Narcistična, psihopatska i psihotična kutura u današnjem društvu
Kapitalizam je prožeo ljudsku egzistenciju, postavljajući profit kao ultimativnu vrednost, pri čemu su talenti, kreativnost i igra potisnuti zarad ekonomske koristi i društvenog priznanja.
Dobro je lepo i lepo je dobro
Melcer, poznati klajnijanski psihoanalitičar, kroz koncept estetskog konflikta, opisuje unutrašnju borbu između potrebe za stvaranjem i straha od destrukcije. U modernom dobu, narcistička potreba za spoljašnjim odobravanjem kroz materijalne uspehe i prisustvo na društvenim mrežama postala je dominantna, nudeći kratkotrajni dopaminski stimulus, ali osiromašujući unutrašnji svet pojedinca.
Prema Melceru, lepo je dobro i dobro je lepo. Napad na lepo i dobro nije samo puka destrukcija, nego i izraz destruktivne zavisti. Zavist teži da uništi sve lepo iz nemogućnosti da ga poseduje.
Danas se i lepo i dobro izvrgavaju ruglu. I menja se narativ o tome šta je lepo i dobro, tako što se izvrće do perverzije.
I to vidimo u svim sferama. Umetnost i kultura su degradirane, vrednosti su izvrnute, ljubav i trud su potcenjeni.
Umesto toga, divimo se slikama napravljenim menstrualnom krvlju, čitamo kratke onlajn postove umesto knjiga, ne damo nikom da nam kaže bilo šta, jer time “napada naše granice”, konflikte proglašavamo nasiljem, a trud oko ljubavnih i ostalih veza mučenjem, te ih logično brže prekidamo nego što u njih valajno i uđemo.
Kako tu zavist tačno figurira? Oni koji nemaju kapacitete za lepo i dobro, težiće da unište sve što je lepo i dobro. Destrukcija je izraz moći, a logika je da je bolje biti iluzrno moćan nego jadan što se trudiš da se razvijaš. Psihički zakinuti ljudi postaju uzori motivisani sopstvenom mržnjom da se istaknu, a mase ih slede. Žalosno, među njima često i pojedinci koji imaju kapacitet za kreativno i lepo, ali nemaju petlje da budu svoji.
Igra kao ključ mentalnog zdravlja
Vinikot je isticao da je igra ključna za mentalno zdravlje i razvoj autentičnog selfa: „U igri, individua je u stanju da bude kreativna i koristi čitavu svoju ličnost, a samo kada je kreativan, čovek otkriva sopstvenu suštinu.“ U društvu opsednutom kapitalom i validacijom, prostor za igru nestaje, a s njim i mogućnost psihološkog rasta i ispunjenja.
Ko može da se igra? Onaj ko je autentičan i nije prožet preteranom zavišću i destruktivnošću. Onaj ko je odrastao uz neometajuće, a ujedno i podržavajuće prisustvo empatičnih roditelja. Koliko je danas takvih srećnika, to je pitanje. Deca danas odrastaju u atmesferi stresa, gde pored škole imaju toliko vanškolskih aktivnosti, koje su često nametnute i niko ih ne pita vole li oni to i kako se osećaju povodom toga šta rade. To nije igra. To je nametanje standarda narcističnih i preplašenih roditelja koji žele da pripreme dete za nemilosrdni svet. Ako hoćeš da se uklopiš, moraš da imaš milijardu hobija i talenata, čak i kada deca zapravo nemaju interesovanja ni za šta što im je ponuđeno. Tako se ne razvijaju ni igra, ni kreativnost. Tako se ruši fragilni ego deteta i ono se pretrpava roditeljskim i društvenim projekcijama, te mu put ka istraživanju autentičnog izraza biva krajnje blokiran. To je plodno tle za kreiranje lažnog selfa i narcističke organizacije. Lažni self je po pravilu suprotnost igri. Tako vidite odrasle ljude koji rone, trče, sviraju instrumente, igraju tenis, hajkuju, idu na radionice… i bukvalno ni u čemu ne uživaju.
Bez prostora za igru, stvaranje i refleksiju, sledeći korak je potpuna fragmentacija psihe – kultura u kojoj realnost postaje nepodnošljivo fluidna i rasparčana.
Kako narcistička kultura sve više erodira granice između realnog i virtuelnog, suočavamo se s pretnjom daljeg raspada subjektivnosti.
Džudit Batler ukazuje na fluidnost identiteta u postmodernom dobu, sugerišući da gubitak stabilnih identiteta i vrednosti može voditi u stanje koje nije samo narcistično, već i psihotično – Ako nema stabilnog ja, već samo beskonačnog ponavljanja performansa, šta ostaje od autentičnog subjekta?
Kako korporativni kapitalizam doprinosi uništenju subjektiviteta?
Odnosno kako dolazimo do sleda – narcistična, psihopatska i psihotična kutura?
Knjiga “The Corporation: The pathological pursuit of profit and power” Bakana – nudi sjajnu analizu savremenog kapitalizma, prikazujući korporaciju kao psihopatski entitet koji funkcioniše bez empatije, moralne odgovornosti ili osećaja za zajednicu. Kao „veštačka osoba stvorena po uzoru na psihopatu“, korporacija u svom pohodu na profit ne samo da eksploatiše pojedince, već i oblikuje društvo prema sopstvenom destruktivnom modelu: „Kao institucionalne psihopate, korporacije teže da uklone prepreke koje im se nađu na putu“ i „U svetu gde bilo šta ili bilo ko može biti posedovan, manipulisan i eksploatisan za profit, sve i svako će biti“.
U kontekstu Lašove narcističke kulture, korporativni kapitalizam neizbežno produbljuje ovaj fenomen. Narcizam, kao dominantna društvena patologija, već je doveo do društva opsednutog imidžom, uspehom po svaku cenu i površnim zadovoljstvima. Međutim, kada korporativna mašinerija dodatno uruši sve oblike autentične ljudske povezanosti i empatije, narcizam evoluira u nešto još mračnije, malignije – psihopatiju kao novu kulturnu paradigmu. Korporacije su programirane da eksploatišu druge za profit, bez obzira na posledice, što vodi potpunom zanemarivanju etike i ljudskih potreba.
Mi se potpom identifikujemo s tim modelom, internalizujemo ono što dovodi do uspeha. Briga, ljubav, skromnost i zajedništvo se u ovom svetu jednostavno ne isplate. Psihopatija se, s druge strane, pokazuje veoma isplativom za zgrtanje novca – koji je postao osnovna mera vrednosti čoveka.
“Što više imam, više vredim” je svesna ili predsvesna ideja mnogih ljudi danas. Oni su bestidni oko toga. Ne da su samo bestidni, oni su na to ponosni. Sada onlajn možete videti brojne imućne ljude koji svoj materijalni uspeh prezentuju kao životni uspeh i uče druge kako da budu poput njih. Obratite pažnju, takvi su najčešće i napraćeniji da društvenim mrežama. Zašto ih ljudi prate? Zato što je pohlepa postala neutaživa. Kada su ljudi vođeni pohlepom, tu nema prostora za zahvalnost, igru, kreativnost i ljubav.
Međutim, svi su oni naučili napamet da je korisno i dobro pričati o zahvalnosti i onda je potpuno neintegrisano ubacuju u svoj narativ, pa se zahvaljuju na svojim lepim i bogatim životima, koji su uistinu načešće mentalno vrlo prazni i siromašni.
Lažu sebe, pa lažu druge. Znaju li da lažu? Znaju na jedno oko, dok na drugo žmure. Priznanje da lažu bi urušilo njihove fragilne ličnosti i bilo početak urušavanja celog lažnog sistema. Zato se sliže splitingom u želji da imaju i jare i pare. Spliting je glavni odrambeni mehanizam granične organizacije ličnosti pod koju potpadaju svi poremećaju ličnosti. Spliting je ujedno i osnovno sredstvo ljudi koji hoće i ovce i novce.
Kolonizacija psihičkog prostora
Kelly Oliver u delu “The colonization of psychic space” produbljuje ovu analizu ukazujući na način na koji represivne društvene strukture kolonizuju psihički prostor pojedinca. Indoktriniraju nas da prihvatamo laži kao istinu sve dok u njih i sami ne poverujemo. Potlačeni ljudi internalizuju norme koje ih teraju da okrivljuju sebe za sopstvenu situaciju, dok korporativni kapitalizam dodatno učvršćuje ovakve mehanizme. Ovo prilično podseća na popularni termin “gaslajting” gde je žrtva zlostavljanja uterana u ulogu krivca što je zlostavljana. Nije nama samo zabranjeno da pričamo o nepravdama, zabranjeno nam je i da ih vidimo, da o njima mislimo. Takva vrsta opresije napada naše najintimnije delove i urušava aparat za mišljenje, a bez sposobnosti kritičkog mišljenja mi se ni ne možemo zvati subjektima.
Nadalje, kolonizacija psihičkog prostora stvara unutrašnju fragmentaciju, gde pojedinci postaju nesposobni za otpor jer je kritičko promišljanje narušeno ili uništeno, pretvarajući se u instrumente sistema koji ih ugnjetava. Pored toga što su instrumenti sistema, zaista usled ovakve perfidne agresije i dehumanizacije i sebe počinju da posmatraju kao stvari. A time i druge. Te, logično, najveća vrednost i postaje materijalne prirode. To je nagon smrti na delu. Čemu mogu da teže dehumanizovani ljudi, osim sticanju? Ako nema ljubavi prema ljudima i samom sebi, izroniće “ljubav” prema stvarima. No, to nije ljubav. To su destrukcija i autodestrukcija. To su pohlepa i zavist. Perverzija u kojoj je sve okrenuto naopačke. Ljubav je zamenjena materijalnim bogatstvima, a uzajamnost težnji ka sigurnosti kroz siticanje novca.
U psihopatskoj kulturi, destrukcija postaje osnovni motiv delovanja. Ljudi, odgojeni u društvu koje ceni samo moć, kontrolu i manipulaciju, postaju otuđeni entiteti nesposobni za zahvalnost, ljubav ili osećaj uzajamnosti i postojanja višeg cilja.
Analiza K. Oliver sugeriše da ova unutrašnja kolonizacija nije kraj – ona je uvod u potpuni raspad psihičkog i društvenog poretka. Kada granice realnosti budu u potpunosti narušene, jedini logičan ishod je ulazak u psihotičnu kulturu, gde su istina i laž neodvojivi, destrukcija se nameće kao jedina preostala vrednost, a ljudskost biva konačno poništena.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Narcistička, psihopatska i psihotična kultura