Princip zadovoljstva nasuprot principa ljubavi

Šta to znači “Princip zadovoljstva nasuprot principa ljubavi?”.

 

Za razliku od Frojda koji je prvo postulirao princip zadovoljstva koji suštinski znači da će ljudska bića uraditi sve da postiginu zadovoljstvo i izbegnu bol (doduše kasnije je malo revidirao tu teoriju kada je napisao tekst “Izvan principa zadovoljstva”, ali nikada u potpunosti), teoretičari objektnih odnosa govore u prilog tome da se mi od najranijih dana, neki od njih pričaju i o intrauterinom periodu, krećemo ka ljudima, a ne primarno ka zadovoljstvu.

 

Naravno, u idealnom slučaju, ljudi i zadovoljstvo su povezani. U povoljnoj situaciji majka je dovoljno dobra majka i ima mleka i može bebi da da i ljubav i hranu. Ali, šta kada nije tako? Šta se dešava kada majka mnogo više frustrira nego što zadovoljava, kada je – kako psihoanalitičari kažu – loš objekat, a ne dobar? Da li to znači da će dete da ode od nje i pronađe bolji objekat? Naravno da ne. Prvo, beba to ne može sve i da hoće, jer je najnemoćnije mladunče na celom svetu. Drugo, i da može, teorija atačmenta (emocionalne vezanosti) nam je pokazala da ćemo se mi pre vezati za ono što je loše, a naše, nego dobro, a tuđe.

 

Tužna je to priča za one bebe koje nemaju dovoljno dobre majke, ali istinita.

 

Ferbern je bio jedan od teoretičara koji uopšte nije priznavao Frojdovu teoriju nagona. Kakav id? To po prema njemu ne igra nikakvu ulogu. Zahvaljujući njegovoj kompleksnoj teoriji mi razumevamo kako neki ljudi zauvek ostaju verni svojim lošim objektima, odnosno zauvek biraju ljude koji su po njih loši na vrlo sličan način na koji su to bili mama i/ili tata. Odbacujući, neuvažavajući, kritikujući, začikavajući, odsutni, agresivni… ali ipak njihovi.

 

Frojd je celu ovu priču objašnjavao mehanizmom koji se zove prisila ponavljanja, a znači da nas naše nesvesno tera da u odraslom dobu ponavljamo traume koje su nam se desile kada smo bili mali.

 

Ferbern je priču objasnio unošenjem lošeg objekta (lošeg uskustva sa roditeljima koju pružaju maltretman umesto nege) u sebe, tako da je doživljen kao deo nas. Na taj način, mi odustajemo od sebe i držimo se tog lošeg jer mislimo da je to nega i briga. Ne možemo da se odvojimo od roditelja koji su bili loši, jer nismo ni naučili, emotivno, da treba da se odvajamo. Ono što smo emotivno naučili je da moramo da ih se držimo, ma kakvi bili, da bismo preživeli. Ta rana trauma, obeleži emotivno iskustvo odraslog čoveka, i jača je od bilo kakve logike i nečeg novonaučenog. Jača je od toga što mi znamo da to nije tako jer za nas emocionalno jeste baš tako. U toj varijanti, postajemo zarobljenici pounutrenog lošeg roditelja kojeg ne smemo da pustimo jer nas fantazmatski i dalje štiti. Tako zarobljeni, nemamo izbora nego da i u realnosti biramo upravo ljude sa tim lošim karakteristikama koje su imali loši roditelji.