Dinamika romantičnih veza između graničnog i narcističnog poremećaja ličnosti
I vrapci na grani su čuli da su BPD I NPD par iz pakla, s početnom fatalnom privlačnošću, i potonjom apsolutnom katastrofom.
Na svesnom planu, možda ni jedan ni drugi ne razumeju šta se tačno dešava, ali nesvesni dinamski procesi nam nude jasno objašnjenje.
Najpre, u oba slučaja radi se o poremećajima ličnosti, dakle nedovoljno formiranim ličnostima bez jakog ega i bez kontinuiteta u doživljaju selfa.
Oni žele naizgled istu stvar, da se stope jedno s drugim, izbrišu granice i bivaju u bebećem blaženstvu zajedno, ali to žele iz drugačijih razloga i to pokušavaju da postignu na drugačije načine.
NPD želi divljenje. BPD želi da osigura potpunu stopljenost i na taj način izbegne pervazivni strah od ostavljanja. Dok se i NPD možda čak i više plaši ostavljanja, on dinamički gledano, “osigurava” ostanak partnera u vezi tako što ga introjektuje. Nakon introjekcije fantaziranog apsolutno dobrog objekta, NPD nastavlja odnos s tim objektom unutra, u fantaziji.
BPD, zbog čega su ljudi s ovim poremećejam često na početku viđeni kao lepljivi, zapravo eksternalizuje sve svoje dobre objekte i pripiše ih osobi sa NPD. Kroz tu eksternalizaciju NPD dobija neophodno divljenje i obilje pažnje, a BPD doživljaj blažene stopljenosti. Oboje imaju utisak, na početku veze, da su pronašli srodnu dušu, sto ne treba da nas čudi, jer u toj fazi granice među njima ne postoje.
Medjutim, dinamika se brzo menja. Prema učenju Malerove, i nekih drugih autora, NPD je niže organizovan od BPD. Njegov se razvoj zaglavio u fazi praktikovanja, u prvoj godini života. U toj fazi detence otkriva svet i veoma je narcistično jer je svasta naučilo (da puzi, hoda, koješta stavlja u usta i na taj način određuje kakvog je kvaliteta) ali najvažnije, budući da je to faza u kojoj dete treba da počne da se lagano odvaja od majke, tu za njega nastaju problemi. Majka ne dozvoljava odvajanje, ne podržava praktikovanje, može da sputava dete ili mu pak nameće svoje ideje o tome kako treba i ne treba da istražuje. NPD se zbog toga nikada nije odvojio od majke.
BPD se zaglavio u narednoj fazi, fazi ponovnog prilaženja. Majka bi ga pustila da malo od nje ode, ali ne bi bila srećna po njegovom povratku. Detetu u toj fazi mnogo znači da može da se vrati mami po utehu, a ako je ona ljuta, anksiozna i neprijatna u vezi s time, i ne zna da uteši dete, tu nastaje BPD adaptacija – konstantnog pokušaja neuspešnog odvajanja i neverovatnog straha od ostavljanja zbog tog odvajanja te paničnog povratka mami, koja pak ne zna da umiri dete.
Šta se, onda, dešava u vezama između ova dva poremećaja ličnosti ili adaptacije?
I NPD i BPD imaju strah od ostavljanja, ali iz različitih razloga. NPD se plaši da će njegov lažni self (koji je morao da izgradi da bi se zaštitio od neempatične majke) i koji zahteva divljenje, biti napadnut, rasturen i da će pravi self koji je mali i nemoćan i čega se NPD jako stidi, biti razotkriven. To za NPD nije opcija i uradiće sve da do toga ne dodje. Budući da u realnosti ne može da kontroliše ko ga kako vidi, on celu priču prebacuje na fantazmatski plan. A u fantaziji, uz pomoć magijskog mišljenja, on može da manipuliše svojim introjektom kako hoće.
BPD, s druge strane, plaši se ostavljanja jer je ono za njega oporeknuće doživljaja kontinuiteta selfa. Gubitak ljubavi je za BPD najveći užas. Međutim, kao što je rečeno, BPD pre koristi strategiju eksternalizovanja dobrih objekata u NPD i na taj način pokušava s njime da se stopi.
Dodatna komplikacija je što BPD ima jos jedan strah, a to je strah od porobljavanja, gušenja u odnosu. Ako priđe preblizu, mora da beži. Opet, ako priđe preblizu I NPD često mora da beži da bi sačuvao svoj fantazirani objekat. Ko će prvi da pobegne, zavisi od dinamike veze i intenziteta poremecaja na kontinuumu.
Nesvesni mehanizam prisile ponavljanja koriste ljudi sa oba poremećaja, ali scenario je drugačiji.
NPD mora da se odvoji od majke, nesvesno verujući da će obezvređivanjem partnera i ostavljanjem ga, ovog puta uspeti u tome.
BPD mora da dobije prihvatanja za svoja odvajanja (koje NPD ne toleriše, jer ih doživljava kao napuštanja) te iz straha od ostavljanja, često prestane da pokušava da se odvaja, ali onda počinje neverovatno gušenje u vezi. Moguć je i drugačiji scenario, a to je da čim BPD proba da se udalji, NPD to doživi kao ogromnu pretnju svojoj grandioznosti i odmah počinje s obezvređivanjem, i odlaženjem.
NPD odlazi naglo, mora da bezi. BPD ponekada pre odlaska preti odlaženjem, ne bi li zadobio neophodno odobravanje od NPD. Ali to ne mora biti slučaj. Ako BPD oseti da se guši previše u vezi ili da se NPD mnogo udaljio, to biva jak triger i BPD može takođe da pobegne glavom bez obzira.
BPD će češće od NPD imati potrebu da se vrati, kao što se kao dete vraćao mami, nesvesno verujući da će ovog puta naići na željeno odobravanje.
Ako NPD pokuša da se vrati, to će biti s nesvesnom idejom da ponovo odigra (acting out-uje) odvajanje od majke. Što je veća grandioznost NPD-a, to su manje šanse da će se vratiti istoj osobi. No, nema pravila. Posebno ako BPD insistira na povratku, iznova nudeći obilje pažnje, samo da bi se ponovo ugušio u tome i pobegao.
BPD će zbog svoje prisile ponavljanja težiti da se vrati istoj osobi kako bi od nje dobio ono što od majke nije, što naravno od osobe sa NPD nikada ne može dobiti.
Iz ovih razloga, takve veze često prerastaju u dugotrajno mučenje, jako je teško prekinuti cikluse, a ishod po pravilu bude bolan za oba člana veze.
Sve opisano važi za osobe sa dijagnostifikovanim poremećajima, a ne crtama poremećaja ličnosti.
Takođe, ovde opisani NPD predstavlja NPD koji je niže organizovan od BPD. Postoje i drugačija shvatanja ovog poremećaja koja ga opisuju kao značajno blažu maladaptaciju i, naravno, sve se nalazi na kontinuumu, te što je blaži poremećaj, veće su šanse da terapija pomogne.
Osobe sa BPD-om česce potraže terapiju jer one ipak više žive u realnom svetu, nego u fantaziji. NPD u svom magičnom svetu fantazije čuva svoj lažni self (jer duboko veruje da upravo taj lažni self čuva njega – njegov pravi self – koji je jako mali i nemoćan i plaši se i stidi da izađe na površinu) i zbog toga retko potraži terapiju. Ako je potraži, to biva najčešće da bi sanirao prateće adikcije, seksualne disfunkcije I slično. Terapija osoba sa NPD-om može biti uspešna jedino ako terapeut uspostavi kontakt s pravim selfom, što je veoma, veoma tesko.
Takođe, uspešna terapija ne znači brisanje prošlosti, ni u ovom, niti u drugim slucajevima, već jačanje ili izgradnju ličnosti kako bi mogla da se suprotstavi svojim maladaptivnim obrascima.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Dinamika romantičnih veza između graničnog i narcističnog poremećaja ličnosti
Dinamika romantičnih veza između graničnog i narcističnog poremećaja ličnosti
I vrapci na grani su čuli da su BPD I NPD par iz pakla, s početnom fatalnom privlačnošću, i potonjom apsolutnom katastrofom.
Na svesnom planu, možda ni jedan ni drugi ne razumeju šta se tačno dešava, ali nesvesni dinamski procesi nam nude jasno objašnjenje.
Najpre, u oba slučaja radi se o poremećajima ličnosti, dakle nedovoljno formiranim ličnostima bez jakog ega i bez kontinuiteta u doživljaju selfa.
Oni žele naizgled istu stvar, da se stope jedno s drugim, izbrišu granice i bivaju u bebećem blaženstvu zajedno, ali to žele iz drugačijih razloga i to pokušavaju da postignu na drugačije načine.
NPD želi divljenje. BPD želi da osigura potpunu stopljenost i na taj način izbegne pervazivni strah od ostavljanja. Dok se i NPD možda čak i više plaši ostavljanja, on dinamički gledano, “osigurava” ostanak partnera u vezi tako što ga introjektuje. Nakon introjekcije fantaziranog apsolutno dobrog objekta, NPD nastavlja odnos s tim objektom unutra, u fantaziji.
BPD, zbog čega su ljudi s ovim poremećejam često na početku viđeni kao lepljivi, zapravo eksternalizuje sve svoje dobre objekte i pripiše ih osobi sa NPD. Kroz tu eksternalizaciju NPD dobija neophodno divljenje i obilje pažnje, a BPD doživljaj blažene stopljenosti. Oboje imaju utisak, na početku veze, da su pronašli srodnu dušu, sto ne treba da nas čudi, jer u toj fazi granice među njima ne postoje.
Medjutim, dinamika se brzo menja. Prema učenju Malerove, i nekih drugih autora, NPD je niže organizovan od BPD. Njegov se razvoj zaglavio u fazi praktikovanja, u prvoj godini života. U toj fazi detence otkriva svet i veoma je narcistično jer je svasta naučilo (da puzi, hoda, koješta stavlja u usta i na taj način određuje kakvog je kvaliteta) ali najvažnije, budući da je to faza u kojoj dete treba da počne da se lagano odvaja od majke, tu za njega nastaju problemi. Majka ne dozvoljava odvajanje, ne podržava praktikovanje, može da sputava dete ili mu pak nameće svoje ideje o tome kako treba i ne treba da istražuje. NPD se zbog toga nikada nije odvojio od majke.
BPD se zaglavio u narednoj fazi, fazi ponovnog prilaženja. Majka bi ga pustila da malo od nje ode, ali ne bi bila srećna po njegovom povratku. Detetu u toj fazi mnogo znači da može da se vrati mami po utehu, a ako je ona ljuta, anksiozna i neprijatna u vezi s time, i ne zna da uteši dete, tu nastaje BPD adaptacija – konstantnog pokušaja neuspešnog odvajanja i neverovatnog straha od ostavljanja zbog tog odvajanja te paničnog povratka mami, koja pak ne zna da umiri dete.
Šta se, onda, dešava u vezama između ova dva poremećaja ličnosti ili adaptacije?
I NPD i BPD imaju strah od ostavljanja, ali iz različitih razloga. NPD se plaši da će njegov lažni self (koji je morao da izgradi da bi se zaštitio od neempatične majke) i koji zahteva divljenje, biti napadnut, rasturen i da će pravi self koji je mali i nemoćan i čega se NPD jako stidi, biti razotkriven. To za NPD nije opcija i uradiće sve da do toga ne dodje. Budući da u realnosti ne može da kontroliše ko ga kako vidi, on celu priču prebacuje na fantazmatski plan. A u fantaziji, uz pomoć magijskog mišljenja, on može da manipuliše svojim introjektom kako hoće.
BPD, s druge strane, plaši se ostavljanja jer je ono za njega oporeknuće doživljaja kontinuiteta selfa. Gubitak ljubavi je za BPD najveći užas. Međutim, kao što je rečeno, BPD pre koristi strategiju eksternalizovanja dobrih objekata u NPD i na taj način pokušava s njime da se stopi.
Dodatna komplikacija je što BPD ima jos jedan strah, a to je strah od porobljavanja, gušenja u odnosu. Ako priđe preblizu, mora da beži. Opet, ako priđe preblizu I NPD često mora da beži da bi sačuvao svoj fantazirani objekat. Ko će prvi da pobegne, zavisi od dinamike veze i intenziteta poremecaja na kontinuumu.
Nesvesni mehanizam prisile ponavljanja koriste ljudi sa oba poremećaja, ali scenario je drugačiji.
NPD mora da se odvoji od majke, nesvesno verujući da će obezvređivanjem partnera i ostavljanjem ga, ovog puta uspeti u tome.
BPD mora da dobije prihvatanja za svoja odvajanja (koje NPD ne toleriše, jer ih doživljava kao napuštanja) te iz straha od ostavljanja, često prestane da pokušava da se odvaja, ali onda počinje neverovatno gušenje u vezi. Moguć je i drugačiji scenario, a to je da čim BPD proba da se udalji, NPD to doživi kao ogromnu pretnju svojoj grandioznosti i odmah počinje s obezvređivanjem, i odlaženjem.
NPD odlazi naglo, mora da bezi. BPD ponekada pre odlaska preti odlaženjem, ne bi li zadobio neophodno odobravanje od NPD. Ali to ne mora biti slučaj. Ako BPD oseti da se guši previše u vezi ili da se NPD mnogo udaljio, to biva jak triger i BPD može takođe da pobegne glavom bez obzira.
BPD će češće od NPD imati potrebu da se vrati, kao što se kao dete vraćao mami, nesvesno verujući da će ovog puta naići na željeno odobravanje.
Ako NPD pokuša da se vrati, to će biti s nesvesnom idejom da ponovo odigra (acting out-uje) odvajanje od majke. Što je veća grandioznost NPD-a, to su manje šanse da će se vratiti istoj osobi. No, nema pravila. Posebno ako BPD insistira na povratku, iznova nudeći obilje pažnje, samo da bi se ponovo ugušio u tome i pobegao.
BPD će zbog svoje prisile ponavljanja težiti da se vrati istoj osobi kako bi od nje dobio ono što od majke nije, što naravno od osobe sa NPD nikada ne može dobiti.
Iz ovih razloga, takve veze često prerastaju u dugotrajno mučenje, jako je teško prekinuti cikluse, a ishod po pravilu bude bolan za oba člana veze.
Sve opisano važi za osobe sa dijagnostifikovanim poremećajima, a ne crtama poremećaja ličnosti.
Takođe, ovde opisani NPD predstavlja NPD koji je niže organizovan od BPD. Postoje i drugačija shvatanja ovog poremećaja koja ga opisuju kao značajno blažu maladaptaciju i, naravno, sve se nalazi na kontinuumu, te što je blaži poremećaj, veće su šanse da terapija pomogne.
Osobe sa BPD-om česce potraže terapiju jer one ipak više žive u realnom svetu, nego u fantaziji. NPD u svom magičnom svetu fantazije čuva svoj lažni self (jer duboko veruje da upravo taj lažni self čuva njega – njegov pravi self – koji je jako mali i nemoćan i plaši se i stidi da izađe na površinu) i zbog toga retko potraži terapiju. Ako je potraži, to biva najčešće da bi sanirao prateće adikcije, seksualne disfunkcije I slično. Terapija osoba sa NPD-om može biti uspešna jedino ako terapeut uspostavi kontakt s pravim selfom, što je veoma, veoma tesko.
Takođe, uspešna terapija ne znači brisanje prošlosti, ni u ovom, niti u drugim slucajevima, već jačanje ili izgradnju ličnosti kako bi mogla da se suprotstavi svojim maladaptivnim obrascima.
Renata Senić