U psihoanalizi se termin ambivalencija koristi da opiše simultano postojanje oprečnih osećanja prema istom objektu (osobi, predmetu, pojavi… ). Termin je uveo Blojler.
Frojd termin “ambivalencija” koristi, u najširem smislu, da bi označio prisustvo, u osobi, para suprotstavljenih impulsa istog intenziteta. Najčešće je to opozicija između ljubavi i mržnje, koja se često ispoljava kod opsesivnih neuroza i melanholije.
Ambivalencija i tolerancija na ambivalenciju
Sposobnost tolerisanja koegzistencije ambivalentnih osećanja je jedna od najbitnijih sposobnosti koje razdvajaju normalnost i patologiju. Možda i najbitnija, zajedno sa sposobnošću tolerancije na frustraciju (mada su obe zavisne od uspešnosti procesa neutralizacije, a sve navedene sposobnosti su u bliskoj međuzavisnosti s razvojem i održanjnjem celovitosti i konstantnosti objekta. Bez celovitosti objekta i nema ambivalencije jer ne postoji objekt – osoba doživljena kao celina).
Ambivalencija naspram usmerenosti
Usmerenost („tolerancija na ambivalenciju“), odlučnost-sposobnost da podnosimo oprečne emocije koje u nama izazivaju ljudi ili aktivnosti koje obavljamo. Sposobnost da se opredelimo, da znamo šta hoćemo, donesemo odluku, izaberemo… iako osoba ili nešto drugo na šta se izbor odnosi nije idealna/o. Kada imamo razvijenu toleranciju na ambivalenciju, sposobni smo da „presečemo“, da imamo jasan smer-ka ili od nekoga ili nečega.
Opredeljenje je moguće ako smo istovremeno svesni različitih emocija, ako ne bežimo od jedne strane polariteta (bežanje u jednu stranu nije tolerancija niti razrešenje ambivalencije, već odbrana od nje).
Ambivalencija i odbrane od nje
Ambivalencija i „Dva u jedan“ odbrana
Kod ovog tipa odbrane od ambivalencije u isto vreme, u istoj aktivnosti, oprečna osećanja prema istoj osobi (ili aktivnosti, poslu…) postoje jedna do drugih, a osoba ne oseća da postoji neki sukob suprotnih emocija u njoj: pokazuje neko ljubavno ponašanje, ali tako da ono povređuje ili šteti drugoj osobi. Ovaj tip odbrane je lako uočljiv kod dece. Na primer, dete, s mnogo ljubavi, zagrli svog mlađeg brata ili sestru, ali ga stegne tako jako da ga skoro uguši. U ljubavnom odnosu osobe sa ovakvom odbranom i ne primećuju da povređuju one koje vole. Odrasle osobe sa ovim mehanizmom će se čuditi ako im partner ukaže da u njegovoj ljubavi ima agresivnosti i, uglavnom, optužiti partnera da „izmišlja“ ili da ne razume njegove emocije.
Cepanje oprečnih emocija u vremenu ( ambivalencija i temporalni spliting ambivalencije)
U ovom slučaju odbrane, suprotna osećanja su podeljena u vremenu: “jedan dan volim, drugi dan mrzim, jedan dan radim, drugi dan zabušavam ili pokvarim to što sam uradio”. Ovaj mehanizam je nešto zreliji. Postoji doživljaj konflikta između oprečnih emocija, ali se on izbegava cepanjem u vremenu. U ljubavnom životu su to partneri s kojima nikada ne znate „na koju nogu su ustali“, da li je danas dan kada vas vole ili dan kada vas mrze. Često partneri ovakvih osoba primećuju neke pravilnosti u njihovoj smeni emocija. Oni kao da „moraju da mrze da bi mogli da vole“. Obično nakon nekoliko dana idile dolazi nekoliko dana mržnje. Doživljaj druge strane je hronična napetost oko toga kada će doći do smene emocija. Ovaj mehanizam je zreliji od prethodnog, jer osoba koja se njime brani od ambivalencije, uviđa svoje suprotne stavove. Jasno joj je da jedan dan voli, a drugi dan mrzi, međutim, nesposobna je da uvidi zašto je to tako i da pomiri suprotnosti. Razloge za te smene emocija obično vidi u ponašanju druge osobe koje je isprovociralo.
Projekcija jedne strane ambivalencije na treću osobu (ambivalencija i defanzivni spliting amivalencije)
To je način odbrane koji se manifestuje tako što se od ambivalencije prema nekoj nama važnoj osobi branimo putem projekcije jedne strane ambivalentnih osećanja – pomeramo je na treću osobu. Kod ovakvog načina odbrane od ambivalencije, u ljubavnim odnosima, nijedna osoba ne dobija realna osećanja, ono što zaslužuje. Ako se pomeraju pozitivna osećanja, partner dobija ono najgore, a pozitivne emocije koje su deo ambivalencije prema njemu dobije neko drugi. Ako se pomeraju negativna, onda osoba koja je predmet ambivalencije dobija nerealno pozitivne emocije, a njegove „grehe“ (mane) ispašta neko drugi na kojega su pomerene.
Primer besa koji je u vezi s projekcijom jedne strane ambivalencije na treću osobu često viđamo kod onih ljudi koji tvrde da im je jedan od roditelja savršen i da mu se „ništa ne može zameriti“, dok drugog opisuju kao tiranina, kretena, bez ijedne pozitivne osobine. Iako su deca sklonija ovakvim opisima, oni se često sreću i kod adolescenata, pa i kod odraslih ljudi. Međutim, što je osoba starija i što češće koristi ovaj mehanizam odbrane od ambivalencije, to nas više upućuje na njenu nesposobnost održanja celovite slike stvarnosti, celovitog objekta.
Ambivalencija i potiskivanje jedne strane ambivalencije
U ovom slučaju odbrane od ambivalencije ne pomera se jedna strana oprečnih emocija, već se potiskuje u nesvesno, dok se druga strana pojačava kako bi se ono što je potisnuto bolje sakrilo od sebe.
Kada se potiskuju negativne emocije, to se često ispoljava kao preterana briga za sigurnost i dobrobit voljene osobe. U ljubavnim odnosima takvi partneri umeju da budu brižni daveži, da uguše pažnjom i brigom (što ukazuje na potisnutu negativnu stranu ambivalencije). Kod potiskivanja pozitivne strane i reaktivnog isticanja negativne, osoba ostaje vezana za partnera, ali joj je teško da prihvati njegove pozitivne osobine: „volim ga, ali je on teška osoba, nezadovoljna sam u vezi s njim…jer me stalno ignoriše i ništa ne daje…”. Vrlo često ovaj mehanizam koriste osobe koje osećaju zavisnost u odnosu na partnera, ali im je teško da priznaju sopstvenu zavisnost. Veoma je čest u današnjim vezama i brakovima. Partneri mogu da održavaju duže i dublje veze, ali uz često međusobno degradiranje. Neretko čujemo mišljenje da je to „normalna pojava u braku”, „takav je bračni život…postaješ zavistan od nekoga, on ti postaje navika…ali ga, u isto vreme, i obezvređuješ…”.
Ambivalencija i nerazmišljanje
Ovaj mehanizam često koriste adolescenti, posebno u današnje vreme. Nerazmišljanje nije isto što i potiskivanje. Osoba je svesna obe strane svojih ambivalentnih osećanja ali, kada ona dođu u sukob, problem rešava tako što usmeri svoj um na neku treću stranu (obično je to „blejanje“ za kompjuterom, slušanje muzike, gledanje televizije…)…sa očekivanjem da će se „stvari nekako rešiti same“. Najčešće se taj mehanizam ispoljava u odnosu na obaveze (školu, fakultet) tako što adolescent ne negira važnost i vrednost škole, prihvata da mu je to potrebno i da želi uspeh ali, kada treba da radi, ne može da se natera. Onda konflikt rešava tako što ne razmišlja o njemu (o posledicama, lošim ocenama…). Za razliku od potiskivanja kojim se neki sadržaji i emocije potiskuju u nesvesno, kod nerazmišljanja oni ostaju svesni, ne devaluira se jedna strana („nije mi stalo do toga…škola je nebitna…“), ne negira se („ne postoji problem“), već se, kada se treba opredeliti, doneti i sprovesti odluku, ne razmišlja. Um se okupira nečim trećim i tako se izbegne neprijatnost konflikta. Obično se to izražava rečenicama kao što su „Ma, pusti sada to, ne mogu sada da mislim o tome…“, koje se uključe u situacijama kada nešto treba sprovesti u delo.
Ambivalencija se ispoljava kao otpor promenama koje zahtevaju napor. Takve osobe „znaju da bi trebalo da nešto promene i da bi to bilo dobro“, ali je to naporno i „ne mogu da nateraju sebe…“. Uglavnom je osnova korišćenja tog mehanizma unutrašnji zahtev da život i sve u njemu mora da bude udobno i lako. Najčešće taj mehanizam razvijaju prezaštićena deca oko kojih se roditelji okreću kao oko centra gravitacije i guše ih brigom i zvocanjem.
Ambivalencija prema sebi
Ljudi nisu ambivalentni samo prema drugima, već i prema sebi. Ambivalencija prema samom sebi se najčešće ispoljava u psihoterapiji. Takođe, svakodnevno srećemo ljude koji su nezadovoljni pojedninim aspektima svojih života, ali “ne mogu” da ih promene, ne mogu da se odluče na promenu. Takve promene se odnose, na primer, na prestanak pušenja, izlaženje iz veze kojom osoba nije zadovoljna, odlaženje na spavanje na vreme, završavanje poslova i domaćih zadataka pre isteka roka. Mnogi ljudi kupuju knjige samopomoći u nadi da će im pomoći da budu odlučniji. Budući da se na terapiju javljaju povodom problema ambivalencije koji nisu prevazišli, izgleda da u većini tih knjiga samopomoći nešto nedostaje.
Ambivalencija – tema za razmišljanje
Razmislite o tome da li postoje oblasti u vašem živto povodom kojih ne možete da se odlučite, u kojima je ambivalencija očita. Ako postoje, koje su to oblasti? Da li pokušavate da promenite nešto u životu, da napravite promene za koje verujete da će poboljšati kvalitet vašeg života? Da li vas nešto koči u postizanju promene? Šta bi to bilo? Šta vam ne dozvoljava da željene ciljeve sprovedete u delo?
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Ambivalencija
U psihoanalizi se termin ambivalencija koristi da opiše simultano postojanje oprečnih osećanja prema istom objektu (osobi, predmetu,
pojavi… ). Termin je uveo Blojler.
Frojd termin “ambivalencija” koristi, u najširem smislu, da bi označio prisustvo, u osobi, para suprotstavljenih impulsa istog intenziteta. Najčešće je to opozicija između ljubavi i mržnje, koja se često ispoljava kod opsesivnih neuroza i melanholije.
Ambivalencija i tolerancija na ambivalenciju
Sposobnost tolerisanja koegzistencije ambivalentnih osećanja je jedna od najbitnijih sposobnosti koje razdvajaju normalnost i patologiju. Možda i najbitnija, zajedno sa sposobnošću tolerancije na frustraciju (mada su obe zavisne od uspešnosti procesa neutralizacije, a sve navedene sposobnosti su u bliskoj međuzavisnosti s razvojem i održanjnjem celovitosti i konstantnosti objekta. Bez celovitosti objekta i nema ambivalencije jer ne postoji objekt – osoba doživljena kao celina).
Ambivalencija naspram usmerenosti
Usmerenost („tolerancija na ambivalenciju“), odlučnost-sposobnost da podnosimo oprečne emocije koje u nama izazivaju ljudi ili aktivnosti koje obavljamo. Sposobnost da se opredelimo, da znamo šta hoćemo, donesemo odluku, izaberemo… iako osoba ili nešto drugo na šta se izbor odnosi nije idealna/o. Kada imamo razvijenu toleranciju na ambivalenciju, sposobni smo da „presečemo“, da imamo jasan smer-ka ili od nekoga ili nečega.
Opredeljenje je moguće ako smo istovremeno svesni različitih emocija, ako ne bežimo od jedne strane polariteta (bežanje u jednu stranu nije tolerancija niti razrešenje ambivalencije, već odbrana od nje).
Ambivalencija i odbrane od nje
Ambivalencija i „Dva u jedan“ odbrana
Kod ovog tipa odbrane od ambivalencije u isto vreme, u istoj aktivnosti, oprečna osećanja prema istoj osobi (ili aktivnosti, poslu…) postoje jedna do drugih, a osoba ne oseća da postoji neki sukob suprotnih emocija u njoj: pokazuje neko ljubavno ponašanje, ali tako da ono povređuje ili šteti drugoj osobi. Ovaj tip odbrane je lako uočljiv kod dece. Na primer, dete, s mnogo ljubavi, zagrli svog mlađeg brata ili sestru, ali ga stegne tako jako da ga skoro uguši. U ljubavnom odnosu osobe sa ovakvom odbranom i ne primećuju da povređuju one koje vole. Odrasle osobe sa ovim mehanizmom će se čuditi ako im partner ukaže da u njegovoj ljubavi ima agresivnosti i, uglavnom, optužiti partnera da „izmišlja“ ili da ne razume njegove emocije.
Cepanje oprečnih emocija u vremenu ( ambivalencija i temporalni spliting ambivalencije)
U ovom slučaju odbrane, suprotna osećanja su podeljena u vremenu: “jedan dan volim, drugi dan mrzim, jedan dan radim, drugi dan zabušavam ili pokvarim to što sam uradio”. Ovaj mehanizam je nešto zreliji. Postoji doživljaj konflikta između oprečnih emocija, ali se on izbegava cepanjem u vremenu. U ljubavnom životu su to partneri s kojima nikada ne znate „na koju nogu su ustali“, da li je danas dan kada vas vole ili dan kada vas mrze. Često partneri ovakvih osoba primećuju neke pravilnosti u njihovoj smeni emocija. Oni kao da „moraju da mrze da bi mogli da vole“. Obično nakon nekoliko dana idile dolazi nekoliko dana mržnje. Doživljaj druge strane je hronična napetost oko toga kada će doći do smene emocija. Ovaj mehanizam je zreliji od prethodnog, jer osoba koja se njime brani od ambivalencije, uviđa svoje suprotne stavove. Jasno joj je da jedan dan voli, a drugi dan mrzi, međutim, nesposobna je da uvidi zašto je to tako i da pomiri suprotnosti. Razloge za te smene emocija obično vidi u ponašanju druge osobe koje je isprovociralo.
Projekcija jedne strane ambivalencije na treću osobu (ambivalencija i defanzivni spliting amivalencije)
To je način odbrane koji se manifestuje tako što se od ambivalencije prema nekoj nama važnoj osobi branimo putem projekcije jedne strane ambivalentnih osećanja – pomeramo je na treću osobu. Kod ovakvog načina odbrane od ambivalencije, u ljubavnim odnosima, nijedna osoba ne dobija realna osećanja, ono što zaslužuje. Ako se pomeraju pozitivna osećanja, partner dobija ono najgore, a pozitivne emocije koje su deo ambivalencije prema njemu dobije neko drugi. Ako se pomeraju negativna, onda osoba koja je predmet ambivalencije dobija nerealno pozitivne emocije, a njegove „grehe“ (mane) ispašta neko drugi na kojega su pomerene.
Primer besa koji je u vezi s projekcijom jedne strane ambivalencije na treću osobu često viđamo kod onih ljudi koji tvrde da im je jedan od roditelja savršen i da mu se „ništa ne može zameriti“, dok drugog opisuju kao tiranina, kretena, bez ijedne pozitivne osobine. Iako su deca sklonija ovakvim opisima, oni se često sreću i kod adolescenata, pa i kod odraslih ljudi. Međutim, što je osoba starija i što češće koristi ovaj mehanizam odbrane od ambivalencije, to nas više upućuje na njenu nesposobnost održanja celovite slike stvarnosti, celovitog objekta.
Ambivalencija i potiskivanje jedne strane ambivalencije
U ovom slučaju odbrane od ambivalencije ne pomera se jedna strana oprečnih emocija, već se potiskuje u nesvesno, dok se druga strana pojačava kako bi se ono što je potisnuto bolje sakrilo od sebe.
Kada se potiskuju negativne emocije, to se često ispoljava kao preterana briga za sigurnost i dobrobit voljene osobe. U ljubavnim odnosima takvi partneri umeju da budu brižni daveži, da uguše pažnjom i brigom (što ukazuje na potisnutu negativnu stranu ambivalencije). Kod potiskivanja pozitivne strane i reaktivnog isticanja negativne, osoba ostaje vezana za partnera, ali joj je teško da prihvati njegove pozitivne osobine: „volim ga, ali je on teška osoba, nezadovoljna sam u vezi s njim…jer me stalno ignoriše i ništa ne daje…”. Vrlo često ovaj mehanizam koriste osobe koje osećaju zavisnost u odnosu na partnera, ali im je teško da priznaju sopstvenu zavisnost. Veoma je čest u današnjim vezama i brakovima. Partneri mogu da održavaju duže i dublje veze, ali uz često međusobno degradiranje. Neretko čujemo mišljenje da je to „normalna pojava u braku”, „takav je bračni život…postaješ zavistan od nekoga, on ti postaje navika…ali ga, u isto vreme, i obezvređuješ…”.
Ambivalencija i nerazmišljanje
Ovaj mehanizam često koriste adolescenti, posebno u današnje vreme. Nerazmišljanje nije isto što i potiskivanje. Osoba je svesna obe strane svojih ambivalentnih osećanja ali, kada ona dođu u sukob, problem rešava tako što usmeri svoj um na neku treću stranu (obično je to „blejanje“ za kompjuterom, slušanje muzike, gledanje televizije…)…sa očekivanjem da će se „stvari nekako rešiti same“. Najčešće se taj mehanizam ispoljava u odnosu na obaveze (školu, fakultet) tako što adolescent ne negira važnost i vrednost škole, prihvata da mu je to potrebno i da želi uspeh ali, kada treba da radi, ne može da se natera. Onda konflikt rešava tako što ne razmišlja o njemu (o posledicama, lošim ocenama…). Za razliku od potiskivanja kojim se neki sadržaji i emocije potiskuju u nesvesno, kod nerazmišljanja oni ostaju svesni, ne devaluira se jedna strana („nije mi stalo do toga…škola je nebitna…“), ne negira se („ne postoji problem“), već se, kada se treba opredeliti, doneti i sprovesti odluku, ne razmišlja. Um se okupira nečim trećim i tako se izbegne neprijatnost konflikta. Obično se to izražava rečenicama kao što su „Ma, pusti sada to, ne mogu sada da mislim o tome…“, koje se uključe u situacijama kada nešto treba sprovesti u delo.
Ambivalencija se ispoljava kao otpor promenama koje zahtevaju napor. Takve osobe „znaju da bi trebalo da nešto promene i da bi to bilo dobro“, ali je to naporno i „ne mogu da nateraju sebe…“. Uglavnom je osnova korišćenja tog mehanizma unutrašnji zahtev da život i sve u njemu mora da bude udobno i lako. Najčešće taj mehanizam razvijaju prezaštićena deca oko kojih se roditelji okreću kao oko centra gravitacije i guše ih brigom i zvocanjem.
Ambivalencija prema sebi
Ljudi nisu ambivalentni samo prema drugima, već i prema sebi. Ambivalencija prema samom sebi se najčešće ispoljava u psihoterapiji. Takođe, svakodnevno srećemo ljude koji su nezadovoljni pojedninim aspektima svojih života, ali “ne mogu” da ih promene, ne mogu da se odluče na promenu. Takve promene se odnose, na primer, na prestanak pušenja, izlaženje iz veze kojom osoba nije zadovoljna, odlaženje na spavanje na vreme, završavanje poslova i domaćih zadataka pre isteka roka. Mnogi ljudi kupuju knjige samopomoći u nadi da će im pomoći da budu odlučniji. Budući da se na terapiju javljaju povodom problema ambivalencije koji nisu prevazišli, izgleda da u većini tih knjiga samopomoći nešto nedostaje.
Ambivalencija – tema za razmišljanje
Razmislite o tome da li postoje oblasti u vašem živto povodom kojih ne možete da se odlučite, u kojima je ambivalencija očita. Ako postoje, koje su to oblasti? Da li pokušavate da promenite nešto u životu, da napravite promene za koje verujete da će poboljšati kvalitet vašeg života? Da li vas nešto koči u postizanju promene? Šta bi to bilo? Šta vam ne dozvoljava da željene ciljeve sprovedete u delo?
Povezane teme: