Блискост, терапија за добро и срећу

ТЕМА ПЛУС

Колико је у животу важно да се зближавамо, да припадамо  и да неко припада нама?

“Блискост, терапија за добро и срећу “

* У систему нових вредности блискост представља „гушење слободе“ и многи је не желе из страха да ће нарушити њихову самосталност, да ће бити контролисани, изгубити индивидуалност . 

* Ако дете не осети блискост с мајком, да је жељено и вољено, кроз касније односе понављаће та своја прва искуства. 

* Мушкарци се углавном плаше да ће их блискост „прогутати“ и да ће у њој изгубити идентитет, док се жене чешће „лажно представљају“ из страха од одбацивања и повреде. 

Стручњаци кажу да већ рођењем у првом загрљају родитеља почињемо да се вежемо за некога, осећамо да неком припадамо и да тај неко припада нама, и да постајемо свесни емоција које размењујемо у том односу. Дакле из ове природне везе учимо се и навикавамо на најлепша осећања која касније остварујемо у породици, родбином, пријатељима, партнером, колегама… Међутим, наше различитости формирају и различите блискости, а више о томе како их остварујемо, које емоције препознајемо, о поверењу као кључу интиме, због чега се неки плаше да  искрено “представе” себе и избегавају везивања за Живот Плус говори психолог и психотерапеут Рената Сенић, (www.psihoterapijsketeme.rs.)

– Блискост је осећај повезаности који се стиче кроз отворену комуникацију и искреност, а предуслов за њено остварење је, пре свега, допадање. Неопходно је да нам се неко свиђа, да се  емоционално с њим повежемо и верујемо да је наклоност обострана. Тек када осетимо такву врсту сигурности можемо да имамо поверење и да градимо здрав и близак однос. Многи, међутим, блискост мешају са страшћу која се првенствено односи на сексуалну привлачност и заљубљеност и нужно не подразумева и поверење. Напротив, када је страст јака склони смо идеализацијама, па самим тим и сумњичавости и несигурности. Такав однос, упркос постојању јаких емоција, заправо није близак. Дакле, допадање је нужан, али не и довољан услов за грађење блискости. Многе људе несвесно привлаче особе с којима не могу постати блиски. Неки парови слажу се сексуално, али без поверења и разумевања, други су одани, али без страсти и интимности.

О блискости се много говори и пише, а чини се да је све мање има?

– Осврнимо се начас на компјутере и мобилне телефоне, без њих више не идемо нигде, а често не можемо ни из пословних разлога. Тако се стварила једна врста „обавезе“ да се стално буде доступан, да се ништа не пропусти. С друге стране, ствара се и зависност и илузорна блискост с другима. Од силних порука, мејлова, четова, људи немају времена да сами промишљају своје жеље, страхове, проблеме. Свако се из неког личног разлога скрива, а има се утисак блискости и заједништва. Наравно, много је и оних који се виђају лицем у лице а граде површне односе. Све више људи осећа недостатак праве интимности и има осећај неприпадања, јер у систему нових вредности традиционално поимање блискости често представља „гушење слободе“ и многи је не желе из страха да ће нарушити њихову самосталност и(ли) имиџ.

Психолози често истичу да је повезаност између мајке и детета најважнија за његово емотивно и психичко сазревање. Колико је важна улога родитеља за остваривање интимних и блиских односа?

– Детету је мајка потребна да би преживело и у односу с њом оно гради своју личност. Од мајке се очекује да разуме дететове жеље и потребе, да му помогне да научи да разуме свет око себе, да га бодри да истражује и „осваја“ свет. Уколико је она способна да препозна дететове жеље и адекватно одговори на њих, први корак ка развоју стабилног идентитета је савладан. Следећи  је прихватање оца који указује да „идеално јединство“ између мајке и детета није оствариво. За дете ово представља фрустрацију, те је јако битно да родитељи „довољно добро“ изврше овај задатак припреме за будући живот. Постоји још много развојних корака који утичу на стварање способности за здраву блискост, но ови први су најбитнији. Рано детињство и квалитет односа с родитељима у великој мери утичу на то ко ће нам се допасти. Рани проблематични односи отежавају касније остварење здраве блискости. Ако дете није успело да осети блискост с мајком, да се осети жељено и вољено, кроз касније односе ће понављати своја прва искуства и таква понављања су добрим делом несвесна.

Нова истраживања доказала су да блискост лечи, односно да је свакоме потребна одређена дневна количина пажње и додира због психичке и физичке добробити…

– У интимним везама ређе развијамо психичке и физичке болести, дуже живимо, ређе доживљавамо несреће, за разлику од оних који нису остварили такве односе у животу. То говори да је социјална подршка веома важна за осећај среће и благостања, и у случају болести и туге од велике је помоћи за оздрављење. Као социјална бића развијамо се кроз односе с другима и они нам у самом зачетку и до краја психичког живота остају важни. Дешава се да се особе које имају неке психичке потешкоће „опораве“ кроз однос с неком стабилнијом особом која показује разумевање, пажњу, наклоност, љубав. Понекад „терапијски“ може деловати присан и разумевајући однос с пријатељима, партнером, рођацима, јер отворени разговори и спремност да се поделе доживљаји отварају врата психолошком расту и развоју. Међутим, могући су и супротни исходи. Особе комплементарних патологија често ступају у односе и понављају погрешне, нездраве обрасце понашања. На пример, особа са израженим садизмом често ће за партнера изабрати неког са израженим мазохизмом. Овакве везе су мучне за обе стране, често су дуготрајне и бурне, а будући да обе стране нису свесне својих проблема, или не умеју да их промене, не полази им за руком да сазревају, већ се врте у круг. Они које везу базирају на страсти често снажно идеализују партнера, након тога, пре или касније, следи обезвређивање, а срушене илузије руше и сам однос.

Колико у блискости смемо да будемо искрени и реални, и од чега то највише зависи?

– Истина понекад може да боли, али дугорочно гледано, много више боли живот у илузији. Била „ружна“ или „лепа“, истина је предуслов раста и развоја, ипак, веома је битан и начин на који ћемо бити искрени. Међусобно блиске особе ослушкују једна другу и бирају начин, место и време за дељење значајних, потенцијално болних, стресних и критичних информација. Уколико у односу нема саосећања, искреност се може доживети као суровост, увреда, злонамерност, одбацивање.

Зашто се неки боје интимизирања и на чему најчешће почива тај страх?

– Интимност за неке представља ризик да се изгубе у другом, буду контролисани, одбачени, да изгубе индивидуалност, постану претерано зависни. Једни се понашају као на клацкалици – час прилазе блиској особи, час од ње беже. Други, из идеје личне величине, неједнако третирају себе и партнера. Док је њима све дозвољено, блиска особа се мора покоравати њиховим жељама. Трећи верују да је свет опасно место, стално су на опрезу да ће их „блиска“ особа изневерити. Неки теже да се повуку у себе и не граде блиске односе, верујући да је оно што у себи носе једино добро на овом свету. Поједини у односима остају хладни и дистанцирани, не дозвољавају себи да се вежу. И напослетку, они с најизраженијом патологијом немају способност (са)осећања и граде површне односе како би манипулисали другима, те добили оно што желе.

Психолози тврде да неки избегавају блиске односе, јер се плаше да “представе” себе…

– Људи увек желе да оставе добар утисак и да се допадну другима. Када сматрају да ће њихове „мане“ бити препрека за грађење односа, поједини их једноставно крију, а „лажно представљање“ је, заправо, одбрана од бола… Појединци се плаше да ће блискост да их „прогута“ и да ће у њој изгубити идентитет. Тако се мушкарци чешће плаше интимности из овог разлога, док се жене, с друге стране, чешће од мушкараца „лажно представљају“ из страха од одбацивања и повреде. И једни и други своје страхове могу маскирати наводном незаинтересованошћу или краткотрајним односима, проверавањем партнера, дистанцираним ставом или појачаном контролом… А испод ових страхова, заправо, лежи несигурност.

Колико је за повезивање са другима важан и први утисак, и то како изгледамо, како се понашамо, говоримо…?

– Први утисак је увек веома важан и стиче се у само неколико секунди, а тешко се мења. Ако се на „прву лопту“ не оствари симпатија, позитиван контакт, многи су склони да одбаце особу као непожељну. Мудрост је дати другу шансу, али мудрост је и представити се адекватно. У крајњем случају, ако особе нису склоне мењању првог утиска, питање је колико су зреле да остваре праву блискост, јер она поред допадања, подразумева и флексибилност, толеранцију, заправо, зрео, а не задрт поглед на свет и друге људе.

У односима са најближима често имамо различите доживљаје блискости – улажемо доста и очекујемо да нам се врати истом мером, али…

– Када неко даје само да би добио, он тргује, не зближава се, и овај однос више личи на пословни, него на интимни. Особе које се овако поанашају често улазе у конфликте који се завршавају немило по обе стране. Па и ако дође до разилажења, питање је да ли се са тим добија или губи. Рекла бих да су обе стране на добитку јер добијају могућност да преиспитају какве односе желе. Ако је то  блискост, ваљало би да одустану од трампе. С друге стране, ако су наишли на неког ко ништа не даје заузврат, на њима је да одговоре зашто остају у таквом односу.

Многа истраживања показала су да је недостатак блискости један од најчешћих разлога због којег брачни парови желе развод. Шта је то што удаљи партнере и “охлади” њихове односе?

– Заљубљеност не траје дуго, максимално до две године, а често и краће од тога. Када смо заљубљени идеализујемо партнера и његове мане стављамо у други план или их уопште не видимо. Међутим, када ове емоције почну да бледе у први план израња реалност, а неретко након тога уследе свађе и проблеми. Питање је колико се неко лажно представљао, а до које мере друга страна није реално сагледала партнера из својих несвесних мотива и жеља. Ипак, особе које нису спремне да прихвате реалност, често бивају разочаране, сматрају да су преварене и да „то није то“. Уместо грађења блискости на вишем, реалнијем нивоу, оне се разводе или остају у браковима који их не испуњавају.