Mišljenje, emocije i ponašanje – kao umreženi aspekti ličnosti

Autor: Renata Senić

Ljudi su misleća bića. Mislimo svaki dan, razmišljamo i promišljamo različite situacije, sudimo o postupcima drugih ljudi i svojim postupcima, ocenjujemo i donosimo zaključke. Mi smo, pored toga što smo emotivni, i misleći i delatni. Pretpostavlja se da su naše mišljenje, emocije i ponašanje u stalnom sadejstvu i da neprekidno međusobno utiču jedni na druge. Dakle, ljudi su racionalna bića, ali to nije sve. Pošto nam je priroda podarila sposobnost mišljenja, mi ga koristimo. Kao što možemo da ga iskoristimo misleći racionalno, isto tako možemo i da mislimo iracionalno. Ljudi su, pored toga što su prirodno racionalna bića, prirodno i iracionalna bića. To je sve u službi našeg mišljenja i to nepromenljivo je.  Ne postoji čovek koji je uvek i do kraja razuman. Isto tako ne postoji čovek koji je do kraja nerazuman. Mi smo svi i jedno i drugo, pitanje je samo da li smo više jedno ili drugo. Šta se dešava kada je neko skloniji da misli iracionalno nego racionalno? Lako je zaključiti, takva osobe pogrešno opaža svet, a samim tim i pogrešno reaguje na njega, često se oseća neraspoloženo i neprikladno uslovima.

Za sve ljude bi bilo poželjno da prepoznaju svoje iracionalne misli da se  trude da im se stalno suprotstavljaju. Iako nije moguće u potpunosti i zauvek iskoreniti  iracionalnost, izvodljivo je smanjiti je na minimum.

Da biste bili u mogućnosti da prepoznate iracionalne misli i da im se snažno suprotstavite kada se jave, opisaću najčešće tipove misaonih grešaka koji se javljaju u svakodnevnom životu. Pre toga bi bilo dobro objasniti zašto je bitno suprotstavljati se iracionalnosti. Poenta je u sledećem: naše misli utiču na naše emocije i ponašanje, i ne samo da utiču, nego su misli i emocije u stalnom međudejstvu do te mere da je nekad teško razlučiti šta je misao, a šta je emocija. Kad god smo u situaciji da nešto procenjujemo, mi u našu procenu unosimo i misaonu i emotivnu komponentu. Jako su retke situacije u kojima je naše mišljenje nepristrasno. Skoro uvek se u naš sud upletu i emocije koje boje naše mišljenje i povratno utiču na njega. Dakle, ako mladić prolazeći ulicom ugleda devojku, retko će se desiti da on konstatuje «ovo je devojka». Ono što se uglavnom dešava je da se mišljenje pomeša sa emocijama i da pored toga što je ugledao devojku mladić nešto dodatno pomisli i oseti – privlačnost, odbojnost, prisećanje na neku poznatu osobu ili nešto slično. U takvoj situaciji, devojka prestaje da bude samo devojka, i za mladića poprima i izvesne kvalitete u zavisnosti od njegovog stanja i prethodnog iskustva.  Ovaj splet misli i emocija utiče na ponašanje osobe. Tako naše ponašanje u prvom redu zavisi od našeg mišljenja ili, možemo da kažemo, od spleta misli i emocija. U krajnjoj liniji se može reći da je svaki postupak određen sistemom mišljenja. Ako se smejemo, mi to činimo zato što mislimo da je nešto smešno, ako se ljutimo, ljutimo se jer mislimo da neko nije smeo da se ponaša na određeni način, ako se stidimo, to je zato jer smatramo da mi nismo smeli da se ponesemo neadekvatno. Sada kad shvatamo da naše misli određuju naše ponašanje, uviđamo koliko je poželjno da naše misli budu realistične. Što je naš sistem mišljenja realističniji, to ćemo se ponašati prikladnije, u skaldu s realnošću. Da bi naš život bio proživljen u našu korist, poželjno je da mislimo na našu dugoročnu sreću, a to ponekad znači odlaganje neposrednog zadovoljstva. Ovaj faktor uvek valja uzeti u obzir kada se donosi odluka. Na primer, osoba podložna opijanju bi mogla misliti «alkohol će mi doneti rasterećenje, biću opušteniji i zadovoljniji». Ovo mišljenje je realno i tačno i vodi ka lakom posezanju za čašom. Međutim, ovde je jasno zanemaren faktor dugoročne sreće. Pojedinac koji bi mislio na taj način želeo bi trenutno zadovoljstvo, ali kada bi to zadovoljstvo stavio u kontekst celog života, ono bi lako moglo da izgleda kao šteta, pogrešna odluka i nepoželjan cilj. Dakle, naša dugoročna sreća je još jedan faktor kog je poželljno biti svestan i uzeti u obzir. Sada možemo da zaključimo –  ako je naše mišljenje realistično, poželjno i logično, ono će voditi zdravim emocijama i postupcima. Ukoliko racionalnost naših misli zakaže, to će se odraziti i na naša dela i unutrašnje stanje.

Iracionalna uverenja

Da bismo lakše prepoznali iracionalna uverenja, dobro je da ih klasifikujemo i opišemo. Postoji mnogo misaonih iskrivljenja, ali sva ona mogu da se svedu pod tri osnovna zahteva. Ovi iracionalni zahtevi su pre svega iracionalni jer nema logičkog osnova da zahtevamo takve stvari, prema tome nerealni su, a pretpostavlja se da sve ono što je neralno nije poželjno za nas i našu sreću. Ti zahtevi su nerealistični jer ljudi njima pokušavaju da kontrolišu nekontrolabilne stvari. Kada kod verujemo da nešto mora biti tako i nikako drugačije, a nismo u stanju  da utičemo na ishod, saplešćemo sami sebe. Suština je u sledećem:

1. zahtevi prema sebi – u krajnoj liniji, ovaj zahtev bi zvučao «ja moram uvek da budem uspešan/a u svim oblastima koje su meni bitne, jer ako ne budem, to će biti užasno i nepodnošljivo i značiće da sam bezvredna i promašena osoba». U ovu kategoriju zahteva spadaju izjave tipa «nisam smeo/la tako da se ponašam», «bezredan sam jer sam dobio/la otkaz», «ja sam promašena osoba ako me ostavi partner». Zahtev se odnosi na sve aspekte života koji su važni osobi i preteran je jer je apsolutan, krut i nema podršku u realnosti. Dakle, zahteva se potpuna uspešnost na poslu, u prijateljskim i ljubavnim vezama, a ako se to ne postigne osoba samu sebe satanizuje i obezvređuje
2. zahtevi prema drugima – « vi morate da se ponašate prema meni onako kako ja mislim da zaslužujem i onako kako ja očekujem, jer ste u suprotnom grozni i zaslužujete sve najgore, i to bi za mene bilo potpuno nepodnošljivo i odvratno». Ovaj zahtev se odnosi na bitne i nebitne ljude. Od toga da zahtevamo da nas poštuje vozač gradskog prevoza i očekujemo da mora biti fin prema nama, do toga da zahtevamo od partnera da udovoljava svim našim željama. Ovde spadaju sledeće izjave: «za sve si ti kriv/a», «šta si tražio/la, to si dobio/la», «da si bio pravedan prema meni, ne bi ni došlo do svađe», «glup si», «osvetiću ti se»
3. zahtevi prema komforu života – « moj život mora biti udoban i komforan i onakav kakvim sam ga zamislio/la, inače je moj život promašen, što je grozno i nepodnošljivo, i ja nikako ne mogu biti srećan/a» Ovde bi spadali zahtevi koji se odnose na svaku vrstu udobnosti, a ne samo na materijalnu udobnost. Zahtev za udobnošću je i zahtev da budemo zdravi, da nam uvek bude prijatno, da svaki sastanak protekne lepo i bez problema, da nas nikada ništa ne žulja, u bukvalnom i figurativnom smislu. Ovoj klasi zahteva pripadaju izjave poput «ovo je nepodnošljivo», «meni se ne sviđa da živim tako», «zar ne možemo da idemo kolima, ne mogu da pešačim», «ova gužva je užasna».

Kada se ovako direktno izraze, ovi zahtevi mogu zvučati preterano i većina ljudi može reći da ne misli na taj način. Međutim, pokazalo se da je u srži ljudi koji misle iracionalno jedan od ova tri zahteva. To nije nešto što mi svesno sebi govorimo svaki dan, ali je nešto što je na periferiji naše svesti, vrlo blizu naše istine i lako možemo doći do toga. Kada postavljamo sebi ovakve iracionalne zahteve, obavezno dolazi do negativnih posledica po nas same. Pošto mi ne možemo biti do kraja gospodari sopstvene sudbine, niti možemo uvek uticati na druge ljude, a još manje uvek živeti u uslovima kakve smo zamislili, posledice se mogu videti u vidu užasavanja, nepodnošenja ili obezvređivanja i preteranih uopštavanja.

Ako kažemo da moramo biti uspešni uvek, a onda ne uspemo da ispunimo taj zahtev, verovatno će nam to izgledati užasno, nepodnošljivo, kao da nikako nije smelo da se dogodi, a pošto se dogodilo sada je sve crno i besmisleno.  Poenta je u tome da ne postoji crno – beli svet, a kada mislima pokušavamo da ga napravimo, mi u stvari živimo u zabludi. To onda nije realno ponašanje, a svakako nije ni poželjno – ni za nas, naše zdravlje, sreću,  našu okolinu i ostvarenje dugoročnih ciljeva i postizanje skladnog života.