Prepoznajte i pobedite sopstvenu iracionalnost

Autor: Renata Senić

Ljudi, apsolutno svi ljudi ponekada prave greške u mišljenju, koje ih mnogo koštaju. Kada mislimo iracionalno, nelogično i nepraktično, sami sebi stvaramo set nezdravih emocionalnih reakcija, iz kojih sledi set nefunkcionalnih ponašanja. Ljudi imaju određene životne filozofije, na osnovu kojih ponekada zahtevaju da svet, stvarnost i život budu izvesni, udobni, lagodni i fer. Mnogi ljudi nisu svesni do koje mere ponekada zahtevaju nemoguće. No, činjenica je da su duboko ukorenjene iracionalnosti sama baza iz koje izviru sve misaone greške. Ako pravimo greške u opažanju sveta, verovatno je da ćemo neadekvatno reagovati na taj svet i razvijati neprilagođena i nezdrava osećanja povodom situacija i događaja koje opažamo u svetu. Stoga bi bilo poželjno upoznati se s najčešćim misaonim greškama koje ljudima padaju na pamet i čine iz uznemirenim povodom različitih stvari. Ne možemo se suočiti s problemom dok ga ne upoznamo. Činjenica je da mnogi od nas samo misle, ne misleći pritom o načinima na koje misle i šta sve to njihovo mišljenje može da proizvede. Ako se ne prepustimo analizi i rasčlanjivanju sopstvenog misaonog toka i pogleda na svet, u opasnosti smo da ne uvidimo gde je problem, kojim smo misaonim greškama skloni i do koje mere nas «pogrešne» misli onesposobljavaju da delujemo u skladu s realnošću.

Greške u mišljenju su u KBT & REBT pristupima poznate pod nazivom «kognitivne distorzije». One se zovu distorzije jer krivotvore realnost. Možemo se zapitati iz kojih bi razloga inteligentan čovek pravio sam sebi probleme, čvrsto se držeći iracionalnih misli za koje ne može naći potvrdu u realnosti? Odgovor je jednostavan. Ljudi su bića želje, i kada nešto strasno žele da se ostvari ili ne ostvari, skloni su da te želje predstave sami sebi kao da «to nešto» mora ili ne sme da ostvari. Na taj način naše želje oblikuju mišljenje, a mišljenje zatim povratno oblikuje naša osećanja. Dok god mislimo iracionalno i pravimo kognitivne distorzije, stvaraćemo sebi nelagodu, set nezdravih osećanja i, verovatno, se ponašati neadekvatno.

Cilj ovog teksta je da Vas upozna s najčešćim greškama u mišljenju – kognitivnim distorzijama, kako biste im se snažno suprotstavili. Dok ih ne prepoznate, one će vladati vama. Kada ih «ulovite», možete ovladati njima i krenuti u borbu protiv njih. Lako je, ukoliko je čovek u toj borbi istrajan.

1. skakanje na zaključak – često se čuje u razgovoru i potencijalnoj svađi da jedan od partnera bez dovoljno argumenata skače na zaključak, koji često bude netačan. Na primer «pošto nećeš da izađes sutra sa mnom, to znači da me ne voliš» ovaj «zaključak» pored toga što lako može biti netačan, nikome ne može biti od koristi, samo  može voditi razbuktavanju svađe i dubljem nerazumevanju među ljudima. Ipak, moguće je da u mislima skačemo na zaključak i tako doprinosimo iskrivljenju naših misli. Na primer, neko može misliti:  «to što nisam zaposlen/a, znači da sam nesposoban/na». Taj vid skoka na zaključak može biti još kobniji po nas. Ako ne izgovorimo to što mislimo, čak nećemo biti u prilici da nam neko kaže da grešimo i uglavnom će te greške voditi nezdravim osećanjima i reakcijama u vidu očajavanja i beznađa, te ćemo sami sebe sputavati u preuzimanju zdrave inicijative.
2. fokusiranje na negativno i zanemarivanje pozitivnog –  osoba može da se fokusira na negativno i zanemaruje pozitivno u gotovo svakoj situaciji u životu. Crno-beli svet ne postoji, a pomenuta misaona distorzija pokušava da vas ubedi u njegovo postojanje. Na primer pojedinac može misliti da je totalni gubitnik i svaki uspeh koji mu se desi, može poricati i obezvređivati, misliti da je to sitnica i slučajnost i da nije njegov lični kvaliet doprineo uspehu. Ako idemo ovom logikom zaključujemo da ni fokusiranje na pozitivno nije nešto realno, jer kao što nije ništa skroz crno, ne može biti ni skroz belo. Međutim, ako osoba preuveličava svoje uspehe, biće joj manje teško nego ako preuveličava svoje neuspehe (makar dok joj se realnost, dovoljno glasno, ne suprotstavi).  Realno sagledavanje stvari je dobitna kombinacija, jer se svaka iluzija na posletku sruši.
3. emocionalno rezonovanje – ovaj tip greške u mišljenju se odnosi na pogrešno definisanje stvari usled preteranog pridavanja značaja našim osećanjima. Na primer, osoba može reći «pošto se osećam ovako bezvredno, to znači da sam ja bezvredna osoba». Takvo razmišljanje se često čuje kod depresivnih osoba koje su sklone da preuveličavaju svoje negativne emocije i da zaključuju na osnovu njih. Ali, to što se neko oseća na bilo koji način ne može dokazivati da je on zaista takav, zar ne?
4. čitanje tuđih misli – ovakvu grešku u mišljenju često prave osobe niskog samopoštovanja i sumnjičave u pogledu drugih ljudi. Jedan primer bi mogao da glasi «pošto sam dobio/la otkaz, moj šef sigurno misli da sam nesposoban/na za taj posao». Čak iako je to istina, to ne možemo znati pretvarajući se da smo sposobni da čitamo tuđe misli. Uvek postoje alternative, a šta osoba misli nikako ne možemo da znamo dok je ne pitamo. Na žalost, ljudi se često ponašaju kao da mogu da čitaju tuđe misli i to ih dovodi u vrlo nepovoljne situacije. Ponekad pobesne i svađaju se, optužuju i čak se razilaze u svađi. U partnerskim vezama se često može videti reakcija koja je posledica uverenja da možemo čitati partnerove misli. Često se ova greška meša i sa emocionalnim rezonovanjem i sa skokom na zaključak. U partnerskim vezama, u kojima se ljudi dobro poznaju, to zaista može predstavljati problem, jer što bolje poznajemo neku osobu to smo uvereniji da možemo znati na koji način ona misli u svakoj pojedinoj situaciji. To zaista i može biti slučaj. Zaista se ljudi mogu zbližiti i upoznati do te mere da s velikom sigurnošću mogu da predvide međusobne reakcije. Ali samo toliko. Dakle, čak i kad možemo da predvidimo tuđe reakcije i misli s velikom sigurnošću, uvek postoje i aspekti koje možda nismo uzeli u obzir i, nikada ne možemo biti potpuno sigurni u naša predviđanja. Ako zaista hoćemo da znamo šta neko misli, najbolje bi bilo da postavimo pitanje, bez naslućivanja i brzopletosti, jer ćemo jedino tako dobiti  pravi odgovor.
5. etiketiranje – ova greška je česta u svakodnevnom govoru. Može se čuti i kao šala kada god nekom dodelimo etiketu za neki postupak. Opaža se i na nacionalnom nivou kada smo u stanju da etiketiramo ceo narod i da ga svedemo pod neki atribut, tipa Englezi su hladni, uzdržani ili Španci su temperamentni. Ovde vidimo primesu i jedne druge misaone greške, koja se zove preterano generalizovanje. Dakle, etiketiramo ceo narod, što dodatno celu stvar čini iracionalnijom. Međutim, etiketiranje koje je pogodnije za stvaranje intenzivnih negativnih emocija je ono koje se odnosi na nas same ili na nama bliske ljude. Tako možemo reći «pošto moj dečko danas kasni, on je neodgovoran» možemo čak reći «pošto moj dečko često kasni on je neodgovoran», a da i dalje ne budemo u pravu. U čemu je stvar? Neko bi rekao da je normalno smatrati da ako osoba često kasni, ona jeste neodgovorna. Međutim,  u okviru terapijske škole REBT & KBT-a to nije tako. Naime, ne možemo reći da dato ponašanje karakteriše osobu. Možemo dati komentar samo na ponašanje, ali ne i na osobu u celinu. Tu je greška. Možemo reći da se neko ko kasni ponaša neodgovorno, i tada bismo bili u pravu. Razlika izgleda minimalna, ali dovodi do veoma različitih reagovanja. Ljudi nisu ni dobri ni loši, i ne možemo ih globalno vrednovati. S druge strane, realno da je vrednujemo određene postupke ljudi, i kritikujemo ili hvalimo izvesna ponašanja. Ako smatramo da je neko ponašanje neodgovorno, bićemo verovatno manje ljuti i uznemireni, nego ako smatramo da je osoba koja se ponela neodgovorno loša, zla, nezrela, grozna i neodgovorna osoba. Dakle, poželjno je suditi o ponašanju date osobe, a ne o celoj ličnosti na osnovu njenog ponašanja. Sasvim je druga priča da li se vama to ponašanje sviđa i da li želite da ga tolerišete.
6. preterano generalizovanje – preterano uopštavanje – preterivanje je tip greške koji se meša s mnogim drugim. Odnosi se na isključivost, «sve ili ništa» mišljenje.  Često se čuje u prepirkama, ali i kod svake osobe koja je sklona preterivanju. Sastavni je deo svakodnevnog mišljenja ljudi koji pate od duševnih poremećaja i varira po sadržaju u zavisnosti od poremećaja. Međutim, sastavni je deo svakidašnjice i kod «normalnih» ljudi. Sigurno ste čuli da posle nekog nesrećnog događaja neko kaže «sve je crno i više nikada ništa neće biti kao  pre». Ovo je izuzetno preterana izjava koja vodi preteranim emocionalnim i ponašajnim reakcijama. Osoba koja tako misli sigurno se ne može osećati srećno ili indiferentno, već depresivno, ljuto, očajno. Ali, postoje i pozitivna preterana uopštavanja koja nisu ništa manje kobna od negativnih.  Dešava se da ljudi, bar na početku veze, kada su snažno zaljubljeni, maksimalno idealizuju svog partnera, misleći da je predivan i bezgrešan, da kod njega nema ni trunke loših osobina. Takvo mišljenje može samo da poveća vašu trenutnu radost ili euforiju, ali taj je osećaj sigurno kratkog veka. Pre ili kasnije (a uglavnom kada se preteruje to bude – pre) uvidećete i mane vašeg partnera, a tada može doći do jakog razočaranja i negativnih emocija. Možda ovaj primer najbolje opisuje kako i naizgled lepe emocije mogu da dovedu do lošeg ishoda. Poželjno je da vaše emocije budu, iznad svega, uravnotežene, jer jedino tako idu u prilog vašoj dugoročnoj sreći.
7. proricanje sudbine – ova greška može da se smatra podvrstom preterane generalizacije. Razlika je u tome što se proricanje sudbine odnosi na preterano uopštavanje u vezi s našom budućnošću. Na primer, student može pomisliti da su,  s obzirom na to da je pao ispit, propale njegove mogućnosti da bude uspešan, i osuđen je da zbog toga ispašta u budućnosti. Ili, ostavljena osoba može pomisliti da to što je ostavio taj određeni partner znači da će je i svaki sledeći ostaviti. U takvoj izjavi sada već možemo da prepoznamo i greške koje se zovu skakanje na zaključak i fokusiranje na negativno. Činjenica je da je takvo razmišljanje autodestruktivno, te je poželjno boriti se protiv njega.
8. personalizovanje – predstvalja grešku u mišljenju koja pomaže da sami sebe «ocrnimo» i osećamo se loše, mada može služiti da sami sebi stvaramo kompleks više vrednosti i nerealne grandioznosti. Radi se o tome da na osnovu šturih premisa donosimo zaključak da je smo mi glavni akter nečije priče. Na primer, sumnjičava osoba može pomisliti  da je ogovaraju u društvu, ako primeti da je neko iz tog društva i na trenutak pogledao. Na osnovu njegovog/njenog pogleda ona može skrojiti priče različite vrste, uglavnom grupisane oko toga da je gledaju zato što nešto ne valja i da pričaju loše o njoj. S druge strane, osoba bi u takvoj situaciji moglada pomisli da je ljudi gledaju jer joj se dive, jer im je lepa ili je možda neko iz tog društva zaljubljen u nju. Onda bi se osećala superiorno, važno i polaskano. Problem je samo u tome što ni jedna od ove dve osobe ne bi mogla da zna da li društvo priča o njoj ili je neka sasvim druga tema u pitanju. Podjednako je verovatno i jedno i drugo. Ako pomislimo da društvo ne razgovara o toj osobi, onda je njeno mišljenje neadekvatno, a njene emocije, koje je razvila na osnovu  pogrešnog zaključka – odudaraju od realnosti, te samim tim od njih nema nikakve koristi.
9. perfekcionizam – osobe sklone perfekcionizmu su vrlo retko zadovoljne, jer je zasita teško uraditi stvari savršeno. Možemo reći da perfekcionisata sebi daje zahtev da bude savršen u svim njemu važnim oblastim, pa zato često biva nezadovoljan. Čak i kada stvari idu veoma dobro, osoba biva nezadovoljna jer «veoma dobro» nije isto što i savršeno. Kroz dosadašnje primere je već postalo sasvim jasno da svako preterivanje škodi, a ovo posebno ide na štetu onog ko je sebi zadao nerealistične ciljeve. Čak iako nam perfekcionističke težnje pomognu da dođemo do željenog cilja,  ipak ćemo ubrzo postati nezadovoljni, jer ne postoji šansa da ceo život , uvek i stalno, bude perfektan.
10. definicione izjave – ljudi uglavnom imaju svoje implicitne definicije sreće, uspeha i drugih važnih životnih pitanja. Problem nastaje kada prema tim definicijama oni tumače ostatak sveta. Na primer, pojedinac bi mogao reći «pošto smatram da srećan može biti samo čovek koji je dobro situiran i obrazovan, što ja nisam, ja nikada ne mogu biti srećan». Ako osoba veruje u to, ona će se ponašati kao da je to istina i osećaće se prilično loše. Istina koju ova osoba nije sagledala je da je sreća veoma relativan pojam i da se može dostići na različite načine, a da je ovakvo mišljenje od sreće samo udaljava.

Nije moguće napraviti jasnu granicu između nabrojanih grešaka u mišljenju, one se prepliću i uglavnom se pojavljuje po više njih zajedno. Ljudi koji su skolni iracionalnostima, česće od drugih, prave sve ove misaone greške i time dovode u opsnost svoje opažanje realnosti. Ljudi uglavnom sami prave svoje poremećaje. Istina je da detinjstvo, vaspitanje, nasleđe i mnogi drugi faktori utiču na celokupnu ličnost. Međutim, nije uvek neophodno da se previše osvrćemo na prošlost, jer sebi možemo pomoći u sadašnjosti, baveći se trenutnim problemima.  Naše misli stvaraju i zdravlje i bolest. Ako smo pretežno racionalni, onda smo funkcionalni i stabilni. Ako smo pretežno iracionalni, stvaramo sebi emocionalne probleme. Korisno je da se odučimo od sopstvenih iracionalnosti i snažno im se suprotstavimo. Čim se oslobodimo negativnih, uopštavajućih, krutih i iracionalnih misli, naše emocije će se uravnotežiti i bićemo skladniji i zadovoljniji.