Netflixova serija Adolescencija izazvala je burne reakcije. S dobrim razlogom.
Najčešće je interpretirana kao prikaz mizoginije i toksične maskulinosti, što je razumljivo s obzirom na motive u seriji, no ja bih volela da prođemo kroz dublje razumevanje možda i skrivene poente, možda i nenamerne, ali iz psihoanalitičke perspektive svakako moguće.
Serija je posebno interesantna za analizu jer prikazuje život jedne sasvim prosečne porodice. U njoj nema fizičkog nasilja. Otac Eddie Miller (Stephen Graham) vodoinstalater je koji mnogo radi da bi izdržavao porodicu. Mada je sâm bio tučen kao dete, odlučio je da to neće ponoviti kao otac. Majka Manda (Christine Tremarco) naizgled je jedna draga žena. Njihova ćerka Lisa (Amelie Pease), Jamiejeva (Owen Cooper) starija sestra, đak je za primer, kulturna i mila devojka.
S jedne strane, mi znamo da nije nemoguće da dobri roditelji odgoje neprilagođenu decu. Niti želimo, niti možemo roditelje kriviti za sve. S druge strane, možemo da vidimo kako neki naizgled mali propusti mogu da naprave veliku štetu.
Nije neophodno maltretirati decu da bi nešto pošlo po zlu. Nekada je sasvim dovoljno ne razumeti ih, ne videti ih, nemati dovoljno saosećanja za to šta prolaze. Nekada roditelji ispuste decu sasvim nehotično, dok rade sve što je u njihovoj moći za dobrobit porodice.
Propusti porodice
Međutim, kako se otkriva kroz seriju, ta porodica ipak pravi propuste. Iz neznanja, iz nedovoljne zrelosti samih roditelja, verovatno i iz neke vrste nezainteresovanosti za koju ne možemo da ih krivimo. Svako ima slepu mrlju i kada nešto ne vidimo, na to ne možemo da utičemo.
No da se zapitamo, za početak: Kako je mogao da se oseća Jamiejev tata koji je bio tučen kao dete, u detinjstvu ponižavan, ali rešen da će biti dobar otac i da će ispraviti greške svojega oca? I jeste, koliko je mogao. Ali znamo da fizičko kažnjavanje nije jedina forma poniženja i kasnije ćemo videti očeve slepe mrlje u vezi sa svojim sinom.
Dakle, kako je mogao da se oseća on koji radi posao, koji kako Jamie ističe, ne voli, jer je prljav i vremenski zahtevan? To je vreme koje ne može da provodi s porodicom, a onda ponekada – da li zbog toga, da li zbog ranih poniženja – frustracija postaje prevelika i tata ima izlive besa… “Imaš lošu narav”, kaže mu supruga u jednoj od završnih scena. “Kao i Jamie”. Da li je on kriv za to? Da li tražimo krivca? Hajde umesto toga da probamo da razumemo.
Kastracija kao rano poniženje
Značajna tema serije, možda neupadljiva na prvi pogled, otkriva dublju dinamiku – kastraciju kao rano poniženje, onu koju je Britton redefinisao u kontekstu Edipovog kompleksa. On tvrdi da je srž Edipovog konflikta ne toliko u rivalstvu s ocem, koliko u narcističkoj povredi – u spoznaji sopstvene malenkosti i nemoći, u osećaju da je subjekt ponižen upravo time što je mali. Isprva fizički mali, jer se Edipalna drama odvija u najranijem detinjstvu, a onda, ako se kroz nju ne prođe adekvatno, i simbolički mali. Nedostojan. U nemogućnosti da pronađe svoje mesto u svetu.
Sveprisutnost simbola kastracije
Simboli kastracije prisutni su kroz celu seriju. Jamiejev drugar, vlasnik noža korišćenog u zločinu, priča detektivu koji istražuje ubistvo da je mnogo važno biti popularan. Detektiv pokušava da mu se približi govoreći da je i on nekada bio nepopularan, da se jednom namerno bacio pred autobus kako bi zaradio masnicu na oku i time bio cool, ali je umesto toga ostao bez zuba i postigao sasvim suprotan efekat. Ispadanje zuba u psihoanalitičkim je interpretacijama jedan od najčešćih simbola kastracije. Detektiv se, kada je i sâm bio klinac, samokastrirao. Preko te priče on pokušava da se poveže s dečakom čiji je nož korišćen u zločinu, implicitno mu govoreći da je i on nekada bio kastriran, ponižen. No dečak odgovara: “Ja glancam svoje zube.” Nesvesno, on održava sopstveni falusni simbol, svoj ponos, jer želi da izbegne sudbinu onih koji su odbačeni – da ne bude incel, već među onih 20% frajera koji dominiraju seksualnim tržištem.
Nož kojim je Jamie ubio devojku, takođe je falusni simbol. Devojka ga je ismevala na internetu označavajući ga kao incela, nekoga ko će zauvek ostati šonja. On joj je odgovorio upravo nožem – gestom prodornosti, pokušajem da povrati ono što je doživeo kao oduzetu muškost.
Likovi poput Andrewa Tatea, koje mladići iz serije vide kao uzore, naizgled su oličenje mizoginije, ali i tu nam je potrebno objašnjenje značenja mizoginije. U suštini, tipovi poput njega samo su ekstremne manifestacije duboko kastriranih, odbačenih i osramoćenih dečaka. Tate je primer ozbiljne narcističke patologije u kojoj se rana kastracije brani hiperfalusnošću – grandioznim delovanjem koje maskira unutrašnju prazninu i poniženost. Adolescenti koji ga idealizuju premladi su da bi razumeli da gde je prepotencija, tu je i impotencija.
Psihodinamika mizoginije
Brojna su psihoanalitička razumevanja pojma mizoginije. Pomenuli smo Brittona, a možemo i produbiti priču. Kernberg je opisuje kao odbranu od poniženosti. U ovom modelu, muškarac koji doživljava unutrašnju nesigurnost i duboku narcističku ranjivost projektuje te osećaje na žene koje ga na bilo koji način ugrožavaju, a najčešće na one koje su ga ponizile i odbacile. Ovaj okvir savršeno osvetljava Jamiejevu priču. On je narcističan i samim time što je adolescent. Svi adolescenti su narcistični. Katie (Emilia Holliday) doista ga jeste ponizila i odbacila. No da li je to sve? Hajde da nastavimo da mislimo.
Otac i majka
I Jamiejev otac ima elemente narcizma. Ne narcističke organizacije ličnosti, ali svakako narcističke crte. Mi to kod oca zapravo ne vidimo direktno. Vidimo na drugom, važnijem mestu: u Jamiejevom doživljaju oca. U razgovoru sa psihološkinjom, dečak brani oca, ali nehotice otkriva i njegovu ranjivost: kaže da otac skriva stid i da nekada pobesni, ali gnev maskira kao normalnu reakciju, dok ga okolina, uključujući majku, uči da svojim očima ne veruje. “Nije tata postiđen, nije tata besan – ništa se nije desilo i sve je sasvim normalno.” Na izvestan način, dečak se oseća kao da ga prave ludim – jer roditelji ne umeju da razgovaraju o osećanjima, da ih sami razumeju, te logično ne mogu ni deci da ih objasne. Umesto toga, kao što to često i biva, žmure na jedno oko, racionalizuju i ne pridaju važnost unutrašnjem svetu.
Posebno je zanimljiv dečakov odnos s majkom. Majka u seriji oscilira između dva pola, naizgled dobre, ali suštinski odsutne majke. Ambivalentne. Nemoćne. I kada vidi da sin do kasno ostaje u sobi za kompjuterom, ona samo kucne da mu kaže da je vreme za spavanje. Ne pita ga šta on to radi. Ne sačeka ga ujutru sa zanimanjem za to šta mu okupira pažnju. Ne interesuje se za njegov unutrašnji svet. Očito jer ni njen nije razvijen. No to ne umanjuje problem. Dečak se oseća nevidljivim, ne oseća dovoljno empatije i podrške. Ako ga majka nije videla kao značajnog, kako bi to neka druga ženska osoba mogla? S jedne strane, ona pokušava da ga zaštiti i predstavi kao nedužnog. S druge strane, kada pritisak postane prevelik, povlači se, ostavljajući sina da se sâm nosi s osećajem krivice i odbačenosti.
U adolescenciji se reaktiviraju naše dečje rane. Odbačenost nije doživljena samo kao usamljenost, već i kao proganjanje. “Ako niko nije uz mene, onda mora da su svi protiv mene.”
U razgovoru sa psihološkinjom dečak misli da ona pokušava da ga obmane, isto kao majka koja racionalizuje očevo ponašanje, isto kao devojka koju je ubio i koja ga je ponižavala na Instagramu. Iz te perspektive možemo razumeti i mizoginiju u seriji – ona nije mržnja prema ženama po sebi, već izraz dubokog nepoverenja oblikovanog kroz primarne odnose.
Prema Melanie Klein i Donaldu Winnicottu, prvi odnos koji dete razvija jeste onaj s majkom. Ako dete doživi majku kao ambivalentnu figuru – istovremeno neophodnu, ali i frustrirajuću – može razviti duboko ukorenjenu mešavinu idealizacije i straha prema ženama. U mizoginom obrascu, ova mržnja se projektuje na sve žene, dok se idealizovana majčinska figura može potisnuti ili preneti na “čiste” i “nedodirljive” žene. Majka ostaje dobra, ali druge, odbacujuće žene u doživljaju postaju ugrožavajuće. Rasvetljavanje dinamike pojma mizoginije omogućava nam da razumemo da se tu ne radi primarno o mržnji, već o strahu i osećaju odbačenosti i progonjenosti. Žene su opasne, a nesiguran, povređen i poniženi dečak se brani. Ono što na površini deluje kao mržnja, u dubljim slojevima manifestuje se kao strah i potreba za zaštitom i odbranom.
Socijalni kontekst
Važno je pomenuti i socijalni kontekst. Wakefield, postindustrijski gradić u kojem je serija snimana, nije najpopularnije mesto za život u Engleskoj, prošao je kroz ekonomski pad, ima dosta porodica na socijalnoj pomoći i zapušten obrazovni sistem. Mada je naselje u kojem porodica iz serije živi, primer srednje, radničke klase, ipak vidimo i drugu stranu. Nepristojnost i nepoštovanje koje učenici pokazuju prema odraslima – policiji, nastavnicima, autoritetima – nije samo deo adolescentnog bunta, već i odraz disfunkcionalnog društvenog miljea i nepoverenja prema institucijama.
Policajac i njegov sin
Jedan od ključnih paralelnih odnosa u seriji onaj je između policajca i njegovog sina. Policajac nije želeo dete, mada kaže svojoj saradnici da ga sada voli najviše na svetu. On takođe mnogo radi i često je odsutan, ali sada pokušava da uspostavi vezu sa sinom. Kao da ga je cela tragična situacija probudila i pokrenula da reparira sopstvenu krivicu zanemarivanja odnosa sa sinom. Kada mu sin pomaže da razume žargon Instagrama i komunikaciju mladih, zapravo mu pomaže da pronađe svoje mesto u očinskoj funkciji.
Njihov odnos pokazuje da su ljubav i povezanost ono što čini oca – a ne samo biološka činjenica. On se na vreme osvestio, nažalost, kako izgleda, upravo zahvaljujući tragediji.
Na izvesnom nivou, to je još jedan pokazatelj kako ponekada mora da se desi nešto drastično što će ljude u ovom otuđenom svetu probuditi. Na kraju serije se to još jasnije vidi. Gde manjka povezanosti, nepoverenje je izraženo. Jamie ne veruje psihološkinji, misli da ga želi nasamariti. Da li zato što je ona žena? Možda. Ali pre svega zato što on ponavlja svoju traumu – osećaj da ga je svet već mnogo puta prevario, da živi u shizo-paranoidnoj poziciji gde je realnost podeljena na progonitelje i žrtve, dominaciju i potčinjavanje. U takvom svetu, ljubav ne postoji, a ljubav i istina idu ruku pod ruku.
Michel Houellebecq u delu Širenje područja borbe (Extension du domaine de la lutte, 1994) opisuje svet u kojem seksualna tržišna utakmica funkcioniše kao surovi zakon prirode, ostavljajući iza sebe armiju seksualno i socijalno marginalizovanih muškaraca. Nije na odmet da i ovde istaknemo – njegovi junaci nisu mizogini jer mrze žene, već zato što su ih žene odbacile. To je ista dinamika koju vidimo kod dečaka iz serije: osećaj kastracije rađa potrebu za osvetom. U svetu gde očinski modeli nisu stabilni, adolescenti se okreću lažnim falusnim figurama koje deluju moćno, ali su u osnovi tek groteskne karikature snage.
Slabi očevi današnjice
Serija precizno oslikava narcističku kulturu u kojoj živimo, kulturu slabih, odsutnih očeva koji nisu pouzdani modeli. Kastrirani, oni ne pružaju okvir u kojem mladići mogu da odrastu u zdrave muškarce. Umesto toga, dečaci traže autoritete na internetu gde ih dočekuju figure poput Tatea, nudeći im lažnu sliku moći. U tom svetu granica između žrtve i nasilnika neprestano se briše, a adolescentna drama prerasta u tragediju. Sve to ne suočava nas samo sa pitanjem mizoginije, već sa dubljom, egzistencijalnom temom: Šta znači biti muškarac u svetu u kojem su svi, na neki način, već kastrirani? Ključna promena dolazi na kraju kada Jamie odlučuje da prizna krivicu, što predstavlja značajan mentalni iskorak i proces oporavka.
Još jedno tumačenje mizoginije pravi razliku između nemogućnosti prihvatanja krivice (što dovodi do proganjanja) i prihvatanja krivice (što dovodi do oslobođenja). Carveth govori o mizoginiji kao obliku nesvesne patološke reparacije. Ako muškarac doživljava unutrašnju krivicu zbog destruktivnih impulsa prema ženama (koji mogu nastati u detinjstvu prema majci i biti sasvim nesvesni), on može razviti potrebu da ih kazni ili poništi, kao način da simbolički “očisti” svoju krivicu. Potom stiže zaslužena kazna koja u unutrašnjosti umanjuje krivicu. Kazna koja je zaslužena za realni zločin, ali vrlo moguće pokrenuta nesvesnom krivicom koja ne pripada ovom vremenu.
Iako adolescencija jeste osetljivo razdoblje, ne bi svaki dečak na ruganje reagovao kao Jamie. Mi bismo, psihoanalitički, pretpostavili da su se ta omalovažavanja i kastracije koje je doživeo kao adolescent nadovezale na neka prethodna, iz detinjstva. I upravo poslednja epizoda otkriva neke od tih motiva. Do tih spoznaja dolazimo zahvaljujući Jamieju koji se budi i zaista reparira najpre sebe, a potom i druge. Počinje da crta, vraća svoju kreativnost, nešto što je otac gušio u njemu kroz svoje pokušaje da ga učini “čvršćim”, vodeći ga na fudbal i boks. Kaže otac: “Nisam mogao da gledam kako su mu se drugi očevi smejali na terenu pošto je bio netalentovan za fudbal.” Eto ga! Poniženje. Eto je! Kastracija. I, eto ga, otac nespreman da to vidi. Sa boksom je bilo još gore. A majka je puštala oca da ga vaspitava. Nije uspela da obuhvati dečaka i pomogne mu da ide u pravcu razvijanja kreativnosti, a mužu kaže: Ma dosta s tim mačizmom! Nije. Kao što ni mnoge druge majke ne bi. Jer ni ona nije videla.
Da li je mrzeo roditelje zbog toga što ga nisu videli? Pretpostavljam da barem u nesvesnom jeste. Naposletku, ne bi imao potrebu da toliko brani oca pred psihološkinjom da ga na nekom nivou nije doživljavao krivim. Sve to često, međutim, ume da bude jako daleko od svesti. Možda ta potisnuta mržnja prema roditeljima koji ga nisu videli, ta ogromna količina nesvesne, neobrađene agresije i jeste stvorila nesvesnu krivicu kod njega. I to onaj tip proganjajuće, nesvesne krivice koji – kako je i Freud ukazivao – gura čoveka da počini zločin upravo da bi doživeo kaznu i konačno se oslobodio. Ovaj motiv je posebno vidljiv u Zločinu i kazni (Prestuplenie i nakazanie, Fjodor Mihajlovič Dostojevski, 1866) gde Raskoljnikov prolazi kroz brojne drame nakon ubistva, kroz etape samomučenja, neuspešnih pokušaja racionalizacije i nemogućnosti da odagna nemir i agoniju… sve do priznanja. Da li je psihološkinja Jamieju bila ono što je Sonja predstavljala Raskoljnikovu? Ne znamo, ali nije nemoguće, posebno kada u obzir uzmemo završnicu serije.
Kada iz zatvora Jamie ocu šalje rođendansku čestitku koju je sâm nacrtao i zove da kaže da će priznati krivicu, on ne spašava samo svoju dušu, već zapravo menja dinamiku cele porodice. Mama i tata, tužni, kroz suze, jedno drugom priznaju da su ga ispustili, da ga nisu videli kako treba. Majka kaže: “Mislim da bi bilo u redu da verujemo da smo mogli uraditi više.” Jedno drugo teše, govoreći: “Ti si dobra majka” i “Ti si dobar otac.” I, zaista, u mnogim situacijama oni to jesu bili. Ali sada, zahvaljujući Jamieju koji priznaje svoju krivicu, i oni mogu da osete svoju. I da je nose. Da od nje ne beže. To se posebno vidi kada sestra dolazi kod njih u sobu i kaže: “Nema bežanja, nema selidbe. To je naš Jamie.” Svi osećaju reparativnu krivicu. Sada, konačno, svi vide. A kada vide, onda i vole.
Ovaj kraj omogućava izlazak iz shizo-paranoidne pozicije. Kroz proces priznanja krivice i kreativnosti, Jamie dolazi do samospoznaje i isceljenja. On više nije “kastrirani” dečak, nego osoba koja prepoznaje svoje mesto u svetu. Na taj način, psihoanalitički gledano, ova tragedija oporavlja dušu. Jer, kako Carveth kaže, mi pomažemo ljudima da biraju istinu umesto laži i ljubav umesto mržnje. I ma kako teške okolnosti stvorili svojim nesvesnim destruktivnim silama, kada postanemo sposobni da istini pogledamo u oči, bez obzira na uslove u kojima se nalazimo, mi se oporavljamo.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Adolescencija (Adolescence, Stephen Graham i Jack Thorne, 2025)
Netflixova serija Adolescencija izazvala je burne reakcije. S dobrim razlogom.
Najčešće je interpretirana kao prikaz mizoginije i toksične maskulinosti, što je razumljivo s obzirom na motive u seriji, no ja b
ih volela da prođemo kroz dublje razumevanje možda i skrivene poente, možda i nenamerne, ali iz psihoanalitičke perspektive svakako moguće.
Serija je posebno interesantna za analizu jer prikazuje život jedne sasvim prosečne porodice. U njoj nema fizičkog nasilja. Otac Eddie Miller (Stephen Graham) vodoinstalater je koji mnogo radi da bi izdržavao porodicu. Mada je sâm bio tučen kao dete, odlučio je da to neće ponoviti kao otac. Majka Manda (Christine Tremarco) naizgled je jedna draga žena. Njihova ćerka Lisa (Amelie Pease), Jamiejeva (Owen Cooper) starija sestra, đak je za primer, kulturna i mila devojka.
S jedne strane, mi znamo da nije nemoguće da dobri roditelji odgoje neprilagođenu decu. Niti želimo, niti možemo roditelje kriviti za sve. S druge strane, možemo da vidimo kako neki naizgled mali propusti mogu da naprave veliku štetu.
Nije neophodno maltretirati decu da bi nešto pošlo po zlu. Nekada je sasvim dovoljno ne razumeti ih, ne videti ih, nemati dovoljno saosećanja za to šta prolaze. Nekada roditelji ispuste decu sasvim nehotično, dok rade sve što je u njihovoj moći za dobrobit porodice.
Propusti porodice
Međutim, kako se otkriva kroz seriju, ta porodica ipak pravi propuste. Iz neznanja, iz nedovoljne zrelosti samih roditelja, verovatno i iz neke vrste nezainteresovanosti za koju ne možemo da ih krivimo. Svako ima slepu mrlju i kada nešto ne vidimo, na to ne možemo da utičemo.
No da se zapitamo, za početak: Kako je mogao da se oseća Jamiejev tata koji je bio tučen kao dete, u detinjstvu ponižavan, ali rešen da će biti dobar otac i da će ispraviti greške svojega oca? I jeste, koliko je mogao. Ali znamo da fizičko kažnjavanje nije jedina forma poniženja i kasnije ćemo videti očeve slepe mrlje u vezi sa svojim sinom.
Dakle, kako je mogao da se oseća on koji radi posao, koji kako Jamie ističe, ne voli, jer je prljav i vremenski zahtevan? To je vreme koje ne može da provodi s porodicom, a onda ponekada – da li zbog toga, da li zbog ranih poniženja – frustracija postaje prevelika i tata ima izlive besa… “Imaš lošu narav”, kaže mu supruga u jednoj od završnih scena. “Kao i Jamie”. Da li je on kriv za to? Da li tražimo krivca? Hajde umesto toga da probamo da razumemo.
Kastracija kao rano poniženje
Značajna tema serije, možda neupadljiva na prvi pogled, otkriva dublju dinamiku – kastraciju kao rano poniženje, onu koju je Britton redefinisao u kontekstu Edipovog kompleksa. On tvrdi da je srž Edipovog konflikta ne toliko u rivalstvu s ocem, koliko u narcističkoj povredi – u spoznaji sopstvene malenkosti i nemoći, u osećaju da je subjekt ponižen upravo time što je mali. Isprva fizički mali, jer se Edipalna drama odvija u najranijem detinjstvu, a onda, ako se kroz nju ne prođe adekvatno, i simbolički mali. Nedostojan. U nemogućnosti da pronađe svoje mesto u svetu.
Sveprisutnost simbola kastracije
Simboli kastracije prisutni su kroz celu seriju. Jamiejev drugar, vlasnik noža korišćenog u zločinu, priča detektivu koji istražuje ubistvo da je mnogo važno biti popularan. Detektiv pokušava da mu se približi govoreći da je i on nekada bio nepopularan, da se jednom namerno bacio pred autobus kako bi zaradio masnicu na oku i time bio cool, ali je umesto toga ostao bez zuba i postigao sasvim suprotan efekat. Ispadanje zuba u psihoanalitičkim je interpretacijama jedan od najčešćih simbola kastracije. Detektiv se, kada je i sâm bio klinac, samokastrirao. Preko te priče on pokušava da se poveže s dečakom čiji je nož korišćen u zločinu, implicitno mu govoreći da je i on nekada bio kastriran, ponižen. No dečak odgovara: “Ja glancam svoje zube.” Nesvesno, on održava sopstveni falusni simbol, svoj ponos, jer želi da izbegne sudbinu onih koji su odbačeni – da ne bude incel, već među onih 20% frajera koji dominiraju seksualnim tržištem.
Nož kojim je Jamie ubio devojku, takođe je falusni simbol. Devojka ga je ismevala na internetu označavajući ga kao incela, nekoga ko će zauvek ostati šonja. On joj je odgovorio upravo nožem – gestom prodornosti, pokušajem da povrati ono što je doživeo kao oduzetu muškost.
Likovi poput Andrewa Tatea, koje mladići iz serije vide kao uzore, naizgled su oličenje mizoginije, ali i tu nam je potrebno objašnjenje značenja mizoginije. U suštini, tipovi poput njega samo su ekstremne manifestacije duboko kastriranih, odbačenih i osramoćenih dečaka. Tate je primer ozbiljne narcističke patologije u kojoj se rana kastracije brani hiperfalusnošću – grandioznim delovanjem koje maskira unutrašnju prazninu i poniženost. Adolescenti koji ga idealizuju premladi su da bi razumeli da gde je prepotencija, tu je i impotencija.
Psihodinamika mizoginije
Brojna su psihoanalitička razumevanja pojma mizoginije. Pomenuli smo Brittona, a možemo i produbiti priču. Kernberg je opisuje kao odbranu od poniženosti. U ovom modelu, muškarac koji doživljava unutrašnju nesigurnost i duboku narcističku ranjivost projektuje te osećaje na žene koje ga na bilo koji način ugrožavaju, a najčešće na one koje su ga ponizile i odbacile. Ovaj okvir savršeno osvetljava Jamiejevu priču. On je narcističan i samim time što je adolescent. Svi adolescenti su narcistični. Katie (Emilia Holliday) doista ga jeste ponizila i odbacila. No da li je to sve? Hajde da nastavimo da mislimo.
Otac i majka
I Jamiejev otac ima elemente narcizma. Ne narcističke organizacije ličnosti, ali svakako narcističke crte. Mi to kod oca zapravo ne vidimo direktno. Vidimo na drugom, važnijem mestu: u Jamiejevom doživljaju oca. U razgovoru sa psihološkinjom, dečak brani oca, ali nehotice otkriva i njegovu ranjivost: kaže da otac skriva stid i da nekada pobesni, ali gnev maskira kao normalnu reakciju, dok ga okolina, uključujući majku, uči da svojim očima ne veruje. “Nije tata postiđen, nije tata besan – ništa se nije desilo i sve je sasvim normalno.” Na izvestan način, dečak se oseća kao da ga prave ludim – jer roditelji ne umeju da razgovaraju o osećanjima, da ih sami razumeju, te logično ne mogu ni deci da ih objasne. Umesto toga, kao što to često i biva, žmure na jedno oko, racionalizuju i ne pridaju važnost unutrašnjem svetu.
Posebno je zanimljiv dečakov odnos s majkom. Majka u seriji oscilira između dva pola, naizgled dobre, ali suštinski odsutne majke. Ambivalentne. Nemoćne. I kada vidi da sin do kasno ostaje u sobi za kompjuterom, ona samo kucne da mu kaže da je vreme za spavanje. Ne pita ga šta on to radi. Ne sačeka ga ujutru sa zanimanjem za to šta mu okupira pažnju. Ne interesuje se za njegov unutrašnji svet. Očito jer ni njen nije razvijen. No to ne umanjuje problem. Dečak se oseća nevidljivim, ne oseća dovoljno empatije i podrške. Ako ga majka nije videla kao značajnog, kako bi to neka druga ženska osoba mogla? S jedne strane, ona pokušava da ga zaštiti i predstavi kao nedužnog. S druge strane, kada pritisak postane prevelik, povlači se, ostavljajući sina da se sâm nosi s osećajem krivice i odbačenosti.
U adolescenciji se reaktiviraju naše dečje rane. Odbačenost nije doživljena samo kao usamljenost, već i kao proganjanje. “Ako niko nije uz mene, onda mora da su svi protiv mene.”
U razgovoru sa psihološkinjom dečak misli da ona pokušava da ga obmane, isto kao majka koja racionalizuje očevo ponašanje, isto kao devojka koju je ubio i koja ga je ponižavala na Instagramu. Iz te perspektive možemo razumeti i mizoginiju u seriji – ona nije mržnja prema ženama po sebi, već izraz dubokog nepoverenja oblikovanog kroz primarne odnose.
Prema Melanie Klein i Donaldu Winnicottu, prvi odnos koji dete razvija jeste onaj s majkom. Ako dete doživi majku kao ambivalentnu figuru – istovremeno neophodnu, ali i frustrirajuću – može razviti duboko ukorenjenu mešavinu idealizacije i straha prema ženama. U mizoginom obrascu, ova mržnja se projektuje na sve žene, dok se idealizovana majčinska figura može potisnuti ili preneti na “čiste” i “nedodirljive” žene. Majka ostaje dobra, ali druge, odbacujuće žene u doživljaju postaju ugrožavajuće. Rasvetljavanje dinamike pojma mizoginije omogućava nam da razumemo da se tu ne radi primarno o mržnji, već o strahu i osećaju odbačenosti i progonjenosti. Žene su opasne, a nesiguran, povređen i poniženi dečak se brani. Ono što na površini deluje kao mržnja, u dubljim slojevima manifestuje se kao strah i potreba za zaštitom i odbranom.
Socijalni kontekst
Važno je pomenuti i socijalni kontekst. Wakefield, postindustrijski gradić u kojem je serija snimana, nije najpopularnije mesto za život u Engleskoj, prošao je kroz ekonomski pad, ima dosta porodica na socijalnoj pomoći i zapušten obrazovni sistem. Mada je naselje u kojem porodica iz serije živi, primer srednje, radničke klase, ipak vidimo i drugu stranu. Nepristojnost i nepoštovanje koje učenici pokazuju prema odraslima – policiji, nastavnicima, autoritetima – nije samo deo adolescentnog bunta, već i odraz disfunkcionalnog društvenog miljea i nepoverenja prema institucijama.
Policajac i njegov sin
Jedan od ključnih paralelnih odnosa u seriji onaj je između policajca i njegovog sina. Policajac nije želeo dete, mada kaže svojoj saradnici da ga sada voli najviše na svetu. On takođe mnogo radi i često je odsutan, ali sada pokušava da uspostavi vezu sa sinom. Kao da ga je cela tragična situacija probudila i pokrenula da reparira sopstvenu krivicu zanemarivanja odnosa sa sinom. Kada mu sin pomaže da razume žargon Instagrama i komunikaciju mladih, zapravo mu pomaže da pronađe svoje mesto u očinskoj funkciji.
Njihov odnos pokazuje da su ljubav i povezanost ono što čini oca – a ne samo biološka činjenica. On se na vreme osvestio, nažalost, kako izgleda, upravo zahvaljujući tragediji.
Na izvesnom nivou, to je još jedan pokazatelj kako ponekada mora da se desi nešto drastično što će ljude u ovom otuđenom svetu probuditi. Na kraju serije se to još jasnije vidi. Gde manjka povezanosti, nepoverenje je izraženo. Jamie ne veruje psihološkinji, misli da ga želi nasamariti. Da li zato što je ona žena? Možda. Ali pre svega zato što on ponavlja svoju traumu – osećaj da ga je svet već mnogo puta prevario, da živi u shizo-paranoidnoj poziciji gde je realnost podeljena na progonitelje i žrtve, dominaciju i potčinjavanje. U takvom svetu, ljubav ne postoji, a ljubav i istina idu ruku pod ruku.
Michel Houellebecq u delu Širenje područja borbe (Extension du domaine de la lutte, 1994) opisuje svet u kojem seksualna tržišna utakmica funkcioniše kao surovi zakon prirode, ostavljajući iza sebe armiju seksualno i socijalno marginalizovanih muškaraca. Nije na odmet da i ovde istaknemo – njegovi junaci nisu mizogini jer mrze žene, već zato što su ih žene odbacile. To je ista dinamika koju vidimo kod dečaka iz serije: osećaj kastracije rađa potrebu za osvetom. U svetu gde očinski modeli nisu stabilni, adolescenti se okreću lažnim falusnim figurama koje deluju moćno, ali su u osnovi tek groteskne karikature snage.
Slabi očevi današnjice
Serija precizno oslikava narcističku kulturu u kojoj živimo, kulturu slabih, odsutnih očeva koji nisu pouzdani modeli. Kastrirani, oni ne pružaju okvir u kojem mladići mogu da odrastu u zdrave muškarce. Umesto toga, dečaci traže autoritete na internetu gde ih dočekuju figure poput Tatea, nudeći im lažnu sliku moći. U tom svetu granica između žrtve i nasilnika neprestano se briše, a adolescentna drama prerasta u tragediju. Sve to ne suočava nas samo sa pitanjem mizoginije, već sa dubljom, egzistencijalnom temom: Šta znači biti muškarac u svetu u kojem su svi, na neki način, već kastrirani? Ključna promena dolazi na kraju kada Jamie odlučuje da prizna krivicu, što predstavlja značajan mentalni iskorak i proces oporavka.
Još jedno tumačenje mizoginije pravi razliku između nemogućnosti prihvatanja krivice (što dovodi do proganjanja) i prihvatanja krivice (što dovodi do oslobođenja). Carveth govori o mizoginiji kao obliku nesvesne patološke reparacije. Ako muškarac doživljava unutrašnju krivicu zbog destruktivnih impulsa prema ženama (koji mogu nastati u detinjstvu prema majci i biti sasvim nesvesni), on može razviti potrebu da ih kazni ili poništi, kao način da simbolički “očisti” svoju krivicu. Potom stiže zaslužena kazna koja u unutrašnjosti umanjuje krivicu. Kazna koja je zaslužena za realni zločin, ali vrlo moguće pokrenuta nesvesnom krivicom koja ne pripada ovom vremenu.
Iako adolescencija jeste osetljivo razdoblje, ne bi svaki dečak na ruganje reagovao kao Jamie. Mi bismo, psihoanalitički, pretpostavili da su se ta omalovažavanja i kastracije koje je doživeo kao adolescent nadovezale na neka prethodna, iz detinjstva. I upravo poslednja epizoda otkriva neke od tih motiva. Do tih spoznaja dolazimo zahvaljujući Jamieju koji se budi i zaista reparira najpre sebe, a potom i druge. Počinje da crta, vraća svoju kreativnost, nešto što je otac gušio u njemu kroz svoje pokušaje da ga učini “čvršćim”, vodeći ga na fudbal i boks. Kaže otac: “Nisam mogao da gledam kako su mu se drugi očevi smejali na terenu pošto je bio netalentovan za fudbal.” Eto ga! Poniženje. Eto je! Kastracija. I, eto ga, otac nespreman da to vidi. Sa boksom je bilo još gore. A majka je puštala oca da ga vaspitava. Nije uspela da obuhvati dečaka i pomogne mu da ide u pravcu razvijanja kreativnosti, a mužu kaže: Ma dosta s tim mačizmom! Nije. Kao što ni mnoge druge majke ne bi. Jer ni ona nije videla.
Da li je mrzeo roditelje zbog toga što ga nisu videli? Pretpostavljam da barem u nesvesnom jeste. Naposletku, ne bi imao potrebu da toliko brani oca pred psihološkinjom da ga na nekom nivou nije doživljavao krivim. Sve to često, međutim, ume da bude jako daleko od svesti. Možda ta potisnuta mržnja prema roditeljima koji ga nisu videli, ta ogromna količina nesvesne, neobrađene agresije i jeste stvorila nesvesnu krivicu kod njega. I to onaj tip proganjajuće, nesvesne krivice koji – kako je i Freud ukazivao – gura čoveka da počini zločin upravo da bi doživeo kaznu i konačno se oslobodio. Ovaj motiv je posebno vidljiv u Zločinu i kazni (Prestuplenie i nakazanie, Fjodor Mihajlovič Dostojevski, 1866) gde Raskoljnikov prolazi kroz brojne drame nakon ubistva, kroz etape samomučenja, neuspešnih pokušaja racionalizacije i nemogućnosti da odagna nemir i agoniju… sve do priznanja. Da li je psihološkinja Jamieju bila ono što je Sonja predstavljala Raskoljnikovu? Ne znamo, ali nije nemoguće, posebno kada u obzir uzmemo završnicu serije.
Kada iz zatvora Jamie ocu šalje rođendansku čestitku koju je sâm nacrtao i zove da kaže da će priznati krivicu, on ne spašava samo svoju dušu, već zapravo menja dinamiku cele porodice. Mama i tata, tužni, kroz suze, jedno drugom priznaju da su ga ispustili, da ga nisu videli kako treba. Majka kaže: “Mislim da bi bilo u redu da verujemo da smo mogli uraditi više.” Jedno drugo teše, govoreći: “Ti si dobra majka” i “Ti si dobar otac.” I, zaista, u mnogim situacijama oni to jesu bili. Ali sada, zahvaljujući Jamieju koji priznaje svoju krivicu, i oni mogu da osete svoju. I da je nose. Da od nje ne beže. To se posebno vidi kada sestra dolazi kod njih u sobu i kaže: “Nema bežanja, nema selidbe. To je naš Jamie.” Svi osećaju reparativnu krivicu. Sada, konačno, svi vide. A kada vide, onda i vole.
Ovaj kraj omogućava izlazak iz shizo-paranoidne pozicije. Kroz proces priznanja krivice i kreativnosti, Jamie dolazi do samospoznaje i isceljenja. On više nije “kastrirani” dečak, nego osoba koja prepoznaje svoje mesto u svetu. Na taj način, psihoanalitički gledano, ova tragedija oporavlja dušu. Jer, kako Carveth kaže, mi pomažemo ljudima da biraju istinu umesto laži i ljubav umesto mržnje. I ma kako teške okolnosti stvorili svojim nesvesnim destruktivnim silama, kada postanemo sposobni da istini pogledamo u oči, bez obzira na uslove u kojima se nalazimo, mi se oporavljamo.
Tekst je pisan za Hrvatski filmski ljetopis.
Renata Senić