Zakažite savetovanje
Renata Senić
060 544 3441Čika Ljubina 14, Beograd
Kontaktirajte nas
office@psihoterapijsketeme.rs
Newsletter
Skype
Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.Facebook
Filozofija kapitalizma – kratkoročni hedonizam
Piše: Renata Senić
Danas je „život brz“. U skladu s tim, većina ljudi mnoge stvari odrađuje. Odrađuju se poslovi, odrađuju se kafe s prijateljima, a često se odrađuju i veze s drugim ljudima. Retka su prava i duboka povezivanja s drugima. Srećan je onaj ko ima smislena i dugotrajana prijateljstva, osobe od poverenja s kojima može da deli i lepo i ružno. Srećan je onaj ko ima smislenu i ljubavlju prožetu vezu.
Međutim, svi smisleni odnosi podrazumevaju ulaganje, trud, poverenje i vreme, sposobnost da se posvetimo, tolerišemo, želju da razumemo i da „budemo tu“.
Budući da brz život frustrira mnoge ljude i da je tenzija nagomilana, sve je više onih koji podležu filozofiji kratkoročnog hedonizma i jure da svoje želje i/ili potrebe zadovolje što hitnije, odmah, i juče ako može.
Kratkoročni hedonizam ima svoje prednosti, ali i pregršt mana. Prednost je očigledna. Osoba se oslobodi nagomilane tenzije i stresa u trenutku. Međutim, kako se ne bavi ni tenzijom, ni stresom, niti uzrocima koji ih izazivaju, sve negativne propratne manifestacije se vrlo brzo vrate. Čovek nikada ne može adekvatno da se oslobodi negativnih osećanja, ako ne razume njihovo poreklo. Kratkoročni hedonizam je zavaravanje i najbrži, najlakši, a često i najkobniji put pražnjenja.
Svako, prema sklopu svoje ličnosti, željama i afinitetima nagne na neku stranu trenutačnog zadovoljenja potreba. Neki se prejedaju, neki opijaju, iracionalno troše novac na stvari koje im nisu potrebne, drugi jure iz veze u vezu, postaju promiskuitetni, pojedini se odaju drogama, dok neki besumučno izlaze i „ne podnose“ ni trenutak samoće. Svi ovi manevri se „kad tad“ obiju o glavu.
Uzrok kratkoročnog hedonizma treba potražiti u niskoj toleranciji na frustraciju, odnosno u ideji da je nešto nepodnošljivo. To što je nepodnošljivo se uglavnom svodi na nemogućnost odlaganja trenutačnog zadovoljstva. Ljudi ne mogu, ne žele da čekaju, da ulažu. Naprotiv, žele da im odmah bude lepo i da sve teškoće nestanu što pre.
Niska tolerancija na frustraciju koja kaže „hoću sve i hoću odmah“ je obilato potkrepljena društvom u kojem živimo. Potrošačko društvo današnjice „bombarduje“ idejama, nagradama, popustima, mogućnostima, reklamama za „bolji život“ i trenutačnu sreću. Kao da nam poručuje da ni nema mnogo vremena da se bavimo suštinom (bilo čega), već treba da se samonagrađujemo svim i svačim, kad god je to moguće. A moguće je. Moguće je i onim ne tako imućnim, kao i onim situiranim ljudima. Za svakog postoji izvor pristupačne trenutačne sreće. Međutim, malo ko danas razmišlja o štetama koje ta trenutačna i iluzorna sreća donosi.
„Izađi, kupi, popij, zabavljaj se, sredi nokte, sredi kosu, kupi novi paket internet usluga i svakojake druge pakete“. Da, danas se stvari često nude u paketima, s popustima, uz obećanje gratifikacije i trenutačne sreće, mogućnosti povezivanja sa svetom…sve informacije i proizvodi su ponuđeni „na dlanu“.
Kupci i potrošači gotovo ni da nemaju mogućnosti ili vremena da se zapitaju da li to zaista i žele. Sve je servirano, ponuđeno, omogućene su i kućne dostave…kad je sve tako lako i tako prisutno, onda i ostaje otvoreno pitanje zašto bi se neko libio da uzme „to sve“ kad je već nadohvat ruke?
Filozofi i pojedini psiholozi naglašavaju da na taj način i sami postajemo proizvodi. Potrošačko društvo nas do te mere zasipa „bitnim i poželjnim“ stvarima da se lako možemo naći u haosu u kom ne umemo da se snađemo. Nisu u pitanju samo materijalni, već i kvazi duhovni proizvodi koji obećavaju srećniji život. No, većina ljudi nijedan od tih „proizvoda“ nije ni tražila. Tako dolazimo do toga da dobijamo ono što mislimo da želimo i da gubimo iz vida da se nikada nismo ni izjasnili da li bilo šta od toga, zapravo, želimo.
Svi imamo neki nedostatak. Pojedinci, popout Lakana, tvrde da smo s nedostatkom rođeni i da ga nikada, osim iluzorno, ni ne možemo prevazići. Ostaje pitanje šta ćemo raditi s tim nedostatkom? Ako svi imamo nedostatak, logično je da želimo da ga upotpunimo. Ljudi su bića želje. Kada su (kako se to dešava u današnjem demokratskom društvu) obasuti raznoraznim ponudama, lakše im bude da neku od njih prihvate kao željenu, nego da se preispituju da li je, ili nije, „to-to“, da li je to prava stvar za njih. Uostalom, rečeno je, većina smatra da ni nema vremena za preispitivanja. Toliko je mogućnosti pred našim očima, da logično izgleda da neka mora odgovarati. Međutim, to što nešto izgleda logično, ne znači da i jeste logično. Još manje znači da je ono što zaista želimo.
Deklerk kaže da su «u današnjem kapitalističkom diskursu, svi proleteri». Današnje kapitalističko društvo po njemu, proizvodi antisocijalne efekte jer je organizovano oko produkcije i konzumacije objekata užitaka i povezuje subjekta s objektom, a ne sa drugim subjektima. Potraga za (libidnim) užitkom, koji neminovno izmiče, utiče na dekonstrukciju socijalnih veza i grupa. Prema ovom autoru kapitalizam indukuje usamljenost jer povezuje subjekta sa objektom. On kaže „objekat je poželjan samo dok je nedostižan, čim ga jednom dobijemo on gubi svoju vrednost“. Vratimo se na preobilate ponude društva, ponude svega i svačega, za šta nikada nismo ni imali prilike da se upitamo „želimo li mi to“? Od tolikih ponuda, ljudima želja preterano raste (mada i dalje nisu sigurni šta je to što oni žele). Kada je put zadovoljenja želje neprepoznat, ne postoji način da ona bude zadovoljena….Osim kroz iluziju, osim kroz prethodno pomenut „kratkoročni hedonizam“, kroz varke koje donose trenutačno zadovoljstvo, pomažu prosečnom čoveku da zatvori oči pred samim sobom i posegne za onim prvim (ma šta god to bilo) što će trenutačno osloboditi od tenzije, nagomilanog nezadovoljstva i (bar na kratko) ućutkati želju.
Ispostavlja se da kapitalističko društvo lukavo uspeva da ubedi svet da im ponuđeni proizvodi koji donose trenutno rasterećenje zaista i trebaju i izgleda da da je to jedan od razloga zašto ovaj sistem i dalje funkcioniše.
Deklerk takođe objašnjava šta se dešava sa profitom od proizvodnje. Danas, prema njemu nema smirenog uživanja u profitu, jer čim se zaradi, mora se uložiti u nove poslove. Kako on kaže «mi moramo proizvoditi da bismo konzumirali, ali moramo konzumirati da bismo bili sposobni da proizvodimo». To prema njemu ukazuje na začarani krug današnjeg kapitalizma. Stoga su, prema ovom autoru, u današnjem kapitalističkom sistemu svi proleteri, i gazda i radnik, zavisni od objekata gratifikacije na koje, svako na svoj način pretenduje, živeći u zajedničkom fantazmu da će im to doneti zadovoljstvo.
Na taj način ljudi ostaju ućutkani. Ova ućutkanost je moguća jer se danas živi, poznato je, veoma brzo, i jer većina ljudi uspeva da pribavi gratifikacije koje je tražila i uloži u nove poslove ne bi li uskoro dobila nove gratifikacije. Osećanja, s druge strane, razmišljanja i promišljanja, interpretacije sveta u kom živimo, uglavnom ostaju zanemarene. Čak i kada se današnji ljudi «posvete sebi», to se uglavnom svodi na prihvatanje različitih vrsta znanja. Znanje nije lična istina. Lična istina je uvek lična i pripada samo pojedincu koji je proživljava. Tačno je da je do nje ponekad teško doći. Budući da je ono što je teško danas viđeno kao strašno, „nepodnošljivo“ i, iznad svega, nepotrebno, kratkoročni hedonizam, maskiranje istine, popunjavanje „rupa“ i pokrivanje autentičnih želja, izgleda, mnogima predstavljaju lakša (ili jedina) rešenja.
Povezane teme: