Stid se najbolje pobeđuje svesnom odlukom da se upustimo u situaciju koje se stidimo. Ako predviđamo da bismo se stideli odbijanja, valjalo bi organizovati situacije u kojima lako možemo biti odbijeni. Ako predviđamo da bismo se stideli kada bi neko pomislio da smo ludi, odlično bi bilo da se eksperimentalno ponesemo «ludo». Kada stičemo privid kontrolisanja situacije, uviđamo da posledica, ma kakva bila, i nije tako sramna. Osoba koja se plaši da se nekom neće svideti, može sebe unapred pripremiti na nesviđanje i ponašati se na određen, po njoj neprikladan, način. Kada namerno ulazimo u takve situacije saznajemo mnogo o sebi, o drugima i o istinitosti naših pretpostavki. Naime, često se ispostavi da ono čega se pojedinac izuzetno stidi, drugi procenjuju kao normalnu reakciju i ne obraćaju posebnu pažnju na to. Ako se čak i drugi ljudi slažu da je nešto sramno, osoba koja je namerno ušla u takvu situaciju, iz nje izlazi kao pobednik jer ju je savladala. Dakle, kada smo spremni da se ponašamo «blesavo», da budemo odbijeni ili neprihvaćeni, čak i kada se ta, navodno sramna, isčekivanja ostvare – nećemo biti ni postiđeni, niti se smatrati omalovaženima. Naprotiv, ljudi koji se sa stidom suoče, uglavnom se osećaju osnaženo. Kroz suočavanje sa stidom se izgrađuje samopoštovanje i ljudi postaju funkcionalniji. A kada imamo veru u sebe mnogo lakše dobijamo ono što želimo. Ljudi osete da li njihov sagovornik ima ili nema samopoštovanja. To je nešto što se odaje i verbalno i neverbalno.
Kada neko oseti da smo samopuzdani i sigurni u sebe, u istom trenutku rastu izgledi da dobijemo šta želimo. Vera u sebe utiče na druge ljude tako da nas opažaju kao stabilne, integrisane, pa čak i pametne, a to su osobine kojima su svuda otvorena vrata.
Stid je društveni fenomen
Stid je, kao što uviđamo, društvena tvorevina. Ono što je sramno u jednoj zemlji ne mora biti u drugoj. Ono što je bilo sramno pre nekoliko godina, sada je normalno pa čak i poželjno. Nekada su žene nosile kupaći kostim koji više pokriva nego što otkriva, jer je bilo «sramno» otkriti pojedine delove tela. Danas bi većinu žena bilo sramota da u takvom kupaćem kostimu ode na plažu. Kada se ova pojava stavi u širi vremenski kontekst, zaista izgleda apsurdno stideti se bilo čega. Ne postoje univerzalne sramne stvrari, već je svaki stid posledica našeg uklapanja u kulturu – naše civilizovanosti. To je cena koju plaćamo da bismo postali ljudska bića. To naravno ne znači da bi valjalo zapostaviti društvene norme. Ali znači da se možemo zdravo pokajati za neki neprimeren postupak i težiti da ga ne ponovimo, umesto da se dugoročno stidimo povodom njega i sputavamo sebe u razvoju. Ipak, ljudi nisu savršeni i nemoguće je da čovek nikada ne oseti stid. Koliko god mi shvatali da nam stid šteti i da je nezdrava emocija, on će se ipak ponekad javiti. Ali, kada znamo da od njega nema koristi, mnogo lakše ćemo ga prevazići kad god se bude javio.
Stid od stida
Stid je kompleksno osećanje koje se javlja iznenada i nosi mnogo nelagodnosti. Stid se javi kada uvidimo (ili pomislimo da je neko drugi uvideo) neku našu manu, nesavršenost. Ova nelagodnost koju nosi stid je nešto što se teško komunicira.
Umesto da sebi budu saveznici u borbi protiv stida, često se ljudi stide toga što se stide. Ovakav način reagovanja može odvesti do emocionalnih poremećaja. Ukoliko toga želimo da se oslobodimo, moramo ići korak po korak. Dakle, možemo zamisliti situaciju u kojoj je neki čovek, na nekom važnom skupu, rekao nešto pogrešno i bio izložen podsmehu drugih. Usled tuđeg podsmeha, ta osoba bi sebe mogla doživeti kao neadekvatnu i osetiti stid povodom te percipirane neadekvatnosti. Tada bi njeno samopoštovanje bilo ugroženo. Ukoliko bi tada osoba pomislila da je osećanje stida neprimereno na tako važnom skupu, mogla da počne da se stidi povodom toga što se stidi. Ovakav način reagovanja može da ide još dalje. Princip je isti. Što se više stidimo, lakše postajemo postiđeni povodom toga što se stidimo i manje smo u situaciji da popravimo stvari. Intenzitet nelagodnosti može postati preplavljujuć. Tek kada prekinemo lanac ovih negativnih reakcija, učinićemo nešto konstruktivno. Najteže sami sebi praštamo, ali kad sebi oprostimo i drugi će nam lakše oprostiti. Umesto da se «kupamo» u stidu, možemo se uvek setiti da ta emocija i nema pravog univerzalnog osnova, da nam šteti i da je preterana. Kada postanemo toga svesni, biće nam sve lakše da pobedimo povremene epizode stida.
Stid i duševni poremećaji
Psiholozi se danas slažu da stid može biti povezan s duševnim poremećajima. Kada je dete bilo vaspitavano tako što su ga roditelji često postiđivali, pa je posledično usvojilo samopostiđivanje kao vrstu samoprekora-lične vaspitne mere, onda lako možemo da zamislimo da tendencija ka samoprekoru zaista može dovesti do psihičkih problema. Ako sami sebe «tučemo» povodom vlastitih nesavršenosti, teško da ćemo baš mnogu uživati u životu.
Novija istraživanja pokazuju da preternao postiđivanje u ranom detinjstvu i kasnije naučeno samopostiđivanje, može dovesti do depresije, anksioznosti, opsesivno – kompulsivnog poremećaja ili nekog od poremećaja ličnosti.
Kaufman, stručnjak koji se detaljno bavio pitanjem stida je otišao još dalje u zaključivanju, te je stid povezao i sa poremećajima ishrane, adikcijama, fobijama i seksualnim disfunkcijama.
Pitanje je koliki intenzitet stida je potreban da bi osoba razvila neki od ovih poremećaja. Ipak, postoji jedna blaža varijanta devijacije u društvenim odnosima do koje stid može lako dovesti. Stid nas uči da «pazimo» na sopstveno ponašanje. Ako se često i mnogo stidimo, onda «previše» pazimo na sopstveno ponašanje. Samim tim mi postajemo preokupirani sobom i zanemarujemo druge. To može dovesti do hroničnog izostanka saosećanja. Ovo može dalje voditi veoma poremećenim odnosima s drugim ljudima. Da bismo pravili zrele i zdrave odnose s drugima, moramo uzimati u obzir njihova osećanja. Ako smo preokupirani sobom i večitom brigom oko samopokazivanja, neće ostati previše mesta da vodimo računa o ostatku sveta. Čak iako izostavimo sve prethodno navedene poremećaje do kojih stid može dovesti, ova vrsta «poremećaja» može izuzetno ugroziti kvalitet našeg života. Bez pravih odnosa s drugima je teško biti srećan i ispunjen.
Najbolji opozit stidu
Mnoge studije izveštavaju – najbolja suprotnost stidu je sposobnost da se svojim pogreškama smejemo. Tome nas je još Frojd naučio, a nakon njegovog vremena su se mnoge savremene studije i teorije složile s tim. U jednoj od najskorijih studija ove vrste je utvrđeno da oni ljudi koji su u stanju da svoje doživljaje i ponašanja kojih se stide, sami izvrgnu podsmehu, trenutačno uspevaju da se oslobode stida. Takođe je utvrđeno da kod onih ljudi koji ne umeju da se sami sebi smeju, stid ostaje trajan i uporan.
Međutim, nisu svi skloni da se sami sebi smeju. Ali, bez obzira na to, postoji i drugi, možda lakši, način za otklanjanje stida. Radi se o priznanju, otvorenom komuniciranju s drugima o stidu i situacijama u kojima se stid često javlja. Umesto očekivanog podsmeha i odbacivanja, često tada zadobijamo poštovanje drugih. Takve reakcije trenutačno smanjuju osećanje stida. Stid je veoma intimna emocija, koju teško komuniciramo, ali to što je držimo za sebe je samo osnažuje i nama donosi štetu. Istraživanja su pokazala da ukoliko želimo da se oslobodima stida treba što više da pričamo o stvarima kojih se stidimo. Kada ih iznesemo na videlo, često shvatimo da one nisu tako strašne ni nama, a ni drugim ljudima. Ljudi vole otvorene osobe, a otvorenost podrazumeva da priznamo i sopstvene nedostatke. Što ih više priznajemo sebi i drugima, to ih lakše pretvaramo u prednosti. Kada stid čuvamo za sebe, poput mračne tajne, mi ga, zapravo, hranimo. Ukoliko se odvažimo da ga podelimo s drugima, mi ga se, u stvari, odričemo.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Kako pobediti stid?
Autor: Renata Senić
Stid se najbolje pobeđuje svesnom odlukom da se upustimo u situaciju koje se stidimo. Ako predviđamo da bismo se stideli odbijanja, valjalo bi organizovati situacije u kojima lako možemo biti odbijeni. Ako predviđamo da bismo se stideli kada bi neko pomislio da smo ludi, odlično bi bilo da se eksperimentalno ponesemo «ludo». Kada stičemo privid kontrolisanja situacije, uviđamo da posledica, ma kakva bila, i nije tako sramna. Osoba koja se plaši da se nekom neće svideti, može sebe unapred pripremiti na nesviđanje i ponašati se na određen, po njoj neprikladan, način. Kada namerno ulazimo u takve situacije saznajemo mnogo o sebi, o drugima i o istinitosti naših pretpostavki. Naime, često se ispostavi da ono čega se pojedinac izuzetno stidi, drugi procenjuju kao normalnu reakciju i ne obraćaju posebnu pažnju na to. Ako se čak i drugi ljudi slažu da je nešto sramno, osoba koja je namerno ušla u takvu situaciju, iz nje izlazi kao pobednik jer ju je savladala. Dakle, kada smo spremni da se ponašamo «blesavo», da budemo odbijeni ili neprihvaćeni, čak i kada se ta, navodno sramna, isčekivanja ostvare – nećemo biti ni postiđeni, niti se smatrati omalovaženima. Naprotiv, ljudi koji se sa stidom suoče, uglavnom se osećaju osnaženo. Kroz suočavanje sa stidom se izgrađuje samopoštovanje i ljudi postaju funkcionalniji. A kada imamo veru u sebe mnogo lakše dobijamo ono što želimo. Ljudi osete da li njihov sagovornik ima ili nema samopoštovanja. To je nešto što se odaje i verbalno i neverbalno.
Kada neko oseti da smo samopuzdani i sigurni u sebe, u istom trenutku rastu izgledi da dobijemo šta želimo. Vera u sebe utiče na druge ljude tako da nas opažaju kao stabilne, integrisane, pa čak i pametne, a to su osobine kojima su svuda otvorena vrata.
Stid je društveni fenomen
Stid je, kao što uviđamo, društvena tvorevina. Ono što je sramno u jednoj zemlji ne mora biti u drugoj. Ono što je bilo sramno pre nekoliko godina, sada je normalno pa čak i poželjno. Nekada su žene nosile kupaći kostim koji više pokriva nego što otkriva, jer je bilo «sramno» otkriti pojedine delove tela. Danas bi većinu žena bilo sramota da u takvom kupaćem kostimu ode na plažu. Kada se ova pojava stavi u širi vremenski kontekst, zaista izgleda apsurdno stideti se bilo čega. Ne postoje univerzalne sramne stvrari, već je svaki stid posledica našeg uklapanja u kulturu – naše civilizovanosti. To je cena koju plaćamo da bismo postali ljudska bića. To naravno ne znači da bi valjalo zapostaviti društvene norme. Ali znači da se možemo zdravo pokajati za neki neprimeren postupak i težiti da ga ne ponovimo, umesto da se dugoročno stidimo povodom njega i sputavamo sebe u razvoju. Ipak, ljudi nisu savršeni i nemoguće je da čovek nikada ne oseti stid. Koliko god mi shvatali da nam stid šteti i da je nezdrava emocija, on će se ipak ponekad javiti. Ali, kada znamo da od njega nema koristi, mnogo lakše ćemo ga prevazići kad god se bude javio.
Stid od stida
Stid je kompleksno osećanje koje se javlja iznenada i nosi mnogo nelagodnosti. Stid se javi kada uvidimo (ili pomislimo da je neko drugi uvideo) neku našu manu, nesavršenost. Ova nelagodnost koju nosi stid je nešto što se teško komunicira.
Umesto da sebi budu saveznici u borbi protiv stida, često se ljudi stide toga što se stide. Ovakav način reagovanja može odvesti do emocionalnih poremećaja. Ukoliko toga želimo da se oslobodimo, moramo ići korak po korak. Dakle, možemo zamisliti situaciju u kojoj je neki čovek, na nekom važnom skupu, rekao nešto pogrešno i bio izložen podsmehu drugih. Usled tuđeg podsmeha, ta osoba bi sebe mogla doživeti kao neadekvatnu i osetiti stid povodom te percipirane neadekvatnosti. Tada bi njeno samopoštovanje bilo ugroženo. Ukoliko bi tada osoba pomislila da je osećanje stida neprimereno na tako važnom skupu, mogla da počne da se stidi povodom toga što se stidi. Ovakav način reagovanja može da ide još dalje. Princip je isti. Što se više stidimo, lakše postajemo postiđeni povodom toga što se stidimo i manje smo u situaciji da popravimo stvari. Intenzitet nelagodnosti može postati preplavljujuć. Tek kada prekinemo lanac ovih negativnih reakcija, učinićemo nešto konstruktivno. Najteže sami sebi praštamo, ali kad sebi oprostimo i drugi će nam lakše oprostiti. Umesto da se «kupamo» u stidu, možemo se uvek setiti da ta emocija i nema pravog univerzalnog osnova, da nam šteti i da je preterana. Kada postanemo toga svesni, biće nam sve lakše da pobedimo povremene epizode stida.
Stid i duševni poremećaji
Psiholozi se danas slažu da stid može biti povezan s duševnim poremećajima. Kada je dete bilo vaspitavano tako što su ga roditelji često postiđivali, pa je posledično usvojilo samopostiđivanje kao vrstu samoprekora-lične vaspitne mere, onda lako možemo da zamislimo da tendencija ka samoprekoru zaista može dovesti do psihičkih problema. Ako sami sebe «tučemo» povodom vlastitih nesavršenosti, teško da ćemo baš mnogu uživati u životu.
Novija istraživanja pokazuju da preternao postiđivanje u ranom detinjstvu i kasnije naučeno samopostiđivanje, može dovesti do depresije, anksioznosti, opsesivno – kompulsivnog poremećaja ili nekog od poremećaja ličnosti.
Kaufman, stručnjak koji se detaljno bavio pitanjem stida je otišao još dalje u zaključivanju, te je stid povezao i sa poremećajima ishrane, adikcijama, fobijama i seksualnim disfunkcijama.
Pitanje je koliki intenzitet stida je potreban da bi osoba razvila neki od ovih poremećaja. Ipak, postoji jedna blaža varijanta devijacije u društvenim odnosima do koje stid može lako dovesti. Stid nas uči da «pazimo» na sopstveno ponašanje. Ako se često i mnogo stidimo, onda «previše» pazimo na sopstveno ponašanje. Samim tim mi postajemo preokupirani sobom i zanemarujemo druge. To može dovesti do hroničnog izostanka saosećanja. Ovo može dalje voditi veoma poremećenim odnosima s drugim ljudima. Da bismo pravili zrele i zdrave odnose s drugima, moramo uzimati u obzir njihova osećanja. Ako smo preokupirani sobom i večitom brigom oko samopokazivanja, neće ostati previše mesta da vodimo računa o ostatku sveta. Čak iako izostavimo sve prethodno navedene poremećaje do kojih stid može dovesti, ova vrsta «poremećaja» može izuzetno ugroziti kvalitet našeg života. Bez pravih odnosa s drugima je teško biti srećan i ispunjen.
Najbolji opozit stidu
Mnoge studije izveštavaju – najbolja suprotnost stidu je sposobnost da se svojim pogreškama smejemo. Tome nas je još Frojd naučio, a nakon njegovog vremena su se mnoge savremene studije i teorije složile s tim. U jednoj od najskorijih studija ove vrste je utvrđeno da oni ljudi koji su u stanju da svoje doživljaje i ponašanja kojih se stide, sami izvrgnu podsmehu, trenutačno uspevaju da se oslobode stida. Takođe je utvrđeno da kod onih ljudi koji ne umeju da se sami sebi smeju, stid ostaje trajan i uporan.
Međutim, nisu svi skloni da se sami sebi smeju. Ali, bez obzira na to, postoji i drugi, možda lakši, način za otklanjanje stida. Radi se o priznanju, otvorenom komuniciranju s drugima o stidu i situacijama u kojima se stid često javlja. Umesto očekivanog podsmeha i odbacivanja, često tada zadobijamo poštovanje drugih. Takve reakcije trenutačno smanjuju osećanje stida. Stid je veoma intimna emocija, koju teško komuniciramo, ali to što je držimo za sebe je samo osnažuje i nama donosi štetu. Istraživanja su pokazala da ukoliko želimo da se oslobodima stida treba što više da pričamo o stvarima kojih se stidimo. Kada ih iznesemo na videlo, često shvatimo da one nisu tako strašne ni nama, a ni drugim ljudima. Ljudi vole otvorene osobe, a otvorenost podrazumeva da priznamo i sopstvene nedostatke. Što ih više priznajemo sebi i drugima, to ih lakše pretvaramo u prednosti. Kada stid čuvamo za sebe, poput mračne tajne, mi ga, zapravo, hranimo. Ukoliko se odvažimo da ga podelimo s drugima, mi ga se, u stvari, odričemo.
Povezane teme: