Iako se Frojd smatra figurom koja je tumačenje snova dovela do naučne ravni, mnogi njegovi nastavljači, kao i naučnici drugih grana, želeli su da provere, upotpune, ospore i dodatno ispitaju inicijalne Frojdove postavke o nastanku i značenju snova. Dakle, Frojdova shvatanja nisu osporivana samo psihoanalitički, već i eksperimentalno. Dok je Frojd verovao da su snovi mali patološki događaji, Azerinski, Dement i Klajtman su, kroz istraživanje, otkrili faze spavanja i sanjanja koje su znatno regularnije tokom noći, nego što smo mi toga svesni. Naime, tokom noći imamo bar oko pet snova, dok se najčešće sećamo samo poslednjeg u nizu. Činjenica da se snovi javljaju tako regularno je navela istraživače na pretpostavku da snovi ne započinju jasno formiranom mišlju.
Mek Karli i Alan Hobson su postulirali jednu od najpoznatijih teorija ove vrste, koja se zove „hipoteza o aktivaciji i sintezi“. Oni smatraju da je osnovna draž koja izaziva san-slika koju stvara most – pons (struktura u Centralnom nervnom sistemu). Ove slike, koje su nasumične, su sintetizovane u tekuće narative putem viših nivoa funkcionisanja mozga. Proces izgleda kao da mozak sebi pokaže sliku, a zatim napravi i razradi priču koja je zasnovana na toj slici. Proces, zapravo, funkcioniše kao projektivni testovi ličnosti za ispitivanje nesvesnog, poput TAT-a (* TAT – test tematske apercepcije koji otkriva nesvesne procese/dinamiku ispitivanih subjekata). I dok primarna draž, primarna slika može biti nejasna, mozak će je pretvoriti u „geštalt“(celinu), dati joj svojstva i načiniti da izgleda kao prepoznatljiva slika ili objekat. Naš um ima tendenciju osmišljavanja nedovoljno jasnih draži. Kada god se nađemo u nejasnoj situaciji, situaciji koju sasvim ne razumemo, težimo da je (putem znanja, uviđanja, iskustva) uobličimo u celinu, pretvorimo u nešto razumljivo – damo joj smisao. Budući da je slika, stvorena neurološkim putem, sama po sebi nejasna, naš mozak pokušava da je prevede u nešto jasno. To čini, rečeno je, stvarajući priče koje se mogu uklopiti i povezati s ponuđenom slikom.
Iako je ova teorija preispitivana, ona ima jasne implikacije o značenjima snova. Teorija, naime, tvrdi da snovi ne započinju nekim značenjem, nekim smislom. San počinje relativno besmislenom slikom koja je napravljena neurološkim putem. Tek naknadno, putem sintetičke funkcije mozga, naš um konstruiše priču baziranu na primarnoj slici. Dakle, san počinje kao besmislen, a mi mu dodajemo smisao.
Nakon razmatrajanja ovih nalaza, pojedini psihoanalitičari su pomislili da bi valjalo revidirati Frojdove postavke o nastanku i značenju snova. Jedan od najpoznatijih među njima, bio je Blečner.
Pitanje koje Blečner postavlja i na njega daje odgovor je „Kako, putem analize, dolazimo do značenja sna“? Blečner smatra da, kada interpretiramo san, mi zapravo nastavljamo moždani proces stvaranja značenja. Drugim rečima, interpretacija sna ne vraća san njegovom izvoru, odnosno, kako bi Frojd rekao, latentnom sadržaju. Prema hipotezi o aktivaciji i sintezi, zapravo, latentni sadržaj i ne postoji! Umesto toga, interpretacija nam služi za dekodiranje smisla. Smisao proizlazi isključivo iz sintetičkog stadijuma stvaranja sna – dakle iz sintetičke funkcije mozga – one funkcije koja besmislenom sadržaju teži da pruži smisao.
Pitanje koje se odnosi na to da li je san dekodiran ili stvoren nije samo teorijsko pitanje. Ono se odnosi na izbor najboljeg metoda tumačenja snova. Zapravo, ovo pitanje nas vraća na staru debatu između Frojda i Junga koja se direktno tiče metoda slobodnih asocijacija za tumačenje snova.
Šta je sporno u metodu slobodnih asocijacija?
Mnoga novija psihodinamska shvatanja veruju da nas snovi vode mislima koje su neizrecive. Sanjanje omogućava ekstralingvističko mišljenje (mišljenje koje nadilazi jezik i govor), ili „neformulisano iskustvo“. Dakle, misli bi mogle biti iskazane rečima, ali nisu. Snovi bukvalno izražavaju neizrecive misli, misli koje ne mogu biti izražavane rečima, jer ne posedujemo reči za njih. To je osnovni razlog iz kojeg nam snovi mogu reći ono što slobodne asocijacije nisu u stanju.
Stoga, san omogućava umu da misli bez stega jezika. Jezik je, svakako, krucijalan za formulisanje misli – koje mogu biti izražene i efektivno komunicirane. Međutim, jezik je veoma ograničavajuć za mišljenje. San nam, stoga, služi kao sredstvo odgonetanja misli koje su izvan mogućnosti jezičkog izražavanja.
Dok je Frojd smatrao da interpretacija treba da uspostavi logički sled između, naizgled, bizarnih elemenata snova, novija shvataju kažu da su ti birazni elementi veoma kreativni produkt mišljenja koje nadilazi reči. Mnogi savremeni psihoanalitičari smatraju da se pojedine bizarnosti sna ne mogu interpretirati ili čak i da ni ne treba da budu interpretirane. Slično Jungovoj postavci, pojedini elementi sna bi trebalo da ostanu neinterpretirani, i trebalo bi da ih stavimo u širi kontekst. Možda je najbolje reći da bi trebalo da ih postavimo kao načelno pitanje, hipotezu za rad. U skladu s ovim shvatanjem, san možemo shvatiti kao odgovor, a cilj rada na snu je iznalaženje pravog pitanja. Ako uspemo, u saradnji s klijentom, da pronađemo pravo pitanje, sam san će biti odgovor na njega. Ako pronađemo pravi kontekst za san, onda će naizgled besmisleni san dobiti smisao. Uviđamo, da su novija psihoanalitička shvatanja tumačenja i razumevanja snova u dobroj meri konstruktivistička!
This entry was posted in Aspekti ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Eksperimentalno ispitivanje snova
Piše: Renata Senić
Iako se Frojd smatra figurom koja je tumačenje snova dovela do naučne ravni, mnogi njegovi nastavljači, kao i naučnici drugih grana, želeli su da provere, upotpune, ospore i dodatno ispitaju inicijalne Frojdove postavke o nastanku i značenju snova. Dakle, Frojdova shvatanja nisu osporivana samo psihoanalitički, već i eksperimentalno. Dok je Frojd verovao da su snovi mali patološki događaji, Azerinski, Dement i Klajtman su, kroz istraživanje, otkrili faze spavanja i sanjanja koje su znatno regularnije tokom noći, nego što smo mi toga svesni. Naime, tokom noći imamo bar oko pet snova, dok se najčešće sećamo samo poslednjeg u nizu. Činjenica da se snovi javljaju tako regularno je navela istraživače na pretpostavku da snovi ne započinju jasno formiranom mišlju.
Mek Karli i Alan Hobson su postulirali jednu od najpoznatijih teorija ove vrste, koja se zove „hipoteza o aktivaciji i sintezi“. Oni smatraju da je osnovna draž koja izaziva san-slika koju stvara most – pons (struktura u Centralnom nervnom sistemu). Ove slike, koje su nasumične, su sintetizovane u tekuće narative putem viših nivoa funkcionisanja mozga. Proces izgleda kao da mozak sebi pokaže sliku, a zatim napravi i razradi priču koja je zasnovana na toj slici. Proces, zapravo, funkcioniše kao projektivni testovi ličnosti za ispitivanje nesvesnog, poput TAT-a (* TAT – test tematske apercepcije koji otkriva nesvesne procese/dinamiku ispitivanih subjekata). I dok primarna draž, primarna slika može biti nejasna, mozak će je pretvoriti u „geštalt“(celinu), dati joj svojstva i načiniti da izgleda kao prepoznatljiva slika ili objekat. Naš um ima tendenciju osmišljavanja nedovoljno jasnih draži. Kada god se nađemo u nejasnoj situaciji, situaciji koju sasvim ne razumemo, težimo da je (putem znanja, uviđanja, iskustva) uobličimo u celinu, pretvorimo u nešto razumljivo – damo joj smisao. Budući da je slika, stvorena neurološkim putem, sama po sebi nejasna, naš mozak pokušava da je prevede u nešto jasno. To čini, rečeno je, stvarajući priče koje se mogu uklopiti i povezati s ponuđenom slikom.
Iako je ova teorija preispitivana, ona ima jasne implikacije o značenjima snova. Teorija, naime, tvrdi da snovi ne započinju nekim značenjem, nekim smislom. San počinje relativno besmislenom slikom koja je napravljena neurološkim putem. Tek naknadno, putem sintetičke funkcije mozga, naš um konstruiše priču baziranu na primarnoj slici. Dakle, san počinje kao besmislen, a mi mu dodajemo smisao.
Nakon razmatrajanja ovih nalaza, pojedini psihoanalitičari su pomislili da bi valjalo revidirati Frojdove postavke o nastanku i značenju snova. Jedan od najpoznatijih među njima, bio je Blečner.
Pitanje koje Blečner postavlja i na njega daje odgovor je „Kako, putem analize, dolazimo do značenja sna“? Blečner smatra da, kada interpretiramo san, mi zapravo nastavljamo moždani proces stvaranja značenja. Drugim rečima, interpretacija sna ne vraća san njegovom izvoru, odnosno, kako bi Frojd rekao, latentnom sadržaju. Prema hipotezi o aktivaciji i sintezi, zapravo, latentni sadržaj i ne postoji! Umesto toga, interpretacija nam služi za dekodiranje smisla. Smisao proizlazi isključivo iz sintetičkog stadijuma stvaranja sna – dakle iz sintetičke funkcije mozga – one funkcije koja besmislenom sadržaju teži da pruži smisao.
Pitanje koje se odnosi na to da li je san dekodiran ili stvoren nije samo teorijsko pitanje. Ono se odnosi na izbor najboljeg metoda tumačenja snova. Zapravo, ovo pitanje nas vraća na staru debatu između Frojda i Junga koja se direktno tiče metoda slobodnih asocijacija za tumačenje snova.
Šta je sporno u metodu slobodnih asocijacija?
Mnoga novija psihodinamska shvatanja veruju da nas snovi vode mislima koje su neizrecive. Sanjanje omogućava ekstralingvističko mišljenje (mišljenje koje nadilazi jezik i govor), ili „neformulisano iskustvo“. Dakle, misli bi mogle biti iskazane rečima, ali nisu. Snovi bukvalno izražavaju neizrecive misli, misli koje ne mogu biti izražavane rečima, jer ne posedujemo reči za njih. To je osnovni razlog iz kojeg nam snovi mogu reći ono što slobodne asocijacije nisu u stanju.
Stoga, san omogućava umu da misli bez stega jezika. Jezik je, svakako, krucijalan za formulisanje misli – koje mogu biti izražene i efektivno komunicirane. Međutim, jezik je veoma ograničavajuć za mišljenje. San nam, stoga, služi kao sredstvo odgonetanja misli koje su izvan mogućnosti jezičkog izražavanja.
Dok je Frojd smatrao da interpretacija treba da uspostavi logički sled između, naizgled, bizarnih elemenata snova, novija shvataju kažu da su ti birazni elementi veoma kreativni produkt mišljenja koje nadilazi reči. Mnogi savremeni psihoanalitičari smatraju da se pojedine bizarnosti sna ne mogu interpretirati ili čak i da ni ne treba da budu interpretirane. Slično Jungovoj postavci, pojedini elementi sna bi trebalo da ostanu neinterpretirani, i trebalo bi da ih stavimo u širi kontekst. Možda je najbolje reći da bi trebalo da ih postavimo kao načelno pitanje, hipotezu za rad. U skladu s ovim shvatanjem, san možemo shvatiti kao odgovor, a cilj rada na snu je iznalaženje pravog pitanja. Ako uspemo, u saradnji s klijentom, da pronađemo pravo pitanje, sam san će biti odgovor na njega. Ako pronađemo pravi kontekst za san, onda će naizgled besmisleni san dobiti smisao. Uviđamo, da su novija psihoanalitička shvatanja tumačenja i razumevanja snova u dobroj meri konstruktivistička!