Motivisao me je jedan komentar da napišem ovaj post. Komentar se tiče toga kako doći do takozvanog pravog selfa, i nije li da lažni self puca isključivo kada ljudi koji imaju narcistički poremećaj ličnosti budu javno posramljeni pred drugima koji su im bitni. Odmah da odgovorim, ne samo da to nije jedini način da dođemo do pravog selfa, nego je i štetno misliti da samo tako možemo doći do pravog selfa. Ako tako mislimo, onda moramo da verujemo i da ljude koji imaju narcističku organizaciju ličnosti moramo da retraumatizujemo i da ih stavimo u vrlo neprijatne i postiđujuće situacije kako bismo im pomogli. To je jedan nehuman, pogrešan i tužan pristup ljudima s problemom.
Iako je lažni self oklop oko pravog selfa, neistina je misliti da pravi self ne postoji, da je mrtav. Naravno da nije mrtav, jer da jeste, nijedna terapija, pa čak ni ova koja predlaže retraumatizaciju ljudi ne bi imala smisla. Do čega bi smo došli, ako unutar fasade nema ničega?
U simboličkom smislu (ovo je jako važno!), mi kažemo nekada da je nešto mrtvo, ali nije bukvalno tako. To znači da nije dovoljno libidinizovano, da je uspavano i anestezirano. Nije zaista mrtvo. Bitno nam je da razlikujemo metaforu od konkretnih stvari posebno kada se bavimo ljudima s poremećajem ličnosti, jer oni često metafore doživljavaju na konkretan način – otud im, između ostalog, i toliki doživljaj proganjanja.
Još kada bi i terapeut doživljavao metaforu na konkretan način, to bi postalo proganjanje na kub, retraumatizacija po sebi!
Svako ima svoju slabu tačku i ona se pre ili kasnije, kako u životu, tako i tokom seansi, pokaže. Ta slaba tačka ukine, na trenutak, oklop, napravi (metofirički) rupu u njemu i mi dođemo do pravog selfa.
Tada uspostavimo živi kontakt s našim pacijentom. Ta rupa se brzo zatvori i odbrane se brzo opet podignu. Nakon toga, pacijent može osećati stid što je dozvolio sebi da pred nama bude ranjiv, ali mi ćemo sve to dočekati s razumevanjem i empatijom i podrškom. I ako treba, objasnićemo razliku između metafore i konkretnih proganjanja! To umiri ljude.
Onda ćemo strpljivo čekati da se ponovo otvori portal. Nikako nećemo, naravno, psihopatski bi to bilo, namerno trigerovati pacijenta i postiđivati ga i peckati i začikavati da bismo došli do ranjivog dela. To nema nikakvog smisla, osim ako hoćemo nekog da ubijemo u pojam i razludimo totalno. Ne možemo biti grubi ka nekome da bismo ga učinili nežnijim. Ne možemo ga ponižavati kako bismo mu pomogli da popravi samopoštovanje. I ne možemo biti nestrpljivi ako želimo da ga naučimo strpljenju. A našim pacijentima sa narcističkom organizacijom ličnosti je potrebno mnogo strpljenja. Oni to u detinjstvu nisu imali.
U tom strpljivom čekanju, pre ili kasnije, opet će se desiti neka narcistička povreda (u seansi ili van nje) spontano. One se vazda dešavaju. Kada se desi, opet ćemo s mnogo pažnje, brige, uvažavanja i nežnosti prići tom skrivenom pravom selfu.
I onda će se vrata opet zatvoriti.
I mi ćemo opet čekati.
I tako mnogo puta u krug. Često godinama.
Što smo strpljiviji i s više uvažavanja tretiramo pravi self kada s njime dođemo u kontakt, to ćemo ga više ohrabrivati da se češće pojavljuje. Što se češće bude pojavljivao i uviđao da smo mi od poverenja, to će paralelno brže i uviđati da ominpotentna fasada nije nužno neophodna uvek i svuda, da je bila od esecijalnog značaja kada je trebalo da ga spasi kada je bio mali, ali da je sada već počela da smeta… Barem ponekad. Barem u nekim situacijama. Barem s nekim ljudima. S terapeutom, za početak. A ako se zadesi da je tu i dobar partner i dobar prijatelj, brže će se uvideti dobrobit od autentičnosti.
Na tom celom putu, ne bih savetovala stručnjacima da pozivaju ovako ranjenu osobu da pokaže ranjivost. Oni mrze tu reč! Imajmo više takta i empatije! Možemo da čestitamo na hrabrosti i da imamo sluha za to kako ljudi koji su na različite načine bili povređivani, takođe na različite načine čuju određene reči. Ranjivost nije nešto što će privući osobu koja je morala da ceo život bude omnipotentna da bi preživela.
Naša ranjivost, s druge strane, ljudskost – zovite to kako hoćete (u sebi), jedini je način da dozovemo tuđu.
Razumem da postoje brojne teorije o “narcisima” kao zlikovcima koje savetuju sasvim drugačiji pristup od ovog koji nudim, i legitimno mi je da se neko pita – a zašto baš meni da veruje. To je divno! Mnogo volim kada se neko pita zašto da veruje bilo kojem sekundarnom izvoru i dajem punu podršku svima koji imaju želje i volje da istraže primarne izvore i da za sebe odluče.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Narcistički poremećaj ličnosti – način rada
Razumem da postoje brojne teorije o “narcisima” kao zlikovcima koje savetuju sasvim drugačiji pristup od ovog koji nudim, i legitimno mi je da se neko pita – a zašto baš meni da veruje. To je divno! Mnogo volim kada se neko pita zašto da veruje bilo kojem sekundarnom izvoru i dajem punu podršku svima koji imaju želje i volje da istraže primarne izvore i da za sebe odluče.
Renata Senić