This entry was posted in Aspekti ličnosti

Uloga vaspitanja u „muškosti“ i „ženskosti“

Piše: Renata Senić

Činjenica je da se stereotipije u vezi s muško-ženskim ulogama menjaju, ali ako od jednog ekstrema odu ka drugom nastaće novi problemi.

Nekada su vaspitne poruke koje su roditelji upućivali devojčicama i dečacima bile različite i međusobno soprotstavljene. Ideja je bila da dečak treba da se ponaša kao „muškarac“. Da bude jak, uporan, ne pokazuje slabosti, orijentisan ka postizanju ciljeva, takmičarskog duha, okrenut intelektualnoj, a ne emotivnoj sferi, u krajnjoj instanci i agresivan. Devojčice su, s druge strane, vaspitavane da budu podržavajuće, tople, nežne, osećajne, zavisne (od jačih – što se u budućnosti formira kao ideja zavisnosti od momka, supruga), pasivne, neagresivne (što se u budućnosti formira u izbegavajuće obrasce ponašanja, neasertivnost i, u krajnjem slučaju, mazohističke tendencije i depresivnost).

Devojčica je dobra ako je poslušna, potčinjena. Dečak je dobar ako preuzima inicijativu, ako je dominantan!

Ovakav stil vaspitanja može dovesti do raznoraznih psiholoških problema. Iako se danas vaspitni stil i uloge polova menjaju, koreni patrijarhalnig vaspitanja i pravljenja strogih razlika između muškaraca i žena se očituju u problemima mnogih uspešnih ljudi današnjice.

Šta se promenilo?

Od 1966. godine i osnivanja „Nacionalne organizacije žena“, feministička misao se progresivno razvijala.  Friedan, poznata feministkinja, iznela je u to vreme sledeću ideju: posleratni zapadni svet  je na ženu gledao kao na funkciju! Ona kaže „Žena je uvek funkcija nekog drugog (muža ili dece) ili nečeg drugog (kućnih aktivnosti i poslova)“. Neke od najcenjenijih osobina uspešnih osoba u kulturama evropskog i američkog sveta su: lična stremljenja ka rastu i razvoju, finansijska situiranost, kreativnost, posvećenost „višim“ ciljevima i samoaktualizacija. U ne tako davnoj prošlosti, žene s ovim osobinama su se, faktički, smatrale nenormalnim!

Ono što je uticalo na promenu u pogledu na muško-ženske uloge, nisu samo uvidi, povećana svesnost ljudi i zdrav razum, već i praktične okolnosti. Budući da je mnogo muškaraca moralo da učestvuje u ratu, mnogo žena je, zauzvrat, moralo da se bavi „muškim“ poslovima.

Promenjene okolnosti – promenjena shvatanja – promenjena patologija!

Kada god se menja raspodela moći i učešća u porodici, kao osnovnoj jedinici društva, ona se pokazuje  i kao promena u društvu. Istovetno, obratan stav je važeći.  Ako se promene društveni obrasci, obaveze, zanimanja i lični stav prema njima, logično je, promeniće se i vrsta psiholoških poteškoća ljudi u sistemu koji se menja.

Izjednačavanje prava

Iako su mnoge zemlje počele da neguju izjednačavanje prava svih, uspostavljanje novih zakona ne može preko noći promeniti ono što se vekovima negovalo kao „normalno i poželjno“. Zapravo, zakoni o jednakosti mogu dovesti do potiskivanja nezadovoljstva, zbunjenosti i nesnađenosti  ljudi u novom poretku.

S pravne tačke gledišta, zakon o jednakosti je dobar, sa psihološke, može doneti nove probleme.

Uprkos razvoju nauke i širenju prava, kultura je ipak ta koja ima najjači uticaj na samodefinisanje. Kulturna obeležja koja nas definišu tokom celog života počinju da deluju u ranom detinjstvu. Iako postoje istraživanja koja tvrde da između devojčica i dečaka postoje razlike u usvajanju prvih veština, oduvek je bilo teško da se takve razlike nedvosmisleno dokažu. To nas vraća na staro pitanje – šta je bitnije: nasleđe ili vaspitanje?

Uloga nasleđa i vaspitanja u određenju identiteta

Niko ne spori da biologija igra važnu ulogu u određenju polnog identiteta. Međutim, rodni identitet nije oblikovan biološkim faktorima, već kulturalnim/psihološkim. Što svesno, što nesvesno, roditelji mušku i žensku decu tretiraju na različite načine. Devojčice su viđene kao nežnije, delikatnije, suptilnije i nepažljivije od dečaka. Ova predubeđenja formiraju roditeljske stavove prema vaspitanju od samog rođenja dece.

Još šezdesetih godina prošlog veka je ustanovljeno da, opšte uzev, majčinsko ponašanje zavisi od bebinog ponašanja. U najranijim danima, majke više reaguju na dečake koji su, u proseku,  razdražljiviji od devojčica. Međutim, već oko trećeg meseca majke postaju više okupirane ženskom decom. Zaključak koji je iz ovoga izveo Moss kaže da u ovakvim uslovima devojčice postaju sve zavisnije od socijalne podrške i pokazuju tendenciju da se mnogo lakše emotivno vezuju za druge, nego što to dečaci čine. U prilog ideji da nas kultura oblikuje ide i sledeća ilustracija: devojčica koja se umiljava je „maza“ ili „princeza“, dok je dečačić koji se umiljava nazivan mlakonjom i savetovan da se „ponaša kao muškarac“.

Žene su  ohrabrivane da izražavaju svoje emocije (osim, naravno, besa), naučene da se „lepo“ ponašaju, paze rođake, decu, starije, roditelje, budu dobre u akademskoj sferi (ali ne i „štreberke“ kako ne bi postale nepopularne), naposletku, odustanu od svojih želja kako bi udovoljile najznačajnijim osobama u životu (prvenstveno suprugu i deci).  S druge strane, muškarci su učeni da budu avanturisti, da se zauzimaju za sebe, da se bez izuzetka dokazuju u školi, da budu odlučni, čak i agresivni (ako to situacija „nalaže“), naposletku da izaberu suprugu koja će biti pogodna za pokazivanje i razvoj karijere.

Ovakve ideje o ženskoj ulozi su značajno umanjile kapacitete žena da budu aktivne, asertivne i nezavisne.

„Lepo vaspitana devojčica“ izrasta u ženu koja ima umanjene sposobnosti kritičkog mišljenja  i nema vere u svoj intelekt i kreativne kapacitete.

Paradoksalna učenja: ženskost predodređuje biologija, a muškost kultura!?

Ponašanja koja se vezuju za ženski rod su viđena kao biološki determinisana. S druge strane, muška uloga i ponašanja vezana za nju  viđena su kao neizvesnija, manje biosocijalno predvidiva i sklonija menjanju u različitim socijalnim situacijama. Ispada da su žene rođene i predodređene da se ponašaju kao „žene“ bez obzira na situacione okolnosti, dok muškost nije data, već se postiže i dostiže. Ovakvi zaključci se mogu izvesti iz tomova literature koja je obrađivala muškost i ženskost. Budući da su mnogi muškarci i žene pasivno usvojili ove norme, nastali su problemi kod oba pola. Dok žena nema pravo (ni mogućnost!?) da se menja, muškarci su sve anksiozniji po pitanju toga da li će uspeti da se ostvare kao „muškarci“.

Doprinos feminizma

Pod uticajem feminističke misli, sprovedena su brojna istraživanja. Jedno je od velike važnosti za ovu temu. Biološke i bihejvioralne nauke su sakupile dovoljan broj podataka za preispitivanje stare psihoanalitičke teze da je žena nezrela ili delimično razvijena u odnosu na muškarca. Shefrey je sedamdesetih godina prošlog veka izneo zaključak studije koja tvrdi da, iako je pol fetusa određen prilikom začeća, uticaj gena koji određuju seksualnost se ne odražava na fetus sve do šeste nedelje od začeća. Tokom prvih nedelja od začeća svi embrioni su, morfološki gledano, ženski!

Nakon ovog otkrića je došlo do promene u shvatanju mnogih konceptualnih i kliničkih pitanja o polnosti. Međutim, iako se nauka i stav prema polovima ubrzano prilagođavaju novim otkrićima, lični doživljaj ženskosti i muškosti kod pojedinaca, znatno sporije se menja.

Muški i ženski poremećaji

Usled priče o nametnutim razlikama između muškaraca I žena, lako je zaključiti da postoje i «muški» i «ženski» poremećaji.

Psihički problemi postoje kod oba pola, ali se neke vrste poremećeja javljaju češće kod pripadnika jednog od polova.

Depresija je, među svim psihološkim problemima, značajno više zastupljena  kod žena. Žene, kao što je rečeno, više izražavaju svoje emocije i više su u kontaktu s njima, te ih i dublje osećaju. Kada žena izgubi nešto ili nekog dragog, ona se lakše prepusti očajavanju ili okrivljavanju sebe, nego što bi to učinio muškarac.

-Anksioznost je druga nezdrava emocija koja se značajno češće javlja kod žena.  Budući da su učene da budu pasivne i zavisne, lako stiču utisak da ne mogu upravljati ni svojim životom, niti odlukama. Preterano oslanjanje na spoljašnje faktore i druge ljude dovodi do pojačanih strahova kod žene koja veruje da ni na šta ne može uticati. Izbegavajući poremećaji i hronično nisko samopoštovanje se nadovezuju na depresivnost i anksioznost, odnosno ideju da je ženska uloga pasivna.

Muškarci su agresivniji od žena,  oni svoje probleme “izbacuju napolje”. Umesto da sebe okrivljuju i oplakuju, oni češće biraju da se napiju ili posvađaju s nekim, udare nekog/nešto – isprazne se.

Oni problem izražavaju kroz ponašanje, pokušavaju da ga izbace iz sebe.

Iz ovog razloga mnogi psiholozi “muške” i “ženske” poremećaje opisuju kao “eksternalizujuće” i “internalizujuće”. Muški su opisani kao eksternalizujući. Muškarci češće  za problematična osećanja krive druge, te iz sebe i izbacuju gnev. Ženski problemi su opisani kao internalizujući. Žene problematična osećanja okreću ka unutra, nakon čega uglavnom slede samookrivljivanje, samosažaljenje i cementiranje osećaja nemoći i pasivnosti.

Veća je verovatnoća da će žena usled depresivnosti izgubiti apetit i san, a da će muškarac početi da pije ili da se drogira. Takođe, veća je verovatnoća da će žena u depresivnom raspoloženju potražiti utehu u nekoj osobi, dok će muškarac u svom besu i nezadovoljstvu prestati da komunicira s ljudima ili postati asocijalan, pa čak i antisocijalan.

Danas se muške i ženske uloge sve više približavaju i nije lako pretpostaviti ko će se kako ponašati. Ipak, postoje velike razlike i u vaspitanju i u ponašanju. Koliko god da se svet urabanizovao i modernizovao, ova pojava i dalje nije zahvatila globalno društvo, već samo pojedince. U mnogim civilizovanim zemljama, žene su tek nedavno dobile pravo glasa, koje vekovima nisu imale. Tek u bliskoj prošlosti su dobile jednake plate za iste poslove koje obavljaju i muškarci, a ponegde se to još nije ni dogodilo. Međutim, kapitalistički sistem, pored toga što propagira jednakost, u većini zemalja i iznuđuje da oba odrasla člana porodice rade, ako žele da žive u prosečnim uslovima srednje klase. Žena, čak  i kada to želi, više nije u mogućnosti da bude samo supruga i majka, domaćica. Budući da danas mora biti i zaposlena, neophodno joj je lično redefinisanje uloge, kao i društveno priznanje jednakih prava suprotnih polova. U suprotnom dolazi do nagomilanog besa, frustracija i pojačane anksioznosti. Da bi jednakost prava dovela do sveopšteg zadovoljstva, neophodno je da se promene spoljašnju uslovi i unutrašnji doživljaji pojedinaca. Pošto je neravnopravnost među polovima dugotrajna i izrazita, za promenu je potrebno vreme. Sve dok bude socijalnih neravnopravnosti, biće i kulturalnih, a kultura ponajviše određuje pravac vaspitanja. Vaspitanje, dobrim delom određuje naše mišljenje, a mišljenje emocije i psihološke/emotivne probleme. Sve su to interaktivna svojstva začaranog kruga svih naših života. Iako se razlike među polovima smanjuju,  da bi se došlo do prave ravnopravnosti potrebna je reorganizacija odnosa na globalnom nivou.

Tek tada bi se ispoljile bazične razlike među polovima, a ujedinile bazične sličnosti.

This entry was posted in Aspekti ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook