Kapacitet da se bude sam

Čitala sam ponovo Vinikotov članak “Kapacitet da se bude sam”. Divan članak koji o ovom kapacitetu govori kao o jednoj od osnovnih sposobnosti emocionalne zrelosti ljudi. Govori o nužnim razvojnim uslovima koje svako od nas mora da prođe da bi mogao da uživa u samoći, da se prepusti, opusti, bude kreativan i miran – skoro onako kako bivamo mirni pred upadanje u san. Sledeći njegovu misao, mnogo toga je potrebno da se proradi da bismo bili sposobni da budemo sami, a u toj samoći ispunjeni umesto usamljeni.

 

Ukratko, potrebno je da zadovoljavajuće prođemo kroz odnos u kojem nam je majka najbitnija, a zatim i odnos u kojem nam je otac, kao treći i neko ko remeti harmoniju dvojnog odnosa s majkom, dovoljno dobar da možemo da “pustimo” sve to i bavimo se nekim svojim stvarima.

Majka mora da bude pouzdana – njeno prisustvo mora detetu biti pouzdano da bi se ovaj kapacitet razvijao. Mama daje detetu, ukoliko je odnos s njom dovoljno dobar, iskustvo mira i oslonac koje ono pounutri i nosi u sebi. Dovoljno dobro iskustvo nam omogućava da imamo osnovno poverenje da će i ubuduće biti dobro, i kada mama nije tu, jer isprva verujemo da će se vratiti, a kasnije to iskustvo imamo u sebi pa ga svuda sa sobom nosimo.

 

Sposobnost da se bude sam podrazumeva dobar unutrašnji objekat (što je primarno majka ili osoba koja vrši tu funkciju) i omogućava detetu da se oseća samopouzdanim u sadašnjosti i u vezi s budućnošću.

Prisustvo dovoljno dobre majke stvara uverenje o tome da je okruženje benigno i dete je sposobno da ostane zadovoljno i kada je samo.

Kada se otac (treći) uplete u priču, kod deteta se javlja i ljubomora i snažan osećaj isključenosti. Ta teška situacija mora da se prevaziđe bez većih psihičkih povreda po dete da bi ono moglo neometano da se igra. I mama i tata moraju s dovoljno saosećajnosti da prihvataju i lagano odvajaju dete od sebe. Kao i u drugim slučajevima ni u ovom ne postoji recept za tako nešto. Nigde ne piše koja je to dovoljna mera. Oseća se da je dovoljna mera ona koja dete ne frustrira peviše, a ipak ga podstiče na razvoj. Ako dete oseća da su roditelji tu za njega, na nenametljiv način, može da se u njih uzda, u njihovu podršku, ako zna da je voljeno, uprkos ljubomori – moći će da pusti da se tamo nešto dešava, a da ono nije deo toga. Neće morati budno da motri i kontroliše, da biva posesivno i preterano fokusirano na roditeljski par. Razviće kapacitet da se zaigra i razigra iako su mama i tata tamo negde sami i “ko zna šta rade”.

 

Sutra, kao odrasla osoba, neće graditi zavisničke veze, neće imati potrebu da kontroliše partnera i zna svaki njegov korak, da budno motri i zavidi na partnerovim aktivnostima kada nije uključena u njih. I to ne zato što će uvek birati pouzdane partnere. To ne mora da bude slučaj. Već, jer će imati oslonac u sebi. Ako se ispostavi da je partner pouzdan i zadovoljavajuć, tim bolje. Ali, ako nije, osoba sposobna da bude sama lakše će da ostavi i preboli nezadovoljavajuća iskustva jer već u sebi ima dovoljno dobrih koja je teše i podržavaju – neku vrstu unutrašnje socijalne podrške.

Više o tome: https://readingsinpsych.files.wordpress.com/…