Aspergerov sindrom ili Aspergerov poremećaj je neurobiološki poremećaj koji je dobio naziv po poznatom bečkom pedijatru Hansu Aspergeru, koji je 1944. godine objavio niz članaka u kojima je opisao rezultate proučavanja ponašanja četvorice dečaka sa normalnom inteligencijom i jezičkim razvojem, a koji su pokazivali ponašanje nalik autističnom i upadljive manjkavosti u razvoju socijalnih i komunikacijskih veština. Iako prosečno inteligentni, bili su vrlo neuspešni u i u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji, nerazvijene empatije u odnosu sa vršnjacima i ostalim osobama iz okruženja, nespretnih pokreta. Način govora bio im je prilično nerazgovetan ili nekako previše formalan, zvaničan, potpuno razumljiv samo njihovim roditeljima uz izraženu tendenciju preterane zaokupljenosti jednom određenom temom. Asperger je stanje nazvao autistička psihopatija i opisao ga kao poremećaj ličnosti obeležen društvenom izolacijom, udaljavanjem od društva.
Aspergerove opservacije objavljene su u nemačkim časopisima tokom Drugog svetskog rata i zbog toga što su i ostatku sveta, a ne samo Aspergerovcima, misli tada bile zaokupljene drugim stvarima, nisu stekle širu afirmaciju sve do 1981. godine, kada engleska lekarka Lorna Ving objavljuje seriju studija slučaja dece sa simptomima sličnim onima iz Aspergerove grupe iz 1944. godine. Poremećaj tada prvi put dobija današnji naziv – Aspergerov sindrom. Zahvaljujući tome što su studije doktorke Ving naširoko objavljivane i popularizovane u naučnim krugovima, Aspergerov sindrom postaje odvojeno oboljenje 1992. godine. Tada je ova dijagnostička kategorija uključena u deseto izdanje dijagnostičkog priručnika Svetske zdravstvene organizacije, ICD-10 (International Classification of Diseases). Tek pedeset godina nakon prvih zapažanja doktora Aspergera, 1994. godine Aspergerov sindrom biva pridodat DSM IV (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders) klasifikaciji mentalnih oboljenja i tek u nekoliko poslednjih godina ga uopšte dijagnostikuju terapeuti i prepoznaju roditelji obolele dece.
Šta je Aspergerov sindrom?
Aspergerov sindrom je razvojni poremećaj. Reč je o neurološkom stanju koje karakteriše manji ili veći stepen problema sa govorom i komunikacionim veštinama, ponavljani obrasci u ponašanju, pridržavanje stroge rutine, siromašan repertoar ponašanja.
Najraniji i najizraženiji simptom je dečije prosto opsesivno interesovanje za određeni objekat ili temu uz potpuno isključivanje svakog drugog interesovanja. Način na koji vode razgovor je jednostran. Slabo slušaju svog sagovornika, naročito kada pokuša da promeni temu. Deca obolela od Aspergerovog sindroma hoće, kao da moraju, da saznaju sve što se može saznati o onome što im zaokuplja pažnju. Njihova pažnja je fokusirana samo na to i teme za razgovor će retko skretati u nekom drugom smeru U stanju su da satima razgovaraju i zapitkuju, primera radi, o načinu funkcionisanja računara ili televizora. Baš na ovakvim mestima, kad ispred sebe imamo dete koje strogo formalizovanim govorom, uz visok nivo znanja, raspravlja o određenoj problematici, vidi se i razlog tome što čestodeluju poput starmalih ili malih profesora ili naučnika. Govor je atipičan, različit od druge dece. U svoj rečnik često ubacuju pojedine reči koje samo za njih imaju značenje, smišljaju bizarne kovanice i rado ih i često koriste. Ponekad im se toliko dopadne nešto što čuju od drugih, pa ga usvoje kao poštapalicu koju će nadalje istrajno koristiti kad god je moguće. Veći problemi i od ovih koje imaju u verbalnom izražavanju, javljaju se u neverbalnoj komunikaciji. Jezik gestova, znakova, mimika za njih su poput stranog jezika. Jako teško ih tumače i otuda glavni problemi u komunikaciji sa vršnjacina i porodicom. Najčešće nisu u stanju da rastumače emocionalno stanje sagovornika, da dožive i da se užive u njegove emocije (da empatišu). Tako se dešava da „bubnu” nešto čemu nikako nije ni vreme ni mesto. Društveno i emocionalno ponašanje je neprikladno i kao da je socijalno funkcionisanje prava noćna mora za njih. Pokreti tela su slabo koordinisani i izgledaju vrlo trapavo.
Mali Aspergerovci polako bivaju izolovani zbog otežane komunikacije sa vršnjacima, nedostatka veština u ophođenju i zbog uskosti svojih interesovanja. Retko će upaliti pokušaj da se približite drugoj osobi neprikladnim ili ekscentričnim ponašanjem ili izborom samo jedne teme za razgovor – one koja vas zanima. Nespretna motorika dalje se vidi i kroz kašnjenje u razvoju nekih uobičajenih dečijih veština. Kasnije nauče da voze bicikl, da plivaju, da se igraju loptom. Uspevaju da razviju sposobnost govora ranije od autistične dece, ali za nijansu kasnije od prosečne. Hod im je vrlo trapav, nekad spor, nekad skakutav.
Karakteristike osoba sa Aspergerovim sindromom su veoma različite i poremećaj može uzimati raspon od blagog do vrlo teškog. Neke od odlika ovog poremećaja su i velike teškoće i nedostaci u socijalnim veštinama, problemi sa tranzicijama i bilo kakvim promenama, preferencije ka ustaljenoj rutini i vrlo ograničeni, stereotipni interesi i aktivnosti. Ponašanje je u okvirima strogo utvrđene rutine i u stanju su da satima budu potpuno zaokupljeni nekim samo svojim sasvim sitnim, uskim interesovanjem. Teško tumače neverbalne gestove (govor tela) drugih osoba i vrlo su česte greške u percepciji vlastitog tela i spacijalnoj orijentaciji. Često su osobe sa Aspergerovim sindromom preterano osetljive na jake zvuke, ukuse, mirise i prizore. Česte su i omaške u odevanju, preferencije ka tačno određenoj vrsti hrane i percepcije zvukova ili svetlosnih efekata koje drugi ne opažaju, a koje izazivaju uznemirenje kod ovih osoba. Važno je upamtiti da oni svet opažaju dosta drugačije. Stoga, mnoga ponašanja koja izgledaju čudnovato, neuobičajeno ili se često brkaju sa nepristojnošću, rđavim ponašanjem ili nevaspitanjem su u osnovi posledica neuroloških razlika.
Po definiciji, oni koji imaju Aspergerov sindrom poseduju normalan koeficijent inteligencije i veliki broj njih (ne svi) ima i neke vrlo specifične ili izuzetne sposobnosti. Zbog svog visokog nivoa funkcionalnosti, ali i uočljive naivnosti često postaju žrtve zadirkivanja ili nasilja, jer su sa strane posmatrani kao ekscentrici ili čudaci. I dok jezički razvoj spolja deluje normalno, ovakve osobe imaju često deficit u pragmatičnosti govora ili prozodiji (intonaciji i naglasku). Rečnik može biti neobično bogat i poneko dete može zazvučati preozbiljno za svoj uzrast. Interesantno, osobe sa Aspergerovim sindromom mogu biti veliki oratori, istovremeno nalazeći se u problemu kad god jezik treba da upotrebe u socijalnom kontekstu, nekom sasvim opuštenom razgovoru sa osobama koje dugo poznaju.
Danas je aktuelna debata o tome gde tačno svrstati Aspergerov sindrom. Najčešće ga opisuju kao autistični spektralni poremećaj, a poznata naučnica Juta Frit u svojoj knjizi Autizam i Aspergerov sindrom dodeljuje osobama sa ovim poremećajem crtu autizma. Neki stručnjaci doživljavaju Aspergerov sindrom kao visoko funkcionalni autizam, dok drugi smatraju da ga bolje opisuje naziv smetnja neverbalnog učenja. Aspergerov sindrom deli neke od svojih simptoma sa velikim brojem mentalnih oboljenja, te su smetnje brojnih pacijenata okarakterisane nekim drugim oboljenjem ili su čak ostajale nedijagnostikovane. Dosta je i onih sa dvojnom dijagnozom i autizma viših funkcija i Aspergerovog sindroma.
Različita istraživanja su, kao i obično,dala različite rezultate, ali se stručnjaci slažu da se poremećaj značajno češće javlja kod dečaka. Razlike se očituju u tome što, prema jednima, obolelih dečaka ima do dva puta više, dok drugi tvrde da ih je više četiri puta (ili čak osam). Anksioznost i depresija česta su pratnja Aspergerovog sindroma.Procenjuje se da se javljaju kod oko šezdeset procenata obolelih. Ovo je češći slučaj kod odraslih osoba, dok je kod dece uobičajenije paralelno javljanje hiperaktivnog deficita pažnje (ADHD). Neke studije su pokazale da se među muškarcima koji pate od ovog poremećaja često sreću i različiti oblici epilepsije, a kod polovine i poremećaj neverbalnog učenja.
Najraniji i najizraženiji simptom je dečije prosto opsesivno interesovanje za određeni objekat ili temu uz potpuno isključivanje svakog drugog interesovanja. Deluju poput starmalih. Jezik gestova, znakova, mimika za njih su poput stranog jezika. Pokreti tela su slabo koordinisani i izgledaju vrlo trapavo. Značajno češće javlja kod dečaka.
Uzroci nastanka oboljenja
Doktor Hans Asperger je slične simptome onima koje je uočio kod grupe svojih malih pacijenata, otkrio i kod nekih njihovih bliskih rođaka, naročito muškaraca. Neka kasnija istraživanja američkih i britanskih stručnjaka dala su rezultate koji govore u prilog ideji da postoji genetska predispozicija za Aspergerov sindrom. Otkriveno je da postoje porodične loze u kojima se ovo oboljenje češće javlja nego kod drugih i da u porodicama obolelih ima dosta onih sa sličnim simptomima izraženim u nešto slabijoj formi – manji problemi u interpersonalnim odnosima ili u razvoju govora i motorike. Smatra se da Aspergerov sindrom ima snažniju genetsku osnovu od autizma.
Jedan određeni gen koji izaziva oboljenje još uvek nije otkriven. Neka od najnovijih istraživanja navela su stručnjake da razmisle i da se približe mogućnosti da u stvari postoji grupa gena čije varijacije mogu određenu osobu učiniti podložnom. Različite genetske varijacije mogle bi biti i odgovorne za težinu simptoma.
U nekoliko slučajeva otkriveno je da su deca bila izložena nekim škodljivim spoljašnjim faktorima pre rođenja. Neka od njih i sasvim rano – tokom prvih nekoliko nedelja po začeću. Ovi podaci govore u prilog tome da se oboljenje javlja vrlo rano, ali ne isključuju mogućnost i da do njega dođe u nekoj od kasnijih razvojnih faza. Oboljenje je stručnjacima relativno novo i još uvek se razmatraju potencijalni štetni uticaji određenih spoljašnjih faktora.
Uvrežen je opšti utisak da Aspergerov sindrom podrazumeva i superiorni oblik inteligencije kao i tendenciju ka preokupiranosti određenim predmetom. Često ova preokupiranost vodi ka određenoj karijeri u kojoj je osoba veoma uspešna. U mlađem dobu, može se uočiti veća zabrinutost i rigidan stav prema promenama ili privrženost rutinama.
Većina ovakvih slabosti se mogu tretirati različitim terapijskim metodama u cilju savladavanja socijalnih i praktičnih veština. Anksioznost koja izaziva povećanu rigidnost, takođe se može tretirati medikamentoznom terapijom. Iako otežano, ljudi sa Aspergerovim sindromom mogu ostvariti emotivne veze, zasnovati porodicu i živeti srećnim i ispunjenim životom.
Dijagnostički kriterijumi Aspergerovog sindroma
Termin Aspergerov sindrom se koristi kada dete ili odrasli imaju neke odlike autizma ali nemaju baš potpunu kliničku sliku. Postoje određene nesuglasice oko toga gde je njegovo mesto u dijagnostičkom sistemu. Kako je reč o dva različita fenomena, veoma je važna diferencijalna dijagnostika.
Puno je uspešnih ljudi sa Aspergerovim sindromom i do nedavno se za njih nije moglo reći ništa drugo do su brilijantni, ekscentrični, pomalo odsutni, društveno neprilagođeni, čudno se izražavaju i pomalo fizički neobični.
Dijagnoza se zasniva na kombinaciji nedostatka klinički značajnog opšteg zastoja u razvoju govora ili mentalnih sposobnosti uz prisustvo (kao kod autizma) kvalitativnog oštećenja uzajamnih socijalnih interakcija i skučenih repetitivnih (ponavljanih) i stereotipnih oblika ponašanja, interesovanja i aktivnosti.
Poremećaj ima pomalo nesigurne nozološke vrednosti, karakterisan istim tipom kvalitativnih oštećenja uzajamnih socijalnih interakcija koja karakteriše autizam, uz skučene stereotipne, repetitivne repertoare interesovanja i aktivnosti. Osnovna razlika od autizma je u tome da ne postoji opšte kršenje ili retardacija govora ili kognitivnog razvoja. Najveći broj individua je normalnih intelektualnih sposobnosti, ali su često izrazito trapavi. Stanje se većinom javlja kod dečaka. Veoma je verovatno da bar neki slučajevi predstavljaju blage varijetete autizma, ali je nesigurno da li se to odnosi na sve. Postoji izražena tendencija abnormalnosti da ostaju prisutne čitavim tokom adolescentnog perioda i odraslog životnog doba i izgleda da predstavljaju individualne karakteristike na koje okolina nema nekakvog značajnijeg uticaja. Tokom ranog odraslog doba mogu se javiti povremene psihotične epizode.
Mogu, a ne moraju, da postoje problemi u komunikaciji veoma nalik onima prisutnim kod autizma, dok značajno kašnjenje razvitka govora isključuje ovu dijagnozu.
Dijagnoza se najčešće postavlja u uzrastu između četiri i dvanaest godina. Savremeni način dijagnostikovanja podrazumeva neurološke i genetske provere, testove mentalnih i motornih sposobnosti, verbalnog i neverbalnog izražavanja, stilova učenja, socijalnog uklapanja i sposobnost samostalnog funkcionisanja. Veoma je važno uključiti u dijagnostiku sve faktore i zbog činjenice da je u prošlosti bilo jako puno slučajeva pogrešne dijagnostike. Naprosto, poremećaj je postojao, ali nije imao ime. Ovo dalje ume da vodi pogrešnom izboru terapijskog metoda, uzimanju pogrešnih lekova, a time i pogoršanju simptoma.
Velikom broju dece je u prošlosti dodeljivana neka pogrešna dijagnoza, najčešće hiperaktivni deficit pažnje (attention-deficit hyperactivity disorder – ADHD). Mnogo je teže dijagnozu postaviti kod odrasle osobe, jer su standardni dijagnostički kriterijumi dizajnirani za dečije doba i zbog toga što se način ispoljavanja Aspergerovog sindroma menja sa godinama. Važno je da se poremećaj pri dijagnostikovanju ne pomeša sa opsesivno – kompulsivnim poremećajem, depresijom, poremećajem neverbalnog učenja, Turetovim sindromom, shizofrenijom ili maničnom depresijom.
Kriterijumi
Kvalitativno oštećenje u socijalnim interakcijama, koje se manifestuje kroz najmanje dva simptoma od onih koji slede:
Opažene teškoće u neverbalnoj komunikaciji, poput kontakta očima, neadekvatne facijalne ekspresije, stava tela i gestova za regulaciju socijalne interkcije,
Neuspeh u razvijanju odnosa sa vršnjacima, adekvatnih razvojnom nivou,
Nedostatak spontane tražnje da se podeli uživanje, interesi ili dostignuća sa drugim osobama,
Nedostatak socijalnog ili emocionalnog reciprociteta, uzvraćanja istom emocijom ili istim tonom sagovorniku.
Restriktivna repetitivnost i stereotipni modeli u ponašanju, interesima i aktivnostima manifestovani kroz najmanje jedno od navedenih:
Velika preokupacija jednim ili više stereotipnih kao i zabranjenih polja interesovanja, koji su abnormalni ili po intenzitetu ili fokusiranosti.
Očigledna neprilagođena privrženost specifičnim, nefunkcionalnim rutinama ili ritualima
Stereotipni ili repetitivni motorni pokreti ( npr. pucketanje ili uvrtanje prstiju ili šake, ili složeni pokreti celim telom).
Stalna preokupacija raznim objektima ili njihovim delovima. Najčešće se u fokusu pažnje nađu tehnički uređaji, a neki pomno proučavaju sve što je u vezi, npr. sa životinjama. Jedan mali pacijent je već sa šest godina zvučao kao pravi stručnjak kad se povede reč o dinosaurusima i, začudo, vrlo tačno izgovarao sva ona njihova teška imena. Probajte da brzo izgovorite liopleurodon. Dobro, pokušajte da se ovog imena setite za nekoliko dana.
Ovaj poremećaj može uzrokovati značajno kliničko pogoršanje u socijalnom, poslovnom i drugim važnim poljima bitisanja.Nema opšte značajnije kliničke odgode kada je jezik u pitanju ( primera radi,pojedinačne reči se koriste u uzrastu od 2, a jezičke fraze u uzrastu od 3 godine).
Nema značajnijih kliničkih odgoda u kognitivnom razvoju ili u razvoju veština samopomoći koje su adekvatne uzrastu, adaptivnom ponašanju i radoznalosti ispoljenoj prema životnoj sredini u detinjstvu. Ovi kriterijumi se ne sreću kod drugih specifičnih pervazivnih razvojnih poremećaja ili shizofrenije.
Simptomi Aspergerovog sindroma u detinjstvu
Uprkos činjenici da postoji veliki broj potencijalnih simptoma Aspergerovog sindroma, osnovnim i najupadljivijim simptomom se smatraju ozbiljni problemi u socijalnim kontaktima. Dete može imati blago ili snažno izražene simptome ili imati manji ili veći broj ovakvih simptoma. Zahvaljujući činjenici da je dijapazon mogućih simptoma veoma širok, može se reći da ne postoje dva istovetna ili slična deteta obolela od ove bolesti.
Roditelji, najčešće, prve simptome Aspergerovog sindroma uoče u predškolskom uzrastu njihovog deteta, a naročito onda kada uđu u intenzivniju interakciju sa vršnjacima
Roditelji, najčešće, prve simptome Aspergerovog sindroma uoče u predškolskom uzrastu njihovog deteta, a naročito onda kada uđu u intenzivniju interakciju sa vršnjacima, kada bi trebalo da ravnopravno učestvuju u igri i ostalim aktivnostima sa vršnjacima. Tu se primećuje da deca sa ovim poremećajem nisu sposobna da razumeju socijalne gestove i znake i pokazuju manjkavosti u onome što se naziva urođenim socijalnim veštinama, poput nemogućnosti da tumače sredstva neverbalne komunikacije drugih, da započnu ili održe valjanu konverzaciju i da prihvate redosled izlaganja bez uskakanja drugima u reč. Nemaju prijatelje ili ih brzo izgube jer uopšte i nisu zainteresovani za iste stvari kao ostala komšijska deca.
Ne vole nikakve promene u svojoj ustaljenoj dnevnoj rutini, teško podnose putovanja, tako da odlazak na školsku ekskurziju može predstavljati pravu noćnu moru ovakvom detetu.Umeju da burno i iznenadno reguju na bilo kakve izmene u svom načinu života. Imaju neke svoje ustaljene rituale, stereotipna ponašanja koja ih obično posle određenog vremenskog perioda (nekoliko meseci) napuste, ali tada, mahom, usvajaju neke nove.
Nemaju sposobnost uživljavanja u osećanja drugih (nedostatak empatije), ne uviđaju je li neko srećan, tužan i neprimereno se ponašaju u odnosu na situacije. Uglavnom im treba objasniti kako se neko drugi oseća. Dešava se da započinju priču o svojoj omiljenoj temi u trenucima kada su druge osobe zaokupljene nekim problemom.
Ne pokazuju sposobnost da raspoznaju suptilne varijacije u tonu kojim neko govori, govorne akcente i prenesena značenja. Stoga ovakva deca često nisu u stanju da shvate neku šalu ili sarkastične komentare shvataju bukvalno.Nemaju smisla za humor, ne shvataju viceve, niti se i sami šale.
Iako sledeći date kriterijume nema značajnih odgoda u razvoju jezika kao pokazatelja, ono što upada u oči je drugačiji način na koji koriste jezik. Dete može imati veoma širok vokabular, čak pokazivati i odlike hiperleksije, ali ono zaista ne uviđa jezičke nijanse i ima poteškoća sa korišćenjem jezika u praktične svrhe. Socijalna pragmatičnost je takođe oslabljena, tako da izgleda da dete „ne igra igra po onom ritmu koji se svira”. Često koriste prenaglašeno formalizovan stil govora, potpuno neprikladan za njihov uzrast. Puno i rado pričaju o omiljenim temama. Ovakva konverzacija je potpuno jednostrana; ne pokazuju interesovanje zanima li sagovornika ono o čemu pričaju.Zvuče preozbiljno, starmalo. Istovremeno im govor može biti jednoličan, monoton i teško razumljiv jer mu nedostaju tonske izmene ili akcentovanje.
Misli često bivaju verbalizovane– naglas izgovaraju ono o čemu u tom trenutku razmišljaju. Neki od starijih pacijenata tvrde da su u detinjstvu imali sposobnost da jasno vizualizuju ono o čemu u tom trenutku razmišljaju, a nekima se ta karakteristika zadržala i u odraslom dobu. Ova pojava se naziva slikovito mišljenje.
Izbegavaju kontakt očima sa drugim osobama. U društvenoj komunikaciji, mnoga deca, ali i odrasle osobe sa Aspergerovim sindromom, pokazuju sklonost da izbegavaju direktan pogled i običnonaglo okrenu glavu u momentu kada se upoznaju sa nekom osobom.
U nedostatku onog nekakvog urođenog dara, mnoge gestove, mimiku, pokrete ili čitave obrasce ponašanja, (neki tvrde i razmišljanja) jednostavno prekopiraju iz izvora koji im se dopada. Imitiraju neku drugu osobu ili ličnost sa televizije ili filma.
Prave neobične izraze lica, nekarakteristične za situaciju u kojoj se nalaze, nesvesni osećanja koje prikazuju na licu. Zauzimaju bizarne položaje tela, klate se ili gestikuliraju.
Mogu biti preokupirana manjim brojem ili samo jednim interesovanjem o kome mogu steći veoma brojna znanja. Mnoga deca sa Aspergerovim sindromom pokazuju često preterani interes za sklapanje teških slagalica (puzle), dizajniranje kuća, opremanje enterijera, crtanje detaljnih crteža, astronomiju. Dešava se da ovakva interesovanja pronađu svoje ishodište na najčudnijim mestima. Među ovim malim znalcima ponekad se nađu izvanredni poznavaoci načina rada tostera ili pravi eksperti za različite marke proizvođača mašina za veš.
Motorni razvoj je odložen i usporen. Obolela deca mogu otežano učiti i neke sasvim jednostavne veštine, poput korišćenja pribora za jelo, vožnje bicikla ili hvatanja i dobacivanja lopte. Motorna dispraksija se može manifestovati trapavošću i nedostatkom koordinacije, tako da retko uzimaju učešće u igri i sportovima. Hod je trapav i nezgrapan. Rukopis je vrlo loš i nečitak.
Pojačana je osetljivost na snažne ukuse, zvuke, svetlost ili teksture. Umeju da reaguju strahom i bežanjem na neke potresne prizore. Ovo ostavlja onaj utisak o kojem pojedini roditelji govore kao o prividnoj opštoj uspavanosti i nezainteresovanosti dok ih nekakav snažan stimulans privremeno ne prodrma i razbudi.
Neki roditelji uočavaju da deca kao da su jedva čekala da nauče da čitaju, zatvaraju se u sobu i čitaju sve što im padne pod ruku. Interesantno bi kod ovakve dece bilo sprovesti istraživanje na temu kako shvataju i doživljavaju emocije junaka književnih dela.
Uprkos nekim sličnostima sa autizmom, deca sa Aspergerovim sindromom pokazuju normalan ili čak napredan govor i intelektualni razvoj. Deca sa ovim sindromom najčešće ulažu veći trud od onih sa autizmom u sklapanje prijateljskih odnosa i učešće u različitim aktivnostima sa drugom decom. Žele da se druže, ali imaju problema kada to treba da sprovedu u delo. Oni savladavaju te društvene veštine s mukom, na način na koji bi vi ili ja učili da skijamo ili sviramo neki muzički instrument, dakle, sa puno pokušaja i pogrešaka, sa puno uspona i padova.
Ne vole nikakve promene u svojoj ustaljenoj dnevnoj rutini. Uglavnom im treba objasniti kako se neko drugi oseća. Često nisu u stanju da shvate neku šalu ili sarkastične komentare shvataju bukvalno. Nemaju smisla za humor, ne shvataju viceve, niti se i sami šale.
Simptomi u pubertetu i adolescenciji
Većina simptoma iz detinjeg doba ostaje prisutna i u pubertetu, pa uprkos činjenici da tinejdžeri oboleli od Aspergerovog sindroma ulažu silan napor da ovladaju veštinama u kojima kasne za vršnjacima,komunikacija najčešće ostaje veliki problem. Najverovatnije je da će nastaviti da imaju teškoće u razumevanju i tumačenju (čitanju) ponašanja drugih osoba, pa i onih iz najužeg porodičnog okruženja.
Vaše će dete sa Aspergerovim sindromom (poput ostalih pubertetlija) poželeti da pronađe prijatelje, ali se kao prepreka često pokaže prenaglašena stidljivost ili čak prestrašenost u kontaktu sa vršnjacima. Dete se sada sve više oseća „različitim“ od ostalih. Ove komponente nije bilo u ranom detinjstvu. Većina tinejdžera želi da bude u fazonu, da bude ili izgleda „kul“ i pokušaj da se uklopi može biti izvor velikih frustracija ili emocionalnih poteškoća za dete sa Aspergerovim sindromom. Usrdno pokušavaju da pronađu sebi dobro društvo, ali kao da se večito igraju gluvih telefona, vrlo slabo razumeju drugu decu, ali i ona njih. Neki pokušaji da se uklope sa vršnjacima, poput odlazaka na koncerte ili žurke, mogu proći potpuno neuspešno, jer se izveštačenost i pokušaj da se na silu ne bude „različit” lako uoči i kao posledica može doći novi ciklus odbacivanja i neprilagođenosti.
Često im se dešava da su upadljivo nezreli za svoj kalendarski uzrast, naivni ili lakoverni i kao takvi česta meta zadirkivanja ili različitih vrsta zlostavljanja među vršnjacima.Neki od njih slepo izvršavaju „zapovesti”, ne uvek dobronamernih vršnjaka, verujući da se u tome nalazi način da se bude prihvaćen.
Sve ove teškoće mogu uzrokovati kod tinejdžera povlačenje, socijalnu izolaciju ili čak depresiju ili anksioznost.
Poneko od dečaka i devojčica sa Aspergerovim sindromom uspe da stekne i zadrži nekoliko bliskih prijatelja kroz svoje školsko doba. Neke od standardnih karakteristika Aspergerovog sindroma mogu čak raditi i u korist vašeg deteta. Tinejdžeri sa ovim sindromom su tipično nezainteresovani za slepo praćenje ustaljenih društvenih normi, modnih trendova, koje je tako karakteristično za taj uzrast, u svom mišljenju odstupaju od konvencija što im omogućuje praćenje i ostvarivanje nekih originalnih interesovanja i životnih ciljeva. Njihova moralnost ih često odlikuje i izdvaja u odnosu na školske drugove ili sugrađane. Često se zbog neukosti u razumevanju društvenih normi i moralnih vrednosti, naročito mlađim devojkama, događa da se ponašaju čak i promiskuitetno. Sad, baš zbog svega napred pomenutog, teško je takvu osobu kompletno okarakterisati promiskuitetnom. Njeno ponašanje je takvo naprosto iz neznanja, naivnosti ili pokušaja da se pronađe mesto u svetu ili ljubavna veza.
U pubertetu, komunikacija najčešće ostaje veliki problem. Pokazuju prenaglašenustidljivost ili čak prestrašenost u kontaktu sa vršnjacima. Naivni su ili lakoverni i kao takvi česta meta zadirkivanja ili različitih vrsta zlostavljanja među vršnjacima.
Simptomi u odraslom dobu
Aspergerov sindrom je, nažalost, stanje koje osobu ne napušta čitavog života iako se uočava određena tendencija stabilizacije ili često i napretka, posebno kod onih kod kojih je na vreme sproveden neki terapijski tretman.
No, odraslima je ipak lakše. Odrasli obično bolje procenjuju i razumeju svoje snage, slabosti i različitosti. Sposobniji su unekoliko da ovladavaju socijalnim veštinama i razumevanjem gestova drugih ljudi. Puno je osoba sa Aspergerovim sindromom koje se venčavaju, žive u proseku srećno (ovo nikome nije garantovano) i imaju zdravo potomstvo.
Neki od pacijenata tvrde da se neprijatno osećaju u saobraćajnim gužvama, na masovnim dešavanjima ili u situacijama u kojima je prejaka buka, prejako svetlo (stroboskop) ili previše pokreta. Zbog toga ne vole da voze automobil, izbegavaju da idu na utakmice ili koncerte. Preferiraju društvo svoje porodice i uskog kruga prijatelja, mir i tišinu.
Kao jedan od naročito neugodnih simptoma opisuje se veliki problem s prepoznavanjem ljudskih lica, urođeno slepilo za lica (face blindness). Često im se događa da po više puta upoznaju istu osobu, ili da projure pored nekoga koga poznaju i koga bi valjalo pozdraviti. Otuda im se često nalepljuje i etiketa i stereotip rasejanih, zamišljenih ljudi.
Pomalo su netaktični i nespretni u odnosu s ljudima, previše naivni i direktni, bez cenzure. Njihovu mimiku lica drugi ljudi često pogrešno tumače (isto kao i oni njihovu). Motivi za određene postupke često ostaju nejasni prosečnoj populaciji.
Imaju ponekad i problema sa poštovanjem autoriteta i to naročito ume da izazove probleme tokom školovanja i na poslu. Teško uspevaju da prate konverzaciju više ljudi i zbog toga slabo komuniciraju u grupi.Otežano pamte stvari koje ih ne zanimaju.
Interesantna je i pojava je da se takve neobične osobe uzajamno ponekad vrlo dobro razumeju i da među sebi sličnima umeju da pronađu najbolje prijatelje ili životne saputnike.
Neke tipične karakteristike Aspergerovog sindroma, poput pojačane pažnje usmerene na detalje i fokusiranja interesovanja, mogu uvećati šanse za univerzitetski ili poslovni uspeh. Čini se da je veliki broj ljudi sa Aspergerovim sindromom posebno fasciniran dostignućima na polju tehnologije i vrlo često biraju poslove iz takvih oblasti, gradeći neretko izrazito uspešne karijere. Naučne karijere su, bez izuzetka, polje u kojima ove osobe nadmašuju ostale. U stvari, veliki broj značajnih istorijskih figura pokazivao je neke od simptoma ovog oboljenja: Volfgang Amadeus Mocart, Albert Ajnštajn, Marija Kiri, Tomas Džeferson. Nekada je potrebno da se stvari zaista vide na različit način od ostatka sveta, da bi se nauka ili umetnost pomerili unapred.
Terapija Aspergerovog sindroma
Idealan terapijski metod podrazumeva prevazilaženje tri centralna simptoma oboljenja: loše komunikacijske veštine, opsesivno ili repetitivno ponašanje i fizičku nespretnost.
Idealan terapijski metod podrazumeva prevazilaženje tri centralna simptoma oboljenja: loše komunikacijske veštine, opsesivno ili repetitivno ponašanje i fizičku nespretnost.Različite terapijske škole postižu dobre rezultate i iako ne postoji neko sveopšte slaganje stručnjaka u pogledu izbora jedne jedinstvene metode rada sa ovakvim pacijentima, svi se slažu u jednom: što se ranije otpočne sa terapijom, prognoza je bolja.
Efikasan tretman podrazumeva proširivanje polja interesovanja, kreiranje dnevnog, nedeljnog i mesečnog rasporeda, učenje različitih zadataka kroz napredovanje korak po korak, angažman pažnje obolelog deteta nekim visoko strukturisanim aktivnostima i poboljašanje u odnosima i ponašanju. Dobre metode su trening socijalnih veština, kognitivno bihejvioralna terapija, medikamenti i razne druge terapijske mere.
Terapija Aspergerovog sindroma usmerena je na prevazilaženje neprijatnih i ometajućih simptoma i učenju socijalnih, komunikacionih i govornih veština u skladu sa razvojnim dobom, a koje se nisu razvile u pravo vreme. Program mora biti tako udešen da poštuje individualnost svakog pacijenta.
Tipični „program treninga”
Trening socijalnih veština je koristan za efikasnije društveno funkcionisanje
Kognitivno bihejvioralna terapija je pogodna da se nauče načini kako prevazići stres, anksioznost ili prejake emocionalne reakcije; isto tako ovim metodom se suzbijaju i opsesivna interesovanja i ponavljane rutine.
Medikamentozna terapija se uglavnom koristi radi prevazilaženja nekih pratećih stanja poput depresije ili anksioznosti.
Vežbe za poboljšanje motoričke koordinacije.
Trening komunikacije, vežbe govora.
Trening poslovne etikecije za odrasle pacijente
Trening za roditelje za „samostalnu upotrebu” kod kuće.
Prognoza
Deci sa Aspergerovim sindromom u nekim slučajevima posebnih problema sa ponašanjem i uklapanjem u školsku sredinu preporučuje se da pohađaju specijalne škole, mada većinom to i nije potrebno. Adolescenti sa ovom bolešću mogu iskusiti teškoće i potrese u emotivnim vezama. Uprkos visokim mentalnim sposobnostima i potencijalu, mnogi se naprosto ne usuđuju da započnu bilo kakvu ljubavnu priču, često i zbog negativnih iskustava pri nekim prvim pokušajima da se bude u emotivnoj vezi.
Kao rezultat ponavljanih neuspelih pokušaja da se pronađe dobro, trajno društvo ili partner, može se razviti depresija ili neki drugi poremećaj raspoloženja. Neuspesi na planu socijalnih kontakata umeju da izazovu stres koji se manifestuje kroz udaljavanje, izolaciju, opsesivno ponašanje, hiperaktivnost, drsko ili agresivno ponašanje. Anksioznost se može javiti kao rezultat grubog prekida neke njihove omiljene ustaljene dnevne rutine, kada se nađu pred nekim sasvim različitim rasporedom dnevnih zbivanja u odnosu na onaj na koji su naviknuti.
Obrazovanje i upoznavanje porodice obolelog sa poremećajem je vrlo značajno. Pomoć porodici da izađe na kraj sa problemom, istovremeno je i put ka poboljšanju stanja obolelog. Prognoza je bolja ukoliko je poremećaj opažen u što mlađem uzrastu. Ovim se obezbeđuje i ranija intervencija. Intervencije u kasnijem, odraslom dobu, daju manje šanse za dobru prognozu. Do tada već mogu biti seksualno ili na neki drugi način iskorišćavani od strane drugih. Mogu biti nesposobni da shvate društvene implikacije i posledice svojih postupaka. Uz adekvatan i efikasan tretman deca sa Aspergerovim sindromom mogu naučiti da sasvim solidno izlaze na kraj sa svojim teškoćama i ograničenjima, ali im uglavnom kao veliki izazov zauvek ostaju socijalne situacije i odnosi.
Ove osobe mogu sasvim uspešno da vode nezavistan život, da napreduju na poslovnom i emotivnom planu, ali je vrlo verovatno da će im često u životu biti potrebna posebna doza moralne i svake druge podrške porodice. Važno je upamtiti i objasniti detetu ili odrasloj oboleloj osobi da neko ko pati od Aspergerovog sindroma nije „lud”, već se samo malo razlikuje od drugih. U nekim stvarima je uskraćen, a u nekim stvarima i mnogo bolji od drugih. Uz podršku roditelja i kasniju vlastitu volju za radom na sebi, može odrasti u srećnog i ispunjenog izvanredno funkcionalnog čoveka.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Aspergerov sindrom
ASPERGEROV SINDROM
Aspergerov sindrom ili Aspergerov poremećaj je neurobiološki poremećaj koji je dobio naziv po poznatom bečkom pedijatru Hansu Aspergeru, koji je 1944. godine objavio niz članaka u kojima je opisao rezultate proučavanja ponašanja četvorice dečaka sa normalnom inteligencijom i jezičkim razvojem, a koji su pokazivali ponašanje nalik autističnom i upadljive manjkavosti u razvoju socijalnih i komunikacijskih veština. Iako prosečno inteligentni, bili su vrlo neuspešni u i u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji, nerazvijene empatije u odnosu sa vršnjacima i ostalim osobama iz okruženja, nespretnih pokreta. Način govora bio im je prilično nerazgovetan ili nekako previše formalan, zvaničan, potpuno razumljiv samo njihovim roditeljima uz izraženu tendenciju preterane zaokupljenosti jednom određenom temom. Asperger je stanje nazvao autistička psihopatija i opisao ga kao poremećaj ličnosti obeležen društvenom izolacijom, udaljavanjem od društva.
Aspergerove opservacije objavljene su u nemačkim časopisima tokom Drugog svetskog rata i zbog toga što su i ostatku sveta, a ne samo Aspergerovcima, misli tada bile zaokupljene drugim stvarima, nisu stekle širu afirmaciju sve do 1981. godine, kada engleska lekarka Lorna Ving objavljuje seriju studija slučaja dece sa simptomima sličnim onima iz Aspergerove grupe iz 1944. godine. Poremećaj tada prvi put dobija današnji naziv – Aspergerov sindrom. Zahvaljujući tome što su studije doktorke Ving naširoko objavljivane i popularizovane u naučnim krugovima, Aspergerov sindrom postaje odvojeno oboljenje 1992. godine. Tada je ova dijagnostička kategorija uključena u deseto izdanje dijagnostičkog priručnika Svetske zdravstvene organizacije, ICD-10 (International Classification of Diseases). Tek pedeset godina nakon prvih zapažanja doktora Aspergera, 1994. godine Aspergerov sindrom biva pridodat DSM IV (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders) klasifikaciji mentalnih oboljenja i tek u nekoliko poslednjih godina ga uopšte dijagnostikuju terapeuti i prepoznaju roditelji obolele dece.
Šta je Aspergerov sindrom?
Aspergerov sindrom je razvojni poremećaj. Reč je o neurološkom stanju koje karakteriše manji ili veći stepen problema sa govorom i komunikacionim veštinama, ponavljani obrasci u ponašanju, pridržavanje stroge rutine, siromašan repertoar ponašanja.
Najraniji i najizraženiji simptom je dečije prosto opsesivno interesovanje za određeni objekat ili temu uz potpuno isključivanje svakog drugog interesovanja. Način na koji vode razgovor je jednostran. Slabo slušaju svog sagovornika, naročito kada pokuša da promeni temu. Deca obolela od Aspergerovog sindroma hoće, kao da moraju, da saznaju sve što se može saznati o onome što im zaokuplja pažnju. Njihova pažnja je fokusirana samo na to i teme za razgovor će retko skretati u nekom drugom smeru U stanju su da satima razgovaraju i zapitkuju, primera radi, o načinu funkcionisanja računara ili televizora. Baš na ovakvim mestima, kad ispred sebe imamo dete koje strogo formalizovanim govorom, uz visok nivo znanja, raspravlja o određenoj problematici, vidi se i razlog tome što čestodeluju poput starmalih ili malih profesora ili naučnika. Govor je atipičan, različit od druge dece. U svoj rečnik često ubacuju pojedine reči koje samo za njih imaju značenje, smišljaju bizarne kovanice i rado ih i često koriste. Ponekad im se toliko dopadne nešto što čuju od drugih, pa ga usvoje kao poštapalicu koju će nadalje istrajno koristiti kad god je moguće. Veći problemi i od ovih koje imaju u verbalnom izražavanju, javljaju se u neverbalnoj komunikaciji. Jezik gestova, znakova, mimika za njih su poput stranog jezika. Jako teško ih tumače i otuda glavni problemi u komunikaciji sa vršnjacina i porodicom. Najčešće nisu u stanju da rastumače emocionalno stanje sagovornika, da dožive i da se užive u njegove emocije (da empatišu). Tako se dešava da „bubnu” nešto čemu nikako nije ni vreme ni mesto. Društveno i emocionalno ponašanje je neprikladno i kao da je socijalno funkcionisanje prava noćna mora za njih. Pokreti tela su slabo koordinisani i izgledaju vrlo trapavo.
Mali Aspergerovci polako bivaju izolovani zbog otežane komunikacije sa vršnjacima, nedostatka veština u ophođenju i zbog uskosti svojih interesovanja. Retko će upaliti pokušaj da se približite drugoj osobi neprikladnim ili ekscentričnim ponašanjem ili izborom samo jedne teme za razgovor – one koja vas zanima. Nespretna motorika dalje se vidi i kroz kašnjenje u razvoju nekih uobičajenih dečijih veština. Kasnije nauče da voze bicikl, da plivaju, da se igraju loptom. Uspevaju da razviju sposobnost govora ranije od autistične dece, ali za nijansu kasnije od prosečne. Hod im je vrlo trapav, nekad spor, nekad skakutav.
Karakteristike osoba sa Aspergerovim sindromom su veoma različite i poremećaj može uzimati raspon od blagog do vrlo teškog. Neke od odlika ovog poremećaja su i velike teškoće i nedostaci u socijalnim veštinama, problemi sa tranzicijama i bilo kakvim promenama, preferencije ka ustaljenoj rutini i vrlo ograničeni, stereotipni interesi i aktivnosti. Ponašanje je u okvirima strogo utvrđene rutine i u stanju su da satima budu potpuno zaokupljeni nekim samo svojim sasvim sitnim, uskim interesovanjem. Teško tumače neverbalne gestove (govor tela) drugih osoba i vrlo su česte greške u percepciji vlastitog tela i spacijalnoj orijentaciji. Često su osobe sa Aspergerovim sindromom preterano osetljive na jake zvuke, ukuse, mirise i prizore. Česte su i omaške u odevanju, preferencije ka tačno određenoj vrsti hrane i percepcije zvukova ili svetlosnih efekata koje drugi ne opažaju, a koje izazivaju uznemirenje kod ovih osoba. Važno je upamtiti da oni svet opažaju dosta drugačije. Stoga, mnoga ponašanja koja izgledaju čudnovato, neuobičajeno ili se često brkaju sa nepristojnošću, rđavim ponašanjem ili nevaspitanjem su u osnovi posledica neuroloških razlika.
Po definiciji, oni koji imaju Aspergerov sindrom poseduju normalan koeficijent inteligencije i veliki broj njih (ne svi) ima i neke vrlo specifične ili izuzetne sposobnosti. Zbog svog visokog nivoa funkcionalnosti, ali i uočljive naivnosti često postaju žrtve zadirkivanja ili nasilja, jer su sa strane posmatrani kao ekscentrici ili čudaci. I dok jezički razvoj spolja deluje normalno, ovakve osobe imaju često deficit u pragmatičnosti govora ili prozodiji (intonaciji i naglasku). Rečnik može biti neobično bogat i poneko dete može zazvučati preozbiljno za svoj uzrast. Interesantno, osobe sa Aspergerovim sindromom mogu biti veliki oratori, istovremeno nalazeći se u problemu kad god jezik treba da upotrebe u socijalnom kontekstu, nekom sasvim opuštenom razgovoru sa osobama koje dugo poznaju.
Danas je aktuelna debata o tome gde tačno svrstati Aspergerov sindrom. Najčešće ga opisuju kao autistični spektralni poremećaj, a poznata naučnica Juta Frit u svojoj knjizi Autizam i Aspergerov sindrom dodeljuje osobama sa ovim poremećajem crtu autizma. Neki stručnjaci doživljavaju Aspergerov sindrom kao visoko funkcionalni autizam, dok drugi smatraju da ga bolje opisuje naziv smetnja neverbalnog učenja. Aspergerov sindrom deli neke od svojih simptoma sa velikim brojem mentalnih oboljenja, te su smetnje brojnih pacijenata okarakterisane nekim drugim oboljenjem ili su čak ostajale nedijagnostikovane. Dosta je i onih sa dvojnom dijagnozom i autizma viših funkcija i Aspergerovog sindroma.
Različita istraživanja su, kao i obično,dala različite rezultate, ali se stručnjaci slažu da se poremećaj značajno češće javlja kod dečaka. Razlike se očituju u tome što, prema jednima, obolelih dečaka ima do dva puta više, dok drugi tvrde da ih je više četiri puta (ili čak osam). Anksioznost i depresija česta su pratnja Aspergerovog sindroma. Procenjuje se da se javljaju kod oko šezdeset procenata obolelih. Ovo je češći slučaj kod odraslih osoba, dok je kod dece uobičajenije paralelno javljanje hiperaktivnog deficita pažnje (ADHD). Neke studije su pokazale da se među muškarcima koji pate od ovog poremećaja često sreću i različiti oblici epilepsije, a kod polovine i poremećaj neverbalnog učenja.
Najraniji i najizraženiji simptom je dečije prosto opsesivno interesovanje za određeni objekat ili temu uz potpuno isključivanje svakog drugog interesovanja. Deluju poput starmalih. Jezik gestova, znakova, mimika za njih su poput stranog jezika. Pokreti tela su slabo koordinisani i izgledaju vrlo trapavo. Značajno češće javlja kod dečaka.
Uzroci nastanka oboljenja
Doktor Hans Asperger je slične simptome onima koje je uočio kod grupe svojih malih pacijenata, otkrio i kod nekih njihovih bliskih rođaka, naročito muškaraca. Neka kasnija istraživanja američkih i britanskih stručnjaka dala su rezultate koji govore u prilog ideji da postoji genetska predispozicija za Aspergerov sindrom. Otkriveno je da postoje porodične loze u kojima se ovo oboljenje češće javlja nego kod drugih i da u porodicama obolelih ima dosta onih sa sličnim simptomima izraženim u nešto slabijoj formi – manji problemi u interpersonalnim odnosima ili u razvoju govora i motorike. Smatra se da Aspergerov sindrom ima snažniju genetsku osnovu od autizma.
Jedan određeni gen koji izaziva oboljenje još uvek nije otkriven. Neka od najnovijih istraživanja navela su stručnjake da razmisle i da se približe mogućnosti da u stvari postoji grupa gena čije varijacije mogu određenu osobu učiniti podložnom. Različite genetske varijacije mogle bi biti i odgovorne za težinu simptoma.
U nekoliko slučajeva otkriveno je da su deca bila izložena nekim škodljivim spoljašnjim faktorima pre rođenja. Neka od njih i sasvim rano – tokom prvih nekoliko nedelja po začeću. Ovi podaci govore u prilog tome da se oboljenje javlja vrlo rano, ali ne isključuju mogućnost i da do njega dođe u nekoj od kasnijih razvojnih faza. Oboljenje je stručnjacima relativno novo i još uvek se razmatraju potencijalni štetni uticaji određenih spoljašnjih faktora.
Uvrežen je opšti utisak da Aspergerov sindrom podrazumeva i superiorni oblik inteligencije kao i tendenciju ka preokupiranosti određenim predmetom. Često ova preokupiranost vodi ka određenoj karijeri u kojoj je osoba veoma uspešna. U mlađem dobu, može se uočiti veća zabrinutost i rigidan stav prema promenama ili privrženost rutinama.
Većina ovakvih slabosti se mogu tretirati različitim terapijskim metodama u cilju savladavanja socijalnih i praktičnih veština. Anksioznost koja izaziva povećanu rigidnost, takođe se može tretirati medikamentoznom terapijom. Iako otežano, ljudi sa Aspergerovim sindromom mogu ostvariti emotivne veze, zasnovati porodicu i živeti srećnim i ispunjenim životom.
Dijagnostički kriterijumi Aspergerovog sindroma
Termin Aspergerov sindrom se koristi kada dete ili odrasli imaju neke odlike autizma ali nemaju baš potpunu kliničku sliku. Postoje određene nesuglasice oko toga gde je njegovo mesto u dijagnostičkom sistemu. Kako je reč o dva različita fenomena, veoma je važna diferencijalna dijagnostika.
Puno je uspešnih ljudi sa Aspergerovim sindromom i do nedavno se za njih nije moglo reći ništa drugo do su brilijantni, ekscentrični, pomalo odsutni, društveno neprilagođeni, čudno se izražavaju i pomalo fizički neobični.
Dijagnoza se zasniva na kombinaciji nedostatka klinički značajnog opšteg zastoja u razvoju govora ili mentalnih sposobnosti uz prisustvo (kao kod autizma) kvalitativnog oštećenja uzajamnih socijalnih interakcija i skučenih repetitivnih (ponavljanih) i stereotipnih oblika ponašanja, interesovanja i aktivnosti.
Poremećaj ima pomalo nesigurne nozološke vrednosti, karakterisan istim tipom kvalitativnih oštećenja uzajamnih socijalnih interakcija koja karakteriše autizam, uz skučene stereotipne, repetitivne repertoare interesovanja i aktivnosti. Osnovna razlika od autizma je u tome da ne postoji opšte kršenje ili retardacija govora ili kognitivnog razvoja. Najveći broj individua je normalnih intelektualnih sposobnosti, ali su često izrazito trapavi. Stanje se većinom javlja kod dečaka. Veoma je verovatno da bar neki slučajevi predstavljaju blage varijetete autizma, ali je nesigurno da li se to odnosi na sve. Postoji izražena tendencija abnormalnosti da ostaju prisutne čitavim tokom adolescentnog perioda i odraslog životnog doba i izgleda da predstavljaju individualne karakteristike na koje okolina nema nekakvog značajnijeg uticaja. Tokom ranog odraslog doba mogu se javiti povremene psihotične epizode.
Mogu, a ne moraju, da postoje problemi u komunikaciji veoma nalik onima prisutnim kod autizma, dok značajno kašnjenje razvitka govora isključuje ovu dijagnozu.
Dijagnoza se najčešće postavlja u uzrastu između četiri i dvanaest godina. Savremeni način dijagnostikovanja podrazumeva neurološke i genetske provere, testove mentalnih i motornih sposobnosti, verbalnog i neverbalnog izražavanja, stilova učenja, socijalnog uklapanja i sposobnost samostalnog funkcionisanja. Veoma je važno uključiti u dijagnostiku sve faktore i zbog činjenice da je u prošlosti bilo jako puno slučajeva pogrešne dijagnostike. Naprosto, poremećaj je postojao, ali nije imao ime. Ovo dalje ume da vodi pogrešnom izboru terapijskog metoda, uzimanju pogrešnih lekova, a time i pogoršanju simptoma.
Velikom broju dece je u prošlosti dodeljivana neka pogrešna dijagnoza, najčešće hiperaktivni deficit pažnje (attention-deficit hyperactivity disorder – ADHD). Mnogo je teže dijagnozu postaviti kod odrasle osobe, jer su standardni dijagnostički kriterijumi dizajnirani za dečije doba i zbog toga što se način ispoljavanja Aspergerovog sindroma menja sa godinama. Važno je da se poremećaj pri dijagnostikovanju ne pomeša sa opsesivno – kompulsivnim poremećajem, depresijom, poremećajem neverbalnog učenja, Turetovim sindromom, shizofrenijom ili maničnom depresijom.
Kriterijumi
Kvalitativno oštećenje u socijalnim interakcijama, koje se manifestuje kroz najmanje dva simptoma od onih koji slede:
Restriktivna repetitivnost i stereotipni modeli u ponašanju, interesima i aktivnostima manifestovani kroz najmanje jedno od navedenih:
Ovaj poremećaj može uzrokovati značajno kliničko pogoršanje u socijalnom, poslovnom i drugim važnim poljima bitisanja. Nema opšte značajnije kliničke odgode kada je jezik u pitanju ( primera radi,pojedinačne reči se koriste u uzrastu od 2, a jezičke fraze u uzrastu od 3 godine).
Nema značajnijih kliničkih odgoda u kognitivnom razvoju ili u razvoju veština samopomoći koje su adekvatne uzrastu, adaptivnom ponašanju i radoznalosti ispoljenoj prema životnoj sredini u detinjstvu. Ovi kriterijumi se ne sreću kod drugih specifičnih pervazivnih razvojnih poremećaja ili shizofrenije.
Simptomi Aspergerovog sindroma u detinjstvu
Uprkos činjenici da postoji veliki broj potencijalnih simptoma Aspergerovog sindroma, osnovnim i najupadljivijim simptomom se smatraju ozbiljni problemi u socijalnim kontaktima. Dete može imati blago ili snažno izražene simptome ili imati manji ili veći broj ovakvih simptoma. Zahvaljujući činjenici da je dijapazon mogućih simptoma veoma širok, može se reći da ne postoje dva istovetna ili slična deteta obolela od ove bolesti.
Roditelji, najčešće, prve simptome Aspergerovog sindroma uoče u predškolskom uzrastu njihovog deteta, a naročito onda kada uđu u intenzivniju interakciju sa vršnjacima
Roditelji, najčešće, prve simptome Aspergerovog sindroma uoče u predškolskom uzrastu njihovog deteta, a naročito onda kada uđu u intenzivniju interakciju sa vršnjacima, kada bi trebalo da ravnopravno učestvuju u igri i ostalim aktivnostima sa vršnjacima. Tu se primećuje da deca sa ovim poremećajem nisu sposobna da razumeju socijalne gestove i znake i pokazuju manjkavosti u onome što se naziva urođenim socijalnim veštinama, poput nemogućnosti da tumače sredstva neverbalne komunikacije drugih, da započnu ili održe valjanu konverzaciju i da prihvate redosled izlaganja bez uskakanja drugima u reč. Nemaju prijatelje ili ih brzo izgube jer uopšte i nisu zainteresovani za iste stvari kao ostala komšijska deca.
Ne vole nikakve promene u svojoj ustaljenoj dnevnoj rutini, teško podnose putovanja, tako da odlazak na školsku ekskurziju može predstavljati pravu noćnu moru ovakvom detetu. Umeju da burno i iznenadno reguju na bilo kakve izmene u svom načinu života. Imaju neke svoje ustaljene rituale, stereotipna ponašanja koja ih obično posle određenog vremenskog perioda (nekoliko meseci) napuste, ali tada, mahom, usvajaju neke nove.
Nemaju sposobnost uživljavanja u osećanja drugih (nedostatak empatije), ne uviđaju je li neko srećan, tužan i neprimereno se ponašaju u odnosu na situacije. Uglavnom im treba objasniti kako se neko drugi oseća. Dešava se da započinju priču o svojoj omiljenoj temi u trenucima kada su druge osobe zaokupljene nekim problemom.
Ne pokazuju sposobnost da raspoznaju suptilne varijacije u tonu kojim neko govori, govorne akcente i prenesena značenja. Stoga ovakva deca često nisu u stanju da shvate neku šalu ili sarkastične komentare shvataju bukvalno. Nemaju smisla za humor, ne shvataju viceve, niti se i sami šale.
Iako sledeći date kriterijume nema značajnih odgoda u razvoju jezika kao pokazatelja, ono što upada u oči je drugačiji način na koji koriste jezik. Dete može imati veoma širok vokabular, čak pokazivati i odlike hiperleksije, ali ono zaista ne uviđa jezičke nijanse i ima poteškoća sa korišćenjem jezika u praktične svrhe. Socijalna pragmatičnost je takođe oslabljena, tako da izgleda da dete „ne igra igra po onom ritmu koji se svira”. Često koriste prenaglašeno formalizovan stil govora, potpuno neprikladan za njihov uzrast. Puno i rado pričaju o omiljenim temama. Ovakva konverzacija je potpuno jednostrana; ne pokazuju interesovanje zanima li sagovornika ono o čemu pričaju. Zvuče preozbiljno, starmalo. Istovremeno im govor može biti jednoličan, monoton i teško razumljiv jer mu nedostaju tonske izmene ili akcentovanje.
Misli često bivaju verbalizovane – naglas izgovaraju ono o čemu u tom trenutku razmišljaju. Neki od starijih pacijenata tvrde da su u detinjstvu imali sposobnost da jasno vizualizuju ono o čemu u tom trenutku razmišljaju, a nekima se ta karakteristika zadržala i u odraslom dobu. Ova pojava se naziva slikovito mišljenje.
Izbegavaju kontakt očima sa drugim osobama. U društvenoj komunikaciji, mnoga deca, ali i odrasle osobe sa Aspergerovim sindromom, pokazuju sklonost da izbegavaju direktan pogled i običnonaglo okrenu glavu u momentu kada se upoznaju sa nekom osobom.
U nedostatku onog nekakvog urođenog dara, mnoge gestove, mimiku, pokrete ili čitave obrasce ponašanja, (neki tvrde i razmišljanja) jednostavno prekopiraju iz izvora koji im se dopada. Imitiraju neku drugu osobu ili ličnost sa televizije ili filma.
Prave neobične izraze lica, nekarakteristične za situaciju u kojoj se nalaze, nesvesni osećanja koje prikazuju na licu. Zauzimaju bizarne položaje tela, klate se ili gestikuliraju.
Mogu biti preokupirana manjim brojem ili samo jednim interesovanjem o kome mogu steći veoma brojna znanja. Mnoga deca sa Aspergerovim sindromom pokazuju često preterani interes za sklapanje teških slagalica (puzle), dizajniranje kuća, opremanje enterijera, crtanje detaljnih crteža, astronomiju. Dešava se da ovakva interesovanja pronađu svoje ishodište na najčudnijim mestima. Među ovim malim znalcima ponekad se nađu izvanredni poznavaoci načina rada tostera ili pravi eksperti za različite marke proizvođača mašina za veš.
Motorni razvoj je odložen i usporen. Obolela deca mogu otežano učiti i neke sasvim jednostavne veštine, poput korišćenja pribora za jelo, vožnje bicikla ili hvatanja i dobacivanja lopte. Motorna dispraksija se može manifestovati trapavošću i nedostatkom koordinacije, tako da retko uzimaju učešće u igri i sportovima. Hod je trapav i nezgrapan. Rukopis je vrlo loš i nečitak.
Pojačana je osetljivost na snažne ukuse, zvuke, svetlost ili teksture. Umeju da reaguju strahom i bežanjem na neke potresne prizore. Ovo ostavlja onaj utisak o kojem pojedini roditelji govore kao o prividnoj opštoj uspavanosti i nezainteresovanosti dok ih nekakav snažan stimulans privremeno ne prodrma i razbudi.
Neki roditelji uočavaju da deca kao da su jedva čekala da nauče da čitaju, zatvaraju se u sobu i čitaju sve što im padne pod ruku. Interesantno bi kod ovakve dece bilo sprovesti istraživanje na temu kako shvataju i doživljavaju emocije junaka književnih dela.
Uprkos nekim sličnostima sa autizmom, deca sa Aspergerovim sindromom pokazuju normalan ili čak napredan govor i intelektualni razvoj. Deca sa ovim sindromom najčešće ulažu veći trud od onih sa autizmom u sklapanje prijateljskih odnosa i učešće u različitim aktivnostima sa drugom decom. Žele da se druže, ali imaju problema kada to treba da sprovedu u delo. Oni savladavaju te društvene veštine s mukom, na način na koji bi vi ili ja učili da skijamo ili sviramo neki muzički instrument, dakle, sa puno pokušaja i pogrešaka, sa puno uspona i padova.
Ne vole nikakve promene u svojoj ustaljenoj dnevnoj rutini. Uglavnom im treba objasniti kako se neko drugi oseća. Često nisu u stanju da shvate neku šalu ili sarkastične komentare shvataju bukvalno. Nemaju smisla za humor, ne shvataju viceve, niti se i sami šale.
Simptomi u pubertetu i adolescenciji
Većina simptoma iz detinjeg doba ostaje prisutna i u pubertetu, pa uprkos činjenici da tinejdžeri oboleli od Aspergerovog sindroma ulažu silan napor da ovladaju veštinama u kojima kasne za vršnjacima,komunikacija najčešće ostaje veliki problem. Najverovatnije je da će nastaviti da imaju teškoće u razumevanju i tumačenju (čitanju) ponašanja drugih osoba, pa i onih iz najužeg porodičnog okruženja.
Vaše će dete sa Aspergerovim sindromom (poput ostalih pubertetlija) poželeti da pronađe prijatelje, ali se kao prepreka često pokaže prenaglašena stidljivost ili čak prestrašenost u kontaktu sa vršnjacima. Dete se sada sve više oseća „različitim“ od ostalih. Ove komponente nije bilo u ranom detinjstvu. Većina tinejdžera želi da bude u fazonu, da bude ili izgleda „kul“ i pokušaj da se uklopi može biti izvor velikih frustracija ili emocionalnih poteškoća za dete sa Aspergerovim sindromom. Usrdno pokušavaju da pronađu sebi dobro društvo, ali kao da se večito igraju gluvih telefona, vrlo slabo razumeju drugu decu, ali i ona njih. Neki pokušaji da se uklope sa vršnjacima, poput odlazaka na koncerte ili žurke, mogu proći potpuno neuspešno, jer se izveštačenost i pokušaj da se na silu ne bude „različit” lako uoči i kao posledica može doći novi ciklus odbacivanja i neprilagođenosti.
Često im se dešava da su upadljivo nezreli za svoj kalendarski uzrast, naivni ili lakoverni i kao takvi česta meta zadirkivanja ili različitih vrsta zlostavljanja među vršnjacima. Neki od njih slepo izvršavaju „zapovesti”, ne uvek dobronamernih vršnjaka, verujući da se u tome nalazi način da se bude prihvaćen.
Sve ove teškoće mogu uzrokovati kod tinejdžera povlačenje, socijalnu izolaciju ili čak depresiju ili anksioznost.
Poneko od dečaka i devojčica sa Aspergerovim sindromom uspe da stekne i zadrži nekoliko bliskih prijatelja kroz svoje školsko doba. Neke od standardnih karakteristika Aspergerovog sindroma mogu čak raditi i u korist vašeg deteta. Tinejdžeri sa ovim sindromom su tipično nezainteresovani za slepo praćenje ustaljenih društvenih normi, modnih trendova, koje je tako karakteristično za taj uzrast, u svom mišljenju odstupaju od konvencija što im omogućuje praćenje i ostvarivanje nekih originalnih interesovanja i životnih ciljeva. Njihova moralnost ih često odlikuje i izdvaja u odnosu na školske drugove ili sugrađane. Često se zbog neukosti u razumevanju društvenih normi i moralnih vrednosti, naročito mlađim devojkama, događa da se ponašaju čak i promiskuitetno. Sad, baš zbog svega napred pomenutog, teško je takvu osobu kompletno okarakterisati promiskuitetnom. Njeno ponašanje je takvo naprosto iz neznanja, naivnosti ili pokušaja da se pronađe mesto u svetu ili ljubavna veza.
U pubertetu, komunikacija najčešće ostaje veliki problem. Pokazuju prenaglašenustidljivost ili čak prestrašenost u kontaktu sa vršnjacima. Naivni su ili lakoverni i kao takvi česta meta zadirkivanja ili različitih vrsta zlostavljanja među vršnjacima.
Simptomi u odraslom dobu
Aspergerov sindrom je, nažalost, stanje koje osobu ne napušta čitavog života iako se uočava određena tendencija stabilizacije ili često i napretka, posebno kod onih kod kojih je na vreme sproveden neki terapijski tretman.
No, odraslima je ipak lakše. Odrasli obično bolje procenjuju i razumeju svoje snage, slabosti i različitosti. Sposobniji su unekoliko da ovladavaju socijalnim veštinama i razumevanjem gestova drugih ljudi. Puno je osoba sa Aspergerovim sindromom koje se venčavaju, žive u proseku srećno (ovo nikome nije garantovano) i imaju zdravo potomstvo.
Neki od pacijenata tvrde da se neprijatno osećaju u saobraćajnim gužvama, na masovnim dešavanjima ili u situacijama u kojima je prejaka buka, prejako svetlo (stroboskop) ili previše pokreta. Zbog toga ne vole da voze automobil, izbegavaju da idu na utakmice ili koncerte. Preferiraju društvo svoje porodice i uskog kruga prijatelja, mir i tišinu.
Kao jedan od naročito neugodnih simptoma opisuje se veliki problem s prepoznavanjem ljudskih lica, urođeno slepilo za lica (face blindness). Često im se događa da po više puta upoznaju istu osobu, ili da projure pored nekoga koga poznaju i koga bi valjalo pozdraviti. Otuda im se često nalepljuje i etiketa i stereotip rasejanih, zamišljenih ljudi.
Pomalo su netaktični i nespretni u odnosu s ljudima, previše naivni i direktni, bez cenzure. Njihovu mimiku lica drugi ljudi često pogrešno tumače (isto kao i oni njihovu). Motivi za određene postupke često ostaju nejasni prosečnoj populaciji.
Imaju ponekad i problema sa poštovanjem autoriteta i to naročito ume da izazove probleme tokom školovanja i na poslu. Teško uspevaju da prate konverzaciju više ljudi i zbog toga slabo komuniciraju u grupi.Otežano pamte stvari koje ih ne zanimaju.
Interesantna je i pojava je da se takve neobične osobe uzajamno ponekad vrlo dobro razumeju i da među sebi sličnima umeju da pronađu najbolje prijatelje ili životne saputnike.
Neke tipične karakteristike Aspergerovog sindroma, poput pojačane pažnje usmerene na detalje i fokusiranja interesovanja, mogu uvećati šanse za univerzitetski ili poslovni uspeh. Čini se da je veliki broj ljudi sa Aspergerovim sindromom posebno fasciniran dostignućima na polju tehnologije i vrlo često biraju poslove iz takvih oblasti, gradeći neretko izrazito uspešne karijere. Naučne karijere su, bez izuzetka, polje u kojima ove osobe nadmašuju ostale. U stvari, veliki broj značajnih istorijskih figura pokazivao je neke od simptoma ovog oboljenja: Volfgang Amadeus Mocart, Albert Ajnštajn, Marija Kiri, Tomas Džeferson. Nekada je potrebno da se stvari zaista vide na različit način od ostatka sveta, da bi se nauka ili umetnost pomerili unapred.
Terapija Aspergerovog sindroma
Idealan terapijski metod podrazumeva prevazilaženje tri centralna simptoma oboljenja: loše komunikacijske veštine, opsesivno ili repetitivno ponašanje i fizičku nespretnost.
Idealan terapijski metod podrazumeva prevazilaženje tri centralna simptoma oboljenja: loše komunikacijske veštine, opsesivno ili repetitivno ponašanje i fizičku nespretnost. Različite terapijske škole postižu dobre rezultate i iako ne postoji neko sveopšte slaganje stručnjaka u pogledu izbora jedne jedinstvene metode rada sa ovakvim pacijentima, svi se slažu u jednom: što se ranije otpočne sa terapijom, prognoza je bolja.
Efikasan tretman podrazumeva proširivanje polja interesovanja, kreiranje dnevnog, nedeljnog i mesečnog rasporeda, učenje različitih zadataka kroz napredovanje korak po korak, angažman pažnje obolelog deteta nekim visoko strukturisanim aktivnostima i poboljašanje u odnosima i ponašanju. Dobre metode su trening socijalnih veština, kognitivno bihejvioralna terapija, medikamenti i razne druge terapijske mere.
Terapija Aspergerovog sindroma usmerena je na prevazilaženje neprijatnih i ometajućih simptoma i učenju socijalnih, komunikacionih i govornih veština u skladu sa razvojnim dobom, a koje se nisu razvile u pravo vreme. Program mora biti tako udešen da poštuje individualnost svakog pacijenta.
Tipični „program treninga”
Prognoza
Deci sa Aspergerovim sindromom u nekim slučajevima posebnih problema sa ponašanjem i uklapanjem u školsku sredinu preporučuje se da pohađaju specijalne škole, mada većinom to i nije potrebno. Adolescenti sa ovom bolešću mogu iskusiti teškoće i potrese u emotivnim vezama. Uprkos visokim mentalnim sposobnostima i potencijalu, mnogi se naprosto ne usuđuju da započnu bilo kakvu ljubavnu priču, često i zbog negativnih iskustava pri nekim prvim pokušajima da se bude u emotivnoj vezi.
Kao rezultat ponavljanih neuspelih pokušaja da se pronađe dobro, trajno društvo ili partner, može se razviti depresija ili neki drugi poremećaj raspoloženja. Neuspesi na planu socijalnih kontakata umeju da izazovu stres koji se manifestuje kroz udaljavanje, izolaciju, opsesivno ponašanje, hiperaktivnost, drsko ili agresivno ponašanje. Anksioznost se može javiti kao rezultat grubog prekida neke njihove omiljene ustaljene dnevne rutine, kada se nađu pred nekim sasvim različitim rasporedom dnevnih zbivanja u odnosu na onaj na koji su naviknuti.
Obrazovanje i upoznavanje porodice obolelog sa poremećajem je vrlo značajno. Pomoć porodici da izađe na kraj sa problemom, istovremeno je i put ka poboljšanju stanja obolelog. Prognoza je bolja ukoliko je poremećaj opažen u što mlađem uzrastu. Ovim se obezbeđuje i ranija intervencija. Intervencije u kasnijem, odraslom dobu, daju manje šanse za dobru prognozu. Do tada već mogu biti seksualno ili na neki drugi način iskorišćavani od strane drugih. Mogu biti nesposobni da shvate društvene implikacije i posledice svojih postupaka. Uz adekvatan i efikasan tretman deca sa Aspergerovim sindromom mogu naučiti da sasvim solidno izlaze na kraj sa svojim teškoćama i ograničenjima, ali im uglavnom kao veliki izazov zauvek ostaju socijalne situacije i odnosi.
Ove osobe mogu sasvim uspešno da vode nezavistan život, da napreduju na poslovnom i emotivnom planu, ali je vrlo verovatno da će im često u životu biti potrebna posebna doza moralne i svake druge podrške porodice. Važno je upamtiti i objasniti detetu ili odrasloj oboleloj osobi da neko ko pati od Aspergerovog sindroma nije „lud”, već se samo malo razlikuje od drugih. U nekim stvarima je uskraćen, a u nekim stvarima i mnogo bolji od drugih. Uz podršku roditelja i kasniju vlastitu volju za radom na sebi, može odrasti u srećnog i ispunjenog izvanredno funkcionalnog čoveka.
Autor: Predrag Đorđević