Bronhijalna astma

Bronhijalna astma je najčešće psihosomatsko oboljenje respiratornog tipa. Psihosomatski poremećaji nastaju kao posledica delovanja nepovoljnih psihičkih uticaja na telo i neuspeha mentalne zaštite protiv tih uticaja. Kada psiha nema snage ili dovoljno sposobnosti da se izbori s nagonskim porivima (uglavnom agresivnim), onda se tenzija prazni u telo. Telo, zapravo, postaje mesto rasterećenja nagomilane i neobrađene nagonske energije. Bronhijalna astma, kao najčešće psihosomatsko oboljenje kod dece i adolescenata, javlja se kod dece prepoznatljivog tipa ličnosti. Iako obeležja ličnosti nisu sasvim jednoobrazna, sigurno zajedničko obeležje je preosetljivost. Disanje je, znamo, proces koji je pod uticajem emocija, a emocije su kod osetljivih osoba izraženije i intenzivnije doživljene. Kada dišemo pravilno, utičemo povratno na blagostanje rada srca i svoj organizam. Nepravilno disanje dovodi do poremećaja srčanog rada i može dovesti do mnogih drugih smetnji. Znamo i da se ritam i intenzitet disanja menjaju u stanjima povišene uzbuđenosti, straha, jake tuge i povređenosti ili jakog besa. Napad panike i anksioznost, kao doživljaji jake uznemirenosti, se mogu umiriti pravilnim disanjem. Dakle, samo iz ovog kratkog opisa vidimo da disanje u velikoj meri spaja naše telesno i psihičko. Preko disanja možemo, zapravo, uticati na telo i psihički doživljaj tela. Jasno je, dakle, da su preosetljive osobe sklonije razvijanju zdravstvenih problema koji su povezani s disanjem.
Bronhijalna astma se ispoljava u napadima koji se vezuju za promenu u ritmu udisaja i izdisaja. Ta promena u ritmu nastaje usled poremećaja u lučenju sluzokože disajnih organa. A teškoće koje se javljaju prilikom disanja su, najčešće, praćene jakim strahom i uznemirenošću. Bronhijalna astma uznemirava dete koje, prilikom napada, doživljava da ne može da se nadiše i da će se ugušiti. Taj strah, kao i kod napada panike, utiče na pojačano lučenje adrenalina, psihičke simptome derealizacije i depersonalizacije, fizičke simptome poput sušenja usta, drhtanja, širenja zenica, znojenja dlanova…
Roditelji se često uplaše još više za dete u stanju napada, te svojim strahom pojačavaju strah deteta, a time i pobrojane simptome. Bronhijalna astma, na taj način, često biva ispoljena kroz napad koji predstavlja alarm i paniku za celu porodicu. Ta panika se uglavnom smiruje uz pomoć lekova ili nakon posete lekaru, a znamo da određeni broj dece završi i na bolničkom lečenju.
Bronhijalna astma je problem na koji lekari gledaju prvenstveno kao na fizičku bolest koja nastaje pod uticajem virusa bronhijalnih puteva. Međutim, psihički stres je jedan od faktora uzroka nastanka astme i u očima lekara.
S druge strane, psihosomatska medicina i psihologija se sve više okreću ka psihičkim uzrocima i činiocima ovog oboljenja. Bronhijalna astma se, prema psihosomatskim shvatanjima, javlja kod dece čija je struktura ličnosti ambivalentna. Kada se priča o strukturi ličnosti deteta sa astmom, misli se delom na nasleđene predispozicije, a delom na stečene obrasce koji su nastali kao posledica interakcije s dominantnim i prezaštićujućim roditeljem. Dakle, ambivalencija se smatra ključnim psihičkim faktorom za pojavu astme kod dece. Govorimo, naravno, o ambivalenciji prema roditelju koji se istovremeno voli i mrzi (očito zbog svog dominatnog nastupa). Frustracija koja nastaje kao posledica ambivalentnog konflikta u detetu se ne ispoljava kroz ponašanje u vidu agresivnih ispada, niti kroz depresivno ponašanje, već je dete inhibira, koči! To kočenje onemogućava tenziji ambivalentnog konflikta da bude ispražnjena kroz ponašanje, motorički, već se tenzija okreće ka detetovom telu, ka organima za disanje.
Osamdesetih godina prošlog veka je bila aktuelna debata na temu obeležja ličnosti dece sa astmom. Jedna od dominantnih ideja tog vremena je bila da postoje deca s takozvanim alergijskim obeležjima ličnosti. Takva deca su opisivana kao osetljiva, plašljiva, ali i vrlo saradljiva, sklona fantazijama i dubokim unutrašnjim doživljajima, intuitivna i s jakom težnjom za bivanjem u društvu drugih ljudi. Danas je svima u okviru psihosomatske oblasti zaštite zdravlja poznato da bronhijalna astma nastaje kod dece koja imaju izvesna posebna obeležja ličnosti: anksioznost i zavisnost od roditelja su povišene, nepoverljivost i napetost su izražene osobine i kod takve dece je prisutno slabije ustrojstvo ega (ja) i često korišćenje poricanja (konflikata) kao mehanizma odbrane.
Međutim, budući da je psihosomatika višestručna oblast, naučnici zavisno od svoje orijentacije pridaju različit značaj različitim uzrocima astme. Uzroci su zaista mnogostruki i vezuju se i za konstituciju i alergiju, infekcije, hormonske, klimatske, kao i psihičke činioce. Sveobuhvatan pogled na ovaj problem je najbolje rešenje prilikom lečenja jer dovodi do saradnje među stručnjacima, dok se izbegava zanemarivanje faktora nastanka problema.
Psihoterapije orijentisane na psihodinamiku psihosomatike danas nude efikasne tretmane psihosomatskih bolesti. Način rada je indikovan u prethodnim redovima. Budući da je konflikt ambivalencije u neraskidivoj vezi s problemom, prevashodno se radi na osvešćivanju, prorađivanju i razrešavanju konflikta. Kada agresivna tenzija prestane da se prazni u telo i fiksira za disajne organe, počinju da izostaju i asmatični napadi. Na ovaj način bronhijalna astma predstavlja problem koji se može sanirati oslobađanjem nagomilane stresogene psihičke energije. Mnogi roditelji upoznati s ovim pristupom se obraćaju psihoterapeutima obučenim za rad s decom koja imaju psihosomatske tegobe jer na taj način izbegavaju štetno dejstvo lekova i omogućavaju saniranje emocionalnih problema kod deteta.
U poslednje vreme se radi i na odnosu majka-dete jer je taj odnos prepoznat kao patološki i faktor rizika za nastanak problema kod deteta. Bronhijalna astma se javlja kod dece čije su majke bojažljive i ne dozvoljavaju detetu da se vežba i priprema za osamostaljivanje ili su pak preambiciozne, s visokim standardima i još višim očekivanjima od deteta, a u suštini hladne i emotivno neispunjene. U procesu psihoterapije s mlađom decom se akcenat stavlja i na ovakva obeležja majke koja formiraju negativan, međuzavisan i isprepleten odnos između majke i deteta.
Bronijalna astma, ovako opisana, dobija još jednu dimenziju koja je, čini mi se, manje poznata roditeljima dece sa astmom na našim prostorima. Iako je gledište koje psihološke faktore prenaglašava ili ističe kao jedine bitne uzroke ovog problema previše pojednostavljeno, jednako je nepotpuno osvrtati se prilikom lečenja isključivo na fizičke, konstitucione ili alergijske fakore. Bronhijalna astma kao psihosomatska bolest bi, iz ovih razloga, trebalo da se leči na sveobuhvatan način, iz perspektive koja neće zanemariti ključne faktore za njeno javljanje.

Piše: Renata Senić