Autor-gostujući psiholog na našem sajtu: Dragana Miletić
Kada se govori o histeriji uglavnom se misli na histerični karakter osobe, mada se pod histerijom može podrazumevati i histerični napad i histerična konverzija.
Histerični karakter prepoznaje se po težnji za isticanjem, dramatičnosti, čestom ekstravagancijom i željom da se skrene pažnja na sebe. Ove osobe se teško odlučuju na brak i ozbiljnije vezivanje i ostaju u svom nezrelom dečijem svetu u kome je jedan od osnovnih ciljeva privlačenje pažnje drugih. Ovo je veoma uproščen prikaz histeričnog karaktera, ali bitno je imati na umu činjenicu da je on često podloga za razvoj simptoma o kojima o ćemo govoriti.
Konverzija se ogleda u telesnom poremećaju za koji ne postoji nikakav organski uzrok, već je prouzrokovan nekim psihološkim konfliktom. Iako ne postoji realan, fizički uzrok, ova smetnja jeste realna i zahteva temeljnu analizu i lečenje koje nekada može trajati i duže nego kada se radi o organskom poremećaju.
O histeriji se dugo mislilo kao o ženskom poremećaju uzrokovanom nezadovoljenem seksualne želje. Iako je ovo, kao i mnoga druga shvatanja, već odavno prevaziđeno, i dalje se mogu sresti česte zablude o tome šta histerija zapravo jeste. Uzrok teškog definisanja je, pored brojnih tumačenja iz prošlosti, i duga lista mogućih simptoma po kojima se ovaj poremećaj prepoznaje. Jedan viktorijanski lekar je sastavio listu od čak sedamdeset i pet strana koja sadrži različite sipmtome histerije, pri čemu je navedeno da čak ni ta lista nije konačna. Zbog ovoga mnogi danas histeriju smatraju izmišljenom kategorijom psihičkih problema koja u najvećoj meri služi etiketiranju i dijagnostifikovanju svega onoga za šta zapravo nismo sigurni gde bismo ga drugo mogli svrstati.
Zabluda je da je histerija isključivo ženski poremećaj. To je uverenje nastalo kao posledica ranijih tumačenja histerije, od vremena starih Grka pa sve do dvadesetog veka. Stari Grci su objašnjavali simptome histerije kao posledicu nezadovoljenja seksualnog nagona kod žena koji vodi «oslobađanju materice u telu». Verovalo se da materica histerične žene slobodno luta po telu i izaziva histerične napade. Upravo iz ovog objašnjenja je i potekao sam naziv poremećaja jer na grčkom histerion znači materica.
Vekovima su se tumačenja histerije menjala i kao njeni uzroci predstavljale različite frustracije, ali i natprirodne sile. Sve do pojave Šarkoa u Francuskoj u devetnaestom veku, u tumačenjima su se prepletala religiozna i fiziološka objašjenja pripisijući histeriji seksualne fristracije ili zaposednutost demonima. On je prvi ovakva objašnjenja zamenio naučnim i ukazao na psihološku stranu ovog problema. Šarko je ujedno po prvi put uveo hipnozu kao tretman lečenja histeričnih. Krajem devetnaestog veka njegov rad je popularizovao Frojd serijom članaka o histeriji opisao Šarkoova dostignuća, a nešto kasnije je i sam došao do daljih značajnih otkrića. Frojdova psihoanalitička škola služila se sopstvenim, po mnogima u to doba i kontraverznim, načinom tumačenja i tretiranja histerije.
Po psihoanalitičkoj teoriji konverzivni simptom koji se javlja kod histerične osobe je zapravo pokušaj nesvesnog dela ličnosti da se odbrani od bola i stresa. Radi se o primitivnom mehanizmu gde je osnovni cilj oslobađanje od stresa. Psihološki odbrambeni mehanizmi nam pomažu da se izborimo sa osećanjima koja se u nama rađaju i koja mogu izazvati uznemirenost. Osećanja koja nam je teško da prihvatimo pomoću tih mehanizama možemo potisnuti, negirati ili na neki drugi način neutralisati. Ipak, ukoliko ti mehanizmi odbrane ne uspeju da nas na ovaj način sačuvaju od sopstvenih o afekata, oni će naći neki drugi način da se oslobode. Jedan od tih načina jeste i oslobađanje afekata kroz telo odnosno, razvoj konverzivne neuroze. Oduzetost ruku, utrnula strana tela ili nemogućnost hodanja mogu biti posledica nekog organskog problema, ali isto tako mogu biti i simptom psihičkog konflikta koji uobičajenim psihološkim odbrambenim mehanizmima nije mogao biti neutralisan.
Telesni problem koji se na ovaj način javlja ima funkciju rasterećenja afekata, ali ipak nikada nije slučajnim izborom određen. Simptom koji se javlja u konverzivnoj neurozi uvek ima simbolično značenje kojim se ukazuje na sam konflikt koji ga je izazvao. Nemogućnost hodanja može biti posledica ambivalentnih osećanja povezanih s odlazkom na put kao što oduzetost i šake može da ukazuje na želju osobe da ne napiše nešto. Ova simbolika samog simptoma je i najbolji saveznik u analizi i lečenju jer njenom analizom dolazimo do samog uzroka problema.
Simbolika koju nosi izbor dela tela na kome će se javiti problem je jedna od ključnih karakteristika konverzivne neuroze. Druga, isto tako značajna za dijagnozu, je činjenica da u slučaju ovog poremećaja standardne medicinske tehnike ispitivanja neće pronaći nikakvu organsku osnovu problema na koji se osoba žali.
Ovakvi poremećaji su jedan od najčešćih razloga zbog kojih ljudi odlaze lekaru opšte prakse. U jednoj studiji se pokazao da je čak do 72 % poseta lekaru bilo podstaknuto nekom telesnom smetnjom koja je uzrokovana psihičkim stanjem osobe. U jednoj drugoj studiji je pokazano da čak 10 % medicinskih tretmana bive sprovedeno na oboljenjima koja nemaju nikakvu organsku osnovu. Ovo je značajan podatak i s ekonomske tačke gledišta ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da osobe koje imaju sklonost da svoje emotivne probleme konvertuju u telesne troše čak devet puta više na zdravstvenu negu od onih koji nemaju takve mehanizme.
Kriterijumi kojima se određuje postojanje ovog poremećaja su sledeći:
osoba ima jedan ili više simptoma ili deficita koji se tiču čula ili voljnih pokreta koji ukazuju na mogućnost postojanja nekog neurološkog ili uopšteno medicinskog problema
simptomi su se pojačavali paralelno s javljanjem konflikta ili nekih drugih stresnih situacija u svakodnevnom životu osobe
simptom nije odglumljen ili namerno izazvan
simptom se ne može u potpunosti objasniti kao isključivo fizički odnosno telesni poremećaj niti kao posledica uzimanja nekih supstanci
simptom je toliko ozbiljan da počinje da otežava normalno svakodnevno funkcionisanje osobe, obavljanje poslovnih ili školskih obaveza ili održavanje socijalnih kontakata.
simptom nije ograničen na bol ili seksualnu disfunkciju, ne javlja se isklučivo u kontekstu somatskog poremećaja, ali se ne može ni klasifikovati u bilo koji drugi mentalni poremećaj
Okidač za javljanje simptoma i samog poremećaja konverzije jeste neki stresan događaj ili situacija koja vodi do toga da osoba razvije telesni simptom u vidu oštećenja ili disfunkcije, bola, ukočenosti ili slično, a koji je zapravo simbolička ekspresija nekog dubljeg psihološkog konflikta ili problema. Jedan psihijatar je ovaj simptom definisao kao kod koji ima funkciju da zamaskira pravo značenje poruke kako za primaoca tako i za onoga ko je šalje. Simptom je misteriozan, nejasan i samoj osobi. Često naglo počinje i vremenom pogoršava.
Još jedna od bitnih karakteristika po kojima se može prepoznati ovaj poremećaj jeste takozvana la belle indifference (francuska fraza koja ukazuje na stav relativne nezabrinutosti osobe za simptom ili posledice koje može da ima).
Konverzivna neuroza je jedan od psihičkih problema koji se dijagnostifikuje češće nego što se zapravo realno javlja. Mnoga ozbiljna organska oboljenja se često pogrešno kategorišu kao konverzije, što može imate brojne opasne posledice.
Ispravno dijagnostifikovanje konverzivne neuroze je dodatno otežano time što se u velikom broju slučajeva javlja zajedno s nekim fizičkim oboljenjem. Čak u 60% slučajeva osobe imaju i konverzivni simptom, ali i neko organsko oboljenje.
U slučajevima kada postoji dilema oko toga da li se radi o konverzivnom simptomu ili pak fizičkom problemu, pored brojnih medicinskih i psiholoških tehnika testiranja postoje i neki dodatni testovi koji mogu nedvosmisleno da pokažu o čemu je, zapravo, reč. Na primer, u slučaju paralize ruke može se proveriti priroda uzroka tako što se ruka pusti da slobodno padne na lice pacijenta. Ako je u pitanju organska paraliza, ruka će ošamariti lice, dok se to nikako neće desiti ukoliko se radi o konverziji. Drugi način testiranja jeste primena blago bolnog stimulusa na oslabljeni ili utrnuli deo tela. Ukoliko se radi o konverzivnom simptomu puls osobe će se sigurno ubrzati, što neće biti slučaj ukoliko je uzrok utrnulosti fizičke prirode.
Ko su ljudi podložni razvoju konverzivnog simptoma?
Fizičko, seksualno ili emocionalno zlostavljanje, bez obzira da li se dešava u detinjstvu ili odraslom dobu, može biti jedan od značajnih faktora koji doprinose javljanju ovog poremećaja. U jednoj studiji sprovedenoj ispitivanjem 34 deteta koja su razvila konverzivni simptom čak 32% je imalo u prošlosti depresivne epizode ili je bilo žrtva seksualnog zlostavljanja, a 44 % je nedavno doživelo razvod roditejla, smrt ili je prisustvovalo scenama nasilja. U odrasloj populaciji poremećaj je često povezan i s mobingom tj. psihološkim zlostavljanjem na poslu. Na primer, jedna žena je nakon otkaza koji je dala na poslu zbog mobinga bila nepokretna čak nekoliko meseci. Zanimljivo je da muškarci često razviju konverzivne simptome za vreme služenja redovnog vojnog roka.
Konverzivni simptomi se mogu javiti i mnogo kasnije u odnosu na trenutak izloženosti stresu. Odrasla osoba može razviti simptom koji je zapravo odložena reakcija na stres prouzrokovan zlostavljanjem u detinjstvu.
Pored izloženosti stresu postoje i druge karakteristike po kojima se mogu prepoznati osobe sklone razvoju konverzija. To su:
Godine – ovaj poremećaj se retko sreće kod dece ispod šest godina starosti kao i kod odraslih koji su stariji od 35 godina.
Pol – odnos između žena i muškaraca kojima je dijagnostifikovana konverzivna neuroza kreće se od 2 prema 1 pa sve do čak 10 prema 1. Jedan od mogućih razloga značajno veće učestalosti ovog poremećaja kod žena može biti veća osetljivost i emotivnost žena kao i činjenica da su one mnogo češće žrtve zlostavljanja.
Mesto stanovanja – kod ljudi koji žive u ruralnim predelima ovaj poremećaj je mnogo češći nego kod onih koji žive u gradovima.
Nivo obrazovanja – ljudi sa višim stepenom obrazovanja mnogo ređe pate od ovog poremećaja od onih sa nižim obrazovanjem i neobrazovanih.
Porodična istorija – deca često razviju konverzivni simptom kao naučeni model odbrane od stresa koji su videli kod svojih roditelja. Ovaj process je poznat kao socijalno modelovanje.
Koji su najčešći oblici javljanja konverzivne neuroze?
Pseudoparaliza. U pseudoparalizi osobi se oduzima jedna strana tela ili neki deo tela samo zglob jedan npr. Značajno je da se oduzetost ne poklapa sa anatomskom šemom mišića i nerava i da se može menjati raspored slabosti u uzastopnim pregledima.
Pseudosenzorni sindrom. Osobe s ovim sindromom se često žale na utrnulost ili potpuni nedostatak senzacija u nekom delu tela. Raspored utrnosti po pravilu više prati predstavu koju o telu ima sama osoba nego poznate neurološke šeme.
Pseudooduzetosti. Ove simptome je najteže prepoznati od svih ostalih konverzivnih simptoma i razgraničiti od realnih oduzetosti koje su prouzrokovane organskim uzrocima. Od 5 do 35 % osoba sa pseudooduzetostima ima i epilepsiju. EEG ili ispitivanje nivoa seruma prolaktina su korisni načini za uspostavljanje jasne razlike između pseudooduzetosti i epileptičnih oduzetosti.
Pseudokoma. Pseudokomu je takođe teško dijagnostifikovati. Zbog ozbiljnosti samog stanja onda kada je uzrokovano organskim promenama, klijentu se mora pružiti potpuna nega baš kao da se radi o pravoj komi, sve dok se osoblje u potpunosti ne uveri da se radi o pseudokomi tj. konverzivnom poremećaju.
Poremećaj pokreta. Moguće je da se konverzija javi u vidu distonije, parkinsonizma, diskinezije ili tremora. Kada lekari sumnjaju na konverziju, ponekada klijentima daju lažne medikamente odnosno placebo, kako bi se proverilo da li se radi o organskom poremećau ili su uzroci psihogeni.
Duplo viđenje. Ovo je čest oblik konverzije i nije ga teško otkriti pregledom kod očnog lekara.
Spuštanje kapka. Nevoljno spušteni kapak na oku može biti simptom drugih oboljenja, ali isto tako može biti simptom konverzivne neuroze. Način na koji je moguće prepoznati da li se radi o neurotskom simptomu ili organskom poremećaju jeste ispitivanje položaja obrve. Ukoiko se radi o realnom organskom poremećaju obrva će biti podignuta, dok je u slučaju neurotskog simptoma, ona spuštena naniže.
Histerična afonija. Afonija se odnosi na gubitak sposobnosti da se proizvode zvukovi. U slučaju histerične afonije, za razliku od one koja je prouzrokovana organskim oštećenjem,osoba može normalno da ispušta zvuke dok kašlje ili zviždi i takođe se pregledom može utvrditi da nema oštećenja na glasnim žicama.
Koji će se d ovih oblika javiti zavisi od mnogo faktora, ali je posebno zanimljiva činjenica da su u velikoj meri zavisni i od kulture. Stručnjaci koji su ovaj problem ispitivali u istočnim zemljama su došli do podatka da se simptomi tog poremećaja kod tamošnjih naroda značajno razlikuju od ovih koje smo upravo opisali i koji odgovaraju najučestalijim i reprezentativnim samo kod zapadnoevropskih naroda.
This entry was posted in Individualne teme. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Histerija i konverzija
Autor-gostujući psiholog na našem sajtu: Dragana Miletić
Kada se govori o histeriji uglavnom se misli na histerični karakter osobe, mada se pod histerijom može podrazumevati i histerični napad i histerična konverzija.
Histerični karakter prepoznaje se po težnji za isticanjem, dramatičnosti, čestom ekstravagancijom i željom da se skrene pažnja na sebe. Ove osobe se teško odlučuju na brak i ozbiljnije vezivanje i ostaju u svom nezrelom dečijem svetu u kome je jedan od osnovnih ciljeva privlačenje pažnje drugih. Ovo je veoma uproščen prikaz histeričnog karaktera, ali bitno je imati na umu činjenicu da je on često podloga za razvoj simptoma o kojima o ćemo govoriti.
Konverzija se ogleda u telesnom poremećaju za koji ne postoji nikakav organski uzrok, već je prouzrokovan nekim psihološkim konfliktom. Iako ne postoji realan, fizički uzrok, ova smetnja jeste realna i zahteva temeljnu analizu i lečenje koje nekada može trajati i duže nego kada se radi o organskom poremećaju.
O histeriji se dugo mislilo kao o ženskom poremećaju uzrokovanom nezadovoljenem seksualne želje. Iako je ovo, kao i mnoga druga shvatanja, već odavno prevaziđeno, i dalje se mogu sresti česte zablude o tome šta histerija zapravo jeste. Uzrok teškog definisanja je, pored brojnih tumačenja iz prošlosti, i duga lista mogućih simptoma po kojima se ovaj poremećaj prepoznaje. Jedan viktorijanski lekar je sastavio listu od čak sedamdeset i pet strana koja sadrži različite sipmtome histerije, pri čemu je navedeno da čak ni ta lista nije konačna. Zbog ovoga mnogi danas histeriju smatraju izmišljenom kategorijom psihičkih problema koja u najvećoj meri služi etiketiranju i dijagnostifikovanju svega onoga za šta zapravo nismo sigurni gde bismo ga drugo mogli svrstati.
Zabluda je da je histerija isključivo ženski poremećaj. To je uverenje nastalo kao posledica ranijih tumačenja histerije, od vremena starih Grka pa sve do dvadesetog veka. Stari Grci su objašnjavali simptome histerije kao posledicu nezadovoljenja seksualnog nagona kod žena koji vodi «oslobađanju materice u telu». Verovalo se da materica histerične žene slobodno luta po telu i izaziva histerične napade. Upravo iz ovog objašnjenja je i potekao sam naziv poremećaja jer na grčkom histerion znači materica.
Vekovima su se tumačenja histerije menjala i kao njeni uzroci predstavljale različite frustracije, ali i natprirodne sile. Sve do pojave Šarkoa u Francuskoj u devetnaestom veku, u tumačenjima su se prepletala religiozna i fiziološka objašjenja pripisijući histeriji seksualne fristracije ili zaposednutost demonima. On je prvi ovakva objašnjenja zamenio naučnim i ukazao na psihološku stranu ovog problema. Šarko je ujedno po prvi put uveo hipnozu kao tretman lečenja histeričnih. Krajem devetnaestog veka njegov rad je popularizovao Frojd serijom članaka o histeriji opisao Šarkoova dostignuća, a nešto kasnije je i sam došao do daljih značajnih otkrića. Frojdova psihoanalitička škola služila se sopstvenim, po mnogima u to doba i kontraverznim, načinom tumačenja i tretiranja histerije.
Po psihoanalitičkoj teoriji konverzivni simptom koji se javlja kod histerične osobe je zapravo pokušaj nesvesnog dela ličnosti da se odbrani od bola i stresa. Radi se o primitivnom mehanizmu gde je osnovni cilj oslobađanje od stresa. Psihološki odbrambeni mehanizmi nam pomažu da se izborimo sa osećanjima koja se u nama rađaju i koja mogu izazvati uznemirenost. Osećanja koja nam je teško da prihvatimo pomoću tih mehanizama možemo potisnuti, negirati ili na neki drugi način neutralisati. Ipak, ukoliko ti mehanizmi odbrane ne uspeju da nas na ovaj način sačuvaju od sopstvenih o afekata, oni će naći neki drugi način da se oslobode. Jedan od tih načina jeste i oslobađanje afekata kroz telo odnosno, razvoj konverzivne neuroze. Oduzetost ruku, utrnula strana tela ili nemogućnost hodanja mogu biti posledica nekog organskog problema, ali isto tako mogu biti i simptom psihičkog konflikta koji uobičajenim psihološkim odbrambenim mehanizmima nije mogao biti neutralisan.
Telesni problem koji se na ovaj način javlja ima funkciju rasterećenja afekata, ali ipak nikada nije slučajnim izborom određen. Simptom koji se javlja u konverzivnoj neurozi uvek ima simbolično značenje kojim se ukazuje na sam konflikt koji ga je izazvao. Nemogućnost hodanja može biti posledica ambivalentnih osećanja povezanih s odlazkom na put kao što oduzetost i šake može da ukazuje na želju osobe da ne napiše nešto. Ova simbolika samog simptoma je i najbolji saveznik u analizi i lečenju jer njenom analizom dolazimo do samog uzroka problema.
Simbolika koju nosi izbor dela tela na kome će se javiti problem je jedna od ključnih karakteristika konverzivne neuroze. Druga, isto tako značajna za dijagnozu, je činjenica da u slučaju ovog poremećaja standardne medicinske tehnike ispitivanja neće pronaći nikakvu organsku osnovu problema na koji se osoba žali.
Ovakvi poremećaji su jedan od najčešćih razloga zbog kojih ljudi odlaze lekaru opšte prakse. U jednoj studiji se pokazao da je čak do 72 % poseta lekaru bilo podstaknuto nekom telesnom smetnjom koja je uzrokovana psihičkim stanjem osobe. U jednoj drugoj studiji je pokazano da čak 10 % medicinskih tretmana bive sprovedeno na oboljenjima koja nemaju nikakvu organsku osnovu. Ovo je značajan podatak i s ekonomske tačke gledišta ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da osobe koje imaju sklonost da svoje emotivne probleme konvertuju u telesne troše čak devet puta više na zdravstvenu negu od onih koji nemaju takve mehanizme.
Kriterijumi kojima se određuje postojanje ovog poremećaja su sledeći:
Okidač za javljanje simptoma i samog poremećaja konverzije jeste neki stresan događaj ili situacija koja vodi do toga da osoba razvije telesni simptom u vidu oštećenja ili disfunkcije, bola, ukočenosti ili slično, a koji je zapravo simbolička ekspresija nekog dubljeg psihološkog konflikta ili problema. Jedan psihijatar je ovaj simptom definisao kao kod koji ima funkciju da zamaskira pravo značenje poruke kako za primaoca tako i za onoga ko je šalje. Simptom je misteriozan, nejasan i samoj osobi. Često naglo počinje i vremenom pogoršava.
Još jedna od bitnih karakteristika po kojima se može prepoznati ovaj poremećaj jeste takozvana la belle indifference (francuska fraza koja ukazuje na stav relativne nezabrinutosti osobe za simptom ili posledice koje može da ima).
Konverzivna neuroza je jedan od psihičkih problema koji se dijagnostifikuje češće nego što se zapravo realno javlja. Mnoga ozbiljna organska oboljenja se često pogrešno kategorišu kao konverzije, što može imate brojne opasne posledice.
Ispravno dijagnostifikovanje konverzivne neuroze je dodatno otežano time što se u velikom broju slučajeva javlja zajedno s nekim fizičkim oboljenjem. Čak u 60% slučajeva osobe imaju i konverzivni simptom, ali i neko organsko oboljenje.
U slučajevima kada postoji dilema oko toga da li se radi o konverzivnom simptomu ili pak fizičkom problemu, pored brojnih medicinskih i psiholoških tehnika testiranja postoje i neki dodatni testovi koji mogu nedvosmisleno da pokažu o čemu je, zapravo, reč. Na primer, u slučaju paralize ruke može se proveriti priroda uzroka tako što se ruka pusti da slobodno padne na lice pacijenta. Ako je u pitanju organska paraliza, ruka će ošamariti lice, dok se to nikako neće desiti ukoliko se radi o konverziji. Drugi način testiranja jeste primena blago bolnog stimulusa na oslabljeni ili utrnuli deo tela. Ukoliko se radi o konverzivnom simptomu puls osobe će se sigurno ubrzati, što neće biti slučaj ukoliko je uzrok utrnulosti fizičke prirode.
Ko su ljudi podložni razvoju konverzivnog simptoma?
Fizičko, seksualno ili emocionalno zlostavljanje, bez obzira da li se dešava u detinjstvu ili odraslom dobu, može biti jedan od značajnih faktora koji doprinose javljanju ovog poremećaja. U jednoj studiji sprovedenoj ispitivanjem 34 deteta koja su razvila konverzivni simptom čak 32% je imalo u prošlosti depresivne epizode ili je bilo žrtva seksualnog zlostavljanja, a 44 % je nedavno doživelo razvod roditejla, smrt ili je prisustvovalo scenama nasilja. U odrasloj populaciji poremećaj je često povezan i s mobingom tj. psihološkim zlostavljanjem na poslu. Na primer, jedna žena je nakon otkaza koji je dala na poslu zbog mobinga bila nepokretna čak nekoliko meseci. Zanimljivo je da muškarci često razviju konverzivne simptome za vreme služenja redovnog vojnog roka.
Konverzivni simptomi se mogu javiti i mnogo kasnije u odnosu na trenutak izloženosti stresu. Odrasla osoba može razviti simptom koji je zapravo odložena reakcija na stres prouzrokovan zlostavljanjem u detinjstvu.
Pored izloženosti stresu postoje i druge karakteristike po kojima se mogu prepoznati osobe sklone razvoju konverzija. To su:
Koji su najčešći oblici javljanja konverzivne neuroze?
Koji će se d ovih oblika javiti zavisi od mnogo faktora, ali je posebno zanimljiva činjenica da su u velikoj meri zavisni i od kulture. Stručnjaci koji su ovaj problem ispitivali u istočnim zemljama su došli do podatka da se simptomi tog poremećaja kod tamošnjih naroda značajno razlikuju od ovih koje smo upravo opisali i koji odgovaraju najučestalijim i reprezentativnim samo kod zapadnoevropskih naroda.