Sindrom noćnog jedenja

Sindrom noćnog jedenja se posmatra kao manifestacija poremećaja ishrane. Sindrom noćnog jedenja ne možemo, međutim, poistovetiti s kompulzivnim i emocionalnim prejedanjem, iako s njima ima mnogih sličnosti. Ljudi koji se u toku noći prejedaju, uglavnom rade to kompulzivno i iz emotivnog (ponekad neprepoznatog) nezadovoljstva, međutim, oni to rade u toku noći,   nevoljno i nekontrolabilno. U poslednje vreme se, iz ovih razloga, o skupu simptoma koji ukazuju na noćno prejedanje govori kao posebnom problemu.

Bilo da sindrom noćnog jedenja posmatramo kao specifičnu podvrstu poremećaja u ishrani ili kao jednu manifestaciju problema, valjalo bi ga shvatiti ozbiljno. Dosadašnja istraživanja pokazuju da je uzrokovan psihičkim pometnjama, a može dovesti do fizičkih tegoba. Iz tog je razloga važno prepoznati i součiti se s ovim problemom, koji se u opštoj populaciji sreće čak kod 1.5 do 5 % ljudi.

Sindrom noćnog jedenja i njegove manifestacije

Ljudi koji se u toku noći bude da bi jeli opisuju stanje u kojem se tada nalaze kao polusvesno, zapravo, svesno, ali nevoljno. Naime, oni uglavnom, mada sanjivi, znaju da su ustali i krenuli ka odredištu s hranom, ali doživljaj pune svesti o tome imaju tek nakon buđenja. Za vreme noćnog jedenja ne osećaju mogućnost voljne kontrole svog ponašanja. Nasuprot tome, osećaju se kao da ih je nešto obuzelo, da je od njih jače i jedini motiv koji u tom trenutku prepoznaju je motiv za hranjenjem. Ostali motivi, od kojih je najbitniji motiv za prestankom noćnog jedenja, u fokus dolaze tek po buđenju. Međutim, sindrom noćnog jedenja nije nešto što se dešava nesvesno! Ljudi koji mesečare u potrazi za hranom, radeći to u snu i sasvim nesvesno, pate od problema koji se prevashodno posmatra kao parasomnia, odnosno vid poremećaja spavanja. Svest o noćnom jedenju je osnovna razlika između dva problema, iako su i jedan i drugi povezani i s poremećajima ishrane i s poremećajima spavanja.
Ljudi koji pate od sindroma noćnog jedenja povodom njega osećaju priličnu nemoć, budući da su noćna prejedanja doživljena kao nešto izvan njihove kontrole. Zatim, samopouzdanje i vera u sebe su im slabi. Povodom ishoda se osećaju depresivno, besno ili nemoćno besno. Ovakve psihološke posledice koje prate sindrom noćnog jedenja, čine da ga ljudi pogođeni njime doživljavaju kao veliki praktični i emocionalni problem. Česta prateća emocija noćnog jedenja je i stid povodom toga, što dodatno otežava problem jer dovodi do toga da ga ljudi skrivaju od drugih.

Sindrom noćnog jedenja i simptomi koji na njega ukazuju

Budući da ovaj problem može dovesti do većih zdravstvenih i psihičkih komplikacija, o njemu se iz praktičnih razloga govori kao o sindromu – kako bi se lakše mogao prepoznati, dijagnostikovati i tretirati. Simptomi koji ukazuju na sindrom noćnog jedenja su lančani, logično se nadovezuju jedan na drugi i odnose se na sledeću sliku: osoba ujutru nije gladna, preskače doručak, a najčešće sasvim malo jede za ručak. Kako se bliži veče, apetit se povećava. Večere osoba s ovim problemom mogu biti obilne ili se osoba može truditi da ih izbegne (kako bi se rešila svog problema i bila gladna za jutarnji obrok) – što onda dovodi do još veće gladi i još jačeg okidača za pokretanje ciklusa noćnog jedenja. Uverenje koje je, međutim, svakako prisutno kod osoba s ovim poblemom je da one ne mogu zaspati ukoliko su gladne. Pokušaji izbegavanja večere u kombinaciji s ovim uverenjem, dakle, nemaju izgleda da uspeju. Sledeći simptomi se odnose na depresivno raspoloženje i teškoće u uspavljivanju. Prema utvrđenim standardima, smatra se da osobe s ovim problemom unesu 25% ili više od ukupnog dnevnog unosa kalorija u svoj organizam tek nakon večere.

Sindrom noćnog jedenja u njegovi uzroci

Najveći broj lekara i psihologa koji se bave ovim sindrom ukazuju da se on najčešće sreće kod mladih žena koje su izložene velikom, akutnom ili hroničnom, stresu i emocionalnom nezadovoljstvu. Nisko samopoštovanje i depresivnost, kao i emocionalna preosetljivost se smatraju vodećim razlozima za pojavu ovog problema. Kada počne da se javlja u vidu noćnog jedenja, lako prerasta u štetnu naviku. Stres može biti i akutan, čak i prevaziđen, ali sindrom noćnog jedenja je prilično otporan na promenu. Ostali uzroci se vezuju za genetiku, što je podatak koji treba imati u vidu prilikom postavljanja ciljeva u tretmanu ovog problema. Takođe, deo uzroka je vezan za nedostatke nekih od vitalnih supstanci u našem organizmu. Na primer, pojačano lučenje hormona stresa, nedostatak, odnosno nedovoljno lučenje serotonina (hormona odgovornog za osećaj zadovoljstva), manjak melatonina koji je povezan sa spavanjem. Takođe, sindrom noćnog jedenja može biti logičan odgovor na pokušaj držanja dijeta i izgladnjivanje. Ukoliko neko pokušava da kontroliše potrebu za hranjenjem tokom dana, logično je da će mozak slati signale potrebe za hranom u toku noći.

Sindrom noćnog jedenja i opis osoba koje od njega pate

Interesantno je da osobe koje razvijaju poremećaje ishrane spadaju među uspešne ljude, ljude s razvijenim motivom postignuća. Mada je ova osobina, u sklopu poremećaja ishrane, razumljiva. Naime, osobe s poremećajem ishrane su gladne. Ukoliko se kontrolišu prilikom unosa hrane, glad će se ispoljavati na simbolične načine, kao glad za uspehom, glad za znanjem i sl. Takođe, crta perfekcionizma je usko povezana s poremećajima ishrane, kao i jaka težnja za kontrolom. Upravo prejaka težnja za kontrolom dovodi do neminovnog gubitka kontrole u pojedinim oblastima života. To je prirodna pobuna organizma koji ne želi da funkcioniše isprogramirano. Perekcionizam, s druge strane, dovodi do toga da osobe s poremećajem ishrane, pa i sindromom noćnog jedenja, iako uspešne, često postaju socijalno izolovane. Obrasci ishrane koji su neobični i kojih se stide dovode do želje da se sakriju od drugih. Prateći doživljaj sopstvenog tela kao odbojnog i velikog dovodi do iste želje.

Sindrom noćnog jedenja i samopomoć

Vrste pomoći koje se vezuju za sindrom noćnog jedenja su brojne, od raznih vrsta psihoterapije, do uključivaja nutricioniste u proces lečenja, preko psihijatara koji često prepisuju antidepresive koji pospešuju lučenje serotonina i učenja o menjanju navika.
Ovo poslednje je proces koji se može primeniti kao metod samopomoći.
Naime, sindrom noćnog jedenja jeste vrsta štetne navike i sledeći koraci bi trebalo da se primenjuju u procesu njenog menjanja:
– obavezan i obilan doručak, uprkos osećaju sitosti i brizi da će doručak dovesti do(još veće) gojaznosti,
– planiranje obroka prema prethodno utvrđenom pravilu,
– ponavljanje sebi da je ovaj režim ishrane pomoć u rešavanju problema i da, iako u početku ne dovodi do rezultata, njegovo uporno praktikovanje ima za cilj dugoročnu promenu,
– učenje nekog metoda relaksacije koji će pomoći u uspavljivanju,
– mantra koja se izgovara po odlasku u krevet i koja je fokusirana na slanje poruke samom sebi. Poruka treba da bude jasna i kratka i da se odnosi na činjenicu da je osoba tokom dana dovoljno jela, da je sita i da nema potrebu da jede pre doručka.
– Posebno uspešan korak u tretiranju problema je prazan frižider, odnosno zaključana kuhinja. Ukoliko u stanu nema hrane, osoba s ovim problemom će, nakon izvesnog vremena, prestati da se budi da bi je tražila. Ovo je vid bihejvioralne promene koji dovodi do takozvanog gašenja. Naime u praktikovanju ovog postupka se raskida veza između želje i zadovoljenja želje. Osoba za buđenje više ne dobija nagradu (hranu), pa i motiv za noćnim jedenjem počinje da se gasi. Iako je ova promena fokusirana na otklanjanje posledice, a ne uzroka, prema mnogim izveštajima se pokazala kao efikasna na duže staze.

Piše: Renata Senić