This entry was posted in Individualne teme

Heroin i lečenje zavisnika od heroina

Autor: Renata Senić

Heroin se dugo  koristio u zdravstvene svrhe, jer je veoma jak analgetik i brzo ublažava bolove. Budući da je poznato da se heroin pravi od maka, u prirodnom obliku mak je korišćen od davnina. Još su stari Sumerci konzumirali mak i on je, u bukvalnom prevodu s njihovog jezika, imao je značenje – «sreća». Tada se štetno dejstvo nije poznavalo. Kasnije, s razvojem civilizacije, otkriveno je štetno dejstvo heriona. Međutim, iako su lekari postali svesni štetnosti ove supstance, oni su je ipak koristili narednih dvadeset godina u medicinske svrhe. Tek 1920. godine je ovaj prašak postao ilegalan širom sveta.

Korišćenje heroina

Heroin spada u kategoriju veoma opasnih i smrtonosnih droga. Posle kratkog korišćenja dolazi do fizičke i psihičke zavisnosti. Zavisnost je utoliko jača ukoliko se heroin neposrednije uzima. Heroin se može pušiti, ušmrkavati i unositi intravenski – što je i najopsniji način, koji može izazvati trenutnu smrt.

Ponašanje pod dejstvom heroina

Osoba pod uticajem heroina se oseća svemoćno, upravo kao heroj. Ona postaje pričljiva, gubi kočnice i kontrolu nad svojim ponašanjem. Često ove osobe hvata «napad iskrenosti», te su u stanju da potpunim strancima i slučajnim prolaznicima ispričaju najintimnije stvari o sebi. U početku, osoba oseća povećanje energije, kao da s lakoćom može da uradi bilo šta. Ona je zabavna i njoj su drugi ljudi zabavni. Međutim, posle nekog vremena, osoba postaje sve mirnija, droga može delovati veoma sedativno tako da pojedinac može zapasti u stanje slično snu, čak i na prometnom mestu. Tada se se u njegovom sistemu sve usporava, usporeno se kreće, nerazgovetno i tiho priča, kao da postepeno pada u san. Ovakve situacije su veoma opasne, jer mogu nastati brojne posledice usled nenamernog usporavanja i uspavljivanja.

Izgled heroinomana i posledice droge

Ove osobe su prepoznatljive po svom izgledu. Njihove zenice su male, a oči krvave. One odbijaju hranu, jer kada heroin počne da deluje osoba ne samo da nema želju za hranom, već ima i osećaj gađenja pri pomenu hrane. Tako, ovi pojedinci brzo gube telesnu težinu i, u najvećem broju slučajeva, postaju jako mršavi. Kada se osoba nađe u poodmakloj fazi drogiranja heroinom, njen organizam mora da se navikne na neku hranu kako bi preživela. Ipak, kako heroin negativno deluje na organe za varenje, ovim osobama nikako ne prija teška hrana. Još jedna bitna stvar vezana za izgled heroinskog zavisnika i njegovo ponašanje se odnosi na česta povraćanja. Heroin je veoma prljava droga. U čistom obliku se ni ne može naći. Pomešan je s najrazličitijim supstancama, od mišomora do trodona i drugih lekova, čak i praška za veš. Što je veća doza drugih otrova pridodata heroinu, to je ova supstanca otrovnija. Često želudac postaje razdražen i ne može da toleriše otrov u sebi, te nagoni osobu na povraćanje. Posebno u početnim fazama konzumiranja ove droge, dok se organizam ne navikne na otrove, povraćanja budu česta. Povraćanje nastaje još u jednom slučaju. Naime, heroinski zavisnici imaju suva usta i osećaju žeđ nakon konzumiranja heroina. Često tu žeđ ne mogu da utole, posebno u početnim fazama konzumiranja droge, pa piju velike količine tečnosti. Nakon toga, prethodno iziritiran želudac podleže pritisku tečnosti i nagoni osobu na povraćanje. Naredna karakterističnost je važna za razumevanje izgleda i ponašanja heroinskih zavisnika. Nakon konzumacije droge, osoba počinje da oseća svrab po celom telu, a najviše po nosu.  Ove osobe često imaju crven nos od neprekidnog češanja. Ponekad im popucaju i kapilari. Što su veće količine heroina uzete, to je jači svrab. Takođe, svrab se ne zadržava samo na jednom mestu, već se širi po celom telu. Kao što je napomenuto, heroin deluje kao analgetik i, upravo zbog toga osoba može da se češe do krvi i da ne oseti bol. Mnoge knjige opisuju da heroinski zavisnici često koriste i noževe da se počešu, jer ne mogu da izdrže nenormalan svrab. Tek nakon prestanka dejstva heroina, ove rane počinju da bole, međutim dok droga deluje, ovo češanje izaziva zadovoljstvo.

Izgled heroinskog zavisnika:

  • Male zenice
  • Gubitak telesne težine i apetita
  • Crven nos i stalno češanje
  • Suva usta i žeđ

Dejstvo droge

  • Pričljivost i iskrenost
  • Početna živost i osećaj svemoći
  • Kasnija pasivnost i težnja ka mirovanju
  • Zapadanje u stanje slično snu

Osoba pod dejstvom heroina uglavnom ne može da zaspi. Ona upada u vrstu polusna, stanje slično snu, ponekad čak ima i halucinacije koje liče na slike iz snova. Iako se osoba pod dejstvom heroina ubrzo uspori i klone joj glava kao da je pospana, često se dešava da kada pokuša da se uspava, to se pretvori u uzaludni trud. Kada se osoba najzad uspava, što ugavnom bude pred zoru, nastupa period dugog spavanja. Nije retko da od previše sna, pojedinac biva probuđen u bolovima od tromosti i neugodnog osećaja. Bolovi se često javljaju u kostima, jer je heroin droga koja izrazito nepovoljno utiče na koštani sistem. Takođe, narušava stanje organa za varenje, kao i jetre, pankreasa i bubrega. Bolovi u ovim predelima su česti i jako neprijatni. Posebni poroblemi su vezani za mokraćne puteve. Pod dejstvom droge, kao što je rečeno, narkomani konzumiraju dosta tečnosti, međutim posebno im je teško da uriniraju. Njima je za uriniranje potrebna posebna koncentracija i naprezanje, jer organizam postaje usporen i polako otkazuje. Za vreme delovanja droge, kao i nakon dejstva, često dolazi do opstipacija. Usled opšteg usporavanja metabolizma, unetih otrova i neredovne i nekvalitetne ishrane, stolica se stvrdnjava i postaje veoma neredovna. Pored ovih, i brojne druge vitalne funkcije počinju da stradaju i otkazuju. Iako u prvim danima korišćenja ove droge narkomanima izgleda kao da mogu da učine i saznaju sve što im padne na pamet, ubrzo se ova slika ruši. U početku korišćenja droge, čak je moguće da pojedinac ostvaruje bolje rezulatate u školi ili na poslu jer je veoma aktivan, a njegovo zdravlje još nije ozbiljno ugroženo. Takođe, često oseća seksualnu želju i u stanju je da ima duge i obuzimajuće seksualne odnose, mada do orgazma, uglavnom,  ne dolazi. Kao što pojedinac nije u stanju da urinira, tako nije u stanju ni da ejakulira. Njegovi organi postaju umrtvljeni, ali njegove senzacije postaju sve življe. Međutim, ovo stanje euforije ne traje dugo. Već posle kratkog vremena od stvaranja zavisnosti, češće je da je osoba nervozna nego što je relaksirana, dolazi do pada sposobnosti i učinka. Takođe, dolazi do pada potencije. Ukoliko se heroin dugo koristi može doći i do potpune impotencije kod muškaraca i frigidnosti kod žena.

Početna euforija ima svoju cenu, koja se veoma skupo plaća. Nakon početnog samopouzdanja i osećaja svemoći, dolazi do mentalnog otupljivanja, opšte bezvoljnosti, razdražljivosti i neprijateljstva. Ovakvoj osobi i fizički izgled biva narušen. Usled otrova, ona počinje ubrzano da stari, mršavi i razboljeva se. Njen ceo život biva promenjen. Pored svega što je zanimalo u životu, jedino važno ostaje da se pronađe droga i smiri želja za njom. Kada nastupi zavisnost, sve ostalo je manje bitno. Osoba napušta prijatelje, ne zanima se za dešavanja, dobro je raspoložena jedino pod dejstvom droge. Međutim, to u poodmaklima fazama drogiranja traje veoma kratko. Naime, dolazi do povećanja tolerancije na drogu. Pojednicu su potrebne sve veće doze da bi zadovoljio svoju želju, a početna euforija traje sve kraće, ako je uopšte i dalje ima. Kako kaže stara kineska poslovica prvo čovek uzima drogu, onda droga uzima drogu i na kraju droga uzima čoveka. Upravo po tom principu mnogi heroinski ovisnici i završavaju život. Tražeći početnu euforiju i radost, često uzmu preveliku dozu i na taj način okončaju život. Nažalost, u slučaju konzumiranja heroina, ukoliko zavisnik ne potraži profesionalnu pomoć i ne bude motivisan za promenu, ovakav ishod je veoma čest.

Dejstvo heroina na centralni nervni sistem – CNS

Heroin, morfin – imitiraju endorfin i prirodne ublaživače bola. Morfin i heroin su najpotentnije supstance za uklanjanje bola i stvaranje ugodnosti koje čovek poznaje. Heroin je polusintetska droga koja se dobija preradom morfina, prirodne supstance koja se dobija iz čaura opijumskog maka. U našem organizmu postoje opijumski receptori za endogene opijume koje luči organizam u vidu endorfina i enkefalina  koji utiču na regulaciju stresa, bola i raspoloženja.

Receptori se nalaze u celom centralnom nervnom sistemu (CNS-u), digestivnom traktu i plućima. U CNS-u je najveći broj receptora, gde se nalazi i centar za nagradu ili centar zadovoljstva. Ovaj centar se aktivira upotrebom svih adiktivnih supstanci (nikotina, alkohola, heroina …) i stvara osećaj zadovoljstva, smirenosti i bezbrižnosti. Međutim, on se aktivira i na drugačije načine, zdravijim ponašanjima: posle fizičkog zamora, nakon sporta, nakon dobrog obroka, u seksualnom zadovoljstvu… Na osnovu navedenih činjenica preventivna akcija ‘sportom protiv droge’ ima fiziološku osnovu, jer su nervni centri isti.

Dopamin je jedan od neurotransmitera koji se oslobađa tokom intoksikacije heroinom, odnosno zloupotrebe heroina. Pod dejstvom droge, njegova koncentacija je od nekoliko desetina do nekoliko stotina puta veća od koncentracije koja je prisutna u stanju normalnog  zadovoljstva – normalnog lučenja dopamina. Utvrđeno je da višegodišnja upotreba opijata smanjuje osetljivost receptora na endogene opijate i smanjuje broj receptora. Potrebni su meseci i godine da se putem apstinencije poveća broj, osetljivost i funkcija receptora. Jedan broj se, nažalost, nikad ne oporavi. Naime, dolazi do toga da se čestom upotrebom heroina troše neverovatne prirodne zalihe supstanci koje regulišu zadovoljstvo. Te supstance  zovemo neourotransmiterima – oni su prenosioci poruka i omogućavaju komunikaciju između nervnih ćelija. Dopamin, konkretno, je vrsta neurotransmitera koja izaziva jaku euforiju. Sintetičke droge povećajavu koncentraciju dopamina do te mere da se njegove zalihe u mozgu rapidno troše. Stanje euforije je osnovni razlog iz kog je heroin toliko privlačna droga. Međutim, stanja euforije u prirodnim uslovima nikada ne traju dugo, jer naš organizam nema dovoljno dopamina da bi ljude stalno držao u euforičnom stanju. Pritom, bilo bi prilično neprirodno kada bismo svi stalno bili euforični. No, poenta je u tome da dugotrajna upotreba heroina (i heroinu slučnih droga) ekscesivno troši zalihe dopamina i on se znatno teže prirodno obnavlja. Pored toga, heroinski zavisnici stiču trajno povišenu toleranciju na heroin i nivoe pobuđenosti, i počinju da “brkaju”  stanje “normalne sreće”  s euforijom. To je jedan od osnovnih razloga iz kojeg se heroinu tako teško odoleva. Depresivnost je česta reakcija po prestanku korišćenja ove droge.

Rehabilitacija

Rehabilitacija ne mora da bude tako teška i duga kako to često naučnici opisuju. Primarno se radi na izgradnji motivacije i volje za promenom. Paralelno s tim se uvode zdravi načini života, koji prirodno obnavljaju hormone sreće i one odgovorne za umanjenje bola. Kombinacijom terapijskog rada i vrste treninga životnih veština, odnosno podizanja socijalnih kompetencija, do oporavka može doći brže nego što se to danas smatra. Međutim, do potpunog oporavka neće doći ako zavisnika prethodno ne motivišemo da promeni celokupan životni stil. To je deo procesa koji može potrajati, jer podrazumeva izmeštanje iz njegovog prethodnog okruženja, promenu životne filozofije i podizanje kompetencija i uverenja da sam sebe može uvesti u stanje sreće na zdravije načine. Osnovno je da se zavisnik pomiri s činjenicom da izuzetno povišeno stanje euforije nije prirodno, niti poželjno, i da prihvati manje intenzivne, ali skladnije emocije kao zdravu zamenu. Ukoliko heroinskog zavisnika motivišemo za promenu, urađeno je više od pola posla. Zadovoljstva koja nakon toga bude postizao sopstvenim trudom će mu biti najveća nagrada. Jačaće njegovo samopoštovanje i snagu, a ti elementi sami po sebi deluju potkrepljujuće.

Otklanjanje fizičke zavisnosti metadonskom, ili nekom od drugih vrsta “anti-heroinskih” terapija neće biti ni od kakve koristi, ako se zavisnik ne privoli na terapijski rad i saradnju. I ova vrsta zavisnosti, kao i sve druge, podrazumeva uključivanje porodice u tretman. Danas važi opšti stav da je porodična terapija, terapija izbora za prevladavanje psiholoških kriza nakon prestanka uzimanja droge. Budući da se pojedinac izmešta iz prethodnog okruženja, veoma je bitno da njegovi najbliži nauče kako da mu stvore pozitivnu i potkrepljujuću atmosferu kod kuće. Postavljanje zdravih granica, fokusiranje na pozitivno i odustajanje od optužbi za prethodni životni stil pojedinca, te pohvale za pozitivno učinjene promene, veoma su bitni faktori za podizanje kompetencija i želje da se zdrav život zadrži.  Na individualnom planu je najbitnije da pojedinac ponovo, sada bez droge, uspe da vidi smisao, prepozna ljubav i radost u nekoj zdravoj aktivnosti ili odnosu. Bez uspostavljanja odnosa u kom će pojedinac osetiti ljubav i sigurnost, zadovoljstvo i smisao se, najverovatnije, neće ni javiti. Ukoliko ti faktori izostanu, bivši zavisnik je pod velikim rizikom da se vrati prethodnom zavisničkom stilu života. Iz tih razloga je važno raditi na podržavanju i menjanju, kako načina mišljenja i života bivšeg zavisnika, tako i celog njegovog porodičnog i socijalnog miljea.

This entry was posted in Individualne teme. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.