Trudnica, trudnoća i porođaj

Autor: Renata Senić

Kada žena zatrudni, ona bukvalno prelazi u drugo stanje. Njen život se menja i ona toga postaje svesna. I žene koje su želele i planirale decu, kao i one koje su iznenada zatrudnele, u najvećem broju slučajeva prolaze kroz faze straha, ponekad i panike oko promena koje ih čekaju. Ponekad se dešava da se trudnica kaje što je sebi dozvolila da zatrudni, ali ipak rešava da zadrži dete. U nekim trenucima se nerođeno dete doživljava kao uljez koji dolazi da uništi dotadašnji život.

Poznati psihoanaličar Winnicott piše da je «trudnoća kretanje u susret opasnosti da svojevoljno usmerite svoje zanimanje na jednu stvar, na maleno muško ili žensko ljudsko biće, što će ugledati svet. Ta devojčica ili dečak će biti vaši u najdubljem  mogućem smislu, a vi ćete biti njena ili njegova». Verovatno je da zbog ovako dubokih osećanja i promena, deca dolaze na svet uprkos početnim dilemama i odricanjima. Žena u drugom stanju trpi različite promene i upušta se u izazove, ona svesno menja svoj život. Smatram zanimljivom činjenicu da su o ovoj fundamentalno ženskoj pojavi često pisali muškarci, koji su svakako došli do vrednih zapažanja. Iako postoje veoma precizni opisi drugog stanja, ono se ne može razumeti dok se ne iskusi. Tako se ni dete ne može razumeti dok se ne upozna. Iz tog razloga bilo bi poželjno da trudnica bude svesna šta je čeka, jer je to težak zadatak koji se sastoji u pružanju «dovoljno dobrog materinstva». Danas se sprovode istraživanja beba u stomaku, koja nam donose plodne zaključke o tome koliko je beba osećajno biće i koliko je sposobna da uči čak i nerođena. Jedno od tih istraživanja kaže da beba još u stomaku čuje govor majke, a kada se rodi, ona to pokazuje tako što joj je majčin glas prijatniji od drugih glasova. Beba je već u stomaku naučila da raspoznaje majku i «strance». Međutim, nije samo glas u pitanju, već i jezik. Iako kada se dete rodi ima urođenu mogućnost da nauči savaki jezik i progovoriće jezikom kulture u kojoj se rodilo, pronađeno je da pozitivnije reaguje na onaj jezik kojim je majka pričala tokom trudnoće. Ovo je jedan od razloga iz kog je biološka majka veoma važna za dete. Majka i još nerođeno dete uspostavljaju poseban odnos. Dete čuje majku i oseća njene emocije, ono se s njom usklađuje još u stomaku. Zato najbolje materinstvo detetu može da pruži njegova prava majka.

Šta kad se beba rodi?

Na ovo veoma komplikovano pitanje se mogu dati samo još komplikovaniji odgovori. U stvari, nemoguće je dati jedinstven odgovor na ovo pitanje, jer je on u mnogo čemu određen i sredinom i ekonomskim uslovima u kojima živite i vašim i bebinim naslednim predispozicijama i mnogim propratnim faktorima. Lakše je reći šta ne raditi kada se beba rodi. Često je pisano o tome šta je nepoželjno ili kobno za vašu bebu, međutim ovakve liste nisu previše poučne jer uvek ostaje praznina u znanju. Naime, iako znate šta da ne radite, vi i dalje ne morate znati šta da radite. Kako onda odgovoriti na ovo pitanje? Do odgovora se ipak može doći, ali jedino uz vaš trud, volju i napor da stvorite detetu najpovoljnije uslove razvoje. Ne postoji gotov recept materinstva koji valja primeniti. Umesto toga postoje smernice koje vi sami treba da prilagodite vašim potrebama i karakteru,  pa čak i modifikujete. Kao prvo, valja shvatiti da je vaša beba biće koje se razvija. Ono se razvija samo, ali uz vašu pomoć. Vi ste tu da mu stvorite najpovoljniju sredinu za razvoj, ali nikako niste tu da biste ga oblikovali po vašoj volji. Dete je biće koje na svet dolazi sa nasleđenim osobinama, ono stiče mnoga iskustva iz dana i dan, ono je već samin rođenjem predisponirano za neke stvari. Dakle, dete nije lutka kojoj ćete vi uliti sve ono poželjno i potrebno. Neka vaša očekivanja to dete nikad neće ostvariti, neka druga će možda čak i prevazići. Ipak, osnovno je shvatiti da dete počinje životni put u kom je ono glavni akter, a vi pomoćna uloga. Ako ne budete poštovali ovaj scenario, vrlo je moguće da ćete se susresti s teškoćama.

Dete je biće u razvoju, ono već u najranijim danima svog života ima neka htenja. Dete zna kada je gladno, kada to nije, ono zna kada mu je vruće, a kada hladno. Vi, kao majka ste njegovo pomoćno sredstvo preživljavanja i zadovoljavanja potreba. Najverovatnije ćete brzo početi da razlikujete bebin plač koji signalizira glad, od onog plača koji signalizira da treba promeniti pelenu. Veoma je bitno da poštujete detetova htenja, umesto da mu namećete sopstvena. Hranjenje je jedno od osnovnih bebinih htenja. U prirodnim uslovima, bebu treba hraniti tačno onda kada ona pokaže da je gladna i treba prestati sa hranjenjem u onom trenutku kada odbije hranu. U realnosti se dešava često sasvim suprotno. Ljudi su čuli ili načuli savete rodbine, starijih pa čak i lekara koji govore o principima vaspitanja i odgoja dece. Takvi saveti nikako ne mogu biti univerzalni. Dete je ljudsko biće, jedinka koja se razlikuje od svake druge. Prema tome, potpuno je nelogično pretpostaviti da postoje univerzalne zakonitosti za dobrobit sve dece. Kultura i tradicija su se ipak pobrinule da mnogi roditelji prave slične greške. Jedna od prvih i osnovnih grešaka vezana za hranjenje je uzimanje redovnih obroka na svaka tri sata. Umesto da sledite ovakva pravila, pustite dete da odlučuje samo kada će jesti. Kada je dete gladno, ono to doživljava kao neopisivu bol, koju odrasli ljudi veoma retko osećaju jer jedu na vreme i pre nego što pregladne. Međutim dete, kada je gladno, oseća jak bol i plače. Ono se tada samo oglašava i nikakva pomoć i prinošenje hrane nije potrebno pre toga. I ne samo da nije potrebno, već je i štetno. Dete koje se sili da jede onda kada mu nije do toga, može imati psihičke probleme u kasnijem životu, a da ni ne bude svesno da oni vode poreklo iz ranog detinjstva kada je bilo primoravano da radi ono što, u stvari, nije želelo. Zvuči kao tortura, zar ne? Ako je ovaj najraniji režim hranjenja strog i ako ga majka obavlja rutinski, može dovesti do kasnijih poremećaja ishrane, kao što su anoreksija, bulimija ili preterana gojaznost. Hranjenje je samo jedan od mnogih zadataka kojima će se majka baviti po rođenju deteta, ali kako napreduje razvoj pojavljuju se i drugi zadaci. Da bi ti zadaci bili otimalno izvršeni potrebno je da je odnos između majke i bebe dobar. Ako je odnos dobar, moguće je da manje greške ne naštete bebi. Ako se beba oseća voljeno i sigurno, manji propusti su dozvoljeni. Ali ako se beba ne oseća sigurno, mehaničko izvršavanje zadataka prema uputstvu za prilagođen razvoj neće biti ni od kakve koristi. Dakle, odnos i toplina su najprimarnije stvari koje treba da budu dobro ustanovljene. Često se roditelji pitaju kada da bebu uče da ide na nošu. Neki roditelji toaletni trening počinju rano, a neki suviše kasno. Bitno je znati da beba pre navršene prve godine nema neurološke osnove za sedenje na noši. Roditelji mogu postići da njihova beba i ranije savlada ovaj zadatak, ali to tada više nije normalno učenje, već neka vrsta dresure. Na kraju prve i početkom druge godine beba postaje dovoljno zrela da sedi na noši i da kontroliše svoje instinktivne potrebe, međutim nije šteta ni da se ovaj zadatak malo odgodi. Mnogo veća šteta je da se dete kruto i strogo privikne na nošu. Dozvolite sebi i vašem detetu da razvoj teče polako. Umokravanje i defeciranje u krevet postaju patološke pojave tek posle četvrte godine. Najbolje bi bilo da kada beba stekne osnove za sedenje na noši, polako i nežno u skladu s njenim tempom, počnete s toaletnim treningom.