Cepanje, mehanizam splitinga, rascep subjekta i objekta je normalna razvojna pojava u najranijim danima naših života.
Melani Klajn kaže da dete aktivno cepa objekat i svoj odnos prema objektu (majci ili primarnom negovatelju), a istovremeno dolazi do cepanja u samom “Ja” (dakle, paralelno se dešava i rascep u detetu). Usled psihološke i neurološke nezrelosti, dete ne može da doživi majku kao celovitu osobu ( u najranijim danima celovitost objekta ne postoji – tek u odnosu s majkom treba da se formira). Za bebu majka predstavlja lice, ruke koje je drže, dojku koja je hrani, ali ne postoji ideja o tome da svi ti elementi pripadaju jednoj te istoj osobi – majci. U najranijem razvoju, dete majku (naravno, ni sebe, ni svet), ne opaža celovito. Ono što je dete sposobno da opazi je mnoštvo parcijalnih objekata (dobra majka se smeši i hrani, loša majka se mršti i ne hrani, nije tu, frustrira). Budući da ne postoji celovitost objekta, već pričamo o parcijalnim objektima, dobra i loša majka su odvojene, dve zasebne ličnosti – rascepljene, splitovane. Dakle, cepanje (spliting) je razvojno normalna pojava u životu svakog od nas.
Ako u detetovom iskustvu preovladavaju dobri objekti, ono će moći da ih internalizuje na zdrav način, na način koji će mu pomoći da se zaokruži i postane celovito. Introjekcija ovog prvog dobrog objekta (onog koji hrani i ne frustrira previše) predstavlja bazu za dalji emocionalni razvoj, izvor osećanja deteta da voli i da je voljeno, izvor detetovog samopouzdanja i samopoštovanja.
Međutim, ako “loš objekat” preovladava u dečjem iskustvu, onda nastaju problemi u dečjem emocionalnom razvoju.
Na primer, ako je dete predugo bilo samo i ostavljeno gladno, kada se majka najzad pojavi sa željom da ga nahrani, ono može da odbije hranu… Nije mu više do toga. Predugo je bilo frustrirano. Tada je ta dojka, koja je inače dobar objekat, toliko obojena dečjim osećanjima besa, straha i gladi, da postaje loš objekat koji jednostavno ne može da se primi.
Nije tako teško zamisliti ovu situaciju. I odrasli ljudi umeju da reaguju na sličan način. Zamislite da gladni odete u restoran, a poručeno jelo čekate sat vremena. Ne bi bilo neobično da pojedinci u toj situaciji pobesne. Čak i oni koji ne bi osetili bes, mogli bi da osete da im više i nije do jela… smučilo im se čekanje, razočarani su. Ma koliko dobar restoran bio, usluga je do te mere loša, da ni hranu više ne želite. Ko bi hteo hranu posluženu od lošeg objekta?
Kernebrg, takođe, opisuje cepanje, mehanizam splitinga. On kaže da su u prvim mesecima života mehanizmi odbrane primitivni, psihotični mehanizmi odbrane. Među njima je najvažniji mehanizam splitinga.
Subjekt se brani od tenzija, koje se mogu vezati, kako za predstavu objekta, tako i za predstavu “Ja” splitingom, cepajući. Razvojno normalno bi bilo da subjekt postaje sve jači, sigurniji i celovitiji, tako da može polako da miri te rascepljene delove sveta i sebe i umesto primitivnih mehanizama (mehanizma splitinga) koristi neke druge, zrelije mehanizme odbrane. Samim tim bi se progresivno uspostavljala fuzija (jedinstvo) i to, kako na nivou subjektivnog doživljaja sebe, tako i na nivou objekta (doživljaja drugih i sveta). Rečnikom koji koristi O. L. I. metod, kazali bismo da dolazi do lepljenja i uspostavljanja celovitosti objekta.
Kohut cepanje, mehanizam splitinga opisuje pojmom vertikalni spliting (pri tome podrazumevajući da se horizontalni spliting odnosi na mehanizam potiskivanja). Vertikalni spliting se odnosi na simultano postojanje razvojno drugačijih simboličkih odnosa. Odnosi se na “kao da” regiju. Osoba nešto ne može da podnese, a ne može ni da potisne, nema kapacitet za potiskivanje – usled inicijalne nezaokruženosti. (Naime, nije dovoljno psihološki sazrela da bi se mogla služiti potiskivanjem, koje je razvojno zreliji mehanizam odbrane od cepanja), već pravi “kao da” odnose. Istovremeno, prema istom objektu (osobi), s jedne strane imamo zrele mehanizme odbrane, paralelno s tim je prisutna tendencija izlivanja primitivnih mehanizama. Tada se taj objekat (osoba) doživljava kao deo sebe, kao produžetak Selfa.
Cepanje, mahanizam splitinga je, dakle, normalan za ranu fazu razvoja ličnosti. Ovim mehanizmom se predstave Selfa i objekta cepaju, splituju na samo dobre i samo loše.
Cepanje je nesvesni proces putem kojeg se aktivno razdvajaju kontradiktorne reprezentacije Selfa, objekta ili oprečna i nepomirljiva osećanja. U ranom razvoju, cepanje, mehanizam splitinga, je ključni mehanizam za emocionalno “preživljavanje” deteta. Cepanje detetu pomaže da odstrani negativne, zastrašujuće delove s kojima, kao tako malo, ne bi umelo da izađe na kraj. Cepanje ga brani od strahova, pretećih anksioznosti i doživljaja da je svet užasan.
Cepanje u odraslom dobu predstavlja primitivan mehanizam odbrane. Mehanizam splitinga predstavlja centralni mehanizam odbrane kod granično organizovanih ličnosti, oko kojeg se smeštaju i ostali mehanizmi odbrane.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Cepanje, mehanizam splitinga
Cepanje, mehanizam splitinga, rascep subjekta i objekta je normalna razvojna pojava u najranijim danima naših života.
Melani Klajn kaže da dete aktivno cepa objekat i svoj odnos prema objektu (majci ili primarnom negovatelju), a istovremeno dolazi do cepanja u samom “Ja” (dakle, paralelno se dešava i rascep u detetu). Usled psihološke i neurološke nezrelosti, dete ne može da doživi majku kao celovitu osobu ( u najranijim danima celovitost objekta ne postoji – tek u odnosu s majkom treba da se formira). Za bebu majka predstavlja lice, ruke koje je drže, dojku koja je hrani, ali ne postoji ideja o tome da svi ti elementi pripadaju jednoj te istoj osobi – majci. U najranijem razvoju, dete majku (naravno, ni sebe, ni svet), ne opaža celovito. Ono što je dete sposobno da opazi je mnoštvo parcijalnih objekata (dobra majka se smeši i hrani, loša majka se mršti i ne hrani, nije tu, frustrira). Budući da ne postoji celovitost objekta, već pričamo o parcijalnim objektima, dobra i loša majka su odvojene, dve zasebne ličnosti – rascepljene, splitovane. Dakle, cepanje (spliting) je razvojno normalna pojava u životu svakog od nas.
Ako u detetovom iskustvu preovladavaju dobri objekti, ono će moći da ih internalizuje na zdrav način, na način koji će mu pomoći da se zaokruži i postane celovito. Introjekcija ovog prvog dobrog objekta (onog koji hrani i ne frustrira previše) predstavlja bazu za dalji emocionalni razvoj, izvor osećanja deteta da voli i da je voljeno, izvor detetovog samopouzdanja i samopoštovanja.
Međutim, ako “loš objekat” preovladava u dečjem iskustvu, onda nastaju problemi u dečjem emocionalnom razvoju.
Na primer, ako je dete predugo bilo samo i ostavljeno gladno, kada se majka najzad pojavi sa željom da ga nahrani, ono može da odbije hranu… Nije mu više do toga. Predugo je bilo frustrirano. Tada je ta dojka, koja je inače dobar objekat, toliko obojena dečjim osećanjima besa, straha i gladi, da postaje loš objekat koji jednostavno ne može da se primi.
Nije tako teško zamisliti ovu situaciju. I odrasli ljudi umeju da reaguju na sličan način. Zamislite da gladni odete u restoran, a poručeno jelo čekate sat vremena. Ne bi bilo neobično da pojedinci u toj situaciji pobesne. Čak i oni koji ne bi osetili bes, mogli bi da osete da im više i nije do jela… smučilo im se čekanje, razočarani su. Ma koliko dobar restoran bio, usluga je do te mere loša, da ni hranu više ne želite. Ko bi hteo hranu posluženu od lošeg objekta?
Kernebrg, takođe, opisuje cepanje, mehanizam splitinga. On kaže da su u prvim mesecima života mehanizmi odbrane primitivni, psihotični mehanizmi odbrane. Među njima je najvažniji mehanizam splitinga.
Subjekt se brani od tenzija, koje se mogu vezati, kako za predstavu objekta, tako i za predstavu “Ja” splitingom, cepajući. Razvojno normalno bi bilo da subjekt postaje sve jači, sigurniji i celovitiji, tako da može polako da miri te rascepljene delove sveta i sebe i umesto primitivnih mehanizama (mehanizma splitinga) koristi neke druge, zrelije mehanizme odbrane. Samim tim bi se progresivno uspostavljala fuzija (jedinstvo) i to, kako na nivou subjektivnog doživljaja sebe, tako i na nivou objekta (doživljaja drugih i sveta). Rečnikom koji koristi O. L. I. metod, kazali bismo da dolazi do lepljenja i uspostavljanja celovitosti objekta.
Kohut cepanje, mehanizam splitinga opisuje pojmom vertikalni spliting (pri tome podrazumevajući da se horizontalni spliting odnosi na mehanizam potiskivanja). Vertikalni spliting se odnosi na simultano postojanje razvojno drugačijih simboličkih odnosa. Odnosi se na “kao da” regiju. Osoba nešto ne može da podnese, a ne može ni da potisne, nema kapacitet za potiskivanje – usled inicijalne nezaokruženosti. (Naime, nije dovoljno psihološki sazrela da bi se mogla služiti potiskivanjem, koje je razvojno zreliji mehanizam odbrane od cepanja), već pravi “kao da” odnose. Istovremeno, prema istom objektu (osobi), s jedne strane imamo zrele mehanizme odbrane, paralelno s tim je prisutna tendencija izlivanja primitivnih mehanizama. Tada se taj objekat (osoba) doživljava kao deo sebe, kao produžetak Selfa.
Cepanje, mahanizam splitinga je, dakle, normalan za ranu fazu razvoja ličnosti. Ovim mehanizmom se predstave Selfa i objekta cepaju, splituju na samo dobre i samo loše.
Cepanje je nesvesni proces putem kojeg se aktivno razdvajaju kontradiktorne reprezentacije Selfa, objekta ili oprečna i nepomirljiva osećanja. U ranom razvoju, cepanje, mehanizam splitinga, je ključni mehanizam za emocionalno “preživljavanje” deteta. Cepanje detetu pomaže da odstrani negativne, zastrašujuće delove s kojima, kao tako malo, ne bi umelo da izađe na kraj. Cepanje ga brani od strahova, pretećih anksioznosti i doživljaja da je svet užasan.
Cepanje u odraslom dobu predstavlja primitivan mehanizam odbrane. Mehanizam splitinga predstavlja centralni mehanizam odbrane kod granično organizovanih ličnosti, oko kojeg se smeštaju i ostali mehanizmi odbrane.
Piše: Renata Senić
Povezane teme: