Nasilje, uzrast i pol

Autor: Renata Senić

Pojmovno određenje nasilja

Nasilje je široko ispitivana pojava. Od Olweus-a, koji je pionir u ispitivanj nasilja, danas je postalo uobičajeno da svaka veća zemlja sprovede obuhvatnu i dugotrajnu studiju o uzrocima i efektima nasilja. Nasilje je najčešće definisano kao učestalo psihičko ili fizičko maltretiranje drugih osoba.

Agresivnost je širi pojam od nasilja, prvenstveno jer se ona sreće u različitim odbrambenim oblicima, i kao benigna i kod životinja i kao reaktivna i kao proaktivna. Kod agresivnosti ne mora da postoji asimetrija u snazi, i agresivno ponašanje nije uvek usmereno prema istoj osobi, niti mora da ima tendenciju ponavljanja.

Nasilje se, prema jednoj poznatoj definiciji, definiše kao:

• Agresivni čin
• Koji podrazumeva neravnotežu u snazi
• Koji ima elemente ponavljanja
• Može da bude fizičko, verbalno ili indirektno (zadirkivanje, izopštavanje iz grupe)

Povezanost nasilja sa uzrastom

Različite studije beleže uzrasno različite početke agresivnog ponašanja. Pojedini autori govore o pojavi instrumentalne agresije (u cilju dobijanja željene stvari) na uzrastu od oko godinu dana. Međutim, mališani  nemaju cilj da povrede drugu osobu, već samo da otvoreno reaguju na frustraciju. Stoga, ovakvo agresivno ponašanje se ne može zvati nasilničkim. Ako se okrenemo psihoanalizi, opažamo da se oko treće godine javlja izrazito neprijateljstvo prema roditelju suprotnog pola. Dete iz straha i prevelike doze anksioznosti, potiskuje ovo neprijateljstvo, kao i seksualnost, i ulazi u period mirovanja, koji traje do oko 12. godine. Iako su tada seksualni impulsi u drugom planu, često dolazi do ispoljavanja otvorene agresije prema vršnjacima. S druge strane, ulaskom u pubertet, počinju da se bude seksualni impulsi, ali se ispoljavanje nasilja sada maskira. Prema Karen  Hornaj ovakve tendencije su specifične za našu kulturu i kojoj su veoma struktuirani sistemi (ne)dozvoljenog ponašanja, te dete često u razvoju mora da potiskuje različite impulse da bi bilo prihvaćeno.

Kada posmatramo nasilje kroz različita istraživanja, možemo uvideti da se i ono razvija. Prema Olveusu,  deca u nižim razredima osnovne škole su pod uticajem onoga što vide u svojoj okolini. Deca očekuju da drugi ljudi dele njihove želje, a ako se to ne desi, ona bivaju veoma frustrirana. Kasnije ulaze u igre u kojima uče da se igraju s drugom decom. Konflikti su normalna pojava oko neslaganja u željama za igrom. Veliki uticaj na razvoj nasilnog ponašanja ima druženje s nasilnim pojedincima. Takođe bitan faktor za razvoj nasilnog ponašanja je okolina u kojoj dete obitava. Do nasilja će doći lakše ukoliko dete raste u nasilnoj sredini. Bitno je napomenuti da bi adekvatno obrazovanje o štetnosti nasilja i nasilnog ponašanja moglo uticati na smanjenje manifestovanja ovakvih neprilagođenih postupaka.

Istraživanja nam kažu sledeće: U ranom detinjstvu preovladava instrumentalna agresija. Nakon toga, pri kraju predškolskog i početkom školskog perioda, dolazi do izražaja hostilna, verbalna i indirektna agresivnost. Kod školske dece je uočljivija razlika između proaktivne i reaktivne agresivnosti, a u tom periodu se, uz otvorene oblike agresivnosti, pojavljuju i neki oblici prikrivene agresivnosti, kao što su npr. laganje i krađa. Eron navodi da procene dece od 1-5 razreda osnovne škole pokazuju sveukupni porast agresije. Poznato je da nasilna deca iz nižih razreda osnovne škole često izazivaju tuče i otvoreno fizički maltertiraju drugu decu Međutim, s uzrastom se povećava anlitičnost opažanja i socijalna svest, te ovakvi direktni napadi postaju manje učestali. Istraživači su otkrili da se s godinama smanjuje ispoljavanje nasilja. Od početka osnovne, do početka srednje škole, ispoljavanje nasilja se smanjuje do 5%. Olweus zaključuje da je oko 50% žrtava izloženo nasilju od starijih učenika, a da su najmlađi učenici pod najvećim rizikom od maltretiranja. Drugi naučnik navodi istraživanja koja kažu da sa uzrastom opada učestalost fizičkog nasilja, međutim, dolazi do povećane učestalosti verbalnog nasilja. Takođe, navodi rezultate jednog drugog istraživanja, koji kažu da je u trećem razredu osnovne škole među dečacima fizičko i verbalno nasilje jednako zastupljeno, ali u šestom osnovne, dolazi do opadanja učestalosti fizičkog nasilja. Izgleda da s godinama dolazi do smene u načinu izražavanja ljutnje, nezadoljostva i maltretiranja.

Whitney & Smith su sproveli istraživanje koje se odnosilo na stopu izloženosti nasilju i na promenu te stope sa uzrastom. Ovi istraživači su našli značajno smanjenje izloženosti nasilju. Naime, na početku školovanja, oko 30% učenika je izloženo nasilju, na granici adolsecentskog perioda, oko 10% učenika trpi nasilje, a posle šesnaeste godine, ovaj procenat dolazi do nule. Međutim, sa uzrastom se definisanje nasilja menja. Suština je u tome da mlađa deca smatraju nasilnim veoma širok spektar različitih ponašanja, dok srednjoškolci imaju jasnije implicitne definicije nasilja. Ovo je verovatno povezano s činjenicom da mlađa deca otvoreno ispoljavaju nasilje, dok starija to čine na prikriven način. Verovatno zbog toga nastaju problemi u samoprocenama, jer ako nasilno ponašanje nije direktno usmereno na određenog učenika, moguće je da ga ni on sam ne smatra nasilnim.

Većina istraživanja pokazuju da se kvalitet i intenzitet agresije menja u adolescenciji. Takođe, Olweus primećuje da su deca nižih razreda osnovne škole često maltetirana od starijih učenika, ali da stariji učenici trpe nasilje samo od svojih vršnjaka. Mlađi učenici su pod najvećom opasnošću od nasilnog ponašanja. Ovo se uklapa u Olweusov opis žrtava kao fizički slabijih pojedinaca, koje, u stvari, svojom slabošću “izazivaju” nasilnike da ih maltertiraju.

Isti rezultati su dobijenu u jednom istraživanju nasilja u Grčkoj, gde je ustanovljeo da u periodu od 8-12. godine ima dosta nasilja među decom, međutim s godinama se nasilnost smanjuje, postaje manje vidljiva i zauzima posredniju formu. Vidimo da se različiti istraživači, koji ispituju nasilje u različitim zemljama i vremenskim periodima, uglavnom slažu oko dobijenih rezultata. Izgleda da je nasilno ponašanje opšti fenomen koji se u većini evropskih zemalja ispoljava na manje – više uniforman način. Takođe, vidimo da je nasilje jedan razvojni fenomen, koji se sastoji iz razvojnih stadijuma. Nasilje se prvo, na ranim uzrastima, ispoljava direktno i fizički, deca bivaju otvoreno gruba jedna prema drugoj. Kasnije se nasilni postupci sublimiraju i ispoljavanje nasilja postaje prikriveno i indirektno. Verovatno je da kultura i socijalne norme, koje su u svim evropskim zemljama slične, vrše znatan uticaj na smanjenje otvorenog ispoljavanja nasilja. Otvoreno nasilje među starijom decom ili odraslim ljudima je moralno osuđivano i zakonski zabranjeno, tako da je logično da ono poprima indirektnu formu ispoljavanja.

Jedna studija je ispitivala žrtvenost kod dece. Ova studija je, prema uzrastu, napravila generalnu podelu na decu i odrasle. Zaključak je da su deca mnogo podložnija svim vrstama nasilja, nego odrasli ljudi. Pronađeno je da su uvrede, pljačke i silovanja tri puta učestalije u  uzrasnoj populaciji tinejdžera nego odraslih ljudi.

U odraslom dobu, nasilje se ispoljava na kvalitativno drugačiji način, nego na školskom uzrastu. Osim duševno poremećenih osoba, prvenstveno s antisocijalnim poremećajem ličnosti, koje su nasilne iz zadovoljstva, većina odraslih ljudi ispoljava nasilje koje je instrumentalne prirode (zarad ostvarenja cilja). Pomenuto je da deca na uzrastu od oko godinu dana ispoljavaju instrumentalno nasilje, koje se u njihovom slučaju odnosi na smanjenje ili uklanjanje frustrirajućih faktora. Kasnije, u školskom uzrstu, instrumentalno nasilje se odnosi na postizanje popularnosti ili nekog materijalnog dobra, a u odraslom dobu, instrumentalnost se ogleda prvenstveno u postizanju materijalnih dobara.

Treba napomenuti još i da je Olveus utvrdio, a drugi istraživači potvrdili da je nasilje izuzetno stabilno tokom vremena. Olveus je rekao da je nasilnost stabilna gotovo kao i inteligencija. On je merenjem ove karakteristike to i dokazao. Iako se nasilnost i ispoljavanje nasilnosti sa uzrastom transformiše, agresivnost, kao ljudska osobina, je veoma stabilna u vremenu.

Povezanost nasilja s polom

Većina istraživanja pokazuje zavisnost nasilja od pola još tokom ranog detinjstva. Kako nasilnost može da se posmatra uzrasno, a i razlike, prema polu u ispoljavanju nasilja mogu da se opisuju shodno razvojnim periodima, ispostavlja se jaka međuzavisnost ovih pojava. Razlike između dečaka i devojčica se vide već u drugoj godini života. Dečaci su labilniji, a devojčice stabilnije. To se ispoljava i u ponašanju, jer dečaci češće od devojčica pokazuju svoju ljutnju.  Dečaci  često izražavaju nasilno ponašanje različite prirode, od instrumentalnog, pa do proaktivnog (izazivajućeg) i hostilnog.  Jedno istraživanje se bavilo proverom polnih razlika u agresivnosti kod dece,  starosti od 3-6 god., i utvrdili su – da dečaci izražavaju znatno veću verbalnu i fizičku agresivnost, ali nema razlika prema polu što se tiče agresivnog ponašanja u samoodbrani. Mnoga istraživanja su našla podatke koji govore da postoji “muška” i “ženska” agresivnost. Ženska agresija je mirnije prirode od muške, manje je prožete fizičkim napadima, i napadima uopšte. Ako nasilje može da se podeli na fizičko i verbalno, onda su dečaci skloniji ispoljavanju oba ova vida nasilja, češće nego devojčice. Međutim, nasilje može biti i zanemarivanje, izopštavanje iz grupe, nereagovarnje i narazgovaranje s nekim. Ovo bi bilo tipično žensko nasilje, koje bi uključivalo i klevete i ogovoranja. U psihološkom smislu, ovako opisano “žensko” nasilje bi moglo ostavljati čak i veće negativne posledice nego “muško” nasilje. Razlike u ispoljavanju nasilja u zavisnosti od pola su uslovljene i kulturom. O ovom pričaju i antropolozi i psihoanaltičari. Margaret Mid je pronašla da u nekim plemenima uopšte ni ne dolazi do agresivnog ponašanja. Karen Hornaj piše kako se dečije naprijateljstvo javlja usled zabrana. Zabrane potiču od roditelja koji su predstavnici kulture. U evropskim zemljama su jasno propisane uloge u koje pripadnici različitog pola treba da se uklope. Ako posmatramo nasilje u kontekstu kulture, nije teško razumeti veći intenzitet nasilnog ponašanja kod dečaka, nego kod devojčica. Prvenstveno, dečaci od najranijeg detinjstva imaju strože zabrane po pitanju ispoljavanja pozitivnih osećanja, a blaže zabrane po pitanju ispoljavanje negativnih, nego što je to slučaj kod devojčica. Od davnina se zna da su muškarci agresivniji od žena, odnosno da agresiju otvorenije ispoljavaju.

Kada se okrenemo istraživanjima, uglavnom nalazimo potvrde o intenzivnijem nasilju kod dečaka, nego kod devojčica. Školarci oba pola oko 4 puta više trpe nasilje od dečaka, devojčice, takođe znatno više trpe nasilje od dečaka, nego devojčica. Takođe, više od 80% dečaka je trpelo nasilje od dečaka. Zaključujemo da dečaci, više nego devojčice, ispoljavanju nasilje i prema dečacima i prema devojčicama.

Još jedno istraživanje daje slične rezultate. Istraživanje se odnosi na decu uzrasta od 8 – 12 godina. Nasilnost je ispitivana tako što su učenici sami sebe ocenjivali kao nasilne ili nenasilne. Ispostavilo se da mnogo više dečaka sebe ocenjuju kao siledžije ili i kao siledžije i žrtve, nego što je to slučaj s devojčicama. Takođe, nađeno je da dečaci priznaju da se služe fizičkim nasiljem, značajno više nego devojčice. Prema merama samoprocene, dečaci 4 puta više guraju i tuku drugu deci, nego što to čine devojčice.

Razlike po polu se vide i u spremnosti za traženje pomoći. Nađeno je da je značajno veći broj devojčica, nego dečaka, spremno da zamoli siledžiju da prestane da ih maltretira ili da traži pomoć od prijatelja. Međutim, treba napomenuti da značajno manji broj devojčica biva izložen viktimizaciji, pošto su većinom dečaci siledžije, a njihove žrtve su, takođe, dečaci. Mnogo se češće nasilje vrši nad pripadnicima istog pola.

Nalazi jednog istraživača ukazuju da je «ženkost» povezana sa žrtvenošću. On navodi da dečaci koji nisu usvojili ulogu tipičnog “muškog” ponašanja često postaju žrtve maskulinijih dečaka. Takođe, devojčice koje su atraktivnije od drugih devojčica, postaju žrtve, u ovom slučaju seksualnog uznemiravanja. Na osnovu ovih rezultata može se pretostaviti da femininost predstvalja provokaciju maskulinim osobama. Na ovoj osobini bi mogle biti zasnovane razlike među polovima kada je u pitanju nasilje. Femnininost i maskulinost se mogu povezati sa “ženskim” i “muškim” nasiljem i s ulogama koje društvo nameće u vaspitanju dece. Ako su žene odgajane kao “slabiji pol”, one su kao takve i opažane i one se na taj način i ponašaju. Zato je njihovo nasilništvo mirnije od muškog. Kada je dečak feminin, on se ne uklapa u standardnu ulogu, a pritom i izgleda slabije, u skladu sa doživljavanjem slabijeg pola, te on postaje meta maskulinih dečaka.

Kada je u pitanju povezanost nasilja i pola, postoji još jedna bitna razlika između dečaka i devojčica – njihov pristup u rešavanju nasilnih konflikata. Devojčice su spremnije od dečaka da koriste prosocijalne strategije rešavanja problema (kompromise) ili čak da se služe izbegavajućim ponašanjem. Devojčice pokuašavju da reše konflikt, a često i da se združe sa osobom s kojom su bile u konfliktu, da postanu prijatelji. Dečaci postupaju drugačije. Oni su spremni na kontrolišuća, a ponekad i prilično neprijateljska ponašanja da bi ostvarili svoj cilj.

Devojčice i dečaci se razlikuju i po spremnosti i stavovima prema traženju pomoći. Kada devojčice traže pomoć od nastavnika ili roditelja, one to rade ili da bi rešile konflikt, ili jer su uplašene. Dečaci bi tražili pomoć da bi se osvetili. Ovakva zapažanja se, naravno, ne odnose na sve pripadnike pola, već na uobičajene sklonosti. Međutim, kada pogledamo sve ostale karakteristike ponašanja i doživljavanja nasilja koje su vezane za pol, na teorijskom nivou ih lako možemo povezati. Izgleda da su polne uloge dobrim delom determinisale ponašanja ljudi različitog pola i da postoji veoma mnogo podudarnosti unutar grupa. Kada pripadnici kako muškog, tako i ženskog pola, odstupaju od svoje uloge, preti im opasnost da ih drugi odbace. Pol je profilisan kulturom i zbog kulturalnih obeležja, najbolje je govoriti o razlikama u rodu, a ne polu. Pol se odnosi na biološki aspekt, a rod na kulturni. Iako su dečaci i devojčice biološki različite jedinke, ove razlike u doživljavanju i ispoljavanju nasilja bi pre bile zasnovane na kulturalnom, nego na biološkom uticaju. Ako se ponovo vratimo teoriji K. Hornaj, po kojoj kultura igra veoma značajnu ulogu u formiranju ličnosti, sve ove razlike se mogu sagledati upravo kroz uticaj iste. Devojčice su vaspitavane kao “slabiji pol”, njihova agresija je prikrivenija od muške. Razvojno posmatrano, muška deca, ranije nego ženska, manifestuju ljutnju. Čak su i igre u devojčica mirnije od dečačkih igara. Kasnije, tokom razvoja, devojčice izrastaju u osobe koje se vičnije služe dobrim socijalnim veštinama, saosećajnije su i sklonije kompromisima. Njihov odgoj ih je usmeravao ka kontroli impulsa i razvijanju prosocijalnog ponašanja. One teže konstruktivnom rešavanju konflikata, spremnije su da zatraže pomoć i to čine iz iskrene želje da se konflikt reši. I devojčice manifestuju nasilno ponašanje, ali one znatno ređe od dečaka koriste fizičku silu. Dečaci su vaspitani na suprotan način i, kao što je pomenuto, ispoljavanje nasilja je povezano sa njihovom maskulinošću. Štaviše, u školskom periodu je poželjno da dečak pokazuje svoju maskulinost, jer mu u suprotnom preti opasnost od drugih nasilnih dečaka, kao i opasnost od odbacivanja i podsmevanja od strane drugih učenika.