Jednom mi se obratio jedan mladić kazavši da mu je najveći problem taj što ne oseća ništa. Kazao je da kao ume da se zabavi, snađe lepo u socijalnim situacijama, ima devojke i drugare, međutim njegov je doživljaj bio da ipak gotovo nikad nije osećao ništa. Ponekada je osetio blago ushićenje nakon nekog uspeha ili blago razočaranje nakon neuspeha. Kada bi ga neko optužio za nešto, bilo da je zgrešio ili ne, njemu bi bivalo svejedno. Kada bi ga ostavila devojka, takođe se osećao ravnodušnim. Mislio je – to je život, nešto dođe, nešto ode, s nekim se razumem, s nekim ne. Smatrao je sebe veoma racionalnom osobom. Na neki način, to je i bio. Sve što je govorio imalo je smisla, osim što je s njim nedostajao kontakt. Nije osećao da se plaši kontakata, niti da ih želi, ili da žali što ih nema. Zapravo je osećao jednu sveopštu indeferentnost. Ljudi su ga zvali flegmom i doživljavali kao “kul lika”. Svašta je znao o svačemu, mada ga suštinski ništa nije interesovalo. Učio je po inerciji, gledao filmove po preporuci, slušao muziku na žurkama jer je to nešto što se radi. Imala sam jeziv osećaj da u njemu nema ničeg, osim beskrajnog polja praznine. Srećom, znala sam da to nije moguće i da mora da tu ipak ima nečeg, ali jako zatrpanog ovom manifestnom ravnodušnošću. Neke ljude je plašio. Nije svejedno kada probate da ostvarite kontakt s nekim zabavnim, a konstantno nalećete na zid. Nekima je delovao i kao psihopata. Nije, međutim, on to bio. Daleko od toga. Bio je samo zazidan od osećanja i svoje autentičnosti do mere da je zaboravio na svoje želje.
Usled takve neinvestiranosti u svet i ljude oko sebe, počeo je da doživljava napade panike. Osećao se kao da nije on, mada nije bio siguran da kaže ko bi on to zapravio bio. Imao je utisak da mu se ruši svet, mada nije znao kako bi to trebalo da izgleda izgrađen svet. Osećao je da mu nešto treba, ali nije imao predstavu šta bi to bilo.
Dugo smo ćutali. Viđali smo se i ćutali. Ništa posebno nismo objašnjavali, jer na pitanja nije bilo odgovora, a i već je jasno kazao da ne zna ni šta bi, ni gde bi, ni kako bi. Viđali smo se i tek ponekad ponešto komentarisali. Mogu slobodno da kažem da su ti komentari bili skoro pa nevažni. Ono što je bilo važno je da sedimo zajedno, u tišini, u praznini, u neznanju. To je gradilo odnos. Iz takvog odnosa se rađalo poverenje, a iz poverenja sloboda da istražuje sebe, svoje ideje, htenja, osećanja, da se umiri, da se razbistri.
Nekad smisao terapija nije u interpretacijama, niti u razgovoru, niti u tumačenju snova i nesvesnih sadržaja. Nekada je osnova pokretanja s mrtve tačke u ćutanju i zajedništvu, u podnošenju i veoma tihom saodnošenju.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Lekovita tišina
Jednom mi se obratio jedan mladić kazavši da mu je najveći problem taj što ne oseća ništa. Kazao je da kao ume da se
zabavi, snađe lepo u socijalnim situacijama, ima devojke i drugare, međutim njegov je doživljaj bio da ipak gotovo nikad nije osećao ništa. Ponekada je osetio blago ushićenje nakon nekog uspeha ili blago razočaranje nakon neuspeha. Kada bi ga neko optužio za nešto, bilo da je zgrešio ili ne, njemu bi bivalo svejedno. Kada bi ga ostavila devojka, takođe se osećao ravnodušnim. Mislio je – to je život, nešto dođe, nešto ode, s nekim se razumem, s nekim ne. Smatrao je sebe veoma racionalnom osobom. Na neki način, to je i bio. Sve što je govorio imalo je smisla, osim što je s njim nedostajao kontakt. Nije osećao da se plaši kontakata, niti da ih želi, ili da žali što ih nema. Zapravo je osećao jednu sveopštu indeferentnost. Ljudi su ga zvali flegmom i doživljavali kao “kul lika”. Svašta je znao o svačemu, mada ga suštinski ništa nije interesovalo. Učio je po inerciji, gledao filmove po preporuci, slušao muziku na žurkama jer je to nešto što se radi. Imala sam jeziv osećaj da u njemu nema ničeg, osim beskrajnog polja praznine. Srećom, znala sam da to nije moguće i da mora da tu ipak ima nečeg, ali jako zatrpanog ovom manifestnom ravnodušnošću. Neke ljude je plašio. Nije svejedno kada probate da ostvarite kontakt s nekim zabavnim, a konstantno nalećete na zid. Nekima je delovao i kao psihopata. Nije, međutim, on to bio. Daleko od toga. Bio je samo zazidan od osećanja i svoje autentičnosti do mere da je zaboravio na svoje želje.
Usled takve neinvestiranosti u svet i ljude oko sebe, počeo je da doživljava napade panike. Osećao se kao da nije on, mada nije bio siguran da kaže ko bi on to zapravio bio. Imao je utisak da mu se ruši svet, mada nije znao kako bi to trebalo da izgleda izgrađen svet. Osećao je da mu nešto treba, ali nije imao predstavu šta bi to bilo.
Dugo smo ćutali. Viđali smo se i ćutali. Ništa posebno nismo objašnjavali, jer na pitanja nije bilo odgovora, a i već je jasno kazao da ne zna ni šta bi, ni gde bi, ni kako bi. Viđali smo se i tek ponekad ponešto komentarisali. Mogu slobodno da kažem da su ti komentari bili skoro pa nevažni. Ono što je bilo važno je da sedimo zajedno, u tišini, u praznini, u neznanju. To je gradilo odnos. Iz takvog odnosa se rađalo poverenje, a iz poverenja sloboda da istražuje sebe, svoje ideje, htenja, osećanja, da se umiri, da se razbistri.
Nekad smisao terapija nije u interpretacijama, niti u razgovoru, niti u tumačenju snova i nesvesnih sadržaja. Nekada je osnova pokretanja s mrtve tačke u ćutanju i zajedništvu, u podnošenju i veoma tihom saodnošenju.
Renata Senić