U suštinske odlike novog poretka i modernog sveta svakako spada kompjuter, sve mogućnosti koje on pruža, i kao poseban izdanak – interenet sa izobiljem informacija. Danas je gotovo apsurdno zamisliti iole ozbiljnog profesora, biznismena, ekonomistu, projaktanta bez kompjuetera. I ne samo u poslovnom svetu, već u i privatnom, skoro je nemoguće zamisliti domaćinstvo bez kompjutera. Danas je čovek koji ne poznaje bar osnovne operacije na kompjuteru smatran za nepismenog čoveka. Dakle, pojam pismenosti se proširio, i pored poznavanja engleskog jezika, poznavanje kompjuetra postaje apsolutno neizbežno u ovoj epohi, za bavljenje faktički bilo kojim poslom, za nalaženje informacija, pa i za zabavu i igru. Kompjuter je dakle sastavni deo života «modernog» čoveka.
Međutim, rukovanje komjuterom postaje i jedna od najvećih opasnosti u «modernom» dobu, jer ljudi sve više vremena provode u virtuelnom, dakle nestvarnom svetu, a sve manje u realnom, postojećem, datom.
Takođe, kompjuter je samo krajnji vid svih ostalih izdanaka moderne tehnike i medija. Kažem krajnji, u smislu da pruža najviše mogućnosti, uz njega ljudi provode najviše vremena, pa je kao takav i najveća pretnja i izvor najveće opasnosti.
Opasnost leži u činjenici da toga većina ljudi nije ni svesna. Dakle, život se odvija u svetu na koji smo došli i koji je kao takav postojao pre našeg dolaska, u svetu koji ima svoja pravila koja mi prihvatamo, a ne pravimo sami, i to često rutinski prihvatamo, data na tacni, bez promišljanja i bez pitanja.
Danas se «zdravo-zagotovo» prihvata da se kompjuterom služi kao sredstvom pribavljanja informacija, i izvršavanja najrazličitijih zadataka, i i dalje se većina ljudi ne pita o tome, jer se to podrazumeva kao datost, kao normalna, uobičajena tekovina stvari i poredak modernog doba. S druge strane, ljudi su u uslovima «brzog» života današnjice prepljavljeni akutnim zadacima i problemima, kako kaže poznati filozof Žižek -«odgovorima bez pitanja» tako da se najčešće i čuje da ni nemaju vremena da razmišljaju o uzrocima stvari. To je postao trend danas. Trend koji doduše otuđuje već otuđene ljude od mogućnosti da budu u odnosu sa sobom, s drugima i sa životom. Baveći se datim stvarima u poretku stvari u koji su «bačeni» , ljudi sve manje razmišljaju, sve manje žive u realnom svetu, a sve više mehanički obavljaju svoje dužnosti ne bi li dobili onu neposrednu gratifikaciju za obavljene poslove, onu gratifikaciju koja samo povećava primarno otuđenje od kog niko ne može da pobegne.
Hajdeger kaže da je danas svet postao slika, a to je nešto sasvim drugačije od nekadašnjeg poimanja sveta. Da li je svet postao slika s razvojem moderne tehnike, ili je moderna tehnika postala moguće nakon percipiranja sveta kao slike, i kako se sve to dogodilo?
Slika sveta podrazumeva da je svet shvaćen kao slika, a svet može da postane slika samo ako ga čovek takvim predstavi. Ako je današnji čovek predstavio svet kao sliku znači da sa tom slikom teži da se ravna. Ono što čovek teži da uradi je da se pretoči u sliku o svetu, da bi se ravnao s nečim s čim ima smisla da se ravna, dakle s nečim njemu sličnim, s nečim što predstavlja njega samog. Čovek u slici sveta vidi sam sebe kao opredmećenog, a čim je nešto opredmećeno stiče se iluzija ili stvara želja da se tim može i treba ovladati. Tu se i krije odgovor o odnosu čoveka u modernom dobu prema tehnici, kao i odgovor da upravo zato što je svet postao slikom, postaje moguće stvaranje, korišćenje i težnja za ovladavanjem modernom tehnikom.
Ako je svet postao slika, sada tom slikom treba i ovladati!
U svakidašnjim situacijama, čovek se obično povlači u anonimsnost i prosečnost, i na taj način biva neautentičan, što znači da propada u svetu koji ga okružuje. Čovek se, prema Hajdegeru, povlači u anonimnost i neautentičnost iz odbrambenih razloga. Opravdanja, prethodno navedena, da je život brz i da čovek nema vremena da se bavi suštinom, samo su puke verbalizacije činjenice da se čovek brani. Ako se čovek brani od autentičnosti, to znači da se brani i od pravog života. Po Hajdegeru i to ima objašnjenje, jer ako se čovek upusti u život, to znači da je priznao i da će doći smrt. Tako bežeći i štiteći se od smrti čovek, uz navođenje različitih opravdanja, propušta i život. Umesto stvarnog života, čovek sve više obitava u tehničkom, i danas još i više i virtuelnom, kompjuetrizovanom, u svetu koji sebi predstavlja kao sliku.
Tako danas sve više srećemo ljude koji rade u preduzećima, služeći se po ceo dan kompjuterom, a onda nakon napornog dana dolaze svojim kućama, gde sedaju za svoj kompjuter da konačno saznaju nešto što ih lično interesuje, ili otvaraju chat servise, i globalne umrežene servise putem kojih komuniciraju sa svojim prijateljima, bukvalno živeću u virtuelnom svetu. Većina takvih ljudi se ni ne zapita zašto se druži na taj način, zašto sebe projektuje u svet opažen kao sliku i zašto se prepušta tom svetu.
Hajdeger nudi obajšnjenje i upozorava na opasnost takvog stava, karakterišući tadašnje vreme kao vreme čija je konačna tačka nihilizam. Dakle, mnogo pre kompjuetra, on je imao to u vidu, i pružio objašnjenje za ovo što se danas događa. Kao što je gore pomenuto, čovek je u svet došao, u svet i poredak koji mu je već ponuđen i uređen. Hajdeger bi rekao postavljen. Po-stavlje, je Hajdegeru suština moderne tehnike. Po-stavlje koje on definiše kao «sakupljalački činilac koji čoveka izaziva da ono što je dato razotkriva.». Dakle, čovek rođen u modernom dobu, prihvata ono što mu je postavljeno, stavljeno pred njega, u ovom slučaju modernu tehniku, i razotkriva njene mogućnosti. Rečju, ono što je dato on istražuje, prema tome gradi stav, i s tim stupa u odnos. Opasnost leži na drugoj strani, jer stupajući u odnos, on ne promišlja suštinu, već razmišlja o tom odnosu u koji je stupio. S druge strane, ne samo da ne promišlja suštinu onog što je već razotkriveno, već potpuno isključuje mogućnost bavljenja onim što još nije otkriveno. Tu prema Hajdegeru leži najveća opasnost korišćenja moderne tehnike. Ukoliko čovek posmatra tehnička dostigunuća sadašnjice na instrumentalan način, želeći njima da zagospodari i ne promišljajući suštinu instrumenata kojima se koristi, pada u zamku u kojoj tehnika preti da gospodari njime. Bez razmišljanja o suštini, čovek se sve više otuđuje i od sveta i od sopstvene unutrašnjosti i bavi se fenomenom i pojavnim stvarima, gubeći iz vida ono što je suštinsko, stvarni život.
This entry was posted in Individualne teme. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Virtuelni svet današnjice – zavisnost od interneta
Autor: Renata Senić
U suštinske odlike novog poretka i modernog sveta svakako spada kompjuter, sve mogućnosti koje on pruža, i kao poseban izdanak – interenet sa izobiljem informacija. Danas je gotovo apsurdno zamisliti iole ozbiljnog profesora, biznismena, ekonomistu, projaktanta bez kompjuetera. I ne samo u poslovnom svetu, već u i privatnom, skoro je nemoguće zamisliti domaćinstvo bez kompjutera. Danas je čovek koji ne poznaje bar osnovne operacije na kompjuteru smatran za nepismenog čoveka. Dakle, pojam pismenosti se proširio, i pored poznavanja engleskog jezika, poznavanje kompjuetra postaje apsolutno neizbežno u ovoj epohi, za bavljenje faktički bilo kojim poslom, za nalaženje informacija, pa i za zabavu i igru. Kompjuter je dakle sastavni deo života «modernog» čoveka.
Međutim, rukovanje komjuterom postaje i jedna od najvećih opasnosti u «modernom» dobu, jer ljudi sve više vremena provode u virtuelnom, dakle nestvarnom svetu, a sve manje u realnom, postojećem, datom.
Takođe, kompjuter je samo krajnji vid svih ostalih izdanaka moderne tehnike i medija. Kažem krajnji, u smislu da pruža najviše mogućnosti, uz njega ljudi provode najviše vremena, pa je kao takav i najveća pretnja i izvor najveće opasnosti.
Opasnost leži u činjenici da toga većina ljudi nije ni svesna. Dakle, život se odvija u svetu na koji smo došli i koji je kao takav postojao pre našeg dolaska, u svetu koji ima svoja pravila koja mi prihvatamo, a ne pravimo sami, i to često rutinski prihvatamo, data na tacni, bez promišljanja i bez pitanja.
Danas se «zdravo-zagotovo» prihvata da se kompjuterom služi kao sredstvom pribavljanja informacija, i izvršavanja najrazličitijih zadataka, i i dalje se većina ljudi ne pita o tome, jer se to podrazumeva kao datost, kao normalna, uobičajena tekovina stvari i poredak modernog doba. S druge strane, ljudi su u uslovima «brzog» života današnjice prepljavljeni akutnim zadacima i problemima, kako kaže poznati filozof Žižek -«odgovorima bez pitanja» tako da se najčešće i čuje da ni nemaju vremena da razmišljaju o uzrocima stvari. To je postao trend danas. Trend koji doduše otuđuje već otuđene ljude od mogućnosti da budu u odnosu sa sobom, s drugima i sa životom. Baveći se datim stvarima u poretku stvari u koji su «bačeni» , ljudi sve manje razmišljaju, sve manje žive u realnom svetu, a sve više mehanički obavljaju svoje dužnosti ne bi li dobili onu neposrednu gratifikaciju za obavljene poslove, onu gratifikaciju koja samo povećava primarno otuđenje od kog niko ne može da pobegne.
Hajdeger kaže da je danas svet postao slika, a to je nešto sasvim drugačije od nekadašnjeg poimanja sveta. Da li je svet postao slika s razvojem moderne tehnike, ili je moderna tehnika postala moguće nakon percipiranja sveta kao slike, i kako se sve to dogodilo?
Slika sveta podrazumeva da je svet shvaćen kao slika, a svet može da postane slika samo ako ga čovek takvim predstavi. Ako je današnji čovek predstavio svet kao sliku znači da sa tom slikom teži da se ravna. Ono što čovek teži da uradi je da se pretoči u sliku o svetu, da bi se ravnao s nečim s čim ima smisla da se ravna, dakle s nečim njemu sličnim, s nečim što predstavlja njega samog. Čovek u slici sveta vidi sam sebe kao opredmećenog, a čim je nešto opredmećeno stiče se iluzija ili stvara želja da se tim može i treba ovladati. Tu se i krije odgovor o odnosu čoveka u modernom dobu prema tehnici, kao i odgovor da upravo zato što je svet postao slikom, postaje moguće stvaranje, korišćenje i težnja za ovladavanjem modernom tehnikom.
Ako je svet postao slika, sada tom slikom treba i ovladati!
U svakidašnjim situacijama, čovek se obično povlači u anonimsnost i prosečnost, i na taj način biva neautentičan, što znači da propada u svetu koji ga okružuje. Čovek se, prema Hajdegeru, povlači u anonimnost i neautentičnost iz odbrambenih razloga. Opravdanja, prethodno navedena, da je život brz i da čovek nema vremena da se bavi suštinom, samo su puke verbalizacije činjenice da se čovek brani. Ako se čovek brani od autentičnosti, to znači da se brani i od pravog života. Po Hajdegeru i to ima objašnjenje, jer ako se čovek upusti u život, to znači da je priznao i da će doći smrt. Tako bežeći i štiteći se od smrti čovek, uz navođenje različitih opravdanja, propušta i život. Umesto stvarnog života, čovek sve više obitava u tehničkom, i danas još i više i virtuelnom, kompjuetrizovanom, u svetu koji sebi predstavlja kao sliku.
Tako danas sve više srećemo ljude koji rade u preduzećima, služeći se po ceo dan kompjuterom, a onda nakon napornog dana dolaze svojim kućama, gde sedaju za svoj kompjuter da konačno saznaju nešto što ih lično interesuje, ili otvaraju chat servise, i globalne umrežene servise putem kojih komuniciraju sa svojim prijateljima, bukvalno živeću u virtuelnom svetu. Većina takvih ljudi se ni ne zapita zašto se druži na taj način, zašto sebe projektuje u svet opažen kao sliku i zašto se prepušta tom svetu.
Hajdeger nudi obajšnjenje i upozorava na opasnost takvog stava, karakterišući tadašnje vreme kao vreme čija je konačna tačka nihilizam. Dakle, mnogo pre kompjuetra, on je imao to u vidu, i pružio objašnjenje za ovo što se danas događa. Kao što je gore pomenuto, čovek je u svet došao, u svet i poredak koji mu je već ponuđen i uređen. Hajdeger bi rekao postavljen. Po-stavlje, je Hajdegeru suština moderne tehnike. Po-stavlje koje on definiše kao «sakupljalački činilac koji čoveka izaziva da ono što je dato razotkriva.». Dakle, čovek rođen u modernom dobu, prihvata ono što mu je postavljeno, stavljeno pred njega, u ovom slučaju modernu tehniku, i razotkriva njene mogućnosti. Rečju, ono što je dato on istražuje, prema tome gradi stav, i s tim stupa u odnos. Opasnost leži na drugoj strani, jer stupajući u odnos, on ne promišlja suštinu, već razmišlja o tom odnosu u koji je stupio. S druge strane, ne samo da ne promišlja suštinu onog što je već razotkriveno, već potpuno isključuje mogućnost bavljenja onim što još nije otkriveno. Tu prema Hajdegeru leži najveća opasnost korišćenja moderne tehnike. Ukoliko čovek posmatra tehnička dostigunuća sadašnjice na instrumentalan način, želeći njima da zagospodari i ne promišljajući suštinu instrumenata kojima se koristi, pada u zamku u kojoj tehnika preti da gospodari njime. Bez razmišljanja o suštini, čovek se sve više otuđuje i od sveta i od sopstvene unutrašnjosti i bavi se fenomenom i pojavnim stvarima, gubeći iz vida ono što je suštinsko, stvarni život.