Zašto su opisna objašnjenja poremećaja ličnosti štetna?

U vezi s poremećajima ličnosti, najčešće viđamo opisna objasnjenja koja ređaju stavke za prepoznavanje poremećaja ličnosti.

 

Nažalost, ta opisna objašnjenja skoro da nemaju nikakvu vrednost jer gotovo svako može pokazivati sve karakteristike svakog poremećaja ličnosti u kraćem, a ponekad i u nekom dužem vremenskom periodu.

 

Kada smo pod stresom, naši zreliji mehanizmi odbrane popuste i vratimo se na primitivne. Tada privremeno funkcionišemo kao da imamo poremećaj ličnosti.

 

Eksplanatorna objasnjenja su dubinska i tiču se razumevanja porekla, nastanka i održavanja poremećaja ličnosti.

 

Zato je bitno da ne dajete dijagnoze sami sebi, već pustite stručnjaka da to uradi. Ali je bitno da i stručnjak da sebi dovoljno vremena za tako nešto.

 

Psihoanaliza nudi odgovare na pitanja kako nastaju i kako se održavaju poremećaji ličnosti, što nam pomaže ne samo da ne lepimo brze i često netačne etikete ljudima, već i da zaista razumemo njihovu patnju i da im pomognemo na adekvatan način.

 

Svi ljudi koji imaju poremećaj ličnosti jako i mnogo pate. Iz opisnih objašnjenja to često uopšte ne izgleda tako. Zapravo, često izgleda upravo suprotno – kao da je ceo klaster poremećaja ličnosti, na čelu sa narcističkim poremećajem, skupina zlikovaca koja maltretira druge ljude.

 

Ko god razmišlja na ovakav način koristi se primitivnim mehanizmom odbrane (dominantnim za PL) koji se zove cepanje i uključuje ideju da postoje dobri i loši ljudi, nasilnici i žrtve, crno i belo, veštice i vile.

 

Koliko god taj način razmisljanja bio privlačan, jer je lakši od konstantnog promisljanja i frustracije koja dolazi zbog toga što često nemamo odgovore, on je zapravo vrlo toksičan.

Toksičan je za svakog ponaosob ko ga praktikuje, a ima kapacitete za obuhvatnije razmišljanje, jer se na taj način spušta na jednu formu dečjeg razmišljanja i onemogućava samom sebi da se razvija.

 

Ljudi s poremećajem ličnosti koji se koriste cepanjem zaista imaju problem da misle na simbolički i apstraktan način, ali ljudi sa poremećajem ličnosti su u manjini u odnosu na “zdrav” deo populacije.

 

Opisna objašnjenja PL-a, koja pogoduju kategorizaciji, etiketiranju, zapravo zvuče kao da ih je neko sa PL-om i pisao.

 

Kada god uhvatite sebe da osuđujete do krajnjih granica, kategorizujete ljude po principu “dobar” i “loš”, pokušavate da nađete krivca za nesto sto se vama, kao odrasloj osobi, desava – bez preuzimanja odgovornosti za to,  vi razmišljate na princpu cepanja.

 

Zato mnogi ljudi koji sebi dozvoljavaju onlajn mnogo veću bahatost nego što bi se ikada na to odlučili u realnom životu, na društvenim mrežama, a prema opisnim objašnjenjima, mogu da izgledaju kao da imaju poremećaj ličnosti.

 

Zato se međusobno tako često i časte tom dijagnozom.

 

Bilo bi bolje da dubinski probamo da razumemo šta je to poremećaj ličnosti, možda baš onda kada sebi dopustimo da se onlajn tako ponašamo.

 

Budući da radim s ljudima, znam da se niko ne oseća dobro nakon ispada, provale osećanja, besnih reakcija, dečjih i vulgarnih reči upućenih drugima i osećaja da je izgubio kontrolu – pa onda ima nade, ako se zastane, promisli, da negde i proradi empatija za ljude koji zaista imaju PL i nemaju kud do da se osećaju zarobljeni u svojim svetovima nad kojima često nemaju nikakvu kontrolu, i u koje često nemaju ni uvid.

 

Možda bi, potom, bilo dobro da se zaborave opisna “objašnjenja” poremećaja ličnosti jer su ljudima donela samo štetu. Neka se njima služe psihijatri koji znaju i dubinska objašnjenja, pa mogu da kombinuju znanja u adekvatnu dijagnozu.

 

Ostali, ako stvarno žele da razumeju poremećaj ličnosti, umesto da i sami povremeno regrediraju na takva stanja, moraće da uključe mnogo radoznalosti, tolerancije na neznanje, na čekanje odgovora, empatiju i strpljenje.

A potom i mnogo učenja o dubinskoj dinamici nastanka i održavanja ovih problema.

Renata Senić