Trihotilomanija je problem koji podrazumeva snažan impuls za čupanjem vlastitih malja. Karakterišemo je kao poremećaj kontrole impulsa, što znači da osobe koje od nje pate, nisu u stanju da se odupru impulsu za čupanjem vlastitih malja. Pojedini stručnjaci smatraju da se radi o vrsti adikcije. Budući da je čupanje malja praćeno olakšanjem, a da je impuls za čupanjem doživljen kao da mu se ne može odupreti, zapravo, kao kompulzija, trihotilomanija je često opisana kao vrsta opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Osobe koje pate od ovog problema, mogu razviti i druge kompulzivne radnje (grickanje noktiju, grebanje kože i sl.). U mnogim slučajevima, trihotilomanija koja se javi u adolescenciji, predstavlja ozbiljniji problem od one koja se javlja u ranom detinjstvu.
Trihotilomanija je oko četiri puta učestalija kod devojčica nego kod dečaka. Smatra se da ovaj problem obuhvata do 4% populacije. Uglavnom se javlja tokom adolescencije (najčešće između 11. i 13. godine), ali je možemo primetiti čak i kod jednogodišnjaka.
Malje se mogu čupati sa svih mesta na telu na kojima postoje. Oko polovina osoba s ovim stanjem, ima potrebu da isčupane malje stave u usta. Intenzitet problema varira na različite načine. Dok pojedinci čupaju jednu po jednu malju, poneki otrgnu čitav snop malja, što može dovesti do ćelavosti i/ili ćosavosti. Jedan deo osoba je problema svestan, dok drugi, u trenutku čupanja malja, nisu svesni svojih postupaka.
Depresivnost i anksioznost su često i prateći elementi ovog problema, ali mogu biti i primarni u odnosu na trihotilomaniju.
Osobe s ovim problemom se često osećaju frustrirano i postiđeno. Uglavnom problem skrivaju, sve dok ne postane očigledan. A kada postane, neretko imaju tendenciju da se izoluju od drugih usled pojačane anksioznosti povodom osude i stigmatizovanja.
Uzroci ovog problema i dalje nisu precizno određeni. Postoji nekoliko teorija o uzrocima nastanka trihotilomanije. Jedna od najpoznatijih trihotilomaniju vidi kao samopovređivanje usled kojeg osoba oseća trenutačno rasterećenje od nagomilanog nezadovoljstva i distresa. Budući da bol dovodi do pojačanog lučenja endorfina (prirodnog analgetika), nakon samopovređivanja dolazi do kratkotrajnog osećanja zadovoljstva. Ipak, samopovređivanje je često praćeno negativnom slikom o sebi, gađenjem i nezdravim emocijama. Novije tehnologije za snimanje mozga su nam pomogle da otkrijemo da osobe s trihotilomanijom imaju vidljive abnormalnosti na mozgu. Smatra se da ovaj poremećaj može biti i nasledan. Takođe je otkriveno da pojedinci imaju nedostatak serotonina, te psihijatri često prepisuju antidepresive u tretmanu ovog stanja.
O.L.I sposobnosti i trihotilomanija
Prema O.L.I psihodinamskom metodu, trihotilomaniju možemo posmatrati kroz nedovoljno razvijene sposobnosti ličnosti. Razvijene sposobnosti su preduslov skladnog života. Ukoliko pojedine od tih sposobnosti nisu razvijene, osobe često razvijaju simptome ili kontraveštine kako bi nadomestile “kvarove” nastale u razvoju.
Primarna O.L.I sposobnost se naziva neutralizacija.
Neutralizacija podrazumeva sposobnost da racionalno mislimo čak i kada osećamo snažne emocije. Impulsivnost je često posledica nerazvijene neutralizacije. Osoba koja ne uspeva da neutrališe negativne emocije, podleže raznoraznim manevrima kako bi ih se oslobodila. Jedan od tih manevara je trihotilomanija. Ljudi često kroz govor ukazuju na preplavljenost besom ili jakim stresom. Čujemo da je “neko toliko poludeo da je hteo da iščupa kosu s glave”. Neki ljudi to pokazuju gestovima. Kada se nađu u stresnoj situaciji, simuliraju čupanje kose kako bi ukazali da im je nešto “nepodnošljivo”. Međutim, ovakva ponašanja pokazuju na relativno razvijenu sposobnost neutralizacije. Čim je pojedinac spreman da priča o svojim osećanjima ili da ih prazni kroz simulaciju, on nam govori da ima sposobnost kontrole impulse. Neki ljudi, s druge strane, ne umeju da se kontrolišu, da obrade negativne emocije kroz mišljenje i govor. Kada je bes jak, preplavljujuć, osoba podleže impulsivnim reakcijama. Jedna od njih je i trihotilomanija – čupanje malja sa svoje glave i tela. Uz neutralizaciju, ovim osobama često nedostaje i mentalizacija. Mentalizacija je sposobnost osmišljavanja svojih stanja, te samim tim i mogućnost objašnjenja sopstvenih postupaka. Osobe s trihotilomanijom često kažu da ne znaju zašto čupaju malje. Kažu da ih obuzme impuls kome ne mogu da se odupru, ali ne razumeju razloge iz kojih to čine. Neutralizacija i mentalizacija su usko povezane. Ne možemo neutralisati snažne emocije ukoliko nismo sposobni da ih osmislimo. Psihodinamske terapije su se pokazale kao izuzetno efikasne na polju razvijanja mentalizacije i sposobnosti za neutralizaciju. Terapija se kreće u pravcu a) imenovanja i razumevanja emocija, b) regulacije tenzije, c) učenja samokontrole i d) jačanja kapaciteta za metalizaciju, za stvaranje “mape uma”, koju će klijent samostalno koristiti za razumevanje svojih osećanja.
Do trihotilomanije može dovesti nedovoljna razvijenost naredne sposobnosti, koju zovemo celovitost objekta. Celovitost objekta ukazuje na sposobnost viđenja cele slike. Situacije/ljudi/mi sami, niti smo crno-beli, niti smo samo dobri ili loši. Ako neko nije u stanju da sagledava na celovit način okolinu, ljude ili sebe, dešavaće se, s vremena na vreme, da će svet, drugi ljudi ili sama ta osoba poprimiti samo negativne karakteristike. Osoba koja nema razvijenu celovitost objekta često je izuzetno kritična prema sebi. Ona može načiniti neku grešku, a onda samu sebe doživeti kao poptpuno pogrešnu. Tada bi izjavila nešto poput: “Ništa ne vredim, sve što radim je pogrešno, ja sam loša osoba i ne mogu da podnesem samu sebe”. Takvo polarizovano i iracionalno mišljenje dovodi do mržnje prema samom sebi, te često i do želje za samokažnjavanjem. Čupanje malja je neretka vrsta kazne koju osoba crno-belog pogleda na svet sebi priredi.
Naredna sposobnost koja može biti u vezi s trihotilomanijom zove se tolerancija na frustraciju. Ona nikada ne može biti potpuno razvijena ako prethodno nisu razvijene neutralizacija i celovitost objekta. U razvojnom smislu, ona je zrelija sposobnost i podrazumeva da u dobroj meri vladamo vlastitim emocijama i da smo u stanju da vidimo svet na celovit način. Međutim, na ovom mestu pominjem nerazvijenost tolerancije na frustraciju jer mnogi ljudi koji pate od trihotilomanije govore da se samopovređuju jer ne mogu da podnesu raznorazne životne frustracije. Ima osoba koje umeju da neutrališu svoje emocije, da racionalno misle iako osećaju snažne emocije. Takođe, ima i onih koji u dobroj meri vide svet i okolinu na celovit način, nemaju tendenciju da smatraju da je svet crno-beli, niti da idealizuju ili satanizuju sebe/druge/okolinu. Ipak, i uz razvijene prethodne sposobnosti, pojedinci ne umeju da se nose sa frustracijama.
U ovu grupu ljudi najčešće spadaju perfekcionisti, koji “ne mogu da podnesu” poraze ili bilo koji ishod koji smatraju nedovoljno dobrim. Takođe, oni koji su netolerantni na frustraciju često na raznorazne načine pokušavaju da kontrolišu svet oko sebe/druge ljude i, naravno, same sebe. Oni se žale na nefer tretmane, preteške zadatke, loše životne uslove i sl. Međutim, često se na takve stvari žale i ljudi koji imaju razvijenu sposobnost tolerancije na frustraciju. Takvi ljudi, nakon što se požale na okolnosti povodom kojih su frustrirani, teže da učine nešto kako bi sebi olakšali život. Ako je, pak, situacija takva da ne mogu ništa da učine, ili odlaze iz frustrirajućih uslova ili uče kako da im se prilagode. Sasvim je drugačiji slučaj kod ljudi koji nemaju razvijenu sposobnost tolerancije na frustraciju. Oni kruto, često agresivno zahtevaju da svet/drugi ljudi i oni sami budu onakvi kakvi “moraju” biti (zapravo onakvi kakvi bi oni želeli da budu). No, kada je želja jaka, mišljenje iracionalno, a podnošenje frustracije na minimumu, njihova “moranja” su okidač za očajavanja i raznorazne nefunkcionalne postupke. Budući da ne mogu da kontrolišu svet, koji doživljavaju kao užasan i nepodnošljiv onda kada se ne povinuje njihovim željama, oni prelazi na kontrolisanje sebe. Čupanje kose i malja s tela predstavlja kontrolu. Zapravo, to predstavlja kontraveštinu i nezdrav način regulisanja tenzije koja nastaje usled iracionalnog mišljenja da se stvari “moraju” odvijati na način na koji osoba želi. Kontraveština, u ovom slučaju trihotilomanija, zaista dovodi do umanjenja tenzije, ali i do mnogobrojnih daljih komplikacija. Ako zanemarimo činjenicu da se radi o psihološkom problemu koji dovodi do fizičkih lezija, ćelavosti, ćosavosti, ne možemo zanemariti da ovakvo samoporažavajuće ponašanje nikada ne rešava problem. Osoba nastavlja iracionalno da razmišlja o svetu i, još gore, da veruje da može da ga kontroliše. Takva osoba će pokušavati na sve načine da kontroliše sve što je njoj bitno, a kada se bude suočavala s činjenicom da većina stvari nije podložna kontroli, iz jake frustriranosti će prelaziti na autodesktruktivno samokontrolisanje kroz čupanje vlastitih malja.
Nerazvijenost sposobnosti koju zovemo tolerancija na ambivalenciju, takođe, može biti uzrok trihotilomanije. Tolerancija na ambivalenciju podrazumeva sposobnost tolerisanja oprečnih osećanja. Ukoliko prema nekome ili nečemu imamo jaka oprečna osećanja, a nismo u stanju da odlučimo koja osećanja preovlađuju, klackaćemo se između suprotnosti. Usled ovako neprijatne situacije, osoba netolerantna na oprečnost, može biti sklona da “pocepa” svoja osećanja. Ukoliko je ambivalentna prema nekoj bliskoj osobi (koju i voli i mrzi, i hoće i neće), osoba može negativne emocije prema toj osobi okrenuti ka sebi. Umesto da toleriše međusobno suprotstavljena osećanja prema voljenoj osobi, prema kojoj istovremeno oseća i agresivnost, agresivnost će okrenuti ka sebi i podleći nekoj destruktivnoj radnji. Trihotilomanija je samo jedan od simptoma putem kojeg pojedinac netolerantan na ambivalenciju pokušava da pomiri oprečna osećanja.
Za kraj ću navesti jednu bihejvioralnu tehniku koja može pomoći osobama s poremećajem impulsa ovog tipa. Tehnika se ne mora sprovoditi uz terapeuta, ali je neophodno da se sprovodi u prisustvu osobe koja će nadzirati njenu izvedbu. U suprotnom je osoba koja pati od trihotilomanije neće vežbati. Tehnika se zove gašenje i funkcionalna je za većinu problema koji uključuju nemogućnost kontrole impulsa. Ideja gašenja je da ponašanje koje nije praćeno nagradom, polako iščezava. Rečeno da je osobe s trihotilomanijom osećaju olakšanje nakon čupanja malja. Ukoliko osoba dovoljno dugo odoleva iskušenju da iščupa vlastite malje, mozak će vremenom prestati da očekuje olakšanje koje nakon toga sledi. Vežbu je najbolje raditi u situaciji koju osoba procenjuje kao prilično stresnu, kada ima snažnu potrebu za čupanjem malja. Tada, uz osobu od poverenja, treba da odoli iskušenju. Isprva će osećati bes, frustriranost, „neizdrž“, neko će se rasplakati od nemoći, neko će postajati sve agresivniji. No, ukoliko se iskušenju odoli, nakon izvesnog vremena će doći do olakšanja. Ponavljanje ove vežbe u svakoj stresnoj situaciji dovodi do gašenja potrebe za čupanjem malja. Ključ ove tehnike su upornost i neodustajanje. Čak iako se isprva ne uspe, neuspeh valja shvatiti kao trenutačnu slabost i nastaviti s vežbanjem. U terapijskim situacijama ova vežba se pokazala kao korisna. Ukoliko je budete praktikovali uz osobu od poverenja, ključno je da to bude odlučna i nepopustljiva osoba, koja će biti tu uz vas sve dok se ne naučite da vladate vlastitim emocijama.
This entry was posted in Individualne teme. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Trihotilomanija
Autor: Renata Senić
Trihotilomanija je problem koji podrazumeva snažan impuls za čupanjem vlastitih malja. Karakterišemo je kao poremećaj kontrole impulsa, što znači da osobe koje od nje pate, nisu u stanju da se odupru impulsu za čupanjem vlastitih malja. Pojedini stručnjaci smatraju da se radi o vrsti adikcije. Budući da je čupanje malja praćeno olakšanjem, a da je impuls za čupanjem doživljen kao da mu se ne može odupreti, zapravo, kao kompulzija, trihotilomanija je često opisana kao vrsta opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Osobe koje pate od ovog problema, mogu razviti i druge kompulzivne radnje (grickanje noktiju, grebanje kože i sl.). U mnogim slučajevima, trihotilomanija koja se javi u adolescenciji, predstavlja ozbiljniji problem od one koja se javlja u ranom detinjstvu.
Trihotilomanija je oko četiri puta učestalija kod devojčica nego kod dečaka. Smatra se da ovaj problem obuhvata do 4% populacije. Uglavnom se javlja tokom adolescencije (najčešće između 11. i 13. godine), ali je možemo primetiti čak i kod jednogodišnjaka.
Malje se mogu čupati sa svih mesta na telu na kojima postoje. Oko polovina osoba s ovim stanjem, ima potrebu da isčupane malje stave u usta. Intenzitet problema varira na različite načine. Dok pojedinci čupaju jednu po jednu malju, poneki otrgnu čitav snop malja, što može dovesti do ćelavosti i/ili ćosavosti. Jedan deo osoba je problema svestan, dok drugi, u trenutku čupanja malja, nisu svesni svojih postupaka.
Depresivnost i anksioznost su često i prateći elementi ovog problema, ali mogu biti i primarni u odnosu na trihotilomaniju.
Osobe s ovim problemom se često osećaju frustrirano i postiđeno. Uglavnom problem skrivaju, sve dok ne postane očigledan. A kada postane, neretko imaju tendenciju da se izoluju od drugih usled pojačane anksioznosti povodom osude i stigmatizovanja.
Uzroci ovog problema i dalje nisu precizno određeni. Postoji nekoliko teorija o uzrocima nastanka trihotilomanije. Jedna od najpoznatijih trihotilomaniju vidi kao samopovređivanje usled kojeg osoba oseća trenutačno rasterećenje od nagomilanog nezadovoljstva i distresa. Budući da bol dovodi do pojačanog lučenja endorfina (prirodnog analgetika), nakon samopovređivanja dolazi do kratkotrajnog osećanja zadovoljstva. Ipak, samopovređivanje je često praćeno negativnom slikom o sebi, gađenjem i nezdravim emocijama. Novije tehnologije za snimanje mozga su nam pomogle da otkrijemo da osobe s trihotilomanijom imaju vidljive abnormalnosti na mozgu. Smatra se da ovaj poremećaj može biti i nasledan. Takođe je otkriveno da pojedinci imaju nedostatak serotonina, te psihijatri često prepisuju antidepresive u tretmanu ovog stanja.
O.L.I sposobnosti i trihotilomanija
Prema O.L.I psihodinamskom metodu, trihotilomaniju možemo posmatrati kroz nedovoljno razvijene sposobnosti ličnosti. Razvijene sposobnosti su preduslov skladnog života. Ukoliko pojedine od tih sposobnosti nisu razvijene, osobe često razvijaju simptome ili kontraveštine kako bi nadomestile “kvarove” nastale u razvoju.
Primarna O.L.I sposobnost se naziva neutralizacija.
Neutralizacija podrazumeva sposobnost da racionalno mislimo čak i kada osećamo snažne emocije. Impulsivnost je često posledica nerazvijene neutralizacije. Osoba koja ne uspeva da neutrališe negativne emocije, podleže raznoraznim manevrima kako bi ih se oslobodila. Jedan od tih manevara je trihotilomanija. Ljudi često kroz govor ukazuju na preplavljenost besom ili jakim stresom. Čujemo da je “neko toliko poludeo da je hteo da iščupa kosu s glave”. Neki ljudi to pokazuju gestovima. Kada se nađu u stresnoj situaciji, simuliraju čupanje kose kako bi ukazali da im je nešto “nepodnošljivo”. Međutim, ovakva ponašanja pokazuju na relativno razvijenu sposobnost neutralizacije. Čim je pojedinac spreman da priča o svojim osećanjima ili da ih prazni kroz simulaciju, on nam govori da ima sposobnost kontrole impulse. Neki ljudi, s druge strane, ne umeju da se kontrolišu, da obrade negativne emocije kroz mišljenje i govor. Kada je bes jak, preplavljujuć, osoba podleže impulsivnim reakcijama. Jedna od njih je i trihotilomanija – čupanje malja sa svoje glave i tela. Uz neutralizaciju, ovim osobama često nedostaje i mentalizacija. Mentalizacija je sposobnost osmišljavanja svojih stanja, te samim tim i mogućnost objašnjenja sopstvenih postupaka. Osobe s trihotilomanijom često kažu da ne znaju zašto čupaju malje. Kažu da ih obuzme impuls kome ne mogu da se odupru, ali ne razumeju razloge iz kojih to čine. Neutralizacija i mentalizacija su usko povezane. Ne možemo neutralisati snažne emocije ukoliko nismo sposobni da ih osmislimo. Psihodinamske terapije su se pokazale kao izuzetno efikasne na polju razvijanja mentalizacije i sposobnosti za neutralizaciju. Terapija se kreće u pravcu a) imenovanja i razumevanja emocija, b) regulacije tenzije, c) učenja samokontrole i d) jačanja kapaciteta za metalizaciju, za stvaranje “mape uma”, koju će klijent samostalno koristiti za razumevanje svojih osećanja.
Do trihotilomanije može dovesti nedovoljna razvijenost naredne sposobnosti, koju zovemo celovitost objekta. Celovitost objekta ukazuje na sposobnost viđenja cele slike. Situacije/ljudi/mi sami, niti smo crno-beli, niti smo samo dobri ili loši. Ako neko nije u stanju da sagledava na celovit način okolinu, ljude ili sebe, dešavaće se, s vremena na vreme, da će svet, drugi ljudi ili sama ta osoba poprimiti samo negativne karakteristike. Osoba koja nema razvijenu celovitost objekta često je izuzetno kritična prema sebi. Ona može načiniti neku grešku, a onda samu sebe doživeti kao poptpuno pogrešnu. Tada bi izjavila nešto poput: “Ništa ne vredim, sve što radim je pogrešno, ja sam loša osoba i ne mogu da podnesem samu sebe”. Takvo polarizovano i iracionalno mišljenje dovodi do mržnje prema samom sebi, te često i do želje za samokažnjavanjem. Čupanje malja je neretka vrsta kazne koju osoba crno-belog pogleda na svet sebi priredi.
Naredna sposobnost koja može biti u vezi s trihotilomanijom zove se tolerancija na frustraciju. Ona nikada ne može biti potpuno razvijena ako prethodno nisu razvijene neutralizacija i celovitost objekta. U razvojnom smislu, ona je zrelija sposobnost i podrazumeva da u dobroj meri vladamo vlastitim emocijama i da smo u stanju da vidimo svet na celovit način. Međutim, na ovom mestu pominjem nerazvijenost tolerancije na frustraciju jer mnogi ljudi koji pate od trihotilomanije govore da se samopovređuju jer ne mogu da podnesu raznorazne životne frustracije. Ima osoba koje umeju da neutrališu svoje emocije, da racionalno misle iako osećaju snažne emocije. Takođe, ima i onih koji u dobroj meri vide svet i okolinu na celovit način, nemaju tendenciju da smatraju da je svet crno-beli, niti da idealizuju ili satanizuju sebe/druge/okolinu. Ipak, i uz razvijene prethodne sposobnosti, pojedinci ne umeju da se nose sa frustracijama.
U ovu grupu ljudi najčešće spadaju perfekcionisti, koji “ne mogu da podnesu” poraze ili bilo koji ishod koji smatraju nedovoljno dobrim. Takođe, oni koji su netolerantni na frustraciju često na raznorazne načine pokušavaju da kontrolišu svet oko sebe/druge ljude i, naravno, same sebe. Oni se žale na nefer tretmane, preteške zadatke, loše životne uslove i sl. Međutim, često se na takve stvari žale i ljudi koji imaju razvijenu sposobnost tolerancije na frustraciju. Takvi ljudi, nakon što se požale na okolnosti povodom kojih su frustrirani, teže da učine nešto kako bi sebi olakšali život. Ako je, pak, situacija takva da ne mogu ništa da učine, ili odlaze iz frustrirajućih uslova ili uče kako da im se prilagode. Sasvim je drugačiji slučaj kod ljudi koji nemaju razvijenu sposobnost tolerancije na frustraciju. Oni kruto, često agresivno zahtevaju da svet/drugi ljudi i oni sami budu onakvi kakvi “moraju” biti (zapravo onakvi kakvi bi oni želeli da budu). No, kada je želja jaka, mišljenje iracionalno, a podnošenje frustracije na minimumu, njihova “moranja” su okidač za očajavanja i raznorazne nefunkcionalne postupke. Budući da ne mogu da kontrolišu svet, koji doživljavaju kao užasan i nepodnošljiv onda kada se ne povinuje njihovim željama, oni prelazi na kontrolisanje sebe. Čupanje kose i malja s tela predstavlja kontrolu. Zapravo, to predstavlja kontraveštinu i nezdrav način regulisanja tenzije koja nastaje usled iracionalnog mišljenja da se stvari “moraju” odvijati na način na koji osoba želi. Kontraveština, u ovom slučaju trihotilomanija, zaista dovodi do umanjenja tenzije, ali i do mnogobrojnih daljih komplikacija. Ako zanemarimo činjenicu da se radi o psihološkom problemu koji dovodi do fizičkih lezija, ćelavosti, ćosavosti, ne možemo zanemariti da ovakvo samoporažavajuće ponašanje nikada ne rešava problem. Osoba nastavlja iracionalno da razmišlja o svetu i, još gore, da veruje da može da ga kontroliše. Takva osoba će pokušavati na sve načine da kontroliše sve što je njoj bitno, a kada se bude suočavala s činjenicom da većina stvari nije podložna kontroli, iz jake frustriranosti će prelaziti na autodesktruktivno samokontrolisanje kroz čupanje vlastitih malja.
Nerazvijenost sposobnosti koju zovemo tolerancija na ambivalenciju, takođe, može biti uzrok trihotilomanije. Tolerancija na ambivalenciju podrazumeva sposobnost tolerisanja oprečnih osećanja. Ukoliko prema nekome ili nečemu imamo jaka oprečna osećanja, a nismo u stanju da odlučimo koja osećanja preovlađuju, klackaćemo se između suprotnosti. Usled ovako neprijatne situacije, osoba netolerantna na oprečnost, može biti sklona da “pocepa” svoja osećanja. Ukoliko je ambivalentna prema nekoj bliskoj osobi (koju i voli i mrzi, i hoće i neće), osoba može negativne emocije prema toj osobi okrenuti ka sebi. Umesto da toleriše međusobno suprotstavljena osećanja prema voljenoj osobi, prema kojoj istovremeno oseća i agresivnost, agresivnost će okrenuti ka sebi i podleći nekoj destruktivnoj radnji. Trihotilomanija je samo jedan od simptoma putem kojeg pojedinac netolerantan na ambivalenciju pokušava da pomiri oprečna osećanja.
Za kraj ću navesti jednu bihejvioralnu tehniku koja može pomoći osobama s poremećajem impulsa ovog tipa. Tehnika se ne mora sprovoditi uz terapeuta, ali je neophodno da se sprovodi u prisustvu osobe koja će nadzirati njenu izvedbu. U suprotnom je osoba koja pati od trihotilomanije neće vežbati. Tehnika se zove gašenje i funkcionalna je za većinu problema koji uključuju nemogućnost kontrole impulsa. Ideja gašenja je da ponašanje koje nije praćeno nagradom, polako iščezava. Rečeno da je osobe s trihotilomanijom osećaju olakšanje nakon čupanja malja. Ukoliko osoba dovoljno dugo odoleva iskušenju da iščupa vlastite malje, mozak će vremenom prestati da očekuje olakšanje koje nakon toga sledi. Vežbu je najbolje raditi u situaciji koju osoba procenjuje kao prilično stresnu, kada ima snažnu potrebu za čupanjem malja. Tada, uz osobu od poverenja, treba da odoli iskušenju. Isprva će osećati bes, frustriranost, „neizdrž“, neko će se rasplakati od nemoći, neko će postajati sve agresivniji. No, ukoliko se iskušenju odoli, nakon izvesnog vremena će doći do olakšanja. Ponavljanje ove vežbe u svakoj stresnoj situaciji dovodi do gašenja potrebe za čupanjem malja. Ključ ove tehnike su upornost i neodustajanje. Čak iako se isprva ne uspe, neuspeh valja shvatiti kao trenutačnu slabost i nastaviti s vežbanjem. U terapijskim situacijama ova vežba se pokazala kao korisna. Ukoliko je budete praktikovali uz osobu od poverenja, ključno je da to bude odlučna i nepopustljiva osoba, koja će biti tu uz vas sve dok se ne naučite da vladate vlastitim emocijama.