Šta nam psihoanaliza može reći o studentskim protestima?
Kako možemo razumeti studentske proteste iz jedne od brojnih psihoanalitičkih perspektiva?
Mene sve ovo neodoljivo podseća na Lakanovu priču o diskursu roba i gospodara koji se naslonio na Hegelovu filozofiju.
Još neke paradigme mi padaju na pamet, ali mi ova deluje bukvalno kao da bi studentske proteste mogla da uvrsti u udžbenički primer svoje teorije.
Studentski protesti kojima danas svedočimo nisu samo politički čin. Oni su manifestacija duboke društvene tenzije, izraz potisnutog konflikta između pravednog zahteva i represivnog poretka. Psihoanalitička perspektiva nam omogućava da ovaj bunt razumemo ne samo kao borbu za spoljašnje promene, već i kao simptom kolektivnog nesvesnog, mesta gde se prelamaju moć, trauma i želja za pravdom.
Lakanov diskurs gospodara i roba: Ko je ovde zaista slobodan?
Ovi mladi ljudi nisu izmanipulisana masa, kako neki vole da tvrde, već oličenje Lakanovog diskursa roba – one pozicije koja, iako deluje nemoćno, zapravo poseduje istinsku slobodu. Kako nas uči Hegel u Fenomenologiji duha, rob je slobodan upravo zato što je stavio svoj goli život na kocku. On nema šta da izgubi osim svojih okova. Nasuprot njemu stoji gospodar, zarobljen sopstvenom zavisnošću od privilegija i materijalnog poretka koji ga održava. On ne zna da je rob sopstvenog straha – straha od gubitka moći i suočavanja sa istinom.
Lakan bi rekao da su protesti trenutak kada pukotina u simboličkom poretku postaje vidljiva – ono što se više ne može prećutati. U ovoj pukotini, studenti nisu samo nosioci zahteva, već nosioci istine – one koju poredak ne može da integriše i zato je pokušava ugušiti.
Karvet i superego sistem: Zašto bunt deluje subverzivno?
Ali šta je to što mladi danas traže? Transparentnost, pravdu, kraj korupcije – sve to zvuči jednostavno, gotovo banalno. Ipak, ako se oslonimo na učenje Karveta, u pozadini ovakvog bunta ne stoji samo politički cilj, već najpre otpor tiranišućem superegu – onom nemilosrdnom glasu poretka koji guši spontanost, kreativnost i osećaj za pravdu.
U psihoanalitičkom smislu, superego je ona instanca koja u ime reda i autoriteta nameće represivne zahteve, često cinično i bez milosti. Kada studenti ustaju protiv nepravde, oni ustvari raskrinkavaju taj superego sistem – razotkrivaju njegovu bezdušnost i zlonamernost.
Studenti ovde nisu samo politički akteri – oni su glas savesti društva, manifestacija njegove duboke neuroze, i još gore – psihopatije i perverzije. Njihov bunt nije čin destrukcije, već pokušaj rekonstrukcije – simbolički čin analitičkog rada nad simptomom koji društvo godinama potiskuje, cepa i negira.
Afektivni šok i kolektivna trauma: Bion i misao bez mislioca
Ono što doživljavamo kada svedočimo protestima – suočavanje s nepravdom, nasiljem i društvenim lomom – psihoanaliza naziva afektivnim šokom. To je osećaj koji može delovati fragmentišuće, kao da nas razbija iznutra. Ali, kao što nas psihoanaliza uči, upravo u toj fragmentaciji može se roditi subjektivnost, pa i ljudskost.
Afektivni šok, ako se ne uguši ciničnim distanciranjem, može postati ono što Bion naziva “misao bez mislioca” – sirovi afekat koji traži da bude simbolizovan i pretočen u akciju. Studenti danas upravo to čine: oni simbolizuju kolektivnu traumu društva koje decenijama trpi nepravdu, korupciju i neodgovornost vlasti. Njihov izlazak na ulice je pokušaj da se to neizrecivo – taj sirovi afekat – prevede u politički govor.
Dijalektika moći: Kožev i paradoks nemoći
Ako se vratimo na Koževa i njegovu interpretaciju Hegela, jasno je da se moć ne nalazi tamo gde bismo je očekivali u tiranišućem sistemu. Ne, moć je zapravo u rukama onih koji se ne boje da izgube, jer oni već jesu ogoljeni do svoje ljudske suštine. Njihova „nemoć“ postaje izvor snage.
Kako bi rekao Karvet, oni su prevazišli iluziju lažne sigurnosti koju pruža superego i stupili u kontakt sa svojim autentičnim ja, sa svojom savešću. To je ono što moćnike najviše plaši – ne njihov politički program, već njihova autentičnost. Jer u poretku laži, istina je najsubverzivniji čin.
Šta se zaista menja – spolja i/ili iznutra?
I zato pitanje nije: „Da li će protest uspeti da nešto promeni spolja?“ Pitanje je: „Šta će on promeniti iznutra – u strukturi subjekta, u etici, u zajedničkom nesvesnom?“
Hegel bi rekao da je istorija proces kroz koji duh postaje svestan sebe. A u ovom trenutku, kroz glas mladih, društveni duh je konačno počeo da se budi. Studentski protesti su, u psihoanalitičkom smislu, simptom društva koje prolazi kroz svoju sopstvenu analizu – bolnu, neizvesnu, ali nužnu.
Možemo li podneti istinu?
Možda se vlast pita: “Šta ovi studenti zapravo hoće?” Možda se to iskreno pita, a možda to radi na jedan manipulativan način. Ali to nije ni bitno. Nije bitno jer je pravo pitanje da li vlast uopšte može da podnese odgovor. Da li može da podnese to što su studenti tu kao svedoci njenog sopstvenog nedostatka – i simptom njene nemoći?
A šta je sa nama? Jesmo li mi spremni da podnesemo afektivni šok, da se suočimo sa fragmentacijom društva u kojoj možda puca i naš komforni cinizam? Jesmo li spremni da izdržimo tu neizvesnost, to neznanje, to razaranje radi budućeg stvaranja – što zahteva, pored dobre volje i upornosti, i kapacitet za mišljenje i simbolizaciju onoga što nas lomi?
Nešto se već promenilo
Ako mene pitate, nešto se već promenilo. Jer trenutak u kojem afekat postane misao, a nemoć postane glas – to je trenutak u kojem poredak već gubi. I zato, bez obzira na dalji razvoj događaja, studenti su već postigli ono najvažnije: oni su simbolizovali istinu koju društvo više ne može da potisne.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Šta nam psihoanaliza može reći o studentskim protestima?
Šta nam psihoanaliza može reći o studentskim protestima?
Studentski protesti kojima danas svedočimo nisu samo politički čin. Oni su manifestacija duboke društvene tenzije, izraz potisnutog konflikta između pravednog zahteva i represivnog poretka. Psihoanalitička perspektiva nam omogućava da ovaj bunt razumemo ne samo kao borbu za spoljašnje promene, već i kao simptom kolektivnog nesvesnog, mesta gde se prelamaju moć, trauma i želja za pravdom.
Lakanov diskurs gospodara i roba: Ko je ovde zaista slobodan?
Ovi mladi ljudi nisu izmanipulisana masa, kako neki vole da tvrde, već oličenje Lakanovog diskursa roba – one pozicije koja, iako deluje nemoćno, zapravo poseduje istinsku slobodu. Kako nas uči Hegel u Fenomenologiji duha, rob je slobodan upravo zato što je stavio svoj goli život na kocku. On nema šta da izgubi osim svojih okova. Nasuprot njemu stoji gospodar, zarobljen sopstvenom zavisnošću od privilegija i materijalnog poretka koji ga održava. On ne zna da je rob sopstvenog straha – straha od gubitka moći i suočavanja sa istinom.
Lakan bi rekao da su protesti trenutak kada pukotina u simboličkom poretku postaje vidljiva – ono što se više ne može prećutati. U ovoj pukotini, studenti nisu samo nosioci zahteva, već nosioci istine – one koju poredak ne može da integriše i zato je pokušava ugušiti.
Karvet i superego sistem: Zašto bunt deluje subverzivno?
Ali šta je to što mladi danas traže? Transparentnost, pravdu, kraj korupcije – sve to zvuči jednostavno, gotovo banalno. Ipak, ako se oslonimo na učenje Karveta, u pozadini ovakvog bunta ne stoji samo politički cilj, već najpre otpor tiranišućem superegu – onom nemilosrdnom glasu poretka koji guši spontanost, kreativnost i osećaj za pravdu.
U psihoanalitičkom smislu, superego je ona instanca koja u ime reda i autoriteta nameće represivne zahteve, često cinično i bez milosti. Kada studenti ustaju protiv nepravde, oni ustvari raskrinkavaju taj superego sistem – razotkrivaju njegovu bezdušnost i zlonamernost.
Studenti ovde nisu samo politički akteri – oni su glas savesti društva, manifestacija njegove duboke neuroze, i još gore – psihopatije i perverzije. Njihov bunt nije čin destrukcije, već pokušaj rekonstrukcije – simbolički čin analitičkog rada nad simptomom koji društvo godinama potiskuje, cepa i negira.
Afektivni šok i kolektivna trauma: Bion i misao bez mislioca
Ono što doživljavamo kada svedočimo protestima – suočavanje s nepravdom, nasiljem i društvenim lomom – psihoanaliza naziva afektivnim šokom. To je osećaj koji može delovati fragmentišuće, kao da nas razbija iznutra. Ali, kao što nas psihoanaliza uči, upravo u toj fragmentaciji može se roditi subjektivnost, pa i ljudskost.
Afektivni šok, ako se ne uguši ciničnim distanciranjem, može postati ono što Bion naziva “misao bez mislioca” – sirovi afekat koji traži da bude simbolizovan i pretočen u akciju. Studenti danas upravo to čine: oni simbolizuju kolektivnu traumu društva koje decenijama trpi nepravdu, korupciju i neodgovornost vlasti. Njihov izlazak na ulice je pokušaj da se to neizrecivo – taj sirovi afekat – prevede u politički govor.
Dijalektika moći: Kožev i paradoks nemoći
Ako se vratimo na Koževa i njegovu interpretaciju Hegela, jasno je da se moć ne nalazi tamo gde bismo je očekivali u tiranišućem sistemu. Ne, moć je zapravo u rukama onih koji se ne boje da izgube, jer oni već jesu ogoljeni do svoje ljudske suštine. Njihova „nemoć“ postaje izvor snage.
Kako bi rekao Karvet, oni su prevazišli iluziju lažne sigurnosti koju pruža superego i stupili u kontakt sa svojim autentičnim ja, sa svojom savešću. To je ono što moćnike najviše plaši – ne njihov politički program, već njihova autentičnost. Jer u poretku laži, istina je najsubverzivniji čin.
Šta se zaista menja – spolja i/ili iznutra?
I zato pitanje nije: „Da li će protest uspeti da nešto promeni spolja?“ Pitanje je: „Šta će on promeniti iznutra – u strukturi subjekta, u etici, u zajedničkom nesvesnom?“
Hegel bi rekao da je istorija proces kroz koji duh postaje svestan sebe. A u ovom trenutku, kroz glas mladih, društveni duh je konačno počeo da se budi. Studentski protesti su, u psihoanalitičkom smislu, simptom društva koje prolazi kroz svoju sopstvenu analizu – bolnu, neizvesnu, ali nužnu.
Možemo li podneti istinu?
Možda se vlast pita: “Šta ovi studenti zapravo hoće?” Možda se to iskreno pita, a možda to radi na jedan manipulativan način. Ali to nije ni bitno. Nije bitno jer je pravo pitanje da li vlast uopšte može da podnese odgovor. Da li može da podnese to što su studenti tu kao svedoci njenog sopstvenog nedostatka – i simptom njene nemoći?
A šta je sa nama? Jesmo li mi spremni da podnesemo afektivni šok, da se suočimo sa fragmentacijom društva u kojoj možda puca i naš komforni cinizam? Jesmo li spremni da izdržimo tu neizvesnost, to neznanje, to razaranje radi budućeg stvaranja – što zahteva, pored dobre volje i upornosti, i kapacitet za mišljenje i simbolizaciju onoga što nas lomi?
Nešto se već promenilo
Ako mene pitate, nešto se već promenilo. Jer trenutak u kojem afekat postane misao, a nemoć postane glas – to je trenutak u kojem poredak već gubi. I zato, bez obzira na dalji razvoj događaja, studenti su već postigli ono najvažnije: oni su simbolizovali istinu koju društvo više ne može da potisne.
Renata Senić