Povređenost je preterana i nezdrava emocija koja nastaje kao posledica tumačenja da se neko prema nama poneo loše, na način koji nismo zaslužili. Sigurna sam, desilo se svakom da bude povređen, pa i da provede sate, pa čak i dane razmišljajući o razlozima iz kojih ga je neka draga osoba povredila. Specifične misli vezane za osećanje povređenosti se odnose na procenu da nas je druga osoba namerno povredila. To je jedan od osnovnih razloga iz kojih kažemo da je povređenost preterana i nezdrava emocija. Osećanje povređenosti dovodi do toga da iz vida gubimo celovitu sliku, širinu mogućnosti koje su na datu osobu mogle uticati da reaguje na izvestan način , koji smo mi protumačili kao povređujuć i loš. Ne samo da gubimo iz vida širu sliku, već se isključivo fokusiramo na negativno. Negativno ocenjujemo postupke druge osobe i precenjujemo sopstvenu povređenost, često uz jadikovanje i samosažaljenje. Neretko se osećamo i besno. Budući da razmišljamo da se neko poneo izuzetno loše prema nama, često nas preplavi sirova agresivnost. Međutim, kako uz povređenost često ide i „durenje“, „namoćorenje“, mi tu agresivnosti ili ispoljavamo pasivno-agresivno prema drugoj osobi, ili je okrećemo prema sebi. U prvom slučaju se na tih način svetimo, dok u drugom postajemo sve potišteniji. Iz te potištenosti se uglavnom: ili izlije napad besa ili, ako ništa ne radimo po pitanju nje, polako postajemo depresivni. Čini mi se da je sržna tačka povređenih ljudi njihova nemogućnost ili nevoljnost da se zapitaju iz kojih se razloga druga osoba ponela na određen način. Dakle, osnovni uzrok povređenosti možemo da opišemo kao umanjeno razumevanje druge osobe i preterano fokusiranje na sopstvena osećanja koja su nastala kao posledica tumačenja da nam je taj drugi učinio nešto nažao, nešto što nismo zaslužili.
Kako da prepoznamo osećanje povređenosti?
Povređena osoba uvek precenjuje nepravednost ponašanja druge osobe i opaža je kao nezainteresovanu, ravnodušnu, uglavnom i sebičnu. S druge strane, sebe opaža kao usamljenu, napuštenu, bez tuđe pažnje i razumevanja. Budući da je fokusirana na svoj psihički bol, uglavnom se seća i prethodnih situacija u kojima je bila povređena, što povratno uvećava osećaj usamljenosti i, često, dovodi do pojačavanja kako povređenosti, tako i ljutnje. Iz svih ovih razloga, povređena osoba se povlači i „nadureno“ čeka izvinjenje. Ubeđena u svoju ispravnost, očekuje da se drugi izvini za svoja nedela. Ona ili ukida komunikaciju s drugom osobom ili, ako je iz nekog razloga prinuđena da održi komunikaciju, to radi veoma distancirano, često vrlo ironično (trudi se na različite načine da pošalje neverbalnu poruku o intenzitetu svog bola i da „iznudi“ izvinjenje). Ako njeni „suptilni“ neverbalni pokušaji ukazivanja na ličnu povređenost ne upale, uglavnom dolazi do kritika i pojačanog sarkazma, ali bez otkrivanja razloga iz kojih se oseća povređeno.
Šta se dešava u telu povređene osobe?
Bol u grudima i mučnina u stomaku nisu samo metafore koje opisuju povređenost. Nije nepoznato da psihičko utiče na fizičko i da psihička bol može da se manifestuje kao fizička. Kada povređena osoba oseća da je „steže srce“ (pod uslovom da je fizički zdrava), možemo naći psihološke korelate koji su doveli do tih senzacija. Emocionalni stres često izaziva grčenje mišića i ubrzava rad srca, takođe može da ubrza aktivnost stomaka i da dovede do ubrzanog i veoma plitkog disanja. Zapravo, psihička bol aktivira iste regije mozga koje bivaju aktivirane kada osećamo fizičku bol. Zaključujemo da su povređenosti psihičke i fizičke prirode povezane.
Istraživači su nedavno otkrili način na koji emocionalna povreda može da utiče na naše fizičko stanje. Deo mozga zaslužan za regulaciju emocionalnih reakcija, koji se zove anteriorni cingularni korteks, objašnjava povezanost psihičke i fizičke povređenosti. Kada doživljavamo pojačan stres, ovaj deo mozga pojačava aktivnost nerva koji je povezan s našim vratom, grudima i stomakom. Kada je taj nerv preterano stimulisan, ljudi osećaju bol i mučninu.
S druge strane, sposobnost saosećanja s drugima može dovesti do osećanja tuđeg bola, ali i do umanjenja psihičkih tegoba osoba s kojom saosećamo. Saosećanje s povređenom osobom izoštrava našu percepciju za bol. Ukoliko je naša sposobnost saosećanja razvijena, na veoma konkretnom nivou možemo da osetimo tuđu povređenost. Ako prema toj osobi osećamo privrženost i simpatije, naše blage i pozitivne emocije mogu da joj pomognu da reguliše svoje stanje tenzije i ublaži osećanje povređenosti. Psihološkim jezikom kažemo da „pridruživanje“ dovodi do regulacije emocija. Socijalna podrška i saosećanje mogu povratno da regulišu moždanu aktivnost povređene osobe. Postoji nekoliko moždanih regiona odgovornih za redukciju neprijatnosti, bola i povređenosti. Mada biolozi nisu sasvim sigurni na koji način psihološki input reguliše ove moždane puteve, istraživanja su pokazala da saosećanje i simpatija, čak i jednostavna ljubaznost i podrška dovode do umirenja moždanih regiona odgovornih za bolne stimuluse i do aktivacije onih delova mozga koji utiču na umanjenje stresa i osećaj prijatnosti.
Iako postoje mnogobrojne tehnike samopomoći, kao i psihoterapijske tehnike koje povređenim pojedincima „šire vidike“ i pomažu im da preuzmu intrapsihičke i međulične korake za oslobađanje od ove negativne emocije, nedavno sprovedena istraživanja nam kažu da dobri međuljudski odnosi, socijalna podrška i saosećanje, zapravo, mogu dovesti do istih efekata. Preporuke povređenim, depresivnim i usamljenim osobama da se okruže ljudima od poverenja i ne zatvaraju u sebe imaju, kao što vidimo, i naučna potkrepljenja.
This entry was posted in Individualne teme. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Povređenost i saosećanje
Piše: Renata Senić
Povređenost je preterana i nezdrava emocija koja nastaje kao posledica tumačenja da se neko prema nama poneo loše, na način koji nismo zaslužili. Sigurna sam, desilo se svakom da bude povređen, pa i da provede sate, pa čak i dane razmišljajući o razlozima iz kojih ga je neka draga osoba povredila. Specifične misli vezane za osećanje povređenosti se odnose na procenu da nas je druga osoba namerno povredila. To je jedan od osnovnih razloga iz kojih kažemo da je povređenost preterana i nezdrava emocija. Osećanje povređenosti dovodi do toga da iz vida gubimo celovitu sliku, širinu mogućnosti koje su na datu osobu mogle uticati da reaguje na izvestan način , koji smo mi protumačili kao povređujuć i loš. Ne samo da gubimo iz vida širu sliku, već se isključivo fokusiramo na negativno. Negativno ocenjujemo postupke druge osobe i precenjujemo sopstvenu povređenost, često uz jadikovanje i samosažaljenje. Neretko se osećamo i besno. Budući da razmišljamo da se neko poneo izuzetno loše prema nama, često nas preplavi sirova agresivnost. Međutim, kako uz povređenost često ide i „durenje“, „namoćorenje“, mi tu agresivnosti ili ispoljavamo pasivno-agresivno prema drugoj osobi, ili je okrećemo prema sebi. U prvom slučaju se na tih način svetimo, dok u drugom postajemo sve potišteniji. Iz te potištenosti se uglavnom: ili izlije napad besa ili, ako ništa ne radimo po pitanju nje, polako postajemo depresivni. Čini mi se da je sržna tačka povređenih ljudi njihova nemogućnost ili nevoljnost da se zapitaju iz kojih se razloga druga osoba ponela na određen način. Dakle, osnovni uzrok povređenosti možemo da opišemo kao umanjeno razumevanje druge osobe i preterano fokusiranje na sopstvena osećanja koja su nastala kao posledica tumačenja da nam je taj drugi učinio nešto nažao, nešto što nismo zaslužili.
Kako da prepoznamo osećanje povređenosti?
Povređena osoba uvek precenjuje nepravednost ponašanja druge osobe i opaža je kao nezainteresovanu, ravnodušnu, uglavnom i sebičnu. S druge strane, sebe opaža kao usamljenu, napuštenu, bez tuđe pažnje i razumevanja. Budući da je fokusirana na svoj psihički bol, uglavnom se seća i prethodnih situacija u kojima je bila povređena, što povratno uvećava osećaj usamljenosti i, često, dovodi do pojačavanja kako povređenosti, tako i ljutnje. Iz svih ovih razloga, povređena osoba se povlači i „nadureno“ čeka izvinjenje. Ubeđena u svoju ispravnost, očekuje da se drugi izvini za svoja nedela. Ona ili ukida komunikaciju s drugom osobom ili, ako je iz nekog razloga prinuđena da održi komunikaciju, to radi veoma distancirano, često vrlo ironično (trudi se na različite načine da pošalje neverbalnu poruku o intenzitetu svog bola i da „iznudi“ izvinjenje). Ako njeni „suptilni“ neverbalni pokušaji ukazivanja na ličnu povređenost ne upale, uglavnom dolazi do kritika i pojačanog sarkazma, ali bez otkrivanja razloga iz kojih se oseća povređeno.
Šta se dešava u telu povređene osobe?
Bol u grudima i mučnina u stomaku nisu samo metafore koje opisuju povređenost. Nije nepoznato da psihičko utiče na fizičko i da psihička bol može da se manifestuje kao fizička. Kada povređena osoba oseća da je „steže srce“ (pod uslovom da je fizički zdrava), možemo naći psihološke korelate koji su doveli do tih senzacija. Emocionalni stres često izaziva grčenje mišića i ubrzava rad srca, takođe može da ubrza aktivnost stomaka i da dovede do ubrzanog i veoma plitkog disanja. Zapravo, psihička bol aktivira iste regije mozga koje bivaju aktivirane kada osećamo fizičku bol. Zaključujemo da su povređenosti psihičke i fizičke prirode povezane.
Istraživači su nedavno otkrili način na koji emocionalna povreda može da utiče na naše fizičko stanje. Deo mozga zaslužan za regulaciju emocionalnih reakcija, koji se zove anteriorni cingularni korteks, objašnjava povezanost psihičke i fizičke povređenosti. Kada doživljavamo pojačan stres, ovaj deo mozga pojačava aktivnost nerva koji je povezan s našim vratom, grudima i stomakom. Kada je taj nerv preterano stimulisan, ljudi osećaju bol i mučninu.
S druge strane, sposobnost saosećanja s drugima može dovesti do osećanja tuđeg bola, ali i do umanjenja psihičkih tegoba osoba s kojom saosećamo. Saosećanje s povređenom osobom izoštrava našu percepciju za bol. Ukoliko je naša sposobnost saosećanja razvijena, na veoma konkretnom nivou možemo da osetimo tuđu povređenost. Ako prema toj osobi osećamo privrženost i simpatije, naše blage i pozitivne emocije mogu da joj pomognu da reguliše svoje stanje tenzije i ublaži osećanje povređenosti. Psihološkim jezikom kažemo da „pridruživanje“ dovodi do regulacije emocija. Socijalna podrška i saosećanje mogu povratno da regulišu moždanu aktivnost povređene osobe. Postoji nekoliko moždanih regiona odgovornih za redukciju neprijatnosti, bola i povređenosti. Mada biolozi nisu sasvim sigurni na koji način psihološki input reguliše ove moždane puteve, istraživanja su pokazala da saosećanje i simpatija, čak i jednostavna ljubaznost i podrška dovode do umirenja moždanih regiona odgovornih za bolne stimuluse i do aktivacije onih delova mozga koji utiču na umanjenje stresa i osećaj prijatnosti.
Iako postoje mnogobrojne tehnike samopomoći, kao i psihoterapijske tehnike koje povređenim pojedincima „šire vidike“ i pomažu im da preuzmu intrapsihičke i međulične korake za oslobađanje od ove negativne emocije, nedavno sprovedena istraživanja nam kažu da dobri međuljudski odnosi, socijalna podrška i saosećanje, zapravo, mogu dovesti do istih efekata. Preporuke povređenim, depresivnim i usamljenim osobama da se okruže ljudima od poverenja i ne zatvaraju u sebe imaju, kao što vidimo, i naučna potkrepljenja.