Poremećaj seksualnog uzbuđenja se može manifestovati pre i za vreme seksualnog čina. Radi se o poremećaju uzbuđenja, a ne želje, tako da osoba iako želi i ima seksualno iskustvo ne oseća se ubuđenom, niti zadovoljenom.
Kod žena, ovaj poremećaj se zove frigidnost, a kod muškaraca impotencija ili poremećaj erekcije. Međutim, i kada se ne prave razlike prema polu, radi se o jedinstvenoj pojavi nedostatka uzbuđenja.
Problemi s potencijom nisu retki. Prema istraživanjima na američkoj populaciji, oko 50% muškaraca je iskusilo povremenu impotenciju, dok oko 12% muškaraca pati od hronične impotencije. Problemi s potencijom se povećavaju s godinama. Hronične impotencije su mnogo ređe pre četrdesete, nego posle četrdesete godine.
Impotencija se može podeliti na primarnu i sekundarnu. Dok se primarna odnosi na potpunu nemogućnost uspostavljanja seksualnig odnosa, sekundarna se odnosi na slabljenje erekcije koja je prethodno bila normalna. Ovo slabljenje erekcije se javlja postepeno, i u zavisnosti od mnogih činilaca koji se tiču načina života i starosti.
Uzroci seksualnih problema su mnogobrojni. Ovi problemi se javljaju u toku života. Povoljnije je ako se jave nakon nekog perioda normalnog seksualnog funkcionisanja, nego ako nastanu pre stupanja u odnose ove vrste. Emocionalni uzroci seksualnih problema i konkretno nedostatka uzbuđenja su povezani s interpersonalnim problemima, kao i s individialnim teškoćama. Do impotencije i frigidnosti može doći usled neadekvatnog emocionalnog funkcionisanja uopšte. Na primer u vezi ili braku u kom se partneri često svađaju, nemaju poverenja jedno u drugo, ne neguju svoje odnose – često dolazi do poremećenog seksualnog funkcionisanja. Zatim, čak i ako ne postoje problemi u vezi ili braku, moguće je da jedan od partnera ima lične emocionalne probleme, koji mogu dovesti do smanjenja seksualne želje ili uzbuđenosti. Negativne emocije koje su povezane sa smanjenjem seksualne želje su: depresivnot, ljutnja i osećanje krivice. Kada je osoba pod uticajem jakih negativnih emocija, njeno interesovanje za seks slabi.
Osim emocionalnih smetnji, upotreba psihoaktivnih supstanci znatno doprinosi gubljenju seksualne želje. Takođe, fizičko zdravlje je bitan faktor normalnog seksualnog funkcionisanja. Kada je zdravlje narušeno, lako može doći i do narušavanja seksualnog života. Tako poremećen nivo hormona ili lučenja endokrinih žlezdi, bolesna prostata, tumor ili problemi s krvim pritiskom – su negativno povezani sa uspešnim seksualnim životom. Očigledno da je potrebno normalno psihofizičko funkcionisanje da bi se postigao normalan sekualni odnos. Ovakvo normalno psihofizičko funkcionisanje se odnosi na neometan celoživotni razvoj. Usled toga, kao mera prevencije seksualnih problema navodi se prvenstveno dobar odnos s roditeljima u ranom detinjstvu. Roditelji su modeli svojoj deci. Razgovori s roditeljima o seksualnosti pomažu izgradnji sopstvenog seksualnog identiteta. Život u primarnoj porodici je prva karika u lancu stavova prema seksualnosti jedne osobe. Dalje kroz život, ako dođe do narušavanja razvoja i uslova života, takođe može doći do seksualnih problema. Međutim, tada su problemi uglavnom blaži i lakše izlečivi. Ono što svaka osoba može da učini za svoj normalan seksualni život, a time i sreću i bolju adaptiranost, se svodi na izbegavanje situacija koje nepovoljno utiču ne samo na seksualne odnose, već i na celokupno zdravlje i zadovoljstvo životom. Kada se osvrnemo na procenat muškaraca koji pati od povremene ili hronične impotencije, ostaje samo da se zapitamo koliko nas zaista živi zdravim životom.
Fetišizam
Reč fetišizam potiče od portugalske reči feticio koja znači «opsesivna fascinacija» . Fetišisti su ljudi koji ne mogu da se uzbude seksualno bez objakta koji je za njih fetiš. Međutim, u svakom od nas postoji sklonost da nas seksualno uzbudi neki “neseksualni” objekat. Razlika između fetišista i nefetišista je u intenzitetu ove sklonosti, jer se fetišista bez prisustva objekta na koji je fiksiran, uopšte ne može uzbuditi. Iz razlike u intenzitetu proističu i kvalitativne razlike između fetišista i nefetišista, razlike u osobinama i načinu funkcionisanja. Iz ovog razloga je fetišizam okarakterisan kao problem. Fetišisti se, prema vrsti objekta fiksacije, mogu podeliti u dve grupe: one kojima je fetiš sam oblik objekta, kao što je npr. visoka štikla ili stopalo; i one kojima je fetiš materijal objekta, kao što je kožna garderoba ili svila. Najuobičajeniji fetiši su u vezi s rukama i nogama. Tako, to mogu biti rukavice ili papuče i čarape. Međutim, registrovano je i mnogo drugih fetiša, kao što su pupak ili grudi, zatim hrana. Trudne žene takođe mogu biti fetiš.
Uzrok ove pojave nije lako opisati. Neki naučnici smatraju da je za nastanak fetišizma veoma važno razumeti najranije detinjstvo. Naime, pretpostavlja se da je fetiš objekat koji je u ranom detinjstvu bio povezan sa seksualnim uzbuđenjem deteta. Drugi naučnici, orijentisani na proučavanje ponašanja, pretpostavljaju da se fetišizam uči. Dete koje je bilo izloženo prikazima neadekvatnog seksualnog odnosa roditelja, naučiće i samo da neadekvatno pristupa seksualnom činu.
Fetišizam je zastupljeniji kod muškaraca, nego kod žena. Pretpostavlja se da se javlja kod muškaraca koji sumnjaju u svoju «muškost», potenciju i sposobnost da zadovolje ženu, kod muškaraca koji su nesigurni i plaše se odbacivanja.
Sigurno je jedino da postoje izvesne osobine povezane sa fetišizmom. Fetišisti nisu u dovoljnoj meri razvili socijalne veštine, oni se ne snalaze najbolje u interakciji s drugim ljudima, često su povučeni i ne druže se previše i imaju znatnih teškoća da ostvare intimnu ljubavnu vezu, prožetu dubokim osećanjima. Fetišizam je zastupljeniji kod muškaraca, nego kod žena. Pretpostavlja se da se javlja kod muškaraca koji sumnjaju u svoju «muškost», potenciju i sposobnost da zadovolje ženu, kod muškaraca koji su nesigurni i plaše se odbacivanja.
Fetišisti su opsednuti objektom svoje fiksacije. Često imaju potrebu da ga ukradu gde god da ga vide. Ovakvo ponašanje, kada se intenzivira, vodi sve većoj neprilagođenosti osoba s ovim problemom. Oni počinju da žive u krugu svoje “bolesti” iz kog je teško izaći. Retko traže pomoć, koja im postaje sve potrebnija, jer nije u pitanju samo seksualna devijantnost, već i niz drugih osobina koje prate ovaj poremećaj. Partneru fetišiste ovakvo ponašanje isprva može delovati i zanimljivo, jer se seksualni čin odvija na poseban, nekonvencionalan način. Međutim, u razvijenoj formi, ovaj problem ne samo da nije zanimljiv, već može doneti mnoštvo neprijatnosti i samom fetišisti, a još više njegovom partneru. Iz «bezazlene» igre može nastati prisiljavanje na seksualni čin određene vrste, te partner može biti uvučen u učešće u poremećaju. Umesto toga, preporučljivo je zatražiti pomoć i zbog partnerove sigurnosti i zbog dugoročne sreće osobe s ovim problemom.
Masturbacija
Masturbacija je fizičko samostimulisanje erogenih zona u cilju doživljavanja seksualnog uzbuđenja, orgazma, te smanjenja telesne tenzije koja nastaje usled nezadovoljene seksualne potrebe. U ranom detinjstvu, deca dodiruju svoje erogene zone i doživlljavaju prijatnost usled toga. Mladići i devojke, uglavnom pre nego što stupe u seksualni odnos s partnerom, iskuse neku vrstu samozadovoljstva. Nekada su mladići češće masturbirali od devojaka. Danas to više nije tako, iako i dalje mladići otvorenije pričaju o tome, dok je za žene to manje – više taboo tema. Mnogi srećno oženjeni muškarci izjavljuju da masturbiraju, iako imaju redovne seksualne odnose. Samostimulacija erogenih zona se, izgleda, doživljava kao kvalitativno drugačija pojava od seksualnog odnosa s drugom osobom. Danas veliki broj ljudi ne želi da se odrekne ni jedne od ove dve vrste zadovoljstva.
Nekada je masturbacija bila povezana sa osećanjem krivice, posebno u adolescentnom dobu. Naime, stroge moralne vrednosti i religioznost su imale veliki uticaj na ljude. Kako bi seksualna želja bila jaka, mnogi ljudi su se samozadovoljavali, a posledično osećali krivicu povodom toga. Masturbacija može da preraste u naviku, od koje se teško odvikava. Neki naučnici čak upozoravaju da navika postaje jača, ako su zabrane masturbacije veće. U ne tako davnoj prošlosti, još sredinom prošlog veka je dolazilo do toga da mnogi muškarci svakodnevno masturbiraju, posledično osećaju krivicu, ali nastavljaju sa masturabcijom, kao s lošom navikom. Danas je liberarnije vreme. Doktor William Kraft kaže da malo ili nimalo ljudi oseća krivicu povodom masturbacije i da je to sve češća pojava. Kako su danas religiozne i moralne stege popustile, smanjila se i krivica povodom masturbacije. Savremeni doktori tvrde da masturbacija ne može da šteti čoveku, pa čak i da je prirodna forma opuštanja. Međutim, to nije uvek bilo tako. U bliskoj istoriji se masturbacija smatrala veoma štetnom pojavom.
Dr. Sylvester Graham je sredinom devetnaestog veka propagirao ideju o štetnosti ejakulacije. On je smatrao da gubitak semena, muškarcima može ozbiljno da naruši zdravlje.
Dr. Sylvester Graham je sredinom devetnaestog veka propagirao ideju o štetnosti ejakulacije. On je smatrao da gubitak semena, muškarcima može ozbiljno da naruši zdravlje. Pošto je seksualni odnos jedini način produženja ljudske vrste, Graham je upozoravao da bi najviše dvanaest puta godišnje muškarci trebalo da imaju seksualne odnose, ukoliko žele da zadrže svoje zdravlje. Masturbacija se smatrala posebno štetnom i zdravstveno i morlano. Graham je bio nutricionista i on je smatrao da zdrava ishrana može da kompenzuje narušavanje zdravlja koje nastaje nakon “preterane seksualnosti”. Graham nije bio jedini u ovom uverenju. Mnogi drugi doktori su smatrali da je seks nezdrava pojava, a na masturbaciju se gledalo kao na satanizovan čin. Ova slika koja se tiče muškog seksualnog zadovoljstva je daleko povoljnija od one koja se ticala ženskog. Naime, ženski orgazam je bio smatran za prljavu, nemoralnu i bolesnu stvar. To je bukvalno bila i zabranjena tema i zabranjeni čin. O ženskoj masturbaciji nije ni bilo govora. Kada se uzmu u obzir istorijske činjenice, nije ni čudo što je ova pojava izazivala snažno osećanje krivice. Danas se promenio stav prema masturbaciji. Iako su i među naučnicima podeljena mišljena po pitanju ove pojave, više je niko ne smatra patološkom. Neki psiholozi je čak i savetuju, posebno ženama. Tako Dženet Volf, masturbaciju smatra za vođenje ljubavi sa samim sobom. Ona kaže da taj čin može da bude pun nežnosti i zadovoljstva. Poznato je da mnoge žene retko doživljavaju orgazam prilikom seksualnog odnosa sa partnerom. Dženet Volf smatra da to ne treba da ih spreči da uživaju same sa sobom. Ona čak savetuje kako na najbolji način žena može da se opusti u svom udobnom krevetu i da potpuno oseti svoju erotsku “auru”. Masturbacija kod žena koje imaju teškoću doživljavanja orgazma s muškarcem, može pozitivno da deluje na buđenje njihove seksualnosti i da poboljša njihove seksualne odnose. Dženet Volf podseća na savet koji je Vudi Alen dao Ani Hol: “nemoj da podcenjuješ masturbaciju – to je seks s nekim koga ja volim.”
Dženet Volf, masturbaciju smtra za vođenje ljubavi sa samim sobom. Ona kaže da taj čin može da bude pun nežnosti i zadovoljstva. Ona podseća na savet koji je Vudi Alen dao Ani Hol: “nemoj da podcenjuješ masturbaciju – to je seks s nekim koga ja volim.”
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Poremećaj seksualnog uzbuđenja, fetišizam, masturbacija
Autor: Renata Senić
Poremećaj seksualnog uzbuđenja se može manifestovati pre i za vreme seksualnog čina. Radi se o poremećaju uzbuđenja, a ne želje, tako da osoba iako želi i ima seksualno iskustvo ne oseća se ubuđenom, niti zadovoljenom.
Kod žena, ovaj poremećaj se zove frigidnost, a kod muškaraca impotencija ili poremećaj erekcije. Međutim, i kada se ne prave razlike prema polu, radi se o jedinstvenoj pojavi nedostatka uzbuđenja.
Problemi s potencijom nisu retki. Prema istraživanjima na američkoj populaciji, oko 50% muškaraca je iskusilo povremenu impotenciju, dok oko 12% muškaraca pati od hronične impotencije. Problemi s potencijom se povećavaju s godinama. Hronične impotencije su mnogo ređe pre četrdesete, nego posle četrdesete godine.
Impotencija se može podeliti na primarnu i sekundarnu. Dok se primarna odnosi na potpunu nemogućnost uspostavljanja seksualnig odnosa, sekundarna se odnosi na slabljenje erekcije koja je prethodno bila normalna. Ovo slabljenje erekcije se javlja postepeno, i u zavisnosti od mnogih činilaca koji se tiču načina života i starosti.
Uzroci seksualnih problema su mnogobrojni. Ovi problemi se javljaju u toku života. Povoljnije je ako se jave nakon nekog perioda normalnog seksualnog funkcionisanja, nego ako nastanu pre stupanja u odnose ove vrste. Emocionalni uzroci seksualnih problema i konkretno nedostatka uzbuđenja su povezani s interpersonalnim problemima, kao i s individialnim teškoćama. Do impotencije i frigidnosti može doći usled neadekvatnog emocionalnog funkcionisanja uopšte. Na primer u vezi ili braku u kom se partneri često svađaju, nemaju poverenja jedno u drugo, ne neguju svoje odnose – često dolazi do poremećenog seksualnog funkcionisanja. Zatim, čak i ako ne postoje problemi u vezi ili braku, moguće je da jedan od partnera ima lične emocionalne probleme, koji mogu dovesti do smanjenja seksualne želje ili uzbuđenosti. Negativne emocije koje su povezane sa smanjenjem seksualne želje su: depresivnot, ljutnja i osećanje krivice. Kada je osoba pod uticajem jakih negativnih emocija, njeno interesovanje za seks slabi.
Osim emocionalnih smetnji, upotreba psihoaktivnih supstanci znatno doprinosi gubljenju seksualne želje. Takođe, fizičko zdravlje je bitan faktor normalnog seksualnog funkcionisanja. Kada je zdravlje narušeno, lako može doći i do narušavanja seksualnog života. Tako poremećen nivo hormona ili lučenja endokrinih žlezdi, bolesna prostata, tumor ili problemi s krvim pritiskom – su negativno povezani sa uspešnim seksualnim životom. Očigledno da je potrebno normalno psihofizičko funkcionisanje da bi se postigao normalan sekualni odnos. Ovakvo normalno psihofizičko funkcionisanje se odnosi na neometan celoživotni razvoj. Usled toga, kao mera prevencije seksualnih problema navodi se prvenstveno dobar odnos s roditeljima u ranom detinjstvu. Roditelji su modeli svojoj deci. Razgovori s roditeljima o seksualnosti pomažu izgradnji sopstvenog seksualnog identiteta. Život u primarnoj porodici je prva karika u lancu stavova prema seksualnosti jedne osobe. Dalje kroz život, ako dođe do narušavanja razvoja i uslova života, takođe može doći do seksualnih problema. Međutim, tada su problemi uglavnom blaži i lakše izlečivi. Ono što svaka osoba može da učini za svoj normalan seksualni život, a time i sreću i bolju adaptiranost, se svodi na izbegavanje situacija koje nepovoljno utiču ne samo na seksualne odnose, već i na celokupno zdravlje i zadovoljstvo životom. Kada se osvrnemo na procenat muškaraca koji pati od povremene ili hronične impotencije, ostaje samo da se zapitamo koliko nas zaista živi zdravim životom.
Fetišizam
Reč fetišizam potiče od portugalske reči feticio koja znači «opsesivna fascinacija» . Fetišisti su ljudi koji ne mogu da se uzbude seksualno bez objakta koji je za njih fetiš. Međutim, u svakom od nas postoji sklonost da nas seksualno uzbudi neki “neseksualni” objekat. Razlika između fetišista i nefetišista je u intenzitetu ove sklonosti, jer se fetišista bez prisustva objekta na koji je fiksiran, uopšte ne može uzbuditi. Iz razlike u intenzitetu proističu i kvalitativne razlike između fetišista i nefetišista, razlike u osobinama i načinu funkcionisanja. Iz ovog razloga je fetišizam okarakterisan kao problem. Fetišisti se, prema vrsti objekta fiksacije, mogu podeliti u dve grupe: one kojima je fetiš sam oblik objekta, kao što je npr. visoka štikla ili stopalo; i one kojima je fetiš materijal objekta, kao što je kožna garderoba ili svila. Najuobičajeniji fetiši su u vezi s rukama i nogama. Tako, to mogu biti rukavice ili papuče i čarape. Međutim, registrovano je i mnogo drugih fetiša, kao što su pupak ili grudi, zatim hrana. Trudne žene takođe mogu biti fetiš.
Uzrok ove pojave nije lako opisati. Neki naučnici smatraju da je za nastanak fetišizma veoma važno razumeti najranije detinjstvo. Naime, pretpostavlja se da je fetiš objekat koji je u ranom detinjstvu bio povezan sa seksualnim uzbuđenjem deteta. Drugi naučnici, orijentisani na proučavanje ponašanja, pretpostavljaju da se fetišizam uči. Dete koje je bilo izloženo prikazima neadekvatnog seksualnog odnosa roditelja, naučiće i samo da neadekvatno pristupa seksualnom činu.
Sigurno je jedino da postoje izvesne osobine povezane sa fetišizmom. Fetišisti nisu u dovoljnoj meri razvili socijalne veštine, oni se ne snalaze najbolje u interakciji s drugim ljudima, često su povučeni i ne druže se previše i imaju znatnih teškoća da ostvare intimnu ljubavnu vezu, prožetu dubokim osećanjima. Fetišizam je zastupljeniji kod muškaraca, nego kod žena. Pretpostavlja se da se javlja kod muškaraca koji sumnjaju u svoju «muškost», potenciju i sposobnost da zadovolje ženu, kod muškaraca koji su nesigurni i plaše se odbacivanja.
Fetišisti su opsednuti objektom svoje fiksacije. Često imaju potrebu da ga ukradu gde god da ga vide. Ovakvo ponašanje, kada se intenzivira, vodi sve većoj neprilagođenosti osoba s ovim problemom. Oni počinju da žive u krugu svoje “bolesti” iz kog je teško izaći. Retko traže pomoć, koja im postaje sve potrebnija, jer nije u pitanju samo seksualna devijantnost, već i niz drugih osobina koje prate ovaj poremećaj. Partneru fetišiste ovakvo ponašanje isprva može delovati i zanimljivo, jer se seksualni čin odvija na poseban, nekonvencionalan način. Međutim, u razvijenoj formi, ovaj problem ne samo da nije zanimljiv, već može doneti mnoštvo neprijatnosti i samom fetišisti, a još više njegovom partneru. Iz «bezazlene» igre može nastati prisiljavanje na seksualni čin određene vrste, te partner može biti uvučen u učešće u poremećaju. Umesto toga, preporučljivo je zatražiti pomoć i zbog partnerove sigurnosti i zbog dugoročne sreće osobe s ovim problemom.
Masturbacija
Masturbacija je fizičko samostimulisanje erogenih zona u cilju doživljavanja seksualnog uzbuđenja, orgazma, te smanjenja telesne tenzije koja nastaje usled nezadovoljene seksualne potrebe. U ranom detinjstvu, deca dodiruju svoje erogene zone i doživlljavaju prijatnost usled toga. Mladići i devojke, uglavnom pre nego što stupe u seksualni odnos s partnerom, iskuse neku vrstu samozadovoljstva. Nekada su mladići češće masturbirali od devojaka. Danas to više nije tako, iako i dalje mladići otvorenije pričaju o tome, dok je za žene to manje – više taboo tema. Mnogi srećno oženjeni muškarci izjavljuju da masturbiraju, iako imaju redovne seksualne odnose. Samostimulacija erogenih zona se, izgleda, doživljava kao kvalitativno drugačija pojava od seksualnog odnosa s drugom osobom. Danas veliki broj ljudi ne želi da se odrekne ni jedne od ove dve vrste zadovoljstva.
Nekada je masturbacija bila povezana sa osećanjem krivice, posebno u adolescentnom dobu. Naime, stroge moralne vrednosti i religioznost su imale veliki uticaj na ljude. Kako bi seksualna želja bila jaka, mnogi ljudi su se samozadovoljavali, a posledično osećali krivicu povodom toga. Masturbacija može da preraste u naviku, od koje se teško odvikava. Neki naučnici čak upozoravaju da navika postaje jača, ako su zabrane masturbacije veće. U ne tako davnoj prošlosti, još sredinom prošlog veka je dolazilo do toga da mnogi muškarci svakodnevno masturbiraju, posledično osećaju krivicu, ali nastavljaju sa masturabcijom, kao s lošom navikom. Danas je liberarnije vreme. Doktor William Kraft kaže da malo ili nimalo ljudi oseća krivicu povodom masturbacije i da je to sve češća pojava. Kako su danas religiozne i moralne stege popustile, smanjila se i krivica povodom masturbacije. Savremeni doktori tvrde da masturbacija ne može da šteti čoveku, pa čak i da je prirodna forma opuštanja. Međutim, to nije uvek bilo tako. U bliskoj istoriji se masturbacija smatrala veoma štetnom pojavom.
Dr. Sylvester Graham je sredinom devetnaestog veka propagirao ideju o štetnosti ejakulacije. On je smatrao da gubitak semena, muškarcima može ozbiljno da naruši zdravlje.
Dr. Sylvester Graham je sredinom devetnaestog veka propagirao ideju o štetnosti ejakulacije. On je smatrao da gubitak semena, muškarcima može ozbiljno da naruši zdravlje. Pošto je seksualni odnos jedini način produženja ljudske vrste, Graham je upozoravao da bi najviše dvanaest puta godišnje muškarci trebalo da imaju seksualne odnose, ukoliko žele da zadrže svoje zdravlje. Masturbacija se smatrala posebno štetnom i zdravstveno i morlano. Graham je bio nutricionista i on je smatrao da zdrava ishrana može da kompenzuje narušavanje zdravlja koje nastaje nakon “preterane seksualnosti”. Graham nije bio jedini u ovom uverenju. Mnogi drugi doktori su smatrali da je seks nezdrava pojava, a na masturbaciju se gledalo kao na satanizovan čin. Ova slika koja se tiče muškog seksualnog zadovoljstva je daleko povoljnija od one koja se ticala ženskog. Naime, ženski orgazam je bio smatran za prljavu, nemoralnu i bolesnu stvar. To je bukvalno bila i zabranjena tema i zabranjeni čin. O ženskoj masturbaciji nije ni bilo govora. Kada se uzmu u obzir istorijske činjenice, nije ni čudo što je ova pojava izazivala snažno osećanje krivice. Danas se promenio stav prema masturbaciji. Iako su i među naučnicima podeljena mišljena po pitanju ove pojave, više je niko ne smatra patološkom. Neki psiholozi je čak i savetuju, posebno ženama. Tako Dženet Volf, masturbaciju smatra za vođenje ljubavi sa samim sobom. Ona kaže da taj čin može da bude pun nežnosti i zadovoljstva. Poznato je da mnoge žene retko doživljavaju orgazam prilikom seksualnog odnosa sa partnerom. Dženet Volf smatra da to ne treba da ih spreči da uživaju same sa sobom. Ona čak savetuje kako na najbolji način žena može da se opusti u svom udobnom krevetu i da potpuno oseti svoju erotsku “auru”. Masturbacija kod žena koje imaju teškoću doživljavanja orgazma s muškarcem, može pozitivno da deluje na buđenje njihove seksualnosti i da poboljša njihove seksualne odnose. Dženet Volf podseća na savet koji je Vudi Alen dao Ani Hol: “nemoj da podcenjuješ masturbaciju – to je seks s nekim koga ja volim.”
Povezane teme: