This entry was posted in Psihodinamska psihoterapija

O.L.I psihodinamska teorija razvoja ličnosti i psihičkih poremećaja

Koncept razvojnih zadataka

U gotovo svakom pedrijarijskom priručniku, pa i u većini psiholoških priručnika i knjiga koje se bave razvojem dece, možemo se sresti sa idejom o tome da postoje razvojni zadaci koje dete treba da obavi ako se razvija normalno. Postoje i periodi u kojima ti zadaci treba da budu ispunjeni da bi se razvoj smatrao normalnim. Ti periodi nisu fiksirani za tačno određeni uzrast, ali imaju određeni opseg od-do koji predstavlja izvesnu normu razvoja-većina dece ispunjava taj zadatak na uzrastu od-do…Ako dete ne ispuni određeni razvojni zadatak u predviđenom uzrastu onda se pretpostavlja da ga nešto ometa u razvoju. Te razvojne norme nije postavio neko po svom nahođenju. Nastale su posmatranjem i praćenjem razvoja dece. Određena ponašanja i veštine kojima dete ovlada smatraju se pokazateljima toga da je razvojni zadatak ispunjen i nazivaju se “razvojni miljokazi”. U srpskom jeziku nemamo pravu reč za miljokaze. Putokazi su nešto drugo. Oni pokazuju u kom pravcu treba da idemo. Miljokazi su znaci koji pokazuju pređeni put, ili kilometražu do cilja. Nadalje ćemo koristiti izraz miljokazi za pokazatelje koji govore o tome da je ispunjen određen razvojni zadatak. Sam koncept razvojnih zadataka govori o tome da se razvijamo po određenom programu i fizički i psihološki. Životna sila u nama ima program po kojem deluje.

Ako je taj koncept prihvatljiv kada su u pitanju deca, zašto ne bi bio prihvatljiv i za odrasle. Zar nemaju i odrasli ljudi zadatke koje im postavlja život i koje treba da ispune? Zašto ne srećemo, ili retko srećemo u psihološkoj literaturi, razvojne zadatke za odrasle ljude, periode kada bi trebalo da se ispune ti razvojni zadaci, miljokaze koji pokazuju da su ispunjeni…? Do određenog uzrasta životna sila ima neki svoj program, a posle toga kako ko hoće? Odrasli ljudi imaju pravo da biraju da li će ispunjavati zadatke koje im postavlja život, pa je glupo postavljati norme i miljokaze? I dete i odrasla osoba mogu da odaberu da ne ovladaju određenim razvojnim zadacima, ali to ima svoju cenu-ometenost u razvoju, nesposobnost da se samostalno zadovolje razvojne potrebe, zavisnost, nedostatak samopoštovanja, nezadovoljstvo, neispunjenost. Čovek može da izabere neko ponašanje koje ne ide u pravcu razvoja, da se suprotstavi programu životne sile, ali ne može da izabere da za to ne plati cenu. Ljudi su razvili brojne “životne filozofije”, “stilove življenja”, razne konstrukcije o tome kako život treba da izgleda i kako valja živeti i šta se isplati u životu…Čovek je slobodno biće, misleće biće, on može da stvara svoj svet, da živi prema svojoj slici sveta…Sve je to tačno, do izvesne mere. Ljudska priroda nije relativna. Nismo u životu na neobaveznom proputovanju već smo došli na ovaj svet sa izvesnim planom i programom i zadacima koje treba da obavimo. Naša sloboda kreće se u tim okvirima, u okvirima ostvarivanja životnih zadataka. Možemo izabrati različite načine, dati lični pečat, kombinovati u okviru datih mogućnosti, improvizovati u okviru pravila. Iskakanje iz te zadate forme je moguće, ali nije u našu korist.

Psihoanalitičari govore o tome da se baza karaktera formira do 5-6 godine. Ako pogledamo razvojne zadatke koje treba da ispune deca do šeste godine života, možemo uočiti to da su u njima sadržane gotovo sve veštine potrebne za život. Naravno, zahtevi koje život postavlja kasnije su sve složeniji i veštine se usavršavaju, ali je njihova osnova postavljena. Veština šestogodišnjaka da sasluša drugu osobu, da se stavi na njeno mesto i razume njenu tačku gledišta postaje njegov resurs, matrica ponašanja u aktivnom stanju. Nije bitno da li je predmet razgovora razjašnjavanje da li je „fer“ neki postupak u igri klikera ili razjašnjavanje suprotnih stavova u nekoj složenoj poslovnoj ili bračnoj situaciji. Matrica je postavljena. U matematičkim matricama potpuno je sve jedno da li stavljate jednocifrene, dvocifrene ili stocifrene brojeve u neku formulu. Formula određuje relacije između brojeva. Sposobnost da se uvaži mišljenje druge osobe je matrica-način ophođenja sa drugim. Matrice stvorene na ranijim uzrastima postaju naši tipični načini opažanja, obrade sadržaja i reagovanja. Menja se složenost situacija, informacija, odnosa…ali se ti novi, složeniji sadržaji ubacuju u istu matricu. Matrice postaju naš karakter-tipični načini percepcije, tumačenja i ponašanja. Čovek će raditi ono što je navikao, ono što mu je donosilo korist, ono što mu je lakše. To ne znači da se matrice ne mogu promeniti. Zadatak koji nije ispunjen na određenom uzrastu može se savladati kasnije. Veština koja se nije uvežbala kada joj je bilo razvojno najpogodnije vreme može se uvežbati i kasnije, mada to zahteva dosta napora. O.L.I. psihodinamsko integrativno savetovanje i jeste proces prepoznavanja neispunjenih razvojnih zadataka, nenaučenih ili neaktivnih veština, zamenskih „vrši posao“ veština koje koče razvoj, i uvežbavanja veština koje su potrebne za nastavak razvojnog procesa. U O.L.I. metodu naglasak nije stavljen na pitanje zašto je određena matrica nastala (mada može biti od koristi ako klijent razume poreklo određenog svog tipičnog načina percepcije, tumačenja i ponašanja), već na to kako se održava i zašto opstaje. Umesto matrice koja donosi neku korist, ali koči razvoj, uvežbava se neispunjeni razvojni zadatak i veština koja na bolji način zadovoljava razvojne potrebe klijenta.

Teorija promene i klijentovog napredovanja

Suština naše teorije klijentovog napredovanja je u tome da savetnički proces i savetnik stvore klijentu nove psihološke uslove za prepoznavanje nerazvijenih sposobnosti, i ponudi mu modele i veštine za aktivni rad na razvoju tih sposobnosti. Da bi klijent ušao bez većih otpora u taj proces neophodno je da se stvori pogodna emocionalna atmosfera u odnosu savetnik – klijent u kojoj se klijent ne oseća ugroženo (oseća da je prihvaćen, da mu se ne sudi, da ga savetnik razume i podržava u razvoju…) i u kojoj će osetiti da je izlišno korićenje “negativnih veština”. Nakon toga prelazi se na proces razvoja veština koje vode razvoju. U tom procesu klijenti su vođeni O.L.I. Protokolima.  Oni nisu zamena za rad sa psihoterapeutom (mada nekim ljudima mogu dosta da pomognu i ako ih popunjavaju samostalno, bez konsultacija sa psihoterapeutom. Protokoli nude strukturu u procesu samoistraživanja). Protokoli pružaju mogućnost klijentu da mnogo toga uradi sam i da efikasnije iskoristi psihoterapijske seanse (individualne, grupne, ili tematske radionice) za razjašnjavanje, rasvetljavanje, prorađivanje i testiranje onoga do čega je došao u procesu rada na protokolu. O.L.I. Protokoli su vodiči u pisanoj formi (pitanja na koja klijenti u pisanoj formi odgovaraju van sastanaka sa savetnikom i instrukcije za vođenje emotivnog računovodstva, cenovnika životnih odluka i kreiranje životne strategije)

This entry was posted in Psihodinamska psihoterapija. Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.

Post a Comment

Your email is never published nor shared.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook