Stid je veoma kompleksna emocija koja se kroz odrastanje razvija i prolazi kroz različite faze. Neki naučnici kažu da je dete sposobno da se stidi već oko 4. meseca, dok drugi kažu da se stid javlja tek posle druge godine. Da bi se stid javio potrebno je da se dete odvoji od majke, da mu se osposobe kapaciteti za mišljenje, uviđanje, kao i predviđanje. Potrebno je da dete zna da neki postupak nije u redu da bi se toga stidelo. Znači, ova emocija uključuje mišljenje i to tako da podrazumeva razvijenost kapaciteta za mišljenje. Stid je u početku života malog raspona. Dakle, deca dok ne upoznaju svet nemaju mnogo povoda da se stide. Deca se uglavnom stide onih stvari za koje roditelji kažu «no-no, to je ružno». U toku razvoja dete upoznaje svet, postaje adolescent i čovek, saznaje mnoge stvari i stid se kao reakcija sve više širi. Ipak, za neke ljude možemo reći da su «bestidni», a za neke da se previše stide. To se dešava zato što smo odgajani u različitim porodicama i različitim kulturama koje nam u različitom stepenu i oko različitih stvari ulivaju stid. Nakon ovoliko puta ponovljene reči «različito» uviđamo da stid nikako ne može biti univerzalan fenomen, već znatno varira od pojedinca do pojedinca.
Pre dalje rasprave, bilo bi dobro reći da je stid, ustvari, nezdrava emocija. Zdravi pandan stidu bi bio žaljenje. Dakle, nije poželjno da se stidimo ma šta uradili, to nam može samo odmoći u preduzimanju konstruktivnih mera. Postoji znatna razlika između stida i žaljenja koja se vidi u načinu razmišljanja kao i u preuzimanju akcija. Kada se osoba stidi, njeno je mišljenje kruto i preterano. Ona precenjuje negativne posledice događaja, u stanju je da se užasava nad učinjenim da previđa katastrofalna ishode, da preteruje u ubeđenosti da je drugima stalo do njenog stidnog događaja i da «svi oni» o tome razmišljaju, pa čak je i ismevaju. Takvo preterano razmišljanje rezultuje preteranim ponašanjem. Tada osoba pokušava da pobegne od drugih, da se sakrije u «mišiju rupu» i tamo se stidi sama. Takođe, osoba može postati i agresivna i težiti da napadne i omalovaži druge ljude kako bi se spasila od sopstvenog srama, za koji veruje da je jako koban po nju. Osoba koja se stidi ne želi da čuje racionalna objašnjenja da će taj stid proći i da ništa nije toliko strašno. Ona je gluva za takve primedbe i radije očajava. Dakle, ovako misle i ponašaju se osobe koje se stide. S druge stane postoje osobe koje žale za određenim postupcima. Kako je žaljenje zdrava emocionalna rekacija, ono ima sasvim drugačije poreklo u mišljenju i ishode u ponašanju. Te osobe bi, takođe, mislile da je učinjeno loše i ne bi bile srećna zbog toga, ali bi bile u stanju da realno sagledaju činjenice i ne bi bile sklone preterivanju značaja osređene situacije. To bi se videlo i u njihovom ponašanju. Te osobe niti bi eskivirale ljude, niti bi bile agresivne prema njima, već bi se s njima suočile, uprkos počinjenom i, nastavile da žive s tim. Dok stid koči normalna život, žaljenje pokreće ka ispravljanju problema. Dok stid nas same vuče u propast i očaj, žaljenje nam otvara oči da budemo oprezniji sledeći put. Iz ovih razloga, stid nije zdrava emocija, dok žaljenje jeste. Ako je nešto sramno otkriveno onama, realno je da zbog toga žalimo, ali preterano i nerealno je da se zbog toga stidimo.
Ali, da počnemo ispočetka. Zašto se neko stidi, a neko žali nad učinjenim, zašto postoje ljudi koji se ponašaju potpuno «bestidno», bez ikakvog kajanja? Koji je mogući uzrok svemu tome? Da bismo odgovorili na ova pitanja moramo se vratiti u detinjstvo. Roditelji igraju najvažniju ulogu u budućem razvoju deteta. Njihov način ophođenja prema deci je od izuzetne važnosti i značaja za buduće dečije ponašanje. Počnimo onda od roditelja. Nekada izgleda da je neophodno da roditelj uputi verbalnu grdnju svom detetu, pitanje je samo na koji način se to radi. Ako roditelj to čini tako da se dete oseti kao da je ono samo loše, bezobrazno ili razmaženo, to će detetu stvarati stid i mnoge druge negativne posledice. Na primer, izjave poput «ti si bezobrazan dečak» ili «ponašaš se kao beba» u stvari znače «dobri dečaci se ne ponašaju poput tebe» i «odrasti već jednom». Ovo samo po sebi može biti mučno. Dete možda nije želelo ništa loše da učini, a rečeno mu je da nije dobro. Ono ne zna šta treba da radi, a zbog stida guši svoju ličnost i počinje da pazi na svaku sitnicu. Izjava «odrasti već jednom» je apsurdna. Nije realno da roditelji očekuju od deteta da odraste preko noći. To je prosto nemoguće. Postoje još opasnije izjave koje roditelji upućuju deci, na primer «dečaci ne plaču», «nemoj da se kmeza», «očvrsni malo». Ovakve kulturološki provocirane fraze čine da imamo na posletku «prave balkance» i «mamine princeze», ali i da devojčica izraste u «tatinog sina» ili dečak u «maminu devojčicu». Šta god da se desi od mogućih situacija, nije dobro. Dobro je samo da dete bude ono što jeste. Iako kultura više voli «balkance» i «princeze», a manje «muškarače» i feminizarane muškarce, generalno nijedna solucija nije dobra. Sve su ove situacije tesno povezane s onim što se «sme», onim što se «ne sme», onim što «mora» i onim kako «treba». To sve gradi jedan okvir za osećanje određene vrste stida, naravno u zavisnosti od toga kako je dete vaspitano.
Istraživanje sprovedeno na školarcima u Kanadi je pokazalo da samo 4% dece nije izloženo verbalnoj agresiji roditeljia, destruktivnom kriticizmu, etiketiranju i odbacivanju. Sve ove stvari su roditelji radili da bi postideli svoje dete s najbojom namerom. Roditelji često predpostavljaju da ako postide dete oko nečega, ono će naučiti da je to loše, te više to neće raditi. To je tačno, ali koje su posledice toga, retko se koji roditelj zapita.
Posledice stida
Iako mnogi roditelji žele da postiđivanjem svoje dece doprinesu poboljšanju njihovog ponašanja i često u tome uspevaju, to ne može biti kraj priče. Pogledajmo dublja osećanja deteta koje je postiđeno. Njegovo samopoštovanje može biti jako ugroženo. Samopoštovanje se gradi na osnovu onog što deca čuju o sebi od drugih, a u prvim godinama, pretežno od roditelja. Ako roditelji upućuju česte kritike na račun ličnosti deteta, dete će o sebi početi da misli kao o lošoj osobi. Javljanje konflikta između onog što dete želi da uradi i težnje da zadovolji želje roditelja može proizvesti jaku strepnju kod deteta, tako da ono postane nesigurno i preterano poslušno. Nijedno dete ne uspeva uvek da udovolji svim željama roditelja, pa onda kada nešto zgreši, stiže ga jako osećanje stida i inkompetencije. Ako se takva osećanja ugrade u detetovu ličnost, ona će tu ostati i kada dete odraste i mogu rezultovati trajnom nevericom u sopstvenu sposobnost odlučivanja i preteranom opreznošću ili izbegavanjem situacija koje nisu sigurne. Kao što nije dobro srlljati u nepoznato, nije dobro ni eskivirati svaki rizik i živeti pod strahom od posledica. Istraživači su se potrudili da ustanove do kakvih sve posledice u životu stidljivost može da dovede. U jednom istraživanju je ustanovljeno da stidljivi ljudi slabije ulaze u različite socijalne situacije od nestidljivih, manje pričaju, manje gestikuliraju i osećaju se usamljenije. Stidljivi muškarci stupaju u brakove i imaju decu u poznijim godinama od nestidljivih, njihovi brakovi su manje stabilni, oni imaju veće teškoće u poslovnih uspesima i karijeri. Pošto stidljivi ljudi ne vole svoju stidljivost i teže da je se oslobode na različite načine, često se late najlakšeg načina za pobeđivanje ove neprijatne emocije. Tako često posežu za alkoholom, koji smanjuje tenziju, a to kasnije može dovesti i do zloupotrebe supstanci, i težih zdravstvenih posledica. Na kraju, ljudi počinju da koriste svoju stidljivost kao izgovor za svaki neuspeh i povlačenje. Kada god se ne odvija nešto prema njihovim željama i planovima, oni to sebi i drugima objašnjavaju kao posledicu stida. Takav pesimističan stav, ako se koristi na duge staze, zaista može odvesti socijalnoj izolaciji i hroničnom nezadovoljstvu.
Helen B. Lewis se bavila značajem stida kod ljudi s kojima je radila psihoterapiju. Da bi ispitala ovu negativnu emocija, ona je istraživala porodične obrasce ponašanja. Zaključila je da se stid javlja u porodicama koje se služe sledećim manevrima vaspitanja: poniženje, etikterianje, napad na samopoštovanje. Stid se provlači kroz mnoge druge reakcije i deluje kočeće na pojedinca i njegovu spontanost. Najčešće manifestacije stida su skrivanje pogleda, crvenjenje, grickanje usana ili jezika, usiljen smešak i vrpoljenje. Drugi odgovori mogu biti i besno ponašanje, odbijanje i nepriznavanje, preterivanje ili pokušaj odbrane. Kako je stid snažna, nezdrava emocija, ona utiče na našu sposobnost mišljenja i rasuđivanja, te je jedna od čestih posledica stida mentalna konfuzija i nemogućnost donošenja odluka. Upravo zbog ovih posledica ljudi često postaju izolovani ili socijalno neprilagođeni.
This entry was posted in Individualne teme. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Stid i nisko samopoštovanje kao posledica stida
Autor: Renata Senić
Stid je veoma kompleksna emocija koja se kroz odrastanje razvija i prolazi kroz različite faze. Neki naučnici kažu da je dete sposobno da se stidi već oko 4. meseca, dok drugi kažu da se stid javlja tek posle druge godine. Da bi se stid javio potrebno je da se dete odvoji od majke, da mu se osposobe kapaciteti za mišljenje, uviđanje, kao i predviđanje. Potrebno je da dete zna da neki postupak nije u redu da bi se toga stidelo. Znači, ova emocija uključuje mišljenje i to tako da podrazumeva razvijenost kapaciteta za mišljenje. Stid je u početku života malog raspona. Dakle, deca dok ne upoznaju svet nemaju mnogo povoda da se stide. Deca se uglavnom stide onih stvari za koje roditelji kažu «no-no, to je ružno». U toku razvoja dete upoznaje svet, postaje adolescent i čovek, saznaje mnoge stvari i stid se kao reakcija sve više širi. Ipak, za neke ljude možemo reći da su «bestidni», a za neke da se previše stide. To se dešava zato što smo odgajani u različitim porodicama i različitim kulturama koje nam u različitom stepenu i oko različitih stvari ulivaju stid. Nakon ovoliko puta ponovljene reči «različito» uviđamo da stid nikako ne može biti univerzalan fenomen, već znatno varira od pojedinca do pojedinca.
Pre dalje rasprave, bilo bi dobro reći da je stid, ustvari, nezdrava emocija. Zdravi pandan stidu bi bio žaljenje. Dakle, nije poželjno da se stidimo ma šta uradili, to nam može samo odmoći u preduzimanju konstruktivnih mera. Postoji znatna razlika između stida i žaljenja koja se vidi u načinu razmišljanja kao i u preuzimanju akcija. Kada se osoba stidi, njeno je mišljenje kruto i preterano. Ona precenjuje negativne posledice događaja, u stanju je da se užasava nad učinjenim da previđa katastrofalna ishode, da preteruje u ubeđenosti da je drugima stalo do njenog stidnog događaja i da «svi oni» o tome razmišljaju, pa čak je i ismevaju. Takvo preterano razmišljanje rezultuje preteranim ponašanjem. Tada osoba pokušava da pobegne od drugih, da se sakrije u «mišiju rupu» i tamo se stidi sama. Takođe, osoba može postati i agresivna i težiti da napadne i omalovaži druge ljude kako bi se spasila od sopstvenog srama, za koji veruje da je jako koban po nju. Osoba koja se stidi ne želi da čuje racionalna objašnjenja da će taj stid proći i da ništa nije toliko strašno. Ona je gluva za takve primedbe i radije očajava. Dakle, ovako misle i ponašaju se osobe koje se stide. S druge stane postoje osobe koje žale za određenim postupcima. Kako je žaljenje zdrava emocionalna rekacija, ono ima sasvim drugačije poreklo u mišljenju i ishode u ponašanju. Te osobe bi, takođe, mislile da je učinjeno loše i ne bi bile srećna zbog toga, ali bi bile u stanju da realno sagledaju činjenice i ne bi bile sklone preterivanju značaja osređene situacije. To bi se videlo i u njihovom ponašanju. Te osobe niti bi eskivirale ljude, niti bi bile agresivne prema njima, već bi se s njima suočile, uprkos počinjenom i, nastavile da žive s tim. Dok stid koči normalna život, žaljenje pokreće ka ispravljanju problema. Dok stid nas same vuče u propast i očaj, žaljenje nam otvara oči da budemo oprezniji sledeći put. Iz ovih razloga, stid nije zdrava emocija, dok žaljenje jeste. Ako je nešto sramno otkriveno onama, realno je da zbog toga žalimo, ali preterano i nerealno je da se zbog toga stidimo.
Ali, da počnemo ispočetka. Zašto se neko stidi, a neko žali nad učinjenim, zašto postoje ljudi koji se ponašaju potpuno «bestidno», bez ikakvog kajanja? Koji je mogući uzrok svemu tome? Da bismo odgovorili na ova pitanja moramo se vratiti u detinjstvo. Roditelji igraju najvažniju ulogu u budućem razvoju deteta. Njihov način ophođenja prema deci je od izuzetne važnosti i značaja za buduće dečije ponašanje. Počnimo onda od roditelja. Nekada izgleda da je neophodno da roditelj uputi verbalnu grdnju svom detetu, pitanje je samo na koji način se to radi. Ako roditelj to čini tako da se dete oseti kao da je ono samo loše, bezobrazno ili razmaženo, to će detetu stvarati stid i mnoge druge negativne posledice. Na primer, izjave poput «ti si bezobrazan dečak» ili «ponašaš se kao beba» u stvari znače «dobri dečaci se ne ponašaju poput tebe» i «odrasti već jednom». Ovo samo po sebi može biti mučno. Dete možda nije želelo ništa loše da učini, a rečeno mu je da nije dobro. Ono ne zna šta treba da radi, a zbog stida guši svoju ličnost i počinje da pazi na svaku sitnicu. Izjava «odrasti već jednom» je apsurdna. Nije realno da roditelji očekuju od deteta da odraste preko noći. To je prosto nemoguće. Postoje još opasnije izjave koje roditelji upućuju deci, na primer «dečaci ne plaču», «nemoj da se kmeza», «očvrsni malo». Ovakve kulturološki provocirane fraze čine da imamo na posletku «prave balkance» i «mamine princeze», ali i da devojčica izraste u «tatinog sina» ili dečak u «maminu devojčicu». Šta god da se desi od mogućih situacija, nije dobro. Dobro je samo da dete bude ono što jeste. Iako kultura više voli «balkance» i «princeze», a manje «muškarače» i feminizarane muškarce, generalno nijedna solucija nije dobra. Sve su ove situacije tesno povezane s onim što se «sme», onim što se «ne sme», onim što «mora» i onim kako «treba». To sve gradi jedan okvir za osećanje određene vrste stida, naravno u zavisnosti od toga kako je dete vaspitano.
Istraživanje sprovedeno na školarcima u Kanadi je pokazalo da samo 4% dece nije izloženo verbalnoj agresiji roditeljia, destruktivnom kriticizmu, etiketiranju i odbacivanju. Sve ove stvari su roditelji radili da bi postideli svoje dete s najbojom namerom. Roditelji često predpostavljaju da ako postide dete oko nečega, ono će naučiti da je to loše, te više to neće raditi. To je tačno, ali koje su posledice toga, retko se koji roditelj zapita.
Posledice stida
Iako mnogi roditelji žele da postiđivanjem svoje dece doprinesu poboljšanju njihovog ponašanja i često u tome uspevaju, to ne može biti kraj priče. Pogledajmo dublja osećanja deteta koje je postiđeno. Njegovo samopoštovanje može biti jako ugroženo. Samopoštovanje se gradi na osnovu onog što deca čuju o sebi od drugih, a u prvim godinama, pretežno od roditelja. Ako roditelji upućuju česte kritike na račun ličnosti deteta, dete će o sebi početi da misli kao o lošoj osobi. Javljanje konflikta između onog što dete želi da uradi i težnje da zadovolji želje roditelja može proizvesti jaku strepnju kod deteta, tako da ono postane nesigurno i preterano poslušno. Nijedno dete ne uspeva uvek da udovolji svim željama roditelja, pa onda kada nešto zgreši, stiže ga jako osećanje stida i inkompetencije. Ako se takva osećanja ugrade u detetovu ličnost, ona će tu ostati i kada dete odraste i mogu rezultovati trajnom nevericom u sopstvenu sposobnost odlučivanja i preteranom opreznošću ili izbegavanjem situacija koje nisu sigurne. Kao što nije dobro srlljati u nepoznato, nije dobro ni eskivirati svaki rizik i živeti pod strahom od posledica. Istraživači su se potrudili da ustanove do kakvih sve posledice u životu stidljivost može da dovede. U jednom istraživanju je ustanovljeno da stidljivi ljudi slabije ulaze u različite socijalne situacije od nestidljivih, manje pričaju, manje gestikuliraju i osećaju se usamljenije. Stidljivi muškarci stupaju u brakove i imaju decu u poznijim godinama od nestidljivih, njihovi brakovi su manje stabilni, oni imaju veće teškoće u poslovnih uspesima i karijeri. Pošto stidljivi ljudi ne vole svoju stidljivost i teže da je se oslobode na različite načine, često se late najlakšeg načina za pobeđivanje ove neprijatne emocije. Tako često posežu za alkoholom, koji smanjuje tenziju, a to kasnije može dovesti i do zloupotrebe supstanci, i težih zdravstvenih posledica. Na kraju, ljudi počinju da koriste svoju stidljivost kao izgovor za svaki neuspeh i povlačenje. Kada god se ne odvija nešto prema njihovim željama i planovima, oni to sebi i drugima objašnjavaju kao posledicu stida. Takav pesimističan stav, ako se koristi na duge staze, zaista može odvesti socijalnoj izolaciji i hroničnom nezadovoljstvu.
Helen B. Lewis se bavila značajem stida kod ljudi s kojima je radila psihoterapiju. Da bi ispitala ovu negativnu emocija, ona je istraživala porodične obrasce ponašanja. Zaključila je da se stid javlja u porodicama koje se služe sledećim manevrima vaspitanja: poniženje, etikterianje, napad na samopoštovanje. Stid se provlači kroz mnoge druge reakcije i deluje kočeće na pojedinca i njegovu spontanost. Najčešće manifestacije stida su skrivanje pogleda, crvenjenje, grickanje usana ili jezika, usiljen smešak i vrpoljenje. Drugi odgovori mogu biti i besno ponašanje, odbijanje i nepriznavanje, preterivanje ili pokušaj odbrane. Kako je stid snažna, nezdrava emocija, ona utiče na našu sposobnost mišljenja i rasuđivanja, te je jedna od čestih posledica stida mentalna konfuzija i nemogućnost donošenja odluka. Upravo zbog ovih posledica ljudi često postaju izolovani ili socijalno neprilagođeni.