Svet iza ogledala

Interviju o Narcizmu s Renatom Senić za Politikin Magazin

Sve je još i pomalo smešno dok se divi svojoj lepoti ispred ogledala, ali šta se dešava kada lažno Ja iskoči iz ogledala i, bez jasne predstave o sebi i drugima, zatraži da se svet zaista zavrti oko njega? Kako je savremeno društvo napravilo samodovoljnog, „savršenog“ čoveka – narcisa, govori za Magazin Renata Senić, psiholog i psihoterapeut.
„Zbog božanstvene lepote imao je mnogo obožavalaca, ali je bio toliko gord i hladna srca, da je prezreo svaku ljubav. Tako je lepa nimfa Eho zbog neuzvraćene ljubavi uvenula od tuge, od nje je ostao samo glas, a mladić je i sam tragično završio očaran svojim likom u odrazu jezera, pokušavajući uzaludno da ga poljubi“, beleži mit o Narcisu. Psihoanalitičar Sigmund Frojd je još 1910. godine prvi pisao o narcizmu, koristeći termin iz grčkog mita u prenesenom smislu, jer narcizam u psihologiji, za razliku od svakodnevnog govora, ima drugačije značenje.
– Reč narcizam znači samoljublje, ali u psihologiji ovo značenje je dobilo mnoge druge primese, uglavnom se vezuje za psihopatologiju, a u poslednje vreme se najčešće odnosi na narcistički poremećaj ličnosti, objašnjava psiholog.
Psiholozi smatraju da smo svi, kao ljudska bića, manje ili više narcistični, ali da je važno napraviti razliku između narcizma kao razvojnog procesa i narcizma kao poremećaja.
– Primarni narcizam je zdrava i normalna pojava u razvoju tek rođenog deteta, koje ne pravi razliku između sebe i majke. Majka je potpuno u službi njegovih potreba, ugađa svojoj bebi i sva pažnja i energija su posvećene njoj. Međutim, buđenjem svesti novorođenčeta tokom razvoja, ono zapaža da je mama zasebno ljudsko biće, koje radi i druge stvari. Kada dete, nakon što je uspelo da preusmeri pažnju na neku drugu osobu, ponovo usmeri pažnju samo na sebe, nastaje sekundarni narcizam, koji se kasnije može razviti u patološki, obrazlaže Renata Senić.
Prema njenim rečima, ukoliko u najranijim danima prihvatanje od važnih osoba izostane, dete postaje jako povređeno, javljaju se nemoć, očajanje i spremno je da uradi šta god treba da bi sačuvalo ljubav i pažnju najbližih. Problem nastaje zato što ono nije prihvaćeno onakvo kakvo jeste, već je moralo da odustane od sebe i svoje autentičnosti. Svima nam je potrebno da budemo prihvaćeni, ali ako narcizam postane patološki, možemo govoriti o stvaranju lažnog Selfa (lažno Ja), patološke odbrambene tvorevine, koja nastaje s ciljem samoodržanja i održanja ljubavi. Drugi najčešći razlog koji dovodi do formiranja narcistične strukture je  preterano i bezrazložno hvaljenje deteta, kada roditelji hvale i prosečna detetova dostignuća, usled čega i ono postaje nekritično prema sebi.
– Tamo gde nema samopoštovanja, gde je slika o sebi prilično narušena i izražen, kako se to popularno kaže, osećaj manje vrednosti, javlja se kompenzatorna težnja samozaštite – patološki narcizam, kada osoba preuveličava sopstvenu važnost umanjujući značaj drugih. Narcistična osoba je lako ugroziva, nestabilnog samopoštovanja i identiteta. Kada trpi frustraciju i ne dobija neophodne gratifikacije, postaje besna, pesimistična, depresivna, zajedljiva… Mnogo češće nego drugi ljudi doživljava da joj okolina napada samopoštovanje, a na napade reaguje besom, kao odbranom, ispod koje se kriju stid i očajanje. Stid je posledica ideje osobe da je bezvredna, gora od drugih (često i da su je “provalili”, da je “folirant”), a pesimizam i očajanje su posledica usamljenosti i “promašenosti”, doživljaja da je niko u suštini ne voli takvu kakva je, navodi sagovornica.
Narcističnima ne prija samoća, potrebni su im drugi kako bi se u njima ogledali i ne bi osećali prazninu. Narcis u ljubavi traži pažnju, komplimente, uzbuđenje, povod za egzibicionizam. Narcistične osobe biraju za partnere ljude koji će biti spremni da im se dive i da ih veličaju, da ogledaju njihovu umišljenu grandioznost.
– Najpre, u fazi upoznavanja, partnera idealizuju, ali kad osete da su ga osvojili, onda ga obezvrede. Najčešće “narcis” za partnera izabere mazohističnu osobu, kako bi je kinjio i na taj način održavao sliku svoje superiornosti, dok ona na to pristaje, verujući da je vazda za nešto kriva, te da ništa bolje ni ne zaslužuje. Umesto autentične ljubavi, partneri održavaju vezu kroz veoma neautentično igranje uloga, a glavni motiv zbližavanja nije ljubav, već strah od gubitka samopoštovanja i klimavog identiteta, pa takve veze često i opstaju, upozorava psiholog.
Prema mišljenju naše sagovornice, mediji i društvene poruke su uticali na nastajanje generacija ljudi slabog identiteta koji se, više nego ranije, plaše starenja i smrti, obaveza, dugotrajnih, smislenih veza i posvećivanja, dok se, s druge strane, neizmerno dive slavi, bogatstvu i glamuru, materijalistički su orijentisani i smatraju da se lična vednost meri kroz društveni uspeh i priznanje. Današnje vrednosti se dominatno vezuju za ugled, prestiž i imidž, a da bi neko bio priznat, uticajan, “bitan”, mora da se ponaša u skladu s važećim vrednostima. O tome je pisao Kristofer Laš, poznati društveni kritičar, koji je tvrdio da je hegemonija kapitalističkog društva uticala na porast narcistički organizovanih ljudi.
– Ipak, zdravi narcizam je neophodan sastojak zdravog samopoštovanja, samopouzdanja i ljubavi prema sebi, suštinska odlika ljudskih bića, normalna želja da budemo priznati i prihvaćeni, da utičemo na druge, da ostavimo trag. Svako je pomalo narcis. Ljudi su bića želja, a da bismo postali ljudima – subjektima, neophodno je da se ostvarimo kroz međuljudske odnose, da nas drugi vide, čuju i prihvate, zaključuje Renata Senić.

Selfi moli za lajk!
Društvene mreže su kod sve većeg broja ljudi doživljene kao deo ličnosti, koja mora biti uspešna, lepa i srećna da bi bila prihvaćena. Selfi “moli za lajk”. To mu je svrha. Pošto je samopoštovanje određeno spoljašnjim kriterijumima, lajk je često doživljen kao mera nečije vrednsoti. To je vrsta gratifikacije, potvrde da je osoba super. Problem je u tome što je takva potvrda potrebna od ljudi onlajn, među kojima su i potpuni stranci, i što selfi najčešće uopšte ne odražava stvarno stanje osobe. Selfi je poza, slika, imidž za druge i ono što je autentično se ne pokazuje, već se ostavlja po strani, neintegrisano sa ostatkom ličnosti, upozorava Renata Senić.