Fobija je, prema Frojdovom određenju – «neopravdani, nestvarni i ponavljani strah od predmeta, osoba i okolnosti. Osoba prepoznaje nerazumnost fobičnog straha, ali ne uspeva da ga se voljno oslobodi. Fobični objekat ne predstavlja stvarni i zastrašujući objekat kog se osoba plaši, već se radi o premeštanju i lokalizovanju strepnje, te eksternalizovanju iste. Dakle, fobični simptom ima simboličko značenje».
Fobija, za razliku od realnih strahova, nema funkciju prilagođavanja realno pretećoj stvarnosti. Fobija, na sličan način kao što se to dešava i prilikom napada panike, često parališe organizam i preplavi osobu anksioznošću. Budući da se susretanje s objektima ili pojavama od kojih neko ima fobiju, doživljava kao preplavljujuće iskustvo, ljudi teže da izbegavaju na sve moguće načine da se s fobičnim objektom suoče. Na taj način, svaka fobična osoba u većoj ili manjoj meri sužava prostor kretanja i delovanja i, u zavisnosti od intenziteta i tipa fobije, ponekada to izbegavanje može značajno da utiče na kvalitet i organizaciju života fobične osobe.
Broj fobija je ogroman, postoje specifične fobije od najrazličitijih stvari (od dodira, gubitka odnosa, javnog nastupa, smrti, stvarnih ili nestvarnih osoba, prirodnih pojava i raznoraznih životinja). Izbor fobičnog objekta je, sam po sebi, manje bitan od razloga iz kog je fobija nastala i načina na koji se pojedinci s njom suočavaju.
Možda zvuči zabrinjavajuće, ali se pokazalo kao trend da mladi često ne ispoljavaju samo jednu fobiju, već da se znatno češće fobije udružuju i menjaju tokom razvoja.
L. Miler je pokušao da napravi podelu koja ima tri osnovne dimenzije, te je sve fobije podelio u:
1. fobije od fizičkog povređivanja
2. fobije od prirodnih događaja
3. društvene fobije
Psihodinamika fobija: ako se vodimo psihodinamskim shvatanje, fobije bismo najbolje mogli opisati kao pokušaj odbrane od strepnje i nesvesni i spontani pokušaj lečenja. U poređenju sa stanjima strepnje, fobije su viši i organizovaniji vid neurotičnih odgovora. Fobija nastaje kao posledica nemogućnosti da potisnuti sadržaji ostaju u nesvesnom delu naše ličnosti. Dakle, ljudi teže da potiskuju seksualne i agresivne impulse, koje njihov svesni deo ličnosti u datom trenutku ne može da obradi, s njima ne može da se suoči i ne može da ih toleriše. Međutim, potiskivanje, iako mehanizam odbrane od neželjenih emocija, ponekada popušta, te se potisnuti sadržaju vraćaju u svest – ovog puta maskirani i u vidu simptoma. Budući da osoba oseća strepnju povodom povratka nedozvoljenih sadržaja iz nesvesnog, ona te strepnje pokušava da se oslobodi tako što je eksternalizuje u neki spoljašnji objekat. Na taj način, ne mora da se bori svakodnevno s (ponekada preplavljujućom) strepnjom, već se opaža kao da opasnost vreba spolja. Kada fobiju posmatramo na taj način, možemo reći da je ona u funkciji zaštite osobe i da predstavlja jedan od problema koji su lakši za tretiranje.
To naravno ne znači da će svaka fobija da se razreši za nekoliko seansi. I u ovom, kako i u svim drugim slučajevima psiholoških problema, važi pravilo individualnosti, dalje u pitanju su i intenzitet i kvalitet strepnje koje osoba oseća vezano za pojavu, situaciju ili objekat u odnosu na koji razvija fobiju.
U najkraćim crtama rečeno, danas važi (bar implicitan stav) da ukoliko fobija nije udružena s težim psihološkim problema, ona predstavlja jedan zreliji način odbrane i, generalno uzev, se može «izlečiti» prilično brzo.
KBT (kognitivno-bihejvioralne tehnike) su posebno popularne za tretman fobije. Budući da se u ovoj vrsti fokusirane i direktivne terapije, ne bavimo psihodinamikom i otkrivanjem dubljih uzroka za nastanak fobije, već načinima i vežbama za razrešenje fobičnog konflikta, ispostavlja se da KBT metode imaju velikog uspeha u tretmanu tih problema. Jedna od osnovnih tehnika se svodi na izlaganje, uz kognitivno restruktuiranje. Dakle, pomažemo osobi da osvesti set iracionalnih misli koje je razvila u pogledu svog iracionalnog straha, zatim pomažemo osobi da ospori iracionalne misli i zameni ih setom zdravorazumskih, logičnih i adaptivnijih misli, i paralelno s tim, radimo na motivisanju klijenta da se izloži upravo onim situacijama povodom kojih oseća fobični strah. Ponekada, kada se radi o pojedincima koji su u žurbi da se oslobode fobije, jer im poslovi i karijera, ljubavni život i slične važne životne stvari «trpe» zbog strahova koje imaju, razrešenje fobije se može dogoditi u samo nekoliko koraka, pa čak i u jednoj do nekoliko seansi. Ponekada je put razrešenja fobije malo mukotrpniji i duži, ali ono što dosadašnje iskustvo govori, najveći broj ljudi u prilično kratkom vremenskom periodu uspeva da izađe na kraj s fobičnim reakcijama, ili ih bar redukuje u znatnoj meri.
Budući da suočavanje s fobijama može da praktikuje i sam pojedinac, u vidu tehnika samopomoći, što je isti rešeniji i motivisaniji da se oslobodi svog iracionalnog straha, to su veće šanse da će do oslobađanja od istog doći brže. Kao i u slučaju drugih psiholoških smetnji, rešenost da pomognemo sami sebi igra jedan od ključnih faktora brzine oporavka i načina da se s problemom adekvatno suočimo.
This entry was posted in Aspekti ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Fobija
Piše: Renata Senić
Fobija je, prema Frojdovom određenju – «neopravdani, nestvarni i ponavljani strah od predmeta, osoba i okolnosti. Osoba prepoznaje nerazumnost fobičnog straha, ali ne uspeva da ga se voljno oslobodi. Fobični objekat ne predstavlja stvarni i zastrašujući objekat kog se osoba plaši, već se radi o premeštanju i lokalizovanju strepnje, te eksternalizovanju iste. Dakle, fobični simptom ima simboličko značenje».
Fobija, za razliku od realnih strahova, nema funkciju prilagođavanja realno pretećoj stvarnosti. Fobija, na sličan način kao što se to dešava i prilikom napada panike, često parališe organizam i preplavi osobu anksioznošću. Budući da se susretanje s objektima ili pojavama od kojih neko ima fobiju, doživljava kao preplavljujuće iskustvo, ljudi teže da izbegavaju na sve moguće načine da se s fobičnim objektom suoče. Na taj način, svaka fobična osoba u većoj ili manjoj meri sužava prostor kretanja i delovanja i, u zavisnosti od intenziteta i tipa fobije, ponekada to izbegavanje može značajno da utiče na kvalitet i organizaciju života fobične osobe.
Broj fobija je ogroman, postoje specifične fobije od najrazličitijih stvari (od dodira, gubitka odnosa, javnog nastupa, smrti, stvarnih ili nestvarnih osoba, prirodnih pojava i raznoraznih životinja). Izbor fobičnog objekta je, sam po sebi, manje bitan od razloga iz kog je fobija nastala i načina na koji se pojedinci s njom suočavaju.
Možda zvuči zabrinjavajuće, ali se pokazalo kao trend da mladi često ne ispoljavaju samo jednu fobiju, već da se znatno češće fobije udružuju i menjaju tokom razvoja.
L. Miler je pokušao da napravi podelu koja ima tri osnovne dimenzije, te je sve fobije podelio u:
1. fobije od fizičkog povređivanja
2. fobije od prirodnih događaja
3. društvene fobije
Psihodinamika fobija: ako se vodimo psihodinamskim shvatanje, fobije bismo najbolje mogli opisati kao pokušaj odbrane od strepnje i nesvesni i spontani pokušaj lečenja. U poređenju sa stanjima strepnje, fobije su viši i organizovaniji vid neurotičnih odgovora. Fobija nastaje kao posledica nemogućnosti da potisnuti sadržaji ostaju u nesvesnom delu naše ličnosti. Dakle, ljudi teže da potiskuju seksualne i agresivne impulse, koje njihov svesni deo ličnosti u datom trenutku ne može da obradi, s njima ne može da se suoči i ne može da ih toleriše. Međutim, potiskivanje, iako mehanizam odbrane od neželjenih emocija, ponekada popušta, te se potisnuti sadržaju vraćaju u svest – ovog puta maskirani i u vidu simptoma. Budući da osoba oseća strepnju povodom povratka nedozvoljenih sadržaja iz nesvesnog, ona te strepnje pokušava da se oslobodi tako što je eksternalizuje u neki spoljašnji objekat. Na taj način, ne mora da se bori svakodnevno s (ponekada preplavljujućom) strepnjom, već se opaža kao da opasnost vreba spolja. Kada fobiju posmatramo na taj način, možemo reći da je ona u funkciji zaštite osobe i da predstavlja jedan od problema koji su lakši za tretiranje.
To naravno ne znači da će svaka fobija da se razreši za nekoliko seansi. I u ovom, kako i u svim drugim slučajevima psiholoških problema, važi pravilo individualnosti, dalje u pitanju su i intenzitet i kvalitet strepnje koje osoba oseća vezano za pojavu, situaciju ili objekat u odnosu na koji razvija fobiju.
U najkraćim crtama rečeno, danas važi (bar implicitan stav) da ukoliko fobija nije udružena s težim psihološkim problema, ona predstavlja jedan zreliji način odbrane i, generalno uzev, se može «izlečiti» prilično brzo.
KBT (kognitivno-bihejvioralne tehnike) su posebno popularne za tretman fobije. Budući da se u ovoj vrsti fokusirane i direktivne terapije, ne bavimo psihodinamikom i otkrivanjem dubljih uzroka za nastanak fobije, već načinima i vežbama za razrešenje fobičnog konflikta, ispostavlja se da KBT metode imaju velikog uspeha u tretmanu tih problema. Jedna od osnovnih tehnika se svodi na izlaganje, uz kognitivno restruktuiranje. Dakle, pomažemo osobi da osvesti set iracionalnih misli koje je razvila u pogledu svog iracionalnog straha, zatim pomažemo osobi da ospori iracionalne misli i zameni ih setom zdravorazumskih, logičnih i adaptivnijih misli, i paralelno s tim, radimo na motivisanju klijenta da se izloži upravo onim situacijama povodom kojih oseća fobični strah. Ponekada, kada se radi o pojedincima koji su u žurbi da se oslobode fobije, jer im poslovi i karijera, ljubavni život i slične važne životne stvari «trpe» zbog strahova koje imaju, razrešenje fobije se može dogoditi u samo nekoliko koraka, pa čak i u jednoj do nekoliko seansi. Ponekada je put razrešenja fobije malo mukotrpniji i duži, ali ono što dosadašnje iskustvo govori, najveći broj ljudi u prilično kratkom vremenskom periodu uspeva da izađe na kraj s fobičnim reakcijama, ili ih bar redukuje u znatnoj meri.
Budući da suočavanje s fobijama može da praktikuje i sam pojedinac, u vidu tehnika samopomoći, što je isti rešeniji i motivisaniji da se oslobodi svog iracionalnog straha, to su veće šanse da će do oslobađanja od istog doći brže. Kao i u slučaju drugih psiholoških smetnji, rešenost da pomognemo sami sebi igra jedan od ključnih faktora brzine oporavka i načina da se s problemom adekvatno suočimo.