Zaboravnost — Intervju s Renatom Senić za Politikin Magazin
Često ne znamo gde nam je telefon ili smo zaboravili da ponesemo novčanik, ključeve, pozvali smo drugaricu da joj nešto važno ispričamo, ali u trenutku nam stane mozak i nikako da se setimo šta smo hteli da joj kažemo, smetnemo s uma da prenesemo kolegi važnu poruku, nismo upamtili gde smo parkirali automobil… Šta ljudi najčešće zaboravljaju i u kojim granicama je zaboravnost normalna stvar?
U svakodnevnim situacijama, ljudi se najčešće žale da zaboravljaju sastanke, bitne datume, imena ili na to da gube stvari. Iako se druge situacije češće zaboravljaju, ove ljudi najbrže primete, jer su im neočekivane i neprijatne.
Psihološka istraživanja pokazuju da se, recimo, lica ljudi s kojima nismo posebno bliski zaboravljaju pre nego njihova imena, zatim da se mnoge veštine i znanja koja učimo u školi i na kursevima prilično brzo zaboravljaju ako se ne ponavljaju tokom vremena. Međutim, složene i kontinuirane motoričke veštine, s druge strane, pokazuju veoma veliko odsustvo zaboravljanja. Misli se na veštine koje podrazumevaju stalan angažman subjekta koji je u toku njihovog savladavanja. Recimo, vožnja automobila ili bicikla su veštine koje ni posle više decenija nećemo zaboraviti.
Takođe, ispostavlja se da i starenje utiče na pojačano zaboravljanje određenih stvari. Na primer, s godinama se više zaboravljaju aktivnosti koje čovek tek planira da uradi (da negde ode, nekog pozove, zakaže neki sastanak… ). Međutim, stariji ljudi koji se bave poslovima koji zahtevaju dosta promišljanja, mnogo sporije zaboravljaju od penzionera koji su, na primer, prestali da čitaju i angažuju mozak oko logičkih problema.
Zaboravljanje je sastavni deo života. Ukoliko nas ne ometa u izvršenju svakodnevnih i bitnih poslova, ono jeste normalna i svakidašnja pojava.
Zašto ljudi zaboravljaju?
Više je različitih objašnjenja ponuđeno kao odgovor na ovo pitanje, i svako od njih tačno objašnjava razloge iz kojih zaboravljamo pojedine sadržaje. Najpoznatije objašnjenje govori o tome da zaboravljamo jer smo stalno u dodiru s nekim novim sadržajima. Pošto nam je memorija ograničenog kapaciteta, novonaučeni sadržaji ometaju pamćenje prethodno naučenih, te brže dolazi do njihovog zaboravljanja. Drugo objašnjenje se poziva na memorijske tragove koji propadaju tokom vremena, troše se, te na taj način dolazi do zaboravljanja. Takođe, nekada zaboravimo delove prošlih događaja, pa ih se veoma lako prisetimo kada nas nešto na njih asocira. Nekada nismo u stanju da samostalno pričamo o nekom sadržaju, mada ga jasno prepoznajemo i imamo „osećaj“ da ga znamo kada neko drugi o njemu govori. Tako da možemo pričati o različitim nivoima i stepenima zaboravljanja.
Da li je zaboravnost uvek znak Alchajmerove bolesti, odnosno da s našim pamćenjem i moždanim funkcijama nešto nije u redu?
Nije. Iako se ljudi određene dobi često uplaše da je možda nastupila demencija, Alchajmerova bolest i slično, onda kada primete da zaboravljaju određene stvari, zaboravljanje je normalna pojava kod ljudi svih doba, a takođe je uobičajeno da ljudi u godinama brže i više zaboravljaju određene sadržaje. Dakle, zaboravljanje ne mora imati nikakve veze s bilo kakvom bolešću.
Alchajmerova bolest je progresivna demencija, dakle, teži da se vremenom sve više pogoršava. Ona pogađa i percepciju i jezičke sposobnosti i emocionalno stanje osobe. Dakle, pamćenje svakako nije jedini element koji je pogođen ovom bolešću.
Kako se utvrđuju uzroci demencije (psihijatrijski pregled, skener glave, laboratorija…)?
Doktori primenjuju različite i kombinovane mere procene. Prevashodno je bitno da se isključi mogućnost da je pacijent depresivan ili da mu, na primer, nedostaje vitamin B12, kao i da nisu prisutni drugi simptomi koji mogu ometati procenu i lažno ukazivati da je u pitanju demencija. Kada se isključe svi potencijalno ometajući faktori, obavezno se traži pacijentova istorija i procenjuje opšte stanje, kako psihološko, tako i fizičko. Neurološka procena je sledeća na redu i obuhvata proveru čula, refleksa i slično. U specijalizovanim ustanovama se koriste i neuropsihološki testovi za merenje očuvanosti memorije i posebnih veština. Nakon ovakvih testova, pacijenti se podvrgavaju i skenovima glave kako bi utvrdili postojanje tumora ili drugih promena na mozgu koje mogu izazvati demenciju. CT sken i magnetna rezonanca se najviše koriste, kada za to postoje uslovi. Često se upućuje i na PET sken, međutim ovaj metod je u našoj zemlji dostupan u samo dve ustanove. Takođe se pacijenti šalju na EEG za proveru aktivnosti mozga.
Da li stres i preopterećenost mogu uticati na to da čovek postane zaboravan?
Naravno, odavno se emocije povezuju s pamćenjem i zaboravljanjem. Još je Frojd smatrao da se neprijatni sadržaji potiskuju iz svesti. I tako to i biva ako se osvrnemo na našu prošlost. Prijatniji događaji se pamte duže od neprijatnih. Međutim, istraživanja su dala i oprečne rezultate. Ponekada visoka pobuđenost organizma i jaka emocionalna reakcija mogu, zapravo, pospešiti prisećanje događaja pod određenim okolnostima. Kontekst je veoma bitan faktor prisećanja. Kada smo tužni, lakše se sećamo tužnih događaja, i obratno, kada smo srećni, sećamo se onih u kojima smo doživljavali zadovoljstvo.
Međutim, ono što je nedvosmisleno primećeno jeste da stres narušava sposobnost zapažanja i pažnje. Kada smo pod dejstvom jakih emocija, u fokusu naše pažnje je ono što je s njima povezano, sve druge stvari mogu lako ostati neprimećene ili biti smetnute s uma. To se, recimo, često dešava anksioznim osobama. Čovek se u strahu fokusira na izvor straha više nego na celinu doživljaja. Dakle, kada neko kaže da je nešto zaboravio jer je pod stresom, najčešće to zapravo znači da mu usled bitnosti prečih stvari, neke manje bitne prosto nisu pale na pamet.
Da li neke stvari namerno zaboravljamo da bismo se odbranili od situacija koje nas uznemiravaju ili neprijatnih uspomena iz prošlosti?
Nekada namerno, ponekad predsvesno, a ponekada i nesvesno zaboravljamo situacije i događaje koje smo doživeli kao veoma neprijatne.
Dešava se da ljudi svesno odluče da o nekim bolnim iskustvima ne razmišljaju. Kada god im ona padnu na pamet, oni svesno preusmeravaju svoju pažnju na druge sadržaje i trude se da o bolnim sadržajima ne misle. Međutim, selektivno pamćenje i zaboravljanje se odvijaju i spontano. Pomenuto je da ljudi generalno duže pamte lepe od ružnih uspomena. To se dešava bez svesti i namere. Takođe, mehanizam potiskivanja nesvesno deluje kao zaštita od veoma uznemirujućih i neprijatnih situacija.
Da li višak informacija (gomila vesti sa interneta…) može uticati na učestalu zaboravnost?
S obzirom na to da je kapacitet naše pažnje ograničen, nismo u stanju da memorišemo previše informacija odjednom. Kada smo bombardovani raznim sadržajima, možemo se osetiti preplavljeno, zbunjeno, tako da privremeno izgubimo sposobnost strukturisanja sadržaja, razdvajanja bitnog od nebitnog… pa samim tim i ne pamtimo uspešno. Neka istraživanja sugerišu da preterana izloženost informacijama s interneta utiče na javljanje poremećaja pažnje kod dece, kao i na nemogućnost da se u dužem vremenskom periodu posvetimo nekom sadržaju.
S druge strane, neobraćanje pažnje na preteranu količinu informacija predstavlja i spontanu odbranu od zaglušenja.
Da li oslanjanje na tehniku dovodi do toga da neke podatke ne pokušavamo da zapamtimo, već ih samo kratkoročno koristimo, jer možemo brzo da ih pronađemo u imeniku kada nam zatrebaju (recimo lako dostupni brojevi telefona, adrese…)?
Da, i to je sve češći slučaj. Ali, ne samo to. Sve češće ljudi prestaju da se trude da, na primer, podele dva broja jer imaju kalkulator. Posle nekog vremena oslanjanja na pomagala, mozak se ulenji, a čovek se oseća isfrustrirano kada pomagalo nije pri ruci. Što više vežbamo mozak, to je on otporniji na zaboravljanje. I obratno, ako ga ne vežbamo, sve brže ćemo zaboravljati.
Koliko se podudaraju rasejanost i zaboravnost?
Uticaj emocija na naše pamćenje često dovodi do efekta koji nam je poznat kao rasejanost. Kada smo neispavani, anksiozni, pod stresom ili uticajem neke jake emocije, pažnja nam je usmerena pretežno na sadržaje koji su u vezi s tom emocijom, a ne na celokupnu realnost, datost koju valja da opazimo i da na nju reagujemo. Tada se ponašamo zaboravno na onaj način koji ljudi zovu rasejanošću.
Da li san, ishrana, vežbe… mogu popraviti funkcije mozga?
Svakako! Odmor nam je neophodan za regeneraciju organizma i obnavljanje telesnih i mentalnih funkcija. Vežbanjem unosimo u organizam više kiseonika što pospešuje rad mozga. U hrani se nalazi mnogo elemenata koji pospešuju pamćenje, među kojima se posebno ističu omega tri, folati, hrana koja obiluje vitaminom B12…
Može li se zaboravnost prevenirati?
Može. Postoje različite strategije za poboljšanje pamćenja i sprečavanje zaboravljanja. Neke od njih učenici i studenti spontano koriste, kada na primer, naprave stihove od nove reči koju pokušavaju da zapamte. Generalno, strukturisan materijal je otporniji na zaboravljanje. Ljudi koji prave mentalne mape i novonaučeno povezuju s prethodnim iskustvom, zapravo, preveniraju zaboravljanje.
Postoji li lek da se demencija zaustavi ili bar ublaži?
Sve što je u prethodnom tekstu pomenuto kao povoljno za pamćenje može poslužiti kao preventivna mera i kao sredstvo ublažavanja demencije. Od zdrave ishrane i fizičke aktivnosti, do umanjenja emocionalnog stresa i negativnih osećanja, preko učenja tehnika za bolje pamćenje i organizovanja materijala. Aktivnosti koje naš mozak drže budnim i angažovanim, posebno su važne za starije osobe. Čitanje knjiga, pisanje, rešavanje logičkih zadataka, šah i slične aktivnosti čuvaju naš mozak i pamćenje.
This entry was posted in Aspekti ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Zaboravnost
Zaboravnost — Intervju s Renatom Senić za Politikin Magazin
Često ne znamo gde nam je telefon ili smo zaboravili da ponesemo novčanik, ključeve, pozvali smo drugaricu da joj nešto važno ispričamo, ali u trenutku nam stane mozak i nikako da se setimo šta smo hteli da joj kažemo, smetnemo s uma da prenesemo kolegi važnu poruku, nismo upamtili gde smo parkirali automobil…
Šta ljudi najčešće zaboravljaju i u kojim granicama je zaboravnost normalna stvar?
U svakodnevnim situacijama, ljudi se najčešće žale da zaboravljaju sastanke, bitne datume, imena ili na to da gube stvari. Iako se druge situacije češće zaboravljaju, ove ljudi najbrže primete, jer su im neočekivane i neprijatne.
Psihološka istraživanja pokazuju da se, recimo, lica ljudi s kojima nismo posebno bliski zaboravljaju pre nego njihova imena, zatim da se mnoge veštine i znanja koja učimo u školi i na kursevima prilično brzo zaboravljaju ako se ne ponavljaju tokom vremena. Međutim, složene i kontinuirane motoričke veštine, s druge strane, pokazuju veoma veliko odsustvo zaboravljanja. Misli se na veštine koje podrazumevaju stalan angažman subjekta koji je u toku njihovog savladavanja. Recimo, vožnja automobila ili bicikla su veštine koje ni posle više decenija nećemo zaboraviti.
Takođe, ispostavlja se da i starenje utiče na pojačano zaboravljanje određenih stvari. Na primer, s godinama se više zaboravljaju aktivnosti koje čovek tek planira da uradi (da negde ode, nekog pozove, zakaže neki sastanak… ). Međutim, stariji ljudi koji se bave poslovima koji zahtevaju dosta promišljanja, mnogo sporije zaboravljaju od penzionera koji su, na primer, prestali da čitaju i angažuju mozak oko logičkih problema.
Zaboravljanje je sastavni deo života. Ukoliko nas ne ometa u izvršenju svakodnevnih i bitnih poslova, ono jeste normalna i svakidašnja pojava.
Zašto ljudi zaboravljaju?
Više je različitih objašnjenja ponuđeno kao odgovor na ovo pitanje, i svako od njih tačno objašnjava razloge iz kojih zaboravljamo pojedine sadržaje. Najpoznatije objašnjenje govori o tome da zaboravljamo jer smo stalno u dodiru s nekim novim sadržajima. Pošto nam je memorija ograničenog kapaciteta, novonaučeni sadržaji ometaju pamćenje prethodno naučenih, te brže dolazi do njihovog zaboravljanja. Drugo objašnjenje se poziva na memorijske tragove koji propadaju tokom vremena, troše se, te na taj način dolazi do zaboravljanja. Takođe, nekada zaboravimo delove prošlih događaja, pa ih se veoma lako prisetimo kada nas nešto na njih asocira. Nekada nismo u stanju da samostalno pričamo o nekom sadržaju, mada ga jasno prepoznajemo i imamo „osećaj“ da ga znamo kada neko drugi o njemu govori. Tako da možemo pričati o različitim nivoima i stepenima zaboravljanja.
Da li je zaboravnost uvek znak Alchajmerove bolesti, odnosno da s našim pamćenjem i moždanim funkcijama nešto nije u redu?
Nije. Iako se ljudi određene dobi često uplaše da je možda nastupila demencija, Alchajmerova bolest i slično, onda kada primete da zaboravljaju određene stvari, zaboravljanje je normalna pojava kod ljudi svih doba, a takođe je uobičajeno da ljudi u godinama brže i više zaboravljaju određene sadržaje. Dakle, zaboravljanje ne mora imati nikakve veze s bilo kakvom bolešću.
Alchajmerova bolest je progresivna demencija, dakle, teži da se vremenom sve više pogoršava. Ona pogađa i percepciju i jezičke sposobnosti i emocionalno stanje osobe. Dakle, pamćenje svakako nije jedini element koji je pogođen ovom bolešću.
Kako se utvrđuju uzroci demencije (psihijatrijski pregled, skener glave, laboratorija…)?
Doktori primenjuju različite i kombinovane mere procene. Prevashodno je bitno da se isključi mogućnost da je pacijent depresivan ili da mu, na primer, nedostaje vitamin B12, kao i da nisu prisutni drugi simptomi koji mogu ometati procenu i lažno ukazivati da je u pitanju demencija. Kada se isključe svi potencijalno ometajući faktori, obavezno se traži pacijentova istorija i procenjuje opšte stanje, kako psihološko, tako i fizičko. Neurološka procena je sledeća na redu i obuhvata proveru čula, refleksa i slično. U specijalizovanim ustanovama se koriste i neuropsihološki testovi za merenje očuvanosti memorije i posebnih veština. Nakon ovakvih testova, pacijenti se podvrgavaju i skenovima glave kako bi utvrdili postojanje tumora ili drugih promena na mozgu koje mogu izazvati demenciju. CT sken i magnetna rezonanca se najviše koriste, kada za to postoje uslovi. Često se upućuje i na PET sken, međutim ovaj metod je u našoj zemlji dostupan u samo dve ustanove. Takođe se pacijenti šalju na EEG za proveru aktivnosti mozga.
Da li stres i preopterećenost mogu uticati na to da čovek postane zaboravan?
Naravno, odavno se emocije povezuju s pamćenjem i zaboravljanjem. Još je Frojd smatrao da se neprijatni sadržaji potiskuju iz svesti. I tako to i biva ako se osvrnemo na našu prošlost. Prijatniji događaji se pamte duže od neprijatnih. Međutim, istraživanja su dala i oprečne rezultate. Ponekada visoka pobuđenost organizma i jaka emocionalna reakcija mogu, zapravo, pospešiti prisećanje događaja pod određenim okolnostima. Kontekst je veoma bitan faktor prisećanja. Kada smo tužni, lakše se sećamo tužnih događaja, i obratno, kada smo srećni, sećamo se onih u kojima smo doživljavali zadovoljstvo.
Međutim, ono što je nedvosmisleno primećeno jeste da stres narušava sposobnost zapažanja i pažnje. Kada smo pod dejstvom jakih emocija, u fokusu naše pažnje je ono što je s njima povezano, sve druge stvari mogu lako ostati neprimećene ili biti smetnute s uma. To se, recimo, često dešava anksioznim osobama. Čovek se u strahu fokusira na izvor straha više nego na celinu doživljaja. Dakle, kada neko kaže da je nešto zaboravio jer je pod stresom, najčešće to zapravo znači da mu usled bitnosti prečih stvari, neke manje bitne prosto nisu pale na pamet.
Da li neke stvari namerno zaboravljamo da bismo se odbranili od situacija koje nas uznemiravaju ili neprijatnih uspomena iz prošlosti?
Nekada namerno, ponekad predsvesno, a ponekada i nesvesno zaboravljamo situacije i događaje koje smo doživeli kao veoma neprijatne.
Dešava se da ljudi svesno odluče da o nekim bolnim iskustvima ne razmišljaju. Kada god im ona padnu na pamet, oni svesno preusmeravaju svoju pažnju na druge sadržaje i trude se da o bolnim sadržajima ne misle. Međutim, selektivno pamćenje i zaboravljanje se odvijaju i spontano. Pomenuto je da ljudi generalno duže pamte lepe od ružnih uspomena. To se dešava bez svesti i namere. Takođe, mehanizam potiskivanja nesvesno deluje kao zaštita od veoma uznemirujućih i neprijatnih situacija.
Da li višak informacija (gomila vesti sa interneta…) može uticati na učestalu zaboravnost?
S obzirom na to da je kapacitet naše pažnje ograničen, nismo u stanju da memorišemo previše informacija odjednom. Kada smo bombardovani raznim sadržajima, možemo se osetiti preplavljeno, zbunjeno, tako da privremeno izgubimo sposobnost strukturisanja sadržaja, razdvajanja bitnog od nebitnog… pa samim tim i ne pamtimo uspešno. Neka istraživanja sugerišu da preterana izloženost informacijama s interneta utiče na javljanje poremećaja pažnje kod dece, kao i na nemogućnost da se u dužem vremenskom periodu posvetimo nekom sadržaju.
S druge strane, neobraćanje pažnje na preteranu količinu informacija predstavlja i spontanu odbranu od zaglušenja.
Da li oslanjanje na tehniku dovodi do toga da neke podatke ne pokušavamo da zapamtimo, već ih samo kratkoročno koristimo, jer možemo brzo da ih pronađemo u imeniku kada nam zatrebaju (recimo lako dostupni brojevi telefona, adrese…)?
Da, i to je sve češći slučaj. Ali, ne samo to. Sve češće ljudi prestaju da se trude da, na primer, podele dva broja jer imaju kalkulator. Posle nekog vremena oslanjanja na pomagala, mozak se ulenji, a čovek se oseća isfrustrirano kada pomagalo nije pri ruci. Što više vežbamo mozak, to je on otporniji na zaboravljanje. I obratno, ako ga ne vežbamo, sve brže ćemo zaboravljati.
Koliko se podudaraju rasejanost i zaboravnost?
Uticaj emocija na naše pamćenje često dovodi do efekta koji nam je poznat kao rasejanost. Kada smo neispavani, anksiozni, pod stresom ili uticajem neke jake emocije, pažnja nam je usmerena pretežno na sadržaje koji su u vezi s tom emocijom, a ne na celokupnu realnost, datost koju valja da opazimo i da na nju reagujemo. Tada se ponašamo zaboravno na onaj način koji ljudi zovu rasejanošću.
Da li san, ishrana, vežbe… mogu popraviti funkcije mozga?
Svakako! Odmor nam je neophodan za regeneraciju organizma i obnavljanje telesnih i mentalnih funkcija. Vežbanjem unosimo u organizam više kiseonika što pospešuje rad mozga. U hrani se nalazi mnogo elemenata koji pospešuju pamćenje, među kojima se posebno ističu omega tri, folati, hrana koja obiluje vitaminom B12…
Može li se zaboravnost prevenirati?
Može. Postoje različite strategije za poboljšanje pamćenja i sprečavanje zaboravljanja. Neke od njih učenici i studenti spontano koriste, kada na primer, naprave stihove od nove reči koju pokušavaju da zapamte. Generalno, strukturisan materijal je otporniji na zaboravljanje. Ljudi koji prave mentalne mape i novonaučeno povezuju s prethodnim iskustvom, zapravo, preveniraju zaboravljanje.
Postoji li lek da se demencija zaustavi ili bar ublaži?
Sve što je u prethodnom tekstu pomenuto kao povoljno za pamćenje može poslužiti kao preventivna mera i kao sredstvo ublažavanja demencije. Od zdrave ishrane i fizičke aktivnosti, do umanjenja emocionalnog stresa i negativnih osećanja, preko učenja tehnika za bolje pamćenje i organizovanja materijala. Aktivnosti koje naš mozak drže budnim i angažovanim, posebno su važne za starije osobe. Čitanje knjiga, pisanje, rešavanje logičkih zadataka, šah i slične aktivnosti čuvaju naš mozak i pamćenje.