Iako nećemo tokom procesa psihoterapije nametati vrednosti klijentu, već ćemo mu pomagati kako da otkrije svoje, postoje neke životne činjenice i vrednosti kojima se vodimo prilikom pružanja takve pomoći.
Jedna od njih se tiče prisile ponavljanja i njenog uticaja na sadašnji život čoveka. Kada nam se desi neka rana trauma, spakujemo je u nesvesno, te bez svesti o tome šta radimo imamo tendenciju da rekreiramo slične bolne situacije u odraslom dobu (biramo pogrešne partnere, stalno ponavljamo iste bolne obrasce, ponašamo se manje funkcionalno u odnosu na to koliko bismo mogli da se vodimo samo svojom pameću). Dok se ne proradi ta rana trauma, biće i nesvesnih ponavljanja obrazaca kojih svesno silno želimo da se otarasimo.
Druga se tiče prolaznosti vremena. Ljudi prave svakakve manevre kako bi porekli ovu činjenicu – vreme prolazi, svako doba ima svoje zadatke i neprihvatanje tih zadataka nam uvek donosi više patnje nego uživanja. Naravno, donosi i neku količinu uživanja, euforije i ponekad osećaja “da smo na vrhu sveta”, ali kako time narušavamo realnost, brzo nam se obije o glavu, pa dovede do očaja, besa, doživljaja da se svet ruši. Ima nečeg primamljivog u primitivnim mehanizmima odbrane koji dovode do euforije, idealizacija i veoma intenzivnih emocija. Međutim, isti ti mehanizmi dovode do teških razočaranja, depresivnosti, užasnih anksioznosti i besmisla. Nekada taj besmisao pojedinci probaju da prevaziđu psihoaktivnim supstancama, pa onda bude još intenzivnije i, naravno, još teže. Prolaznost vremena se mora prihvatiti ako želimo da budemo u miru. Mora da se odtuguje. Otud ona već poznata ideja da nije sreća ono za čim treba juriti, već je to mir. Ko mir nije spoznao, juriće za euforijom i samo ponekada će biti zadovoljan, a miran nikad.
Naredna činjenica tiče se investiranosti u svet oko sebe. Ako želimo da budemo zdravi i mirni, moramo se investirati. Samodovoljni možemo biti samo iluzorno, a iluzije nas pre ili kasnije udare po nosu. Da bismo se investirali, moramo da budemo sposobni da dajemo i primamo bez previše straha od posledica i uz dobru dozu poverenja i racionalnog optimizma. Svaka drugačija investicija je pseudoinvesticija. Ako se “štekamo” u odnosima, iz njih nećemo dobiti ljubav, ako se štedimo na poslu, nećemo crpeti zadovoljstvo. Ako se nasilno i preterano investiramo, rušićemo ono u šta se investiramo i nećemo postići lepi reciprocitet. Niti nasilnost, niti rezervisanost neće dovesti do rasta i razvoja.
Možda i najvažnija činjenica odnosi se na prihvatanje sopstvenih ograničenja. Svi smo željni svemoći jer smo se kao mali osećali tako. Nismo to ni tada bili, ali tada to jeste imalo važnu razvojnu funkciju. Smisao te rane razvojne faze je upravo u postepenom prihvatanju da niko od nas u odraslom dobu nije “centar sveta”. Oni koji nisu prihvatili ovu činjenicu, ne mogu da prihvati nijednu od prethodno pomenutih.
Još jedna važna fantazija od koje valja odustati vezuje se za kontrolu. Kontrola je uvek iluzija, mada neki tako zaludno pokušavaju da je realizuju da sebi u dobroj meri narušavaju zdravlje. Ne možemo kontrolisati druge ljude, a dobrim delom ni sebe. Možemo da naučimo da vladamo sobom, adekvatno prorađujemo emocije, ali ne i da ih kontrolišemo. Možemo, doduše, da probamo, ali ćemo time sebi napraviti brojne probleme. Ako, s druge strane, budemo težili da kontrolišemo druge ljude i situacije sasvim sigurno ćemo često biti frustrirani, doživljavati neuspehe, bes i povređenost.
Prihvatanje ovih činjenica dovodi do znatnog opuštanja tezije, do protočnosti libida i životne energije i može nas voditi ka miru. Neprihvatanje će nas voditi ka psihičkim problemima i poremećajima.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Životne činjenice
Iako nećemo tokom procesa psihoterapije nametati vrednosti klijentu, već ćemo mu pomagati kako da otkrije svoje,
postoje neke životne činjenice i vrednosti kojima se vodimo prilikom pružanja takve pomoći.
Jedna od njih se tiče prisile ponavljanja i njenog uticaja na sadašnji život čoveka. Kada nam se desi neka rana trauma, spakujemo je u nesvesno, te bez svesti o tome šta radimo imamo tendenciju da rekreiramo slične bolne situacije u odraslom dobu (biramo pogrešne partnere, stalno ponavljamo iste bolne obrasce, ponašamo se manje funkcionalno u odnosu na to koliko bismo mogli da se vodimo samo svojom pameću). Dok se ne proradi ta rana trauma, biće i nesvesnih ponavljanja obrazaca kojih svesno silno želimo da se otarasimo.
Druga se tiče prolaznosti vremena. Ljudi prave svakakve manevre kako bi porekli ovu činjenicu – vreme prolazi, svako doba ima svoje zadatke i neprihvatanje tih zadataka nam uvek donosi više patnje nego uživanja. Naravno, donosi i neku količinu uživanja, euforije i ponekad osećaja “da smo na vrhu sveta”, ali kako time narušavamo realnost, brzo nam se obije o glavu, pa dovede do očaja, besa, doživljaja da se svet ruši. Ima nečeg primamljivog u primitivnim mehanizmima odbrane koji dovode do euforije, idealizacija i veoma intenzivnih emocija. Međutim, isti ti mehanizmi dovode do teških razočaranja, depresivnosti, užasnih anksioznosti i besmisla. Nekada taj besmisao pojedinci probaju da prevaziđu psihoaktivnim supstancama, pa onda bude još intenzivnije i, naravno, još teže. Prolaznost vremena se mora prihvatiti ako želimo da budemo u miru. Mora da se odtuguje. Otud ona već poznata ideja da nije sreća ono za čim treba juriti, već je to mir. Ko mir nije spoznao, juriće za euforijom i samo ponekada će biti zadovoljan, a miran nikad.
Naredna činjenica tiče se investiranosti u svet oko sebe. Ako želimo da budemo zdravi i mirni, moramo se investirati. Samodovoljni možemo biti samo iluzorno, a iluzije nas pre ili kasnije udare po nosu. Da bismo se investirali, moramo da budemo sposobni da dajemo i primamo bez previše straha od posledica i uz dobru dozu poverenja i racionalnog optimizma. Svaka drugačija investicija je pseudoinvesticija. Ako se “štekamo” u odnosima, iz njih nećemo dobiti ljubav, ako se štedimo na poslu, nećemo crpeti zadovoljstvo. Ako se nasilno i preterano investiramo, rušićemo ono u šta se investiramo i nećemo postići lepi reciprocitet. Niti nasilnost, niti rezervisanost neće dovesti do rasta i razvoja.
Možda i najvažnija činjenica odnosi se na prihvatanje sopstvenih ograničenja. Svi smo željni svemoći jer smo se kao mali osećali tako. Nismo to ni tada bili, ali tada to jeste imalo važnu razvojnu funkciju. Smisao te rane razvojne faze je upravo u postepenom prihvatanju da niko od nas u odraslom dobu nije “centar sveta”. Oni koji nisu prihvatili ovu činjenicu, ne mogu da prihvati nijednu od prethodno pomenutih.
Još jedna važna fantazija od koje valja odustati vezuje se za kontrolu. Kontrola je uvek iluzija, mada neki tako zaludno pokušavaju da je realizuju da sebi u dobroj meri narušavaju zdravlje. Ne možemo kontrolisati druge ljude, a dobrim delom ni sebe. Možemo da naučimo da vladamo sobom, adekvatno prorađujemo emocije, ali ne i da ih kontrolišemo. Možemo, doduše, da probamo, ali ćemo time sebi napraviti brojne probleme. Ako, s druge strane, budemo težili da kontrolišemo druge ljude i situacije sasvim sigurno ćemo često biti frustrirani, doživljavati neuspehe, bes i povređenost.
Prihvatanje ovih činjenica dovodi do znatnog opuštanja tezije, do protočnosti libida i životne energije i može nas voditi ka miru. Neprihvatanje će nas voditi ka psihičkim problemima i poremećajima.
Renata Senić