Zavist se, najčešće, vezuje uz lepotu, novac, moć, uspeh i slavu. Ali, vrlo česta je i zavist na: plemenitost, unutrašnji mir, kreativnost, sreću.
Zavist je jedan od najžešćih emocionalnih otrova. Znamo da kažemo kako nekoga: “izjeda zavist” ili da će “pući od zavisti” jer, zaista, zavist je takva da izjeda i uništava – i prema spolja i prema unutra. Mada se smatra jednim od sedam smrtnih grehova, zavidnoj osobi nema pomoći od moralisanja. Etiketirati nešto lošim, grešnim ili poremećenim, ne dovodi do razrešenja, već samo do još dubljeg potiskivanja.
Uzroci i oblici zavisti
Epicentar zavisti je osećaj inferiornosti. To je jad zbog odvojenosti od onog kakvi bismo želeli biti i onog kakvi jesmo. Iz tog jada izvire razoran osećaj kojem je cilj uništenje osobe koja ima “ono što ja nemam” ili uništenje “onog što ta osoba ima”. Zavist može biti uobičajena i benigna (npr. tinejdžer koji zavidi prijatelju na novom mobilnom telefonu), može biti nešto ozbiljnija, ali i dalje svakodnevna i prihvatljiva (npr. devojka koja zavidi prijateljici na srećnoj vezi), a može biti i sasvim patološka (npr. pedofil koji detetu zavidi na nevinosti).
Zavist se pojavljuje u puno nijansi. Svi se povremeno nađemo u situaciji u kojoj se osećamo razočaranima zato što neko blizak (zbog zavisti) nije u stanju da se raduje našem uspehu ili sreći. Ili, obrnuto, ostajemo zatečeni sopstvenom nemogućnošću učestvovanja u zadovoljstvu drugih. Takva nemogućnost divljenja, zahvalnosti i saosećanja (često nesvesno) stvara sve gore mišljenje o samom sebi. Što u sebi nosimo više potisnute zavisti, to smo manje u stanju primiti pažnju i ljubav, jer se duboko u sebi smatramo lošim i strahujemo da to nećemo moći da uzvratimo.
Zavist može, ukoliko se otrgne kontroli, da postane veliki životni problem. Ovakvo ponašanje i ovakva osećanja lako mogu da dovedu do disbalansa u odnosima sa drugim ljudima. Pre ili kasnije neko više neće biti u stanju da vam toleriše to što ne delite njegove radosti, nekome će zasmetati to što ste tu samo kada je loše i slično. Isto tako i vi se možete osetiti napušteno, ostavljeno i izdano ukoliko ljudi koje smatrate bliskim nisu u stanju da se raduju sa vama i dele ono dobro isto koliko i ono loše.
Što u sebi nosimo više potisnute zavisti, to smo manje u stanju primiti pažnju i ljubav, jer se duboko u sebi smatramo lošim i strahujemo da to nećemo moći da uzvratimo.
Objekti zavisti
U medijima se zavist najčešće veže za lepotu, novac, moć, uspeh i slavu, ali vrlo česta je i zavist na: plemenitost, unutrašnji mir, kreativnost, sreću, odnosno – životnost. Britanska psihoanalitičarka Melani Klajn ističe smirenost kao jednu od osobina na kojima ljudi jedni drugima znaju izuzetno zavideti. Tu su zatim i dobrota i nevinost (koja je sama po sebi odsustvo zavisti). Okrenemo li se malo oko sebe, možemo pronaći mnoštvo primera u svojoj svakodnevnici.
Recimo, starica koja zavidi mladima, pa zato pljuje po “današnjoj mladeži”; mladić koji zavidi devojci na plemenitosti, pa čini sve da je “pokvari”; frustrirani kolega koji zavidi na unutrašnjem miru i zato ne prestaje da provocira. Neretko su i velike životne odluke kao što je: kupovina nekretnine, otvaranje firme ili pravljenje deteta pokrenute zavišću, jer se najbolja osveta onima kojima zavidimo čini prestići ih kako bismo u njima izazvali zavist. Postavljajući sebe na mesto drugoga, želimo ga, metaforički rečeno, pojesti, poput figurice u šahu. Ne znamo da u toj težnji paralelno izjedamo i sami sebe – zavišću.
Stid i zavist
Zavist je emocija koja izaziva najviše stida i od nje se najviše branimo. Paradoksalno je upravo to što je ona neizbežan deo života – u reklamama su savršena tela koja budeći zavist prodaju najnoviju kremu protiv celulita; trač – magazini žive na uzdizanju idola koje se potom ocrnjuje i omalovažava. Kada se ljudi okrenu duhovnosti, često misle da su se samim svojim “obratom” rešili zavisti. Međutim, najčešće se događa da je samo povežu s nekim drugim vrednostima. Više nema takmičenja ko ima bolji auto, već ko je bolji hrišćanin ili ko bolje i duže meditira. Pa ipak, zavist je i dalje u igri. Ma kakve pojavne oblike imala, i ma kako mislili da smo joj pobegli, da smo iznad zavisti i da smo je prevazišli, možda bi bilo dobro da se s vremena na vreme ipak zapitamo… Da pogledamo sebe i oko sebe i proverimo da li smo zavidni i kako se to oseća i pokazuje.
Zavist i manipulacija zavišću su jedni od temeljnih pokretača ljudskog ponašanja. Budući da, uzme li maha, može rezultirati razaranjem nekog ili nečeg lepog, plemenitog ili dobrog “iz čiste zlobe”, nije čudno da se asocira sa samim zlom. Međutim, zavist je pre svega društveni fenomen i posmatramo li je kao emociju koja je sastavni deo čovekovog života (a ne kao praiskonski greh), možemo sagledati i moguće načine njenog razrešavanja.
Kako bismo, u što manjoj meri, bili žrtve, bilo vlasitite, bilo tuđe zavisti, pre svega, važno je moći je prepoznati i razumeti. U patološku zavist ovde nećemo previše ulaziti. U najblažem i najpozitivnijem smislu, osećaj zavisti nas može bocnuti da se pomerimo s mesta, da učinimo nešto i dodamo svom životu neki novi kvalitet. Na primer, ako smo lenji – da počnemo da vežbamo, ili – ako smo bez novca da počnemo da zarađujemo. Ova svakodnevna, obična zavist, kada je osvešćena, nije tako razorna i bolna. Mirenje sa sopstvenim osećajem inferiornosti može dovesti do saosećanja, prihvatanja i ljubavi prema sebi, što se zatim, u obliku divljenja i zahvalnosti, može odraziti i prema spolja. Upravo zato na zavist ne treba gledati kao na (praiskonski) greh ili na nešto što je samo po sebi loše. Zavist je osećanje iz koga možemo izvući potencijal da sami budemo bolji, srećniji i zadovoljniji. Treba samo biti svestan i imati želju da to uradimo.
Sva osećanja koja imamo nečemu nam koriste. Tako je i sa zavišću. Ipak, neka od tih osećanja veoma je važno osvestiti, i suočiti se sa njima. To je jedini način da nam budu od koristi. U suprotnom dolazimo u poziciju u kojoj ostajemo sami u svom nezadovoljstvu u svojoj zavisti i podsmehu, koji je možda na trenutak prijatan, možda na kratko donosi oklašanje ali, u dugoročnom smislu, truje nas iznutra, čini da naše nezadovoljstvo raste i na kraju dovodi do toga da poričemo sebe, ne bivamo autentični i generalno nazadujemo umesto da napredujemo u svom razvoju i radu na sebi.
Zavist je osećanje iz koga možemo izvući potencijal da sami budemo bolji, srećniji i zadovoljniji. Treba samo biti svestan i imati želju da to uradimo.
Analiza podsmeha
Zašto je TV program pun emisija koje se baziraju na ismevanju, ponižavanju, omalovažavanju ili gađenju drugih?
Podsmijeh je smeh začinjen prezirom. Ili, tačnije rečeno – prezir pod smehom. To je zabava i omalovažavanje u jednom. Cilj te specifične grubosti je vrlo jednostavan: izazivanje neprijatnosti i stida. Međutim tu je i jedan podcilj za koji malo ljudi zna: izbacivanje sopstvene neprijatnosti i sopstvenog stida.
Svaki oblik omalovažavanja, zanemarivanja, napuštanja, emotivnog ili fizičkog maltretiranja deteta u njemu dovodi do taloženja stida. Sloj po sloj, zabrane na osećanja, doživljaje, radoznalost i spontanost čine svoje – dete odrasta u osobu koja ne ceni i ne voli sebe. Tačnije, pati od dubokog stida pred samom sobom, baš kao što je kroz detinjstvo patila od stida pred svojim bližnjima.
Toksični stid
“Toksični stid daje osećaj bezvrednosti, promašenosti i nedoraslosti kao ljudskog bića”, piše Džon Bredšo u knjizi Oslobodite se stida koji vas sputava. “U toksičnom stidu Ja postaje objekat sopstvenog prezira.” Prezir koji je usmeren prema sebi teži da izađe napolje, isprazni se, a jedan od načina za “iživljavanje” tog duboko ukorenjenog stida je ismevanje. Smeh pri tom služi kao zgodno uzletište za postavljanje iznad druge osobe kako bi omalovažavanje bilo izvedeno odozgo, sa što sigurnije pozicije. Sasvim je logično zašto je neophodna nadređena pozicija, ma kako imaginarna ona bila, da bi se “uspešno” podsmevalo. To je suštinski pozicija u kojoj podsmeh ne može da “dobaci” do nas. Kada smo bezbedno pozicionirani, kada smo u situaciji u kojoj nama niko i ne može da se podsmeva, makar to bilo i zato što nismo dovoljno interesantni da bi uopšte bili u fokusu pažnje, lako je podsmevati se. I čak uživati u tome. Ali ne zaboravimo da je to moguće samo i jedino iz bezbedne pozicije, jer nas ona štiti od onog velikog straha da će se neko podsmevati nama. A tu i leži osnova svega. Veoma često, podsmeh je samo “drugo lice medalje”. Samo način da se zaštitimo od straha, način da izbegnemo da tema podsmeha, kritike i sl. budemo mi.
Veoma često, podsmeh je samo “drugo lice medalje”. Samo način da se zaštitimo od straha, način da izbegnemo da tema podsmeha, kritike i sl. budemo mi.
Kolektivno oslobađanje stida
Danas na TV-u nailazimo na neverovatnu količinu emisija (takmičenja, kvizova, reality show-ova) koje se baziraju na ismevanju, ponižavanju, omalovažavanju ili gađenju drugih. To je vrlo jasan pokazatelj o količini potisnutog stida na nivou društva. TV je vrsta kolektivnog ogledala. Program je kreiran na osnovu gledanosti, čine ga oči posmatrača. Prikazuje se ono što privlači i zadržava pažnju, produkuje se onaj emotivni naboj u kojem se prosečan čovek može lako pronaći, onaj sadržaj s kojim se lako identifikuje.
Kada neko ispadne glup, ružan, jadan ili nesposoban, to je “smešno”. Mediji to podržavaju, čine to opšteprihvaćenim, normalnim. Na taj način se stvara kolektivna atmosfera koja olakšava izbacivanje usvojenog prezira. Poruka “nešto nije u redu sa mnom”, koja izvire iz sopstvenog stida, pretvara se u sličnu, ali ipak bitno drugačiju poruku upućenu drugima: “Nešto nije u redu s vama.” Na taj način se problem ne rešava, već je, izbacivanjem na druge, samo sve udaljeniji od izvora, što, doduše, može dovesti do kratkotrajnog olakšanja, ali ne i do boljeg osećaja iznutra.
Suočavanje sa stidom
Mada ovo nije pravo rešenje, ono je, makar kratkoročno, izuzetno zadovoljavajuće i prijatno. Zašto? Zato što je najteže suočiti se sa samim sobom, priznati sebi da nešto možda zaista nije u redu sa nama, da nešto nedostaje ili da nešto ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Takvo saznanje, ili samo mogućnost takvih misli, zastrašujuća je. Suočavanje sa takvim stvarima je nekim ljudima strašnije od bilo čega drugog. Jer, kada je problem u drugima, on je nekako i rešiv. Proradiće osnovni biološki mehanizam “bori se ili beži”, odnosno, ili ćemo se skloniti ili sukobiti sa drugim, ma kakav ishod bio, nekakav rezultat će biti tu. A pobeći od sebe je daleko teže, boriti se deluje kao još gora opcija. Nije bez razloga rečeno da je čovek sebi najgori neprijatelj. Najteže su borbe sa samim sobom, a najgore su posledice bežanja od sebe.
Stid kao “šuga”
Rešenje nije tako jednostavno jer je u pitanju multigeneracijsko nasleđe. Roditelji, putem omalovažavanja, vređanja, ignorisanja ili zlostavljanja, prenose stid na decu jer su to i sami dobili u nasleđe od svojih roditelja. Taj način funkcionisanja je ugrađen u njih, “prirodan” im je iako im nanosi bol. Nanosi im poznatu bol nedostajanja samima sebi koju možda više ni ne primećuju jer su na nju navikli. A promena je načešće daleko strašnija od ostajanja u starim obrascima, ma kako bolni, disfunkcionalni, i na kraju štetni po nas same i našu okolinu bili. Pogledamo li realno, koliki procenat ljudi se reši neželjenog “porodičnog prtljaga” pre nego što sami postanu roditelji? Koliki broj ljudi se trudi da osvesti svoje sopstvene problematične obrasce ponašanja kako ih ne bi preneli svojoj deci?
U vremenu u kome živimo, kada je posao na prvom mestu, kada karijera praktično određuje naš život čak i kada ne želimo da je tako, kada nam je bitnija procena nas i naše ličnosti koja dolazi od našeg šefa nego ona koja dolazi od našeg deteta, nimalo nije čudno što se “porodični prtljag” prenosi na decu gotovo sam od sebe. Uočljiv je nedostatak odgovornosti u ulozi roditelja, jer to je cena odgovornosti prema životu u profesionalnom domenu. Nije nemoguće balansirati porodicu i karijeru, ali koliko ljudi je spremno da uloži trud u to? Koliko njih će, kada umoran dođe kući sa posla, sesti da priča sa svojim detetom, iskreno i otvoreno? Na kraju krajeva, koliko će njih, posle napornog dana na poslu, imati volje da popriča sa samim sobom. Pogotovo o teškim temama kao što su sopstvene greške, obrasci ponašanja koji produkuju loše rezultate i koji za posledicu imaju multigeneracijske posledice.
Mediji kao pomoćnici i “prenosioci bolesti”
Uglavnom to ide automatski: primljeno-predano. Jedan od razloga je i taj što javnost o tome nije dovoljno informisana. Zatupljivanje, nasilje i ismevanje mame puno više pogleda. Ono s čim se lako saživimo je uvek nešto što nam je blisko iznutra i zato nam može reći nešto o nama samima. Važno je ne zaboraviti da smo mi ti koji odabiramo čemu ćemo posvetiti pažnju i u kakve sadržaje ćemo se uživljavati. Dok gledamo TV, pomoću daljinskog, odabiramo ono što primamo, što uzimamo u svoj mentalni svet, što usvajamo kao vrednost i što cenimo jer nam pruža neko zadovoljstvo. Slike i zvukovi nose određeni emotivni naboj. Dobro je biti svestan šta zapravo biramo i zašto.
Bilo bi jako dobro odvojiti neko vreme i razmisliti zašto biramo da gledamo programe koje gledamo, zašto nalazimo zadovoljstvo u ponižavanju drugih, u podsmevanju i sl. Koji je razlog zbog koga biramo da puštamo u svoj dom, i na kraju u sebe, nešto što nema nikakvu vrednost? Loš televizijski program, baš kao i brza hrana, prepun je bezvrednih sadržaja koji služe “brzom rešenju”. Nečemu što će nas zadovoljiti na kratko, utoliti glad i dovesti do privremenog i plitkog zadovoljstva, taman dovoljnog da preguramo dan, odemo na spavanje i sutra sve to ponovimo.
A sve je to naravno dodatno pothranjeno zavišću. Zavidimo slikama koje gledamo, slikama koje, ipak i to moramo znati, nisu realne, slikama “elite” i “džet seta”, ljudi kojima ćemo, ako ih ne ponizimo, ako ih ne ismevamo, strahovito zavideti. Na čemu? Na životu koji nam je naslikala, zapravo, jedna kutija, na životu iza koga stoji tim marketinških stručnjaka.
Nešto zavisi i od nas
I tako imamo zatvoren krug u kome, ako nismo pažljivi, ako nemamo volje da o tome razmišljamo, ostajemo zaglavljeni između podsmeha i zavisti, ostajemo u nekom sasvim nerealnom svetu u kome nikada ne možemo da dostignemo ono što želimo. Ne zato što je to nemoguće, već zato što ciljevi kojima težimo nisu naši. Nismo ih mi postavili, a veliko je pitanje da li ih i zaista želimo. Oni su nam nametnuti, a mi smo ih usvojili u nedostatku vremena, boljih uzora, volje da o tome razmišljamo i hrabrosti da se suočimo sa autentičnim ciljevima koje nosimo negde u sebi.
Osvešćivanje je tek prvi korak. I izuzetno važan. Ukoliko nam je potreban podsmeh da bismo bili zadovoljeni, možda je bolje na kratko se zagledati u sebe. Potražiti svoje ciljeve, otkriti šta je to u nama čemu autentično težimo i krenuti u ostvarivanje toga. Ma kako to bilo teško, ma kako delovalo zastrašujuće i nosilo promenu, ipak je daleko bolje od podsmeha drugima, bilo da su oni tu negde blizu nas ili su zagledani u objektiv kamere, kroz koji, hajdemo i to priznati, ne mogu da nas vide…
Osvešćivanje je tek prvi korak. I izuzetno važan. Ukoliko nam je potreban podsmeh da bismo bili zadovoljeni, možda je bolje na kratko se zagledati u sebe. Potražiti svoje ciljeve, otkriti šta je to u nama čemu autentično težimo i krenuti u ostvarivanje toga.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Zavist i podsmeh
Zavist i podsmeh
Zavist se, najčešće, vezuje uz lepotu, novac, moć, uspeh i slavu. Ali, vrlo česta je i zavist na: plemenitost, unutrašnji mir, kreativnost, sreću.
Zavist je jedan od najžešćih emocionalnih otrova. Znamo da kažemo kako nekoga: “izjeda zavist” ili da će “pući od zavisti” jer, zaista, zavist je takva da izjeda i uništava – i prema spolja i prema unutra. Mada se smatra jednim od sedam smrtnih grehova, zavidnoj osobi nema pomoći od moralisanja. Etiketirati nešto lošim, grešnim ili poremećenim, ne dovodi do razrešenja, već samo do još dubljeg potiskivanja.
Uzroci i oblici zavisti
Epicentar zavisti je osećaj inferiornosti. To je jad zbog odvojenosti od onog kakvi bismo želeli biti i onog kakvi jesmo. Iz tog jada izvire razoran osećaj kojem je cilj uništenje osobe koja ima “ono što ja nemam” ili uništenje “onog što ta osoba ima”. Zavist može biti uobičajena i benigna (npr. tinejdžer koji zavidi prijatelju na novom mobilnom telefonu), može biti nešto ozbiljnija, ali i dalje svakodnevna i prihvatljiva (npr. devojka koja zavidi prijateljici na srećnoj vezi), a može biti i sasvim patološka (npr. pedofil koji detetu zavidi na nevinosti).
Zavist se pojavljuje u puno nijansi. Svi se povremeno nađemo u situaciji u kojoj se osećamo razočaranima zato što neko blizak (zbog zavisti) nije u stanju da se raduje našem uspehu ili sreći. Ili, obrnuto, ostajemo zatečeni sopstvenom nemogućnošću učestvovanja u zadovoljstvu drugih. Takva nemogućnost divljenja, zahvalnosti i saosećanja (često nesvesno) stvara sve gore mišljenje o samom sebi. Što u sebi nosimo više potisnute zavisti, to smo manje u stanju primiti pažnju i ljubav, jer se duboko u sebi smatramo lošim i strahujemo da to nećemo moći da uzvratimo.
Zavist može, ukoliko se otrgne kontroli, da postane veliki životni problem. Ovakvo ponašanje i ovakva osećanja lako mogu da dovedu do disbalansa u odnosima sa drugim ljudima. Pre ili kasnije neko više neće biti u stanju da vam toleriše to što ne delite njegove radosti, nekome će zasmetati to što ste tu samo kada je loše i slično. Isto tako i vi se možete osetiti napušteno, ostavljeno i izdano ukoliko ljudi koje smatrate bliskim nisu u stanju da se raduju sa vama i dele ono dobro isto koliko i ono loše.
Što u sebi nosimo više potisnute zavisti, to smo manje u stanju primiti pažnju i ljubav, jer se duboko u sebi smatramo lošim i strahujemo da to nećemo moći da uzvratimo.
Objekti zavisti
U medijima se zavist najčešće veže za lepotu, novac, moć, uspeh i slavu, ali vrlo česta je i zavist na: plemenitost, unutrašnji mir, kreativnost, sreću, odnosno – životnost. Britanska psihoanalitičarka Melani Klajn ističe smirenost kao jednu od osobina na kojima ljudi jedni drugima znaju izuzetno zavideti. Tu su zatim i dobrota i nevinost (koja je sama po sebi odsustvo zavisti). Okrenemo li se malo oko sebe, možemo pronaći mnoštvo primera u svojoj svakodnevnici.
Recimo, starica koja zavidi mladima, pa zato pljuje po “današnjoj mladeži”; mladić koji zavidi devojci na plemenitosti, pa čini sve da je “pokvari”; frustrirani kolega koji zavidi na unutrašnjem miru i zato ne prestaje da provocira. Neretko su i velike životne odluke kao što je: kupovina nekretnine, otvaranje firme ili pravljenje deteta pokrenute zavišću, jer se najbolja osveta onima kojima zavidimo čini prestići ih kako bismo u njima izazvali zavist. Postavljajući sebe na mesto drugoga, želimo ga, metaforički rečeno, pojesti, poput figurice u šahu. Ne znamo da u toj težnji paralelno izjedamo i sami sebe – zavišću.
Stid i zavist
Zavist je emocija koja izaziva najviše stida i od nje se najviše branimo. Paradoksalno je upravo to što je ona neizbežan deo života – u reklamama su savršena tela koja budeći zavist prodaju najnoviju kremu protiv celulita; trač – magazini žive na uzdizanju idola koje se potom ocrnjuje i omalovažava. Kada se ljudi okrenu duhovnosti, često misle da su se samim svojim “obratom” rešili zavisti. Međutim, najčešće se događa da je samo povežu s nekim drugim vrednostima. Više nema takmičenja ko ima bolji auto, već ko je bolji hrišćanin ili ko bolje i duže meditira. Pa ipak, zavist je i dalje u igri. Ma kakve pojavne oblike imala, i ma kako mislili da smo joj pobegli, da smo iznad zavisti i da smo je prevazišli, možda bi bilo dobro da se s vremena na vreme ipak zapitamo… Da pogledamo sebe i oko sebe i proverimo da li smo zavidni i kako se to oseća i pokazuje.
Zavist i manipulacija zavišću su jedni od temeljnih pokretača ljudskog ponašanja. Budući da, uzme li maha, može rezultirati razaranjem nekog ili nečeg lepog, plemenitog ili dobrog “iz čiste zlobe”, nije čudno da se asocira sa samim zlom. Međutim, zavist je pre svega društveni fenomen i posmatramo li je kao emociju koja je sastavni deo čovekovog života (a ne kao praiskonski greh), možemo sagledati i moguće načine njenog razrešavanja.
Kako bismo, u što manjoj meri, bili žrtve, bilo vlasitite, bilo tuđe zavisti, pre svega, važno je moći je prepoznati i razumeti. U patološku zavist ovde nećemo previše ulaziti. U najblažem i najpozitivnijem smislu, osećaj zavisti nas može bocnuti da se pomerimo s mesta, da učinimo nešto i dodamo svom životu neki novi kvalitet. Na primer, ako smo lenji – da počnemo da vežbamo, ili – ako smo bez novca da počnemo da zarađujemo. Ova svakodnevna, obična zavist, kada je osvešćena, nije tako razorna i bolna. Mirenje sa sopstvenim osećajem inferiornosti može dovesti do saosećanja, prihvatanja i ljubavi prema sebi, što se zatim, u obliku divljenja i zahvalnosti, može odraziti i prema spolja. Upravo zato na zavist ne treba gledati kao na (praiskonski) greh ili na nešto što je samo po sebi loše. Zavist je osećanje iz koga možemo izvući potencijal da sami budemo bolji, srećniji i zadovoljniji. Treba samo biti svestan i imati želju da to uradimo.
Sva osećanja koja imamo nečemu nam koriste. Tako je i sa zavišću. Ipak, neka od tih osećanja veoma je važno osvestiti, i suočiti se sa njima. To je jedini način da nam budu od koristi. U suprotnom dolazimo u poziciju u kojoj ostajemo sami u svom nezadovoljstvu u svojoj zavisti i podsmehu, koji je možda na trenutak prijatan, možda na kratko donosi oklašanje ali, u dugoročnom smislu, truje nas iznutra, čini da naše nezadovoljstvo raste i na kraju dovodi do toga da poričemo sebe, ne bivamo autentični i generalno nazadujemo umesto da napredujemo u svom razvoju i radu na sebi.
Zavist je osećanje iz koga možemo izvući potencijal da sami budemo bolji, srećniji i zadovoljniji. Treba samo biti svestan i imati želju da to uradimo.
Analiza podsmeha
Zašto je TV program pun emisija koje se baziraju na ismevanju, ponižavanju, omalovažavanju ili gađenju drugih?
Podsmijeh je smeh začinjen prezirom. Ili, tačnije rečeno – prezir pod smehom. To je zabava i omalovažavanje u jednom. Cilj te specifične grubosti je vrlo jednostavan: izazivanje neprijatnosti i stida. Međutim tu je i jedan podcilj za koji malo ljudi zna: izbacivanje sopstvene neprijatnosti i sopstvenog stida.
Svaki oblik omalovažavanja, zanemarivanja, napuštanja, emotivnog ili fizičkog maltretiranja deteta u njemu dovodi do taloženja stida. Sloj po sloj, zabrane na osećanja, doživljaje, radoznalost i spontanost čine svoje – dete odrasta u osobu koja ne ceni i ne voli sebe. Tačnije, pati od dubokog stida pred samom sobom, baš kao što je kroz detinjstvo patila od stida pred svojim bližnjima.
Toksični stid
“Toksični stid daje osećaj bezvrednosti, promašenosti i nedoraslosti kao ljudskog bića”, piše Džon Bredšo u knjizi Oslobodite se stida koji vas sputava. “U toksičnom stidu Ja postaje objekat sopstvenog prezira.” Prezir koji je usmeren prema sebi teži da izađe napolje, isprazni se, a jedan od načina za “iživljavanje” tog duboko ukorenjenog stida je ismevanje. Smeh pri tom služi kao zgodno uzletište za postavljanje iznad druge osobe kako bi omalovažavanje bilo izvedeno odozgo, sa što sigurnije pozicije. Sasvim je logično zašto je neophodna nadređena pozicija, ma kako imaginarna ona bila, da bi se “uspešno” podsmevalo. To je suštinski pozicija u kojoj podsmeh ne može da “dobaci” do nas. Kada smo bezbedno pozicionirani, kada smo u situaciji u kojoj nama niko i ne može da se podsmeva, makar to bilo i zato što nismo dovoljno interesantni da bi uopšte bili u fokusu pažnje, lako je podsmevati se. I čak uživati u tome. Ali ne zaboravimo da je to moguće samo i jedino iz bezbedne pozicije, jer nas ona štiti od onog velikog straha da će se neko podsmevati nama. A tu i leži osnova svega. Veoma često, podsmeh je samo “drugo lice medalje”. Samo način da se zaštitimo od straha, način da izbegnemo da tema podsmeha, kritike i sl. budemo mi.
Veoma često, podsmeh je samo “drugo lice medalje”. Samo način da se zaštitimo od straha, način da izbegnemo da tema podsmeha, kritike i sl. budemo mi.
Kolektivno oslobađanje stida
Danas na TV-u nailazimo na neverovatnu količinu emisija (takmičenja, kvizova, reality show-ova) koje se baziraju na ismevanju, ponižavanju, omalovažavanju ili gađenju drugih. To je vrlo jasan pokazatelj o količini potisnutog stida na nivou društva. TV je vrsta kolektivnog ogledala. Program je kreiran na osnovu gledanosti, čine ga oči posmatrača. Prikazuje se ono što privlači i zadržava pažnju, produkuje se onaj emotivni naboj u kojem se prosečan čovek može lako pronaći, onaj sadržaj s kojim se lako identifikuje.
Kada neko ispadne glup, ružan, jadan ili nesposoban, to je “smešno”. Mediji to podržavaju, čine to opšteprihvaćenim, normalnim. Na taj način se stvara kolektivna atmosfera koja olakšava izbacivanje usvojenog prezira. Poruka “nešto nije u redu sa mnom”, koja izvire iz sopstvenog stida, pretvara se u sličnu, ali ipak bitno drugačiju poruku upućenu drugima: “Nešto nije u redu s vama.” Na taj način se problem ne rešava, već je, izbacivanjem na druge, samo sve udaljeniji od izvora, što, doduše, može dovesti do kratkotrajnog olakšanja, ali ne i do boljeg osećaja iznutra.
Suočavanje sa stidom
Mada ovo nije pravo rešenje, ono je, makar kratkoročno, izuzetno zadovoljavajuće i prijatno. Zašto? Zato što je najteže suočiti se sa samim sobom, priznati sebi da nešto možda zaista nije u redu sa nama, da nešto nedostaje ili da nešto ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Takvo saznanje, ili samo mogućnost takvih misli, zastrašujuća je. Suočavanje sa takvim stvarima je nekim ljudima strašnije od bilo čega drugog. Jer, kada je problem u drugima, on je nekako i rešiv. Proradiće osnovni biološki mehanizam “bori se ili beži”, odnosno, ili ćemo se skloniti ili sukobiti sa drugim, ma kakav ishod bio, nekakav rezultat će biti tu. A pobeći od sebe je daleko teže, boriti se deluje kao još gora opcija. Nije bez razloga rečeno da je čovek sebi najgori neprijatelj. Najteže su borbe sa samim sobom, a najgore su posledice bežanja od sebe.
Stid kao “šuga”
Rešenje nije tako jednostavno jer je u pitanju multigeneracijsko nasleđe. Roditelji, putem omalovažavanja, vređanja, ignorisanja ili zlostavljanja, prenose stid na decu jer su to i sami dobili u nasleđe od svojih roditelja. Taj način funkcionisanja je ugrađen u njih, “prirodan” im je iako im nanosi bol. Nanosi im poznatu bol nedostajanja samima sebi koju možda više ni ne primećuju jer su na nju navikli. A promena je načešće daleko strašnija od ostajanja u starim obrascima, ma kako bolni, disfunkcionalni, i na kraju štetni po nas same i našu okolinu bili. Pogledamo li realno, koliki procenat ljudi se reši neželjenog “porodičnog prtljaga” pre nego što sami postanu roditelji? Koliki broj ljudi se trudi da osvesti svoje sopstvene problematične obrasce ponašanja kako ih ne bi preneli svojoj deci?
U vremenu u kome živimo, kada je posao na prvom mestu, kada karijera praktično određuje naš život čak i kada ne želimo da je tako, kada nam je bitnija procena nas i naše ličnosti koja dolazi od našeg šefa nego ona koja dolazi od našeg deteta, nimalo nije čudno što se “porodični prtljag” prenosi na decu gotovo sam od sebe. Uočljiv je nedostatak odgovornosti u ulozi roditelja, jer to je cena odgovornosti prema životu u profesionalnom domenu. Nije nemoguće balansirati porodicu i karijeru, ali koliko ljudi je spremno da uloži trud u to? Koliko njih će, kada umoran dođe kući sa posla, sesti da priča sa svojim detetom, iskreno i otvoreno? Na kraju krajeva, koliko će njih, posle napornog dana na poslu, imati volje da popriča sa samim sobom. Pogotovo o teškim temama kao što su sopstvene greške, obrasci ponašanja koji produkuju loše rezultate i koji za posledicu imaju multigeneracijske posledice.
Mediji kao pomoćnici i “prenosioci bolesti”
Uglavnom to ide automatski: primljeno-predano. Jedan od razloga je i taj što javnost o tome nije dovoljno informisana. Zatupljivanje, nasilje i ismevanje mame puno više pogleda. Ono s čim se lako saživimo je uvek nešto što nam je blisko iznutra i zato nam može reći nešto o nama samima. Važno je ne zaboraviti da smo mi ti koji odabiramo čemu ćemo posvetiti pažnju i u kakve sadržaje ćemo se uživljavati. Dok gledamo TV, pomoću daljinskog, odabiramo ono što primamo, što uzimamo u svoj mentalni svet, što usvajamo kao vrednost i što cenimo jer nam pruža neko zadovoljstvo. Slike i zvukovi nose određeni emotivni naboj. Dobro je biti svestan šta zapravo biramo i zašto.
Bilo bi jako dobro odvojiti neko vreme i razmisliti zašto biramo da gledamo programe koje gledamo, zašto nalazimo zadovoljstvo u ponižavanju drugih, u podsmevanju i sl. Koji je razlog zbog koga biramo da puštamo u svoj dom, i na kraju u sebe, nešto što nema nikakvu vrednost? Loš televizijski program, baš kao i brza hrana, prepun je bezvrednih sadržaja koji služe “brzom rešenju”. Nečemu što će nas zadovoljiti na kratko, utoliti glad i dovesti do privremenog i plitkog zadovoljstva, taman dovoljnog da preguramo dan, odemo na spavanje i sutra sve to ponovimo.
A sve je to naravno dodatno pothranjeno zavišću. Zavidimo slikama koje gledamo, slikama koje, ipak i to moramo znati, nisu realne, slikama “elite” i “džet seta”, ljudi kojima ćemo, ako ih ne ponizimo, ako ih ne ismevamo, strahovito zavideti. Na čemu? Na životu koji nam je naslikala, zapravo, jedna kutija, na životu iza koga stoji tim marketinških stručnjaka.
Nešto zavisi i od nas
I tako imamo zatvoren krug u kome, ako nismo pažljivi, ako nemamo volje da o tome razmišljamo, ostajemo zaglavljeni između podsmeha i zavisti, ostajemo u nekom sasvim nerealnom svetu u kome nikada ne možemo da dostignemo ono što želimo. Ne zato što je to nemoguće, već zato što ciljevi kojima težimo nisu naši. Nismo ih mi postavili, a veliko je pitanje da li ih i zaista želimo. Oni su nam nametnuti, a mi smo ih usvojili u nedostatku vremena, boljih uzora, volje da o tome razmišljamo i hrabrosti da se suočimo sa autentičnim ciljevima koje nosimo negde u sebi.
Osvešćivanje je tek prvi korak. I izuzetno važan. Ukoliko nam je potreban podsmeh da bismo bili zadovoljeni, možda je bolje na kratko se zagledati u sebe. Potražiti svoje ciljeve, otkriti šta je to u nama čemu autentično težimo i krenuti u ostvarivanje toga. Ma kako to bilo teško, ma kako delovalo zastrašujuće i nosilo promenu, ipak je daleko bolje od podsmeha drugima, bilo da su oni tu negde blizu nas ili su zagledani u objektiv kamere, kroz koji, hajdemo i to priznati, ne mogu da nas vide…
Osvešćivanje je tek prvi korak. I izuzetno važan. Ukoliko nam je potreban podsmeh da bismo bili zadovoljeni, možda je bolje na kratko se zagledati u sebe. Potražiti svoje ciljeve, otkriti šta je to u nama čemu autentično težimo i krenuti u ostvarivanje toga.
Autor teksta: Jelena Orlandić