Mazohizam kod dece – produkt nedovoljno dobrih odnosa između roditelja i dece
Neretko se dešava da zabrinuti roditelji potraže terapijsku pomoć za svoju decu koja pkazuju manifestacije mazhostičkog ponašanja. Roditeljima često motivi dece nisu jasni, osećaju se zabrinuto, međutim, često ih i dečja samporažavajuća ponašanja i “traženje batina” čine besnim. Kažu da se osećaju zbunjeno i nemoćno. Osećaju miks emocija – od krivice i žaljenja, do anksioznsti i besa.
Psihoanalitičari su davno počeli da se bave pručavanjem mazohizma kod dece. Ilustrovaću neka od shvatanja i istraživanja, kako bih prikazala sliku i razvoj mazohizma u dečjem i adolescentnom ponašanju.
Mazohizam kod dece
Novik i Novik su analizirali terapijski transfer mnogobrojnih klijenata podvrgnutih analizi u ranom detinjstvu, nešto kasnijem, adolescenciji i odraslom dobu. Oni shvataju «…epigenezu mazohizma kao adaptaciju na poremećeno okruženje, odbranu od agresije i vid gratifikacije nagona».
Najživopisniji su njihovi prikazi tansfera kod dece s preedipalnim «fiksiranim fantazijama o pretučenom detetu» (Fraza koju su osmislili da bi opisali uporno uživanje u bolu, koje se formira u najranijim danima i koje autori tumače kao neizostavni deo mazohističkog poremećaja. Termin je skovan po uzoru na Frojdovo delo «Tučeno dete» (Freud, 1919) , i autori ga dovode u vezu i sa psihičkim i s fizičkim bolom) koje su derivati haotičnih odnosa iz prvih nekoliko meseci života. Kroz analizu dečjeg transfera, uz paralelne intervjue koje su vodili s majkama mazohistične dece, zaključili su da je u svim slučajevima u kojima je prisutan mazohizam, prisutna i fantazija o dobijanju batina i bolu.
Mazohizam i fantazija
Analizom fantazije možemo utvrditi na kom je uzrastu tačka fiksacije mazohističkih problema. Najranija mazohistička patologija ukazuje da je je postojalao uzajamno nezadovoljstvo između majke i bebe u bebinim prvim mesecima života. Ne samo da majke nisu bile sposobne da kontejniraju bebina stanja, već su ličnu patologiju eksternalizovale u decu. Prema Bionu, kada majka nije sposobna da pruži adeakvatan kontejning – sadržavanje dečjih ranih nebrađenih stanja – dete ne može da osmisli svoje anksioznosti. Ukoliko majka (nesvesno) koristi dete kao kontejner za svoje probleme, ono ostaje u stanju takozvanog «bezimenog užasa».
Mazohizam kod dece u terapiji
S takvom decom je bilo veoma teško komunicirati u terapiji. Novik opisuje primer osmoipogodišnjeg dečaka Marka, koji je bio prvi mazohistični dečak u Novikovoj analizi. Analitičar je kasnije uvideo neverovatnu sličnost Markovih i terapijskih ponašanja u narednim analizama dečjeg mazohizma. Analitičar piše «Njegovo ponašanje je bilo divlje i nekontrolabilno i u dugim periodima analize uopšte nisam mogao na uspostavim kontakt s njim». Dečak je divljao, vređao, samosažaljevao se i pretio analitičaru, da bi naposletku sve sam objasnio rečenicom «Kada se osećam dobro, usamljen sam. Kada se osećam loše, s majkom sam».
Možda najbitnije Novikovo zapažanje o mazohizmu jeste da je dečja potreba za zadržavanjem slike o idealnoj majci toliko jaka da ona potpuno negiraju realnost u kojoj majka dete koristi kao kontejner, a zatim i pomeraju fantaziju s majke na oca, gde je on viđen kao zlostavljač. Takve odbrambene manevre često srećemo kod klijenata s opsesivno-kmpulsivnim poremećajem, ali i kod niže organizvanih, graničnih struktura.
Objašnjenje uključuje sledeće manevre: nakon nanesenog bola detetu, neka draga (obično ženska) osoba bi se na njega sažalila, pružila mu utehu i osećaj da je veoma važno i posebno.
Novik mazohizam kod veoma male dece vidi kao njihov pokušaj adaptacije na surovu realnost.
Tek kasnije, od oko treće godine života, možemo mazohizam kod dece povezati s nesvesnom krivicom. Majka guši autonomiju deteta i patološki ga vezuje za sebe. Pored straha od gubitka objekta (majke), na ovom stadijumu se javlja i krivica povodom želje za nezavisnošću (separacije). Smisao takvog mazohizma je sažeto prikazan rečima jednog dečaka-analizanda: «Kad god učinim neko dobro delo bez mame, pomislim da će ona umreti».
Mazohizam kod dece se manifestuje drugačije u kasnijem detinjstvu. U periodu između treće i šeste godine se javlja nagonski mazohistički motiv, koji se može transformisati u ozbiljnu mazohističku patologiju ako dete prisustvuje primarnoj sceni. To sprečava normalno razrešenje razvojnog konflikta primerenom tom periodu, a u terapiji odraslih se vidi kao izraz poniženja i besa, dok se u fantazijama i snovima, pored čežnjive patnje, otkriva i deluzija svemoći.
Mazohizam u adolescenciji
Novik dalje daje prikaz šestogodišnje analize devojke s teškim mazohističkim poremećajem, koja je tretman započela nakon pokušaja samoubistva. Njen centralni problem tokom celokupnog trajanja analize je bio povezan s nemogoćnošću održavanja zadovoljstva. Analitičaru je objasnila svoju potrebu za patnjom na sledeći način: «Kada sam srećna, osećam da nisam s Vama. Biti nesrećan znači biti kao Vi, biti s Vama, sedeti tiho i depresivno i imati ceo svet u ovoj sobi. Pomenem Vam nešto smešno što se desilo na predavanjima, a onda pomislim – da biste razumeli, trebalo je da budete tamo, a kada shvatim da niste bili tamo, osetim se tužno i usamljeno. Ponekad mislim o svom pokušaju samoubistva kao o nečemu najboljem. Svi su bili uz mene, voleli me i sažaljevali».
Piše: Renata Senić
This entry was posted in Aspekti ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Mazohizam kod dece
Mazohizam kod dece – produkt nedovoljno dobrih odnosa između roditelja i dece
Neretko se dešava da zabrinuti roditelji potraže terapijsku pomoć za svoju decu koja pkazuju manifestacije mazhostičkog ponašanja. Roditeljima često motivi dece nisu jasni, osećaju se zabrinuto, međutim, često ih i dečja samporažavajuća ponašanja i “traženje batina” čine besnim. Kažu da se osećaju zbunjeno i nemoćno. Osećaju miks emocija – od krivice i žaljenja, do anksioznsti i besa.
Psihoanalitičari su davno počeli da se bave pručavanjem mazohizma kod dece.
Ilustrovaću neka od shvatanja i istraživanja, kako bih prikazala sliku i razvoj mazohizma u dečjem i adolescentnom ponašanju.
Mazohizam kod dece
Novik i Novik su analizirali terapijski transfer mnogobrojnih klijenata podvrgnutih analizi u ranom detinjstvu, nešto kasnijem, adolescenciji i odraslom dobu. Oni shvataju «…epigenezu mazohizma kao adaptaciju na poremećeno okruženje, odbranu od agresije i vid gratifikacije nagona».
Najživopisniji su njihovi prikazi tansfera kod dece s preedipalnim «fiksiranim fantazijama o pretučenom detetu» (Fraza koju su osmislili da bi opisali uporno uživanje u bolu, koje se formira u najranijim danima i koje autori tumače kao neizostavni deo mazohističkog poremećaja. Termin je skovan po uzoru na Frojdovo delo «Tučeno dete» (Freud, 1919) , i autori ga dovode u vezu i sa psihičkim i s fizičkim bolom) koje su derivati haotičnih odnosa iz prvih nekoliko meseci života. Kroz analizu dečjeg transfera, uz paralelne intervjue koje su vodili s majkama mazohistične dece, zaključili su da je u svim slučajevima u kojima je prisutan mazohizam, prisutna i fantazija o dobijanju batina i bolu.
Mazohizam i fantazija
Analizom fantazije možemo utvrditi na kom je uzrastu tačka fiksacije mazohističkih problema. Najranija mazohistička patologija ukazuje da je je postojalao uzajamno nezadovoljstvo između majke i bebe u bebinim prvim mesecima života. Ne samo da majke nisu bile sposobne da kontejniraju bebina stanja, već su ličnu patologiju eksternalizovale u decu. Prema Bionu, kada majka nije sposobna da pruži adeakvatan kontejning – sadržavanje dečjih ranih nebrađenih stanja – dete ne može da osmisli svoje anksioznosti. Ukoliko majka (nesvesno) koristi dete kao kontejner za svoje probleme, ono ostaje u stanju takozvanog «bezimenog užasa».
Mazohizam kod dece u terapiji
S takvom decom je bilo veoma teško komunicirati u terapiji. Novik opisuje primer osmoipogodišnjeg dečaka Marka, koji je bio prvi mazohistični dečak u Novikovoj analizi. Analitičar je kasnije uvideo neverovatnu sličnost Markovih i terapijskih ponašanja u narednim analizama dečjeg mazohizma. Analitičar piše «Njegovo ponašanje je bilo divlje i nekontrolabilno i u dugim periodima analize uopšte nisam mogao na uspostavim kontakt s njim». Dečak je divljao, vređao, samosažaljevao se i pretio analitičaru, da bi naposletku sve sam objasnio rečenicom «Kada se osećam dobro, usamljen sam. Kada se osećam loše, s majkom sam».
Možda najbitnije Novikovo zapažanje o mazohizmu jeste da je dečja potreba za zadržavanjem slike o idealnoj majci toliko jaka da ona potpuno negiraju realnost u kojoj majka dete koristi kao kontejner, a zatim i pomeraju fantaziju s majke na oca, gde je on viđen kao zlostavljač. Takve odbrambene manevre često srećemo kod klijenata s opsesivno-kmpulsivnim poremećajem, ali i kod niže organizvanih, graničnih struktura.
Objašnjenje uključuje sledeće manevre: nakon nanesenog bola detetu, neka draga (obično ženska) osoba bi se na njega sažalila, pružila mu utehu i osećaj da je veoma važno i posebno.
Novik mazohizam kod veoma male dece vidi kao njihov pokušaj adaptacije na surovu realnost.
Tek kasnije, od oko treće godine života, možemo mazohizam kod dece povezati s nesvesnom krivicom. Majka guši autonomiju deteta i patološki ga vezuje za sebe. Pored straha od gubitka objekta (majke), na ovom stadijumu se javlja i krivica povodom želje za nezavisnošću (separacije). Smisao takvog mazohizma je sažeto prikazan rečima jednog dečaka-analizanda: «Kad god učinim neko dobro delo bez mame, pomislim da će ona umreti».
Mazohizam kod dece se manifestuje drugačije u kasnijem detinjstvu. U periodu između treće i šeste godine se javlja nagonski mazohistički motiv, koji se može transformisati u ozbiljnu mazohističku patologiju ako dete prisustvuje primarnoj sceni. To sprečava normalno razrešenje razvojnog konflikta primerenom tom periodu, a u terapiji odraslih se vidi kao izraz poniženja i besa, dok se u fantazijama i snovima, pored čežnjive patnje, otkriva i deluzija svemoći.
Mazohizam u adolescenciji
Novik dalje daje prikaz šestogodišnje analize devojke s teškim mazohističkim poremećajem, koja je tretman započela nakon pokušaja samoubistva. Njen centralni problem tokom celokupnog trajanja analize je bio povezan s nemogoćnošću održavanja zadovoljstva. Analitičaru je objasnila svoju potrebu za patnjom na sledeći način: «Kada sam srećna, osećam da nisam s Vama. Biti nesrećan znači biti kao Vi, biti s Vama, sedeti tiho i depresivno i imati ceo svet u ovoj sobi. Pomenem Vam nešto smešno što se desilo na predavanjima, a onda pomislim – da biste razumeli, trebalo je da budete tamo, a kada shvatim da niste bili tamo, osetim se tužno i usamljeno. Ponekad mislim o svom pokušaju samoubistva kao o nečemu najboljem. Svi su bili uz mene, voleli me i sažaljevali».
Piše: Renata Senić