši funkciju majke. U ranim danima života dete jeste zavisno od majke, ono je deo nje i u tom stopljenom odnosu postavlja temelje za život. Međutim, kako razvoj odmiče, dete osamostaljuje i izrasta u nezavisnu jedinku. Veza stabilnih odraslih ljudi je prožeta željom da budu zajedno. Ukoliko se ta želja doživljava kao potreba, kao nešto što mora po svaku cenu da se održi, razmišljamo da verovatno postoje neki nerazrešeni razvojni zadaci iz prošlosti.
Ako voljena osoba kaže “nema mi života bez tebe” treba li druga da se se raduje ili da se zabrine?
Renata: Ukoliko osoba ozbiljno saopšti da joj nema života bez partnera, to može biti shvaćeno kao signal za uzbunu. Iako većina ljudi voli da bude voljena i da ima bliske odnose s drugima, u odraslom dobu ljudima ljubav nije potrebna da bi preživeli. Od nedostatka ljubavi odrasli ljudi ne umiru. Izjave poput “nema mi života bez tebe” mogu biti izrečene kao izraz želje da se partner zadrži. U ozbiljnijim slučajevima, mogu biti izraz iskrenog (mada iracionalnog) uverenja pojedinca da ne može da opstane bez voljene osobe. Ukoliko se zaista radi o iskrenom uverenju, to može biti indikator ozbiljnih problema.
Jesu li ovom “simptomu” skloniji muškarci ili žene u u čemu se ogleda razlika?
Renata: Budući da je za svaki odnos potrebno dvoje, u zavisničkom odnosu su obe strane zavisne. Pošto i dalje postoje sredine koje podržavaju strogo patrijarhalno vaspitanje prema kome je žena potčinjena muškarcu, neki smatraju da žene češće bivaju podređene u odnosu na muškarce. Međutim, može se posmatrati i s druge strane. U zavisničkom odnosu se uloge smenjuju, te potčinjeni partner neretko postaje “progonitelj” onog dominantnog. Dinamika takvog odnosa ne podrazumeva jasno podeljene uloge gde jedan partner uvek biva potčinjen drugom. Štaviše, čak i oni prevashodno dominantni partneri u zavisničkom odnosu mogu biti viđeni kao zavisnici od svoje dominantne uloge. Sam odnos – zavisnički odnos je taj koji partnere drži na okupu. Biti u funkciji drugog, nerazlučen od drugog je ono što je u takvim odnosima najbitnije. Stoga partnere možemo posmatrati kao međusobno zavisne.
Kako se ovaj fenemen tretira u psihologiji – kao poremećaj ili bolest?
Renata: Zavisnost je fenomen koji može menjati način ispoljavanja. Ako pričamo o zavisničkim strukturama ličnosti, možemo reći da se radi o osobama kojima nedostaje sposobnost da budu samostalne, nemaju jasno zaokružen identitet i koje su stalno u potrazi za nečim/nekim ko će da ih “popuni”. U tom smislu “zavisnost od ljubavi” predstavlja samo jednu od manifestacija nedovoljne integrisanosti i može se videti kao razvojni propust.
Koliko idealizacija voljene osobe koju gubimo doprinosi da smo uvereni
da bez nje ništa više neće imati smisla?
Renata: Smatram da je tu primarna ideja da bez drugog “nismo ništa”. Osobe sklone takvom mišljenju su sklone i da pronađu partnera kog će potom idelazovati, ne bi li potkrepile inicijalnu ideju o potrebi za pripadanjem.
Kako je najbezbolnije postupiti kad postanemo svesni da biće žudnje, ljubavi i patnje definitivno odlazi?
Renata: Ukoliko neko odluči da ne želi da bude u vezi/braku, najbezbolnije po obe strane bi bilo da se takva odluka poštuje. Ljubav podrazumeva slobodu, pa i slobodu da se odnos prekine. Zavisničke veze podrazumevaju iluziju da možemo kontrolisati drugu osobu, međutim to uvek jeste samo iluzija i ništa više od toga.
Navedite konkretne savete za pomoć (razvijanje samopoštovanja, samosvesti i konačno svesti da je nečemu došao kraj)?
Renata: Odrasli ljudi su sposobni da opstaju bez drugih. Uvek je korisno setiti se te činjenice i biti razuman. Samopoštovanje integrisanih odraslih ljudi nije u funkciji druge osobe. Kada kod se neko oseti kao da je ceo svet poljuljan jer je ostavljen/a, bilo bi jako korisno da preispita racionalnost, logičnost i korist od takvog mišljenja. Sećanje na uspešno razrešene prethodne “ljbavne krize” i činjenica da nijedan čovek nije manje ili više vredan zato što ga neko voli ili ne voli su dobri saveznici za očuvanje “celovitosti” nakon raskida.
Je li potrebna pomoć psihologa, kako se sprovodi lečenje i koliko traje? Da li su to već takve formirane ličnosti koje će u svakoj sledećoj vezi da se vežu do srži za nekoga?
Renata: Ljudi u ovom slučaju potraže pomoć kada uvide da uprkos “zdravom razumu” uporno ponavljaju neke samoporažavajuće obrasce. Da, često se radi o osobama koje isti obrazac ponavljaju u svim bitnim odnosima. Kako je goreopisano, njima je odnos taj koji je bitan. U zavisničkim odnosima partner više vrši funkciju nego što je viđen kao ličnost za sebe. Psihološka pomoć u tom slučaju često biva usmerena na razumevanje razloga iz kojih pojedinac uporno teži zavisničkim odnosima. Kada se ti razlozi razjasne, osoba je spremnija da napusti stare obrasce i usvoji zrelije i uzrastu prilagođenije. Trajanje psihoterapije je uvek individualno i zavisno od mnogih činilaca. Međutim, savetovanje i psihoterapija jesu blagotvorne, uspešne i metode izbora za prevazilaženje ljubavnih i partnerskih teškoća.
Kakve sve zavisnosti postoje u vezi ili braku? Molim vas i da navedete barem dva primera iz Vaše prakse (ukratko)?
Renata: Osobe sklone građenju zavisničkih veza mogu generalizovati zavisnost na više aspekata odnosa. Ljudi postaju zavisni od samog nezdravog i prožimajućeg odnosa. U sadomazohističkim vezama nije retko da osoba bude “zavisna” od neke vrste poniženja, da verbalnu ili fizičku agresiju dovodi u vezu sa seksualnim uzbuđenjem. Kako će se zavisnost ispoljiti je manje bitno od od činjenice da se sadomazohistički odnos odražava upravo iz nezdrave potrebe za patnjom.
Da li je teže ovom koji gubi ili onom koji odlazi, a nikako da se oslobodi nametnutih “okova” i dočepa željene slobode?
Renata: kad god se odnos prekine, možemo reći da obe strane gube, samim tim što više nisu zajedno. S druge strane, prekidom nezdravog odnosa su zapravo svi na dobitku. Za odnos je potrebno dvoje, a odnos uglavnom formiraju kompatibilne osobe. Iz tog razloga se smatra da su osobe u zavisničkim ili sadomazohističkim odnosima međuzavisne. Međutim ako pretpostavimo da jedan od partnera prekida odnos jer ne želi više da pati u istom, onda možemo pretpostaviti i da je ta osoba integrisanija, te da će lakše podneti razdvajanje. Ali ni to ne mora biti garancija da se takav odnos neće ponoviti u budućnosti, posebno ako se ne razjasne razlozi za pravljenje nezdravih veza.