Egzistencijalna pitanja

Egzistencijalna pitanja i tolerancija na egzistenciju

Irvin Jalom, govoreći o egzistencijalističkoj psihoterapiji, ističe dva modusa bitisanja čoveka koje je predočio nemački filozof Hajdeger: svakodnevni i ontološki modus.

U svakodnevnom modusu, čovek je opterećen time kakve su stvari u svetu, prolaznim elementima koji mu privlače pažnju, kao što su fizički izgled, stil, imovina ili prestiž.

U ontološkom modusu, on postaje svesniji postojanja, smrtnosti i drugih nepromenjivih karakteristika života i postaje željniji i spremniji da napravi značajne promene. Podstaknut je da se uhvati u koštac sa svojom osnovnom ljudskom odgovornošću da izgradi autentičan život sačinjen od angažovanja, povezivanja s ljudima, smisla i samoostvarenja. Mogli bismo reći da je podstaknut potrebom da, iako je smrtan i prolazan, postane dobar čovek.

Egzistencijalna pitanja o smrti

Jalom iznosi brojna svedočanstva o tome da suočavanje sa smrću (teška, neizlečiva bolest, duboka starost… mnogi drugi događaji, datumi, godišnjice… koji suočavaju čoveka s prolaznošću) često uvodi ljude u ovaj ontološki modus bitisanja i dovodi do dramatičnih pozitivnih transformacija – preuređivanja svojih životnih prioriteta, odbacivanja trivijalnosti, iskrenije komunikacije, uživanja u lepotama prirode, lepotama postojanja.

Jedan od njegovih klijenata u šali je rekao da „rak leči psihološke neuroze“, a drugi: „Kakva šteta što sam morao da čekam sve do sada, kad mi je rak napao telo, da bih naučio da živim“.

Očito je da život traži da čovek vremenom postane mudar kako bi ispunio razvojne zadatke zrelog doba i starosti. Mudrost je, takođe, stanje koje počiva na visokoj razvijenosti svih bazičnih sposobnosti za obradu emocija, sposobnosti za ljubav i rad, i jedne još složenije sposobnosti koja obuhvata sve prethodne.

Nazvaćemo je tolerancija na egzistenciju.

Tolerancija na nepromenjive datosti života svakog ljudskog bića.

Egzistencijalna pitanja, vrhovna pitanja (kako kaže Tilič) svakog čoveka su pitanja:

1. smrti,
2. izolacije,
3. smisla života i
4. slobode.

Egzistencijalna pitanja o izolaciji

„Čovek se rodi sam, i umre sam“ kaže izreka. Igrom evolucije i svojim stalnim razvojem, čovjek postaje prva vrsta izbačena iz svoje povezanosti s prirodom. Od životinjskih međuodnosa, vođenih pretežno instiktom, u njemu ostaje samo trag, i ono što mu se dešava kroz život nije više određeno sigurnim sponama prirode, već njegovim vlastitim snagama i borbom. Svest o tome da za njega ništa nije predviđeno (Osim smrti. Amerikanci bi rekli “i plaćanja poreza”), da njegova egzistancija nije osigurana i uljuljkana u naručje prirode, svest da će taj život, ionako nesiguran, neizbežno završiti, a on tu neće moći ništa, svest da je sam u svom postojanju – u čoveku izaziva strah i usamljenost, koju From naziva “izolovanošću”.

Egzistencijalna pitanja izolacije – Jalom

1. Svakodnevna izolacija – otuđenost od ljudi (stid, strah od bliskosti, krivica… )
2. Egzistencijalna izolacija – nepremostivi ponor između pojedinca i drugih
a) Rođeni smo sami i umiremo sami
b) Naš je svet samo nama poznat
Egzistencijalna izolacija je najjača pred smrt.

U vezi s prethodnim su egzistencijalna pitanja o slobodi

Zrela sposobnost za rad umanjuje čovekov osećaj izolacije, daje osećaj smisla života i slobode (uz prihvatanje oganičenja i nužnosti, “slobode u okviru nužnosti”, u okviru strukture). Čovek shvata da ima slobodu da sam stvara sebe, da je osuđen na slobodu, kako to Sartr kaže, i da ne može izbeći tu odgovornost da bira, čak i kada ima utisak da ne bira. I nedonošenje odluke je odluka. Svaki izbor, svaka odluka je, u isto vreme, isključivanje nekih drugih mogućnosti. “Alternative se isključuju”, to je koncept koji leži u suštini mnogih teškoća u donošenju odluka. Za svako “Da” mora postojati i neko “Ne”. Odluke zahtevaju odricanje od nečega. Donošenje odluka nas odseca od drugih mogućnosti. Postajemo svesni i nužnosti slobode, kao i nužnosti ograničenja te slobode.

Egzistencijalna pitanja o smislu

Frankl nam govori o tome da veliki procenat klijenata dolazi na terapiju jer su izgubili svaki osećaj smisla u životu. Jung je čak tvrdio da 30% svih klijenata terapiju potraže zbog izgubljeng smisla. Ljudska bića, bačena u svet lišen unutrašnjeg smisla, u večitoj su potrazi za smislom življenja. Jedan od najvećih životnih zadataka je da pronađemo smisao koji je dovoljno otporan da održi život i (kako kaže Jalom) “izvedemo varljivi manevar poricanja da smo sami stvorili taj smisao. Umesto toga, na ovaj način, zaključujemo da je on postojao tamo negde i čekao na nas”, da ga otkrijemo. Neki ga “nalaze” (zapravo konstruišu) u altruizmu, neki u hedonizmu, posvećenosti nekom cilju, rađanju života, kreativnosti, samoostvarenju, ljubavi… Mi ne znamo koji je “pravi” smisao života (ili koji su “validni” smislovi življenja), pa vam ga ne možemo ni sugerisati (niti pružiti naučne dokaze, rezultate istraživanja koji potvrđuju šta je “smisao življenja”). Znamo šta smo na tu temu iskonstruisali za sebe, s ograničenom upotrebom (za naše ograničene živote). I pisanje ovog teksta ima neke veze s tim, nalazimo nekakav smisao koji nas pokreće da kuckamo  i provodimo silno vreme u tom poslu.

Biti dobar čovek nam se čini kao smisao koji ima smisla.

Jalom i Beker ističu strah od smrti kao najistaknutije i najmučnije vrhovno pitanje. Strah od smrti je ugrađen u našu protoplazmu, kaže Jalom, i određuje način na koji ćemo živeti. Kao i za prevazilaženja izolacije, ljudi su vekovima razvijali mnoštvo metoda da bi ublažili strah od smrti. Neki metodi su uspevali, a neki su nedelotvorni. Braneći se od straha od smrti, ljudi mogu pokušavati da joj prkose (tako što preduzimaju sulude rizike), da je negiraju stapajući se sa voljenim bićem, idejom, zajednicom, božanskim bićem… mogu premalo uživati u životu da ne bi imali mnogo toga da izgube, mogu se preokupirati materijalnim, moćima, bogatstvom, prestižom, prisilnom seksualnošću…

Pitanje je, samo, koliko to “pali”. Intenzitet strepnje od smrti je u visokoj korelaciji sa osećajem neproživljenosti života i neostvarenosti svojih potencijala. Što je manje životno zadovoljstvo, veća je strepnja od smrti. Ispunjavanje životnih zadataka daje osećaj ispunjenosti života i umanjuje strepnju od smrti. Ublažuje je doživljaj stvarne povezanosti sa ljudima, sposobnost za empatiju, samootkrivanje, i prenošenje. Jalom naglašava prenošenje kao jedno od najdelotvorinijih načina za umanjivanje straha od smrti. Ideja prenošenja, koja počiva na uverenju da čovek može da istraje, ne samo kroz svoju individualnu ličnost, već kroz vrednost i dela koja se prenose dalje kroz buduće generacije, može biti silno utešna svakome ko strepi zbog svoje smrti. Uloga zahvalnosti je takođe velika – kad čovek može da sazna kako je njegov život pozitivno uticao na nekog drugog. Ako osetimo da nam neko šalje poruku: “Ugradio sam jedan tvoj deo u sebe. To me je promenilo i obogatilo, i to ću preneti na druge…”, osećamo da takva poruka produžava život nekog ključno važnog dela nas.

Među razvojnim zadacima odraslih ljudi vidimo da je za njihovo ispunjavanje neophodna „tolerancija“ na ove datosti egzistencije, suočavanje i prihvatanje starenja, opadanja moći, prihvatanje smrtnosti, uz održavanje želje za životom, zahvalnost prema životu, uživanje u generacijama koje rastu… Čovek se mora pomiriti sa životom da bi stekao mudrost neophodnu za dostojanstven život. Očito je mnogo zadataka koje je potrebno da savladamo da bismo mogli da ispuniti onaj poslednji koji nam život postavlja – da umremo „mirne duše“.

Kako da povećamo svesnost i uživanje… ?

… Uprkos prolaznosti života, svakidašnjim patnjama i nezadovoljstvima?
Jalom, iz egzistencijalne perspektive upućuje na sledeće:
„Način da vrednujete život, da saosećate s drugima, da nešto volite s najvećom strašću – jeste da budete svesni da su sva ta iskustva osuđena da nestanu“.
Svest o prolaznosti pojačava naše bivanje u „sada i ovde“.

Reference:

Jovanović, N. i sar (2013). Sposobnost za ljubav i rad, Beoknjiga, Beograd

Yalom, I. (1980). Existential Psychotherapy. Basic Books.

Yalom, I. (2002). The Gift of Therapy: An Open Letter to a New Generation of Therapists and Their Patients  HarperCollins, New York, N.Y.