Oduševljenje

Piše: Dragana Miletić

Nešto nam se dopada jer je u skladu sa našim ukusom i vrednostima, zainteresuje nas onda kada deluje intrigantno ili privlači pažnju, ali šta je što je potrebno da bi nas nešto oduševilo?

Da bismo bili oduševljeni nije dovoljno sresti se sa nečim intrigantnim, dopadljivim ili zanimljivim. Za tako nešto potrebno je nešto više, nešto što će nas cele obuzeti. Laičkim jezikom rečeno, potrebno je upravo ono na šta i sama reč oduševljenje ukazuje, a to je da nam to nešto dotakne i obogati samu dušu. Oduševljenje je više od osećaja da nam se nešto dopada ili privlači, to je stanje duha u kome mi zastajemo pred nečim, udubljujemo se u to, otkrivamo nešto novo i to u nama budi poseban doživljaj.

Kako bismo doživeli tako nešto neophodno je pre svega nečemu se na neko vreme posvetiti, dozvoliti sebi da se tome prepustimo, a zatim dozvoliti i da kontakt sa time promeni nešto i u nama samima. Ono što oduševljenje odvaja od sličnih doživljaja kao što su divljenje ili dopadanje jeste činjenica da dok se divimo nečemu mi smo fokusirani na njegove karateristike, ali dok smo oduševljeni pažnja je podjednako raspodeljena na ono što nas oduševljava i na osećaj koji to nešto u nama budi. Divljenje ostaje u spoljašnjem svetu, dok oduševljenje prožima i naš unutrašnji svet i upravo je zbog toga dragoceno. Kao što vidimo, radi se o kompleksnom stanju i ne tiče se isključivo karakteristika spoljašnjeg sveta, već i naše spremnosti da taj svet pustimo u sebe, te mu dozvolimo da nas prožme.

Sposobnost za oduševljavanje

Otvorenost ka svetu jedan je od nužnih uslova kako bi nas bilo šta moglo oduševiti. Pored toga postoji još nekoliko uslova koje osoba mora ispuniti da bi je bilo šta moglo oduševiti. Moglo bi se reći da kod ljudi postoji različit stepen sposobnosti za oduševljenje za čiju adekvatnu razvijenost je potrebno ispuniti niz preduslova.

Ono što oduševljenje odvaja od sličnih doživljaja kao što je divljenje ili dopadanje jeste činjenica da dok se divimo nečemu mi smo fokusirani na njegove karateristike, ali dok smo oduševljeni pažnja je podjednako raspodeljena na ono što nas oduševljava i na osećaj koji to nešto u nama budi. Divljenje ostaje u spoljašnjem svetu, dok oduševljenje prožima i naš unutrašnji svet i upravo je zbog toga dragoceno.

Šta sve podrazumeva naša sposobnost da se nečime oduševimo?

Udubljivanje

Pre svega, kako bi nas bilo šta moglo oduševiti, moramo imati sposobnost da se udubimo u nešto. Iako deluje podrazumevajuće, mnogo je ljudi koji ipak ne mogu da se u bilo šta zaista udube. Današnje doba često nazivamo erom instant rešenja upravo zbog toga što nam je udubljivanje u pojave i teme skoro nepotrebno u modernom načinu života. Tehnološki napredak i internet učinili su sve lako dostupnim, te je posvećivanje vremena, pažnje i truda nečemu što ne daje brze rezultate postalo retkost. Moderan čovek, neretko, ima problema u odlaganju zadovoljstva i toleranciji frustaracije dok čeka rezultate koji nisu odmah vidljivi. Nažalost, za pravo oduševljenje nužno je upustiti se u nešto u potpunosti, posvetiti mu se i imati strpljenja. Nešto što samo površno upoznajemo može u nama izazvati samo isto tako površne doživljaje, ali ne i oduševljenje.

Spremnost za prihvatanje novina

Pored spremnosti da se nečemu posvetimo i strpljenja, neophodno je i biti u stanju da se prihvate novine koje nešto sa sobom nosi. Nikada nas neće oduševiti nešto što već dobro i u potpunosti poznajemo. Pod ‘novim’ ovde ne podrazumevamo da to mora biti nešto u spoljašnjem svetu sa čime se prvi put srećemo, nov može biti i naš utisak o nečemu što već znamo. Tako nas, na primer, oduševljaju knjige koje smo već pročitali, ne zbog toga što su one za nas potpuno nove u iskustvu, već zbog toga što u nama bude neke nove doživljaje jer smo se mi sami promenili od onda kada smo ih prethodni put čitali.

Ipak, bilo da je nešto sasvim novo ili samo budi nove doživljaje u nama, pre nego što nas to nešto oduševi, novine koje ono nosi na trenutke mogu delovati jednostavno samo drugačije od svega do sada nama poznatog. Možda čak i neuklopivo u naše viđenje stvari. U tom slučaju, možemo sve odmah odbaciti, a možemo i sačekati, prihvatiti čak i delove koji nam deluju neprihvatljivo i nastaviti sa istraživanjem. Ukoliko uspemo da istolerišemo tu početnu ambivalenciju, pružamo sebi šansu da kroz dalje traganje otkrijemo nove delove koji povezuju ono što je do skoro nama delovalo neuskladivo. U tom trenutku dobijamo širu, sasvim novu sliku sazdanu od onoga što smo već znali i onoga što smo upravo otkrili. Novina koju smo upravo otkrili može biti sićušni skoro neprimetni delić naše slike o svetu, ali ipak može baciti sasvim novo svetlo na njega i time nas oduševiti.

Sklapanje nove celine-celovitost doživljaja

Svako oduševljenje je, zapravo, nekim delom posledica otkrivanja jedog malog delića stvarnosti za koji pre njegovog otkrića možda čak nismo ni bili svesni da nam je nedostaje.Deca se često oduševljavaju jer je svet njima nov i pun otkrića. Odrasli ljudi uglavnom imaju predstavu sveta koju su već izgradili i upravo zbog toga im je potrebno mnogo više da bi se nečim oduševili. Pored toga, mnogi ne žele ni da menjaju sopstvenu sliku o sebi i svetu jer su sebi već postavili određena pravila i principe koje bi novo sagledavanje sebe i sveta moglo da ugrozi. Svako posvećivanje nečemu što je novo i neistraženo nužno sa sobom nosi i rizik da se susretnemo sa otkrivanjem nečega što je nuklopivo u naše dotadašnje sagledavanje sveta i ljudi oko sebe. Ukoliko te novitete ne uspemo da adekvatno uklopimo u našu već postojeću sliku sveta ostajemo u zagonetci koja poljuljava naš osećaj sigurnosti u sopstvena znanja i stavove. Zbog toga se mnogi vode logikom da ne treba pokušavati sa menjanjem nečega što već i sada dovoljno dobro funkcioniše. Ipak, to zatvaranje i taj otpor prema promena imaju svoju cenu i ona se plaća upravo preko gubitka sposobnosti za oduševljenje.

Deca se često oduševljavaju jer je svet njima nov i pun otkrića. Odrasli ljudi uglavnom imaju predstavu sveta koju su već izgradili i upravo zbog toga im je potrebno mnogo više da bi se nečim oduševili. Pored toga, mnogi ne žele ni da menjaju sopstvenu sliku o sebi i svetu jer su sebi već postavili određena pravila i principe koje bi novo sagledavanje sebe i sveta moglo da ugrozi.

Oduševljenje kao pokretačka snaga

Razmlislite kada vas je poslednji put nešto oduševilo i da li je to zaista bilo potpuno oduševljenje u smislu u kome ga ovde opisujemo. Ukoliko je prošlo dosta vremena od tada, autor ovog teksta vam može garantovati da to nije zbog toga što ste već sve videli i dosta prošli, te vas je zbog toga teško bilo čime iznenaditi ili oduševiti. Kao i kod većine problema, uzrok nije u spoljašnjem svetu, već u načinu na koji ga mi sami sagledavamo. Možda će se neko zapitati zašto ovo uopšte nazivamo problemom kada sposobnost za oduševljenje nije nešto što nam je nužno kako bismo normalno živeli i obavljali svoje obaveze. Ukoliko je ovo vaš stav, razmislite o bilo čemu što vas pokreće i motiviše da živite što bolje i iskoristite svoje dane na najboji mogući način. Kada napravite tu listu, videćete da je u pozadini svake od stavki postojalo neko prvobitno oduševljenje. Bilo da ste od onih kojima je glavni motivator u životu karijera ili od onih kojima je ljubav i partner glavni pokretač, razlog zbog koga vas baš oni pokreću jeste činjnica da ste njima bili, ili ste (ukoliko imate sreće) još uvek njima oduševljeni. Ljudi bez motivacije, apatični, neusmereni jasno ka nijednom cilju, niti spremni da se u celosti posvete jednoj stvari u koju veruju, zapravo su ljudi koje ništa ne oduševljava.

Bilo da ste od onih kojima je glavni motivator u životu karijera ili od onih kojima je ljubav i partner glavni pokretač, razlog zbog koga vas baš oni pokreću jeste činjnica da ste njima bili ili ste (ukoliko imate sreće) još uvek njima oduševljeni. Ljudi bez motivacije, apatični, neusmereni jasno ka nijednom cilju niti spremni da se u celosti posvete jednoj stvari u koju veruju zapravo su ljudi koje ništa ne oduševljava.

Šta sve može da nas oduševi ?

“Dozvola” sebi za oduševljenje

Bitno je napomenuti da ovde ne pričamo samo o oduševljenju nekom knjigom ili umetničkim delom. Oduševljavaju nas isto tako i ljudi ukoliko to njima i sebi dozvolimo. Poznato je da ljudi koji su dugo zajedno umeju da iskažu svoju opčinjenost partnerom rečenicom da, iako su toliko godina zajedno, partner i dalje, na trenutke, uspeva da ih oduševi. Činjenica da je ovako nešto u vezi moguće ukazuje na to da su partneri fleksibilni u odnosu i otvoreni da vide jedno drugo u svetlu koje ume da bude drugačije od onoga na šta su navikli. Možda ovo zvuči kao nešto što i nije toliko retko ali, na žalost, istina je da mnogi parovi funkcionišu tako što jedni drugima dodeljuju zacrtane uloge iz kojih se teško izlazi. Problemi u vezama su u velikom broju slučajeva posledica toga što se jedan od partnera ne ponaša na način na koji to druga osoba očekuje. Ta očekivanja su, zapravo, posledica uloge koja se partneru namenjuje. Sa takvom, već određenom ulogom, skoro je nemoguće videti partnera onakvog kakav zaista jeste, a kamo li upoznavati ga sve više i dublje i uspeti da nakon mnogo godina otkrivamo nove detalje koji će našu sliku o partneru učiniti još lepšom i celovitijom. Ta celovitost doživljaja je osnovni sastojak oduševljenja. Osoba ima osećaj da je zaokružena neka celina, da je dobila novi smisao.

Koliko nam je potrebno oduševljenje u životu ?

Nekada su ljudi dolazili na terapiju sa konkretnim problemima koje sami nisu uspevali da reše. U to vreme, pre par desetina godina, glavni zadatak terapeuta bio je da otkriju šta stoji iza brojnih neurotičnih simptoma ljudi i na taj način osobi pomognu da se oslobodi tereta. Danas je situacija nešto drugačija. Ljudi ne dolaze na terapiju toliko zbog problema koji su konkretni kao što su telesni simptomi uzrokovani psihičkim stanjem, histerije ili opsesije, već češće dolaze na terapiju zbog osećaja praznine i doživljaja da ih ništa ne može pokrenuti i navesti ih da se osećaju živim. Terapeuti danas mnogo više rade sa osećajem praznine koji ljudi imaju. Moglo bi se reći da je u današnje vreme cilj terapije često upravo vraćanje osobi sposobnosti za oduševljenje. Kažemo vraćanje, jer je svakome od nas u iskustvu poznato da je barem nekada bio oduševljen nečim. Stalno viđamo decu koja su oduševljena svetom koji tek otkrivaju, ali izgleda da sa godinama zaboravljamo ili čak sebi više ne dozvoljavamo takvo ponašanje i takve doživljaje. Kao što smo već naveli, ljudi se čuvaju od novina i skloni se ukalupljivanju u određene šablone kako bi sebi pojednostavili život. Ipak, osoba koja vodi takav život teško će se osetiti zaista živom, teško da će napredovati i osećati se ispunjeno i samoostvareno.

Moglo bi se reći da je u današnje vreme cilj terapije često upravo vraćanje osobi sposobnosti za oduševljenje. Kažemo vraćanje jer je svakome od nas u iskustvu poznato da je barem nekada bio oduševljen nečim. Stalno viđamo decu koja su oduševljena svetom koji tek otkrivaju, ali izgleda da sa godinama zaboravljamo ili čak sebi više ne dozvoljavamo takvo ponašanje i takve doživljaje.

Pošto smo sada već predstavili oduševljenje kao jedan veoma bitan segment života, postavlja se pitanje kako je moguće da ljudi žive život u kome ih baš ništa ne oduševljava. Zapravo, retko ćemo sresti osobu koja će tako nešto priznati. Ljudi su uglavnom uvereni da je ova sposobnost datost koju poseduju svi i da samim tim ni njima samima ne nedostaje. Ali, oduševljenje koje podrazumeva sve karakeristike koje smo ovde naveli zapravo je vrlo retko. Ono što ljudi nazivaju oduševljenjem često su zamene za isto. Čest je slučaj da ljudi euforične doživljaje poistovećuju sa oduševljenjem. Isto tako se i zanesenost nečim često naziva oduševljenjem.

“Jestiva i otrovna pečurka slično izgledaju”

To šta će osoba u svom iskustvu nazivati oduševljenjem onda kada pravog oduševljenja nema zavisi od karaktera i problema koje sama osoba nosi. Tako je, na primer, čest slučaj kod histeričnih ljudi da deluju oduševljeni nečime dok se zapravo radi samo o površnom doživljaju. Histerični ljudi deluju kao osobe koje je lako uzbuditi, kokete koje veselo pristupaju svetu. Zbog toga često deluju oduševljeno, dok se zapravo radi samo o površnom uzbuđenju koje je deo njihovog histeričnog ponašaanja. Sa druge strane, narcistična osoba često ume da deluje oduševljena nečim zbog energičnosti kojom pristupa stvarima u životu. Ni ovde se ne radi o istinskom oduševljenju, jer je ovakvo ponašanje samo sredstvo za ostvarenje nekih drugih ciljeva i osoba se ni u jednom trenutku zaista ne udubljuje niti prepušta dovoljno stvarima kako bi istima mogla biti oduševljena.

Bez obzira da li se radi o osobi koja se koristi mehanizmima tipičnim za narcise, histerike ili nekim trećim, tek kada počnu da se oslobađaju tih mehanizama ljudi počinju da otkrivaju svet na jedan novi način i da se zaista oduševljavaju njime. Kao što smo već naveli, naša sposobnost da se nečime oduševimo delom je i posledica sposobnosti da se nečemu prepustimo i otvorimo mu se. Svi neadekvatni mehanizmi odbrane kojima se koriste ljudi sa problemima pre nego da krenu na psihoterapiju zapravo imaju funkciju zatvaranja osobe kao bi se ona sačuvala od neprijatnosti. Takva zatvorenost, na žalost, ne štiti samo od negativnih doživljaja, već sprečava i one pozitivne. Zbog toga nema pravog oduševljenja tamo gde ima ozbiljnijih problema.

Zbog svega navedenog, moglo bi se reći da je naša sposobnost da dozvolimo nečemu da nas oduševi dobar pokazatelj našeg psihičkog stanja. Činjenica da nas ništa ne oduševljava treba se shvatiti kao signal da je potrebno preispitati sebe i sopstveni život i pokušati da sami, ili uz pomoć stručnjaka, otkrijemo šta je to što nas sprečava da doživimo autentično oduševljenje.