Svi ljudi ponekad lažu. Oni koji kažu da to nikada ne rade, lažu najviše. Pored toga što nas lažu, lažu i sebe, što je još gora laž. Sretala sam ljude koji uporno tvrde da nikada ne lažu i smatram da to rade prevashodno da bi sebe ubedili u tu laž. Ne dobijaju baš mnogo socijalnih gratifikacija, jer im većina drugih ljudi ne veruje previše, ali očigledno da dobijaju neku ličnu. Zašto bi neko želeo da slaže sebe i da laže druge, iako je većina nas svesna da nas laži dovode u brojne neprilike?
Laganje je usko povezano s konceptom samopoštovanja. Kada ljudi osete da im je ugroženo samopoštovanje ili da postoji opasnost da se ne dopadnu drugima i ne pokažu u svetlu u kom bi želeli, mogu početi da se lažno predstavljaju.
Neki naučnici tvrde da nisu sve laži štetne. Njihova ideja je da laži mogu biti motivišuće, pokretači naših budućih aktivnosti. Na primer, osoba poljuljanog samopoštovanja može reći neku neistinu o sebi kako bi to samopoštovanje održala, a onda, da bi uspela u svojoj ideji održavanja lepe slike o sebi, moguće je da će zaista i učiniti neophodne aktivnosti da prethodno izrečenu laž pretvori u istinu. Koliko je ovaj koncept samomotivisanja dobar i poželjan – ostavljam Vama na sud.
Meni se čini da su laži, prevashodno, štetne. Pitanje štetnosti je pitanje intenziteta i kvaliteta laži. Dakle, pitanje je koliko, i očemu neko laže. Laži su posebno štetne kada su u funkciji očuvanja slike o sebi, dakle – samopoštovanja. Ukoliko neko laže da bi u očima drugih očuvao lepu sliku sebe kao važne, normalne, pametne i integrisane, poštene i osobe pune vrlina – to zapravo znači da taj neko nije siguran u svoje osobine, da ne donosi sudove o sebi iz svoje unutrašnjosti, već da su mu neophodne gratifikacije spolja kako bi uspeo da održi svoj integritet.
Samopoštovanje bi, pre svega, trebalo da bude samoprihvatanje. Ukoliko je samopoštovanje u funkciji toga kako nas vide drugi, ono je, a priori, klimavo. Onda nas, dakle, ne čudi ako neko klimavog samopoštovanja laže da bi sebe prikazao u boljem svetlu, kako bi sam sebi (što je ovde, zapravo, od primarnog značaja) «objasnio» da je vredan, pametan i sve ostalo što mu je bitno da bi sam sebe video kao osobu vrednu poštovanja. Dakle, ljudi lažu da bi u očima drugih bili ono što žele da budu, a zapravo nisu.
Zašto su laži štetne?
Postoji izreka koja kaže da «sto puta ponovljena laž postaje istina». Rekla bih da u ovoj izreci stoji odgovor na pitanje razloga iz kojih su laži štetne. Kada neko laže (bilo da bi očuvao samopoštovanje, zaštitio druge, zaštitio sebe), dakle kada neko laže povodom stvari koje lično smatra veoma bitnim, najverovatnije će istrajavati u tim lažima dugo. Ako je moguće, možda i zauvek. Međutim, vodeći se prethodnom izrekom, nakon nekog vremena bi takva osoba bila u opasnosti da i sama poveruje u sopstvenu laž. Ne prčam o gubljenju kontakta s relanošću, niti o stvaranju strašnih psihopatologiija, pričam o automatizovanju lažnih iskaza, koji kao uljezi postaju delovi ličnosti osobe koja laže. Nijedan uljez ne može biti dobrodošao. Međutim, neki uljezi se mogu tako dobro maskirati da ni sami više ne budemo u stanju da ih prepoznamo kao uljeze. U takvim slučajevima, nastavljamo da živimo u jednoj «ko-kreaciji». S jedne strane nosimo ono što je autentično u nama, a s druge strane ne prepoznajemo ono što nije autentično, a «sraslo» je s našom ličnošću. Mi postajemo i ono što jesmo i ono što nismo. Ne samo da lažemo druge, već veoma lukavo lažemo sami sebe. Ne samo da lažemo sami sebe, već nemamo nikakvu predstavu o tome da smo neiskreni. U sebe ugrađujemo narative, priče, verovanja i ideje, koje inicijalno nisu bile deo našeg pravog Ja, a kako vremenom počinjemo i sami da verujemo u njih, one «nagrizaju» ono što je u nama autentično.
Jedan istraživač koji je godinama ispitivao ljudsku prijemčivost za priznavanje neiskrenosti je zaključio da ljudi lažu gotovo refleksno. Oni ni ne misle o lažima kao o nečemu stranom, već ih zapravo (automatizovano) doživljavaju kao deo sebe.
Dakle, iako je možda inicijalna potreba za lažima bila u funkciji očaravanja drugih ljudi, ona se vremenom pretvara u ličnu potrebu održavanja slike o sebi – one slike o sebi koju bismo mogli opisati kao idealnu – one slike o sebi koju bismo u mašti videli kao nešto što je cilj kome težimo i kao sebe kakvi bismo voleli da budemo. Ljudi žele da budu društveno prihvaćeni, neosuđivani, «dobri», da im život teče lagodno i da im sve bitne stvari idu «od ruke», ljudi žele da izbegnu neprijatnosti, neslaganja i neprilike. Iz legitimne ljudske želje za izbegavanjem neprijatnosti i življenjem srećnog života, nastaje većina laži. Bile te laži viđene kao «dobre» ili «loše» (neki ih zovu crnim i belim), one neizbežno ostaju laži.
Ljudi se služe lažima da bi sebi olakšali život. Iz iluzije da život treba i mora uvek da bude lagodan (što neprikosnovno i apsolutno jeste iluzija, jer je nerealno i nemoguće da ceo život bilo koga od nas prođe lagodno, bez frustracija i osujećenja) ljudi biraju naizgled lakši put do cilja. Na kratke staze gledano, laganjem možda neko i uspeva da ostvari trenutnu dobit…Ali, šta se dešava kada laži, sve izrečene, i sve one laži kojima se uporno indoktriniramo, stavimo u kontekst celog života jedne osobe?
U toj situaciji se neminovno vraćamo na priču o uljezu, lukavo sraslom uljezu koji «grize» ono što mi autentično jesmo (ili bismo mogli da budemo). Što je više laže, to više hranimo uljeza i više izgladnjujemo naše autentične delove. Što je uljez jači, to je naš unutrašnji glas istine tiši. Što slabije čujemo našu ličnu istinu, to su veće šanse da izgubimo kontakt s njom. A kada u dobroj meri izgubimo kontakt s tim autentičnim delom, s tom ličnom istinom, onda dolazi do onoga što mnogi opisuju kao veliki problem današnjice. Dolazi do toga da se srećemo s mnoštvom ljudi koji se pitaju (ili pitaju prijatelje, mame, tate i ostale bližnje, sve dok ne stignu do terapeuta) «Ko sam ja i šta ja, zapravo, želim»?
Da li je ikako moguće da, osim osobe koja postavlja to pitanje, iko drugi na svetu može znati odgovor na isto?
Kako bi se mogla osećati osoba koja postavlja pitanje o tome ko je, zapravo, ona i šta ona, u stvari, želi? Šta je dobro, šta je loše, kada i kako se «treba» ponašati, kako doći do sreće i kako sreća izgleda?
Mnoge terapije se organizuju oko otpetljavanja laži i dolaženja do onog izgladnelog autentičnog dela. Jer, logično je – što se ljudi više indoktriniraju lažima, to je teže da se «ispetljaju» iz njih. I uprkos ovoj činjenici, mnogi novim lažima pokušavaju da otklone stare. Ako laž za osobu postane istina, onda istina izgubi na značenju, onda istina biva obesmišljena i tada je do nje jako teško doći. Kako da uhvatimo nešto što ne poznajemo? I još bolje pitanje je: «kako da otkrijemo nešto za šta nismo sigurni da će nam se dopasti, za šta nismo sigurni da želimo da znamo i za šta sumnjamo da će da poljulja celu sliku o nama samima»? Da onda možda nije bezbednije živeti u lažima i hraniti uljeza koji daje iluziju bezbednosti?
Možda i jeste – ali, u tom slučaju, ne mogu da se ne zapitam iz kog razloga ljude muči depresivnost (koja je najrasprostranjeniji problem današnjice u celom svetu) i ideja da «nešto fali – da nešto nije kako treba da bude – i da je to nešto – samo veoma apstraktno «nešto», bez ideje šta bi ono, zapravo, moglo biti»?
Biti iskren je, često, teži put, jer podrazumeva prihvatanje činjenice da život neće uvek da nas «mazi i pazi» i da ćemo se sretati s neprilikama i preprekama, te morati da uložimo snagu i volju ukoliko želimo da ih prevaziđemo. Laži, bar u kratkom vremenskom periodu, mogu stvroriti iluziju da smo prenebregli neprilike i lakšim putem postigli zadovoljstvo. Koliko će to zadovoljstvo biti trajno ukoliko je stvoreno obmanama i samoobmanama i gde vodi taj «lakši put» kada lične laži počinju da «napadaju» iznutra – ostavljam kao otvorena pitanja. Ukoliko na njih želite da odgovorite, jedno od osnovnih pitanja koje sebi možete postaviti je ono gorepomenuto: «Ko sam ja i šta je ono što ja zapravo želim»?
This entry was posted in Individualne teme. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Laž kao sredstvo samootuđenja
Autor: Renata Senić
Svi ljudi ponekad lažu. Oni koji kažu da to nikada ne rade, lažu najviše. Pored toga što nas lažu, lažu i sebe, što je još gora laž. Sretala sam ljude koji uporno tvrde da nikada ne lažu i smatram da to rade prevashodno da bi sebe ubedili u tu laž. Ne dobijaju baš mnogo socijalnih gratifikacija, jer im većina drugih ljudi ne veruje previše, ali očigledno da dobijaju neku ličnu. Zašto bi neko želeo da slaže sebe i da laže druge, iako je većina nas svesna da nas laži dovode u brojne neprilike?
Laganje je usko povezano s konceptom samopoštovanja. Kada ljudi osete da im je ugroženo samopoštovanje ili da postoji opasnost da se ne dopadnu drugima i ne pokažu u svetlu u kom bi želeli, mogu početi da se lažno predstavljaju.
Neki naučnici tvrde da nisu sve laži štetne. Njihova ideja je da laži mogu biti motivišuće, pokretači naših budućih aktivnosti. Na primer, osoba poljuljanog samopoštovanja može reći neku neistinu o sebi kako bi to samopoštovanje održala, a onda, da bi uspela u svojoj ideji održavanja lepe slike o sebi, moguće je da će zaista i učiniti neophodne aktivnosti da prethodno izrečenu laž pretvori u istinu. Koliko je ovaj koncept samomotivisanja dobar i poželjan – ostavljam Vama na sud.
Meni se čini da su laži, prevashodno, štetne. Pitanje štetnosti je pitanje intenziteta i kvaliteta laži. Dakle, pitanje je koliko, i očemu neko laže. Laži su posebno štetne kada su u funkciji očuvanja slike o sebi, dakle – samopoštovanja. Ukoliko neko laže da bi u očima drugih očuvao lepu sliku sebe kao važne, normalne, pametne i integrisane, poštene i osobe pune vrlina – to zapravo znači da taj neko nije siguran u svoje osobine, da ne donosi sudove o sebi iz svoje unutrašnjosti, već da su mu neophodne gratifikacije spolja kako bi uspeo da održi svoj integritet.
Samopoštovanje bi, pre svega, trebalo da bude samoprihvatanje. Ukoliko je samopoštovanje u funkciji toga kako nas vide drugi, ono je, a priori, klimavo. Onda nas, dakle, ne čudi ako neko klimavog samopoštovanja laže da bi sebe prikazao u boljem svetlu, kako bi sam sebi (što je ovde, zapravo, od primarnog značaja) «objasnio» da je vredan, pametan i sve ostalo što mu je bitno da bi sam sebe video kao osobu vrednu poštovanja. Dakle, ljudi lažu da bi u očima drugih bili ono što žele da budu, a zapravo nisu.
Zašto su laži štetne?
Postoji izreka koja kaže da «sto puta ponovljena laž postaje istina». Rekla bih da u ovoj izreci stoji odgovor na pitanje razloga iz kojih su laži štetne. Kada neko laže (bilo da bi očuvao samopoštovanje, zaštitio druge, zaštitio sebe), dakle kada neko laže povodom stvari koje lično smatra veoma bitnim, najverovatnije će istrajavati u tim lažima dugo. Ako je moguće, možda i zauvek. Međutim, vodeći se prethodnom izrekom, nakon nekog vremena bi takva osoba bila u opasnosti da i sama poveruje u sopstvenu laž. Ne prčam o gubljenju kontakta s relanošću, niti o stvaranju strašnih psihopatologiija, pričam o automatizovanju lažnih iskaza, koji kao uljezi postaju delovi ličnosti osobe koja laže. Nijedan uljez ne može biti dobrodošao. Međutim, neki uljezi se mogu tako dobro maskirati da ni sami više ne budemo u stanju da ih prepoznamo kao uljeze. U takvim slučajevima, nastavljamo da živimo u jednoj «ko-kreaciji». S jedne strane nosimo ono što je autentično u nama, a s druge strane ne prepoznajemo ono što nije autentično, a «sraslo» je s našom ličnošću. Mi postajemo i ono što jesmo i ono što nismo. Ne samo da lažemo druge, već veoma lukavo lažemo sami sebe. Ne samo da lažemo sami sebe, već nemamo nikakvu predstavu o tome da smo neiskreni. U sebe ugrađujemo narative, priče, verovanja i ideje, koje inicijalno nisu bile deo našeg pravog Ja, a kako vremenom počinjemo i sami da verujemo u njih, one «nagrizaju» ono što je u nama autentično.
Jedan istraživač koji je godinama ispitivao ljudsku prijemčivost za priznavanje neiskrenosti je zaključio da ljudi lažu gotovo refleksno. Oni ni ne misle o lažima kao o nečemu stranom, već ih zapravo (automatizovano) doživljavaju kao deo sebe.
Dakle, iako je možda inicijalna potreba za lažima bila u funkciji očaravanja drugih ljudi, ona se vremenom pretvara u ličnu potrebu održavanja slike o sebi – one slike o sebi koju bismo mogli opisati kao idealnu – one slike o sebi koju bismo u mašti videli kao nešto što je cilj kome težimo i kao sebe kakvi bismo voleli da budemo. Ljudi žele da budu društveno prihvaćeni, neosuđivani, «dobri», da im život teče lagodno i da im sve bitne stvari idu «od ruke», ljudi žele da izbegnu neprijatnosti, neslaganja i neprilike. Iz legitimne ljudske želje za izbegavanjem neprijatnosti i življenjem srećnog života, nastaje većina laži. Bile te laži viđene kao «dobre» ili «loše» (neki ih zovu crnim i belim), one neizbežno ostaju laži.
Ljudi se služe lažima da bi sebi olakšali život. Iz iluzije da život treba i mora uvek da bude lagodan (što neprikosnovno i apsolutno jeste iluzija, jer je nerealno i nemoguće da ceo život bilo koga od nas prođe lagodno, bez frustracija i osujećenja) ljudi biraju naizgled lakši put do cilja. Na kratke staze gledano, laganjem možda neko i uspeva da ostvari trenutnu dobit…Ali, šta se dešava kada laži, sve izrečene, i sve one laži kojima se uporno indoktriniramo, stavimo u kontekst celog života jedne osobe?
U toj situaciji se neminovno vraćamo na priču o uljezu, lukavo sraslom uljezu koji «grize» ono što mi autentično jesmo (ili bismo mogli da budemo). Što je više laže, to više hranimo uljeza i više izgladnjujemo naše autentične delove. Što je uljez jači, to je naš unutrašnji glas istine tiši. Što slabije čujemo našu ličnu istinu, to su veće šanse da izgubimo kontakt s njom. A kada u dobroj meri izgubimo kontakt s tim autentičnim delom, s tom ličnom istinom, onda dolazi do onoga što mnogi opisuju kao veliki problem današnjice. Dolazi do toga da se srećemo s mnoštvom ljudi koji se pitaju (ili pitaju prijatelje, mame, tate i ostale bližnje, sve dok ne stignu do terapeuta) «Ko sam ja i šta ja, zapravo, želim»?
Da li je ikako moguće da, osim osobe koja postavlja to pitanje, iko drugi na svetu može znati odgovor na isto?
Kako bi se mogla osećati osoba koja postavlja pitanje o tome ko je, zapravo, ona i šta ona, u stvari, želi? Šta je dobro, šta je loše, kada i kako se «treba» ponašati, kako doći do sreće i kako sreća izgleda?
Mnoge terapije se organizuju oko otpetljavanja laži i dolaženja do onog izgladnelog autentičnog dela. Jer, logično je – što se ljudi više indoktriniraju lažima, to je teže da se «ispetljaju» iz njih. I uprkos ovoj činjenici, mnogi novim lažima pokušavaju da otklone stare. Ako laž za osobu postane istina, onda istina izgubi na značenju, onda istina biva obesmišljena i tada je do nje jako teško doći. Kako da uhvatimo nešto što ne poznajemo? I još bolje pitanje je: «kako da otkrijemo nešto za šta nismo sigurni da će nam se dopasti, za šta nismo sigurni da želimo da znamo i za šta sumnjamo da će da poljulja celu sliku o nama samima»? Da onda možda nije bezbednije živeti u lažima i hraniti uljeza koji daje iluziju bezbednosti?
Možda i jeste – ali, u tom slučaju, ne mogu da se ne zapitam iz kog razloga ljude muči depresivnost (koja je najrasprostranjeniji problem današnjice u celom svetu) i ideja da «nešto fali – da nešto nije kako treba da bude – i da je to nešto – samo veoma apstraktno «nešto», bez ideje šta bi ono, zapravo, moglo biti»?
Biti iskren je, često, teži put, jer podrazumeva prihvatanje činjenice da život neće uvek da nas «mazi i pazi» i da ćemo se sretati s neprilikama i preprekama, te morati da uložimo snagu i volju ukoliko želimo da ih prevaziđemo. Laži, bar u kratkom vremenskom periodu, mogu stvroriti iluziju da smo prenebregli neprilike i lakšim putem postigli zadovoljstvo. Koliko će to zadovoljstvo biti trajno ukoliko je stvoreno obmanama i samoobmanama i gde vodi taj «lakši put» kada lične laži počinju da «napadaju» iznutra – ostavljam kao otvorena pitanja. Ukoliko na njih želite da odgovorite, jedno od osnovnih pitanja koje sebi možete postaviti je ono gorepomenuto: «Ko sam ja i šta je ono što ja zapravo želim»?