Neadekvatni stilovi slušanja

Piše: Renata Senić

Ljudi su konstantno u nekoj vrsti komunikacije. Neverbalne znakove često slabije prepoznaju od verbalnih. No, i kada im se direktno govori, mnogi nisu u stanju da čuju poruku, da je čuju na pravi način.

Postoji nekoliko osnovnih razloga iz kojih ljudi nisu dobri slušaoci.  Jedni su prezauzeti sami sobom, drugi žure da kažu šta imaju, treći nisu zainteresovani za sagovornika. Ipak, mnogo je češći slučaj da ljudi žele da čuju, ali nisu dovoljno fokusirani na poruku, leti im pažnja, ne umeju da razdvoje bitno od nebitnog, ne umeju da stave informacije u širi kontekst te im prava poruka izmiče. Takođe, mimo svesnih ometajućih faktora, postoje i nesvesni. Ukoliko naše nesvesno nije “spremno” za određene informacije, težiće da ih, putem odbrambenih mehanizama, iskrivi i uobliči u ono što mu odgovara. U takvim slučajevima, čak ni dobar slušni aparat i fokusirana pažnja nisu od pomoći. Osoba može jasno čuti neku bitnu informaciju, ali je već u sledećem trenutku zaboraviti. Takođe, teorije koje gradimo o svetu i drugim ljudima mogu ometati pravilno čuvenje i tumačenje informacija. Ako, na primer, o nekom problemu slušamo od sagovornika kojeg doživljavamo kao nasilnu osobu, lako ćemo “skočiti na zaključak” i “čuti” da je on izazvao problem. Jake i neobrađene emocije veoma su čest razlog neadekvatnog tumačenja informacija. U bliskim vezama (prijateljskim, emotivnim i sl.) osećanja umeju da ometaju objektivnost. Majka koja smatra da je njen vaspitni stil od izuzetnog značaja za dobrobit deteta, može biti do te mere preplašena i ljutita ako je dete ne posluša, da ne bude u stanju da čuje njegove argumente, želje i razloge. Bilo da je dečja perspektiva ispravna ili ne, ideja deteta da ga roditelji “ne čuju” može voditi prekomernom buntu ili potčinjavanju, a obe ove reakcije mogu voditi daljim problemima i komplikacijama u psihičkom razvitku. Mnogo je parova u romantičnim vezama koji čine neku od sledećih grešaka u slušanju: “čitaju misli” (smatraju da znaju poruku pre nego što je čuju – tipa “znam ja šta ti misliš”), “skaču na zaključak” (iz osnovnih postavki zaključuju, zaključci su često pogrešni, a još češće negativniji nego što je druga strana želela da prenese. Tipa: “tvoje kašnjenje znači da me ne voliš”) , “personalizuju” (lično doživljavaju različite opšte informacije, poput “tvoj smeh znači da me ismevaš”). Naposletku, neretko nismo dobri slušaoci jer poruka nije dovoljno jasna. Ljudi se često snebivaju da traže pojašnjenje. Pojedini smatraju da ako se ne razumeju bez mnogo reči, njihov odnos mora da je u škripcu. Drugi veruju da traženje pojašnjenja ukazuje na to da nisu dobro slušali ili da nisu baš pronicljivi ukoliko odmah nisu sve razumeli. Budući da su ovakva shvatanja česta, mnogi se stide da postave potpitanje, a mnogi sagovornici ljute kada im je postavljeno potpitanje. Na ove načine komunikacija često dolazi u ćorsokak, a nedovoljno razumevanja stvara nove probleme (koji se dalje komplikuju ukoliko se ne uspostavi dobra komunikacija).

Od stila slušanja zavisi koliko dobro čujemo, razumemo, kao i kakav utisak ostavljamo. Postoji nekolicina prepoznatljivih stilova slušanja koja dovodi do nesporazumevanja:

–   nestrpljivi – ne može da sasluša sagovornika, jer nestrpljivo čeka da kaže šta ima

–   nesigurni – obuzeti utiskom koji ostavljaju na druge, ne čuju šta drugi imaju da kažu

–   čitači misli – fokusirani na lične pretpostavke o ishodu priče, zanemaruju poruku priče

–   kritičari – tokom slušanja, obraćaju pažnju na nedoslednosti kako bi se svojim znanjem istakli i objasnili vam gde grešite

–   pesimisti – pamte samo negativne delove poruke, kako bi je uklopili u svoj negativni pogled na svet

–   optimisti – umesto saosećanja, nude tešenje i ponekad (nasilno) ukazuju na lepotu življenja, umesto da čuju šta imate da kažete

–   zabavljači – tražeći nedoslednosti u poruci kako bi zbijali šale, sagovornika ostavljaju nedorečenim i neshvaćenim

–   ozlojeđeni – nevoljni da čuju i saosećaju iz ideje da ni njih niko nije saslušao i s njima saosećao

–   bezvredni – osobe veoma poljuljanog samopoštovanja, usredsređene na doživljaj lične bezvrednosti, nisu fokusirane na sagovornika iz ubeđnja da kao tako manje vredne nisu u stanju da vode razgovor.

Ukoliko se pronalazite u gorenavedenom, preporučljivo je učenje aktivnog slušanja.