Narcistički izbor partnera

Autor: Renata Senić

Svi pravimo izbore prema nekim uzorima. Većina bar potajno sanja o ostvarenju nekih davnih ideala, i u tome nema ničeg lošeg. Međutim, mnogi ljudi se pitaju iz kojih razloga stalno prave slične izbore, zašto ih privlače osobe određenih karakternih crta, a ne neke druge, zašto su njihovi ideali baš takvi kakvi jesu? Iako postoji mnogo razloga za izbore koje pravimo, jedan deo njih se odnosi na potragu za onim što smo imali kao deca ili onim o čemu smo kao deca sanjali.

Davne 1914. godine, Frojd je razvio teoriju izbora bračnog/romantičnog/seksualnog partnera i naglasio da nema čoveka na kog ne utiču njegova nesvesna iskustva iz detinjstva pri tom izboru. On opisuje narcistički izbor partnera kao izbor u kom osoba uzima sebe kao uzor, odnosno zaljubljuje se u nekog ko je nalik njoj samoj. Navodi i da postoji «oslanjajući» (anaklitički) izbor partnera, koji se javlja kao nadoknada za majku. Prema tom izboru biraju se partneri na koje se možemo osloniti. Frojd kaže da su «oslanjajućem» izboru skloniji muškarci, a narcističkom, odnosno samoljubivom su sklonije žene. Kako je narcistički izbor partnera uopštio na sve ljude, Frojd je naveo nekoliko podvrsta u tom izboru. Tako, on ističe da narcistički tip može voleti:

1. ono što je on sam – nekoga čija je ličnost naizgled vrlo slična njegovoj
2. ono što je nekad bio – nekoga ko podseća na njega dok je bio dete
3. ono što bi on želeo biti – u smislu idealne verzije sebe
4. ono što je nekad bilo deo njega –beba po rođenju ne shvata da su ona i majka dve zasebne celine, već posmatra majku kao deo sebe. Prema tome, narcistički izbor partnera može da se vrši prema uzoru na svoje roditelje iz najranijeg detinjstva

Naravno, pogrešno bi bilo shvatiti da ljudi biraju svoje partnere samo na osnovu svojih nesvesnih težnji. Ljudi svesno biraju, na osnovu kriterijuma koji su njima važni, takođe biraju i sa svog predsvesnog nivoa. Predsvesni izbor može biti kada se žena udaje i iz ljubavi, ali i delom što želi što pre da pobegne od svojih roditelja. Međutim, psihoanalitičari veruju da svi mi biramo i nesvesno. Tako, Herbart Strean navodi da su česti slučajevi svađa između supružnika, jer se oni na svesnom nivou ne slažu, ali  kada se dublje zađe u njihov odnos ispostavlja se da partneri nesvesno imaju slične sklonosti i da ih to održava u vezi.

Narcizam i seksualnost

Kultura u kojoj živimo ima jak uticaj na seksualne i intimne veze među ljudima. U današnje vreme se sve više propagira individualnost, dok je nekad negovana porodična kolektivnost. Sada su ljudi mahom karijeristi. Poznat nam je feministički pokret koji se bori za prava žena. Žene ulaze u poslovni svet i takmiče se s muškarcima. Istovremeno, žene su i dalje i supruge i majke, ali istrajno insistiranje na ravnopravnosti polova može doprineti teškoćama i kod žena i kod muškaraca. Žene su često pretrpane poslovima ako pokušavaju i da grade karijeru i da budu uspešne roditeljske figure. S druge strane, muškarci se često osećaju istisnuto iz porodice ili svoje uloge hranitelja porodice. Mnogim muškarcima samostalna uspešna žena uliva strah i ruši samopoštovanje. Obrasci muško–ženskih uloga su se na jedan način gradili generacijama, a sada se sve menja u novonastalom društvenom poretku. Porodica više nema onaj značaj koji je imala. Deca grade uzore i idela prema modelu medijskih ličnosti, paralelno s ugledanjem na roditelje koji su sve odsutniji iz doma i posvećeni građenju svojih karijera. Prihvataju se socijalne i profesionalne uloge koje nameće društvo i još u ranom detinjstvu počinje globalno poistovećivanje sa propagiranim načinom uspeha. Pitanje je kakve se veze grade u ovakvom društvenom poretku i gde je mesto seksualnosti? Svi ljudi svoju ličnost stvaraju kroz poistovećenja. Nekada, kada nije bilo medija, osnove za poistovećenja su bili roditelji i nekoliko bitnih osoba iz okoline. Danas, uz sveprisutnost medija, mi se poistovećujemo sa poželjnim ulogama koje su nam nametnute. Samopoštovanje ljudi u velikoj meri zavisi od uspeha u poistovećenju sa datom ulogom. To znači, kako navodi Zvonko Đokić, «da sopstveni identitet ne proizlazi iz postepenog približavanja autentičnoj individualnosti, već od očuvanja i jačanja prihvatanja uniformisane konvencionalnosti.» Tako nastaju brojni konflikti unutar osoba koje teže da ostvare svoje ideale. Dolazi do neprestanog poređenja sa svojim idealima i samopoštovanje zavisi od toga koliko je pojedinac uspeo da im se približi. Osobina unutrašnja energija se troši na «površna» poistovećenja i ostaje veoma malo energije za istinska ulaganja u emocionalne odnose. Tako izgleda svet narcisa. No ipak, narcis uspeva da uđe u emocionalni odnos i ostavri nekakvu seksualnu vezu. Međutim, ovi odnosi ne podrazumevaju autentičnost, pravu ljubav i poštovanje individualnosti druge osobe. Naprotiv, oni su sve suprotno od toga. Narcis nema stabilan identitet, niti uporište u sebi, i kao takav on je spreman da mnogo toga traži, ali nije sposoban da daje. Poštovanje tuđe individualnosti za narcisa nije moguće i to ne zato što je narcis loša osoba. To je besmisleno reći. Poenta je u tome da on toliko svoje životne energije rasipa u pokušajima da se uklopi u društvene uloge, da prosto nije u stanju da autentično daje, prima i da uzima u obzir svog partnera.

Ljubav u narcističkom odnosu ostaje kao uspomena na odnos s roditeljima. Duboko u nesvesnom delu ličnosti dolazi do goreopisanog narcističkog izbora partnera, kako bi se ta izgubljena ljubav iz detinjstva ponovo realizovala. Umesto autentične lubavi, partneri održavaju vezu kroz veoma neautentično igranje uloga. Oni kroz vezu održavaju svoje samopoštovanje i klimavi identitet. Ovakva veza se, i pored brojnih nesuglasica, često održava jer bi slom takve veze za partnere mogao da znači gubitak samopoštovanja i kakvog-takvog identiteta. Dakle, veza se održava iz straha, a ne iz ljubavi, odnosno iz potrebe, a ne iz želje. Možemo reći da kod narcistički organizovanih ličnosti glavni motiv zbližavanja nije ljubav, već strah.

Tako ovo društvo koje navodno propagira individualnost, zapravo nije uspelo da dovede do iste. Pre bi se moglo reći da ljudi u stalnoj težnji za individualnošću gube svoju suštinu i sve više bivaju udaljeni od sebe i od drugih. Ne samo da nisu samostalni, već su oštećeni, usamljeni, krhki i uplašeni i, prevashodno, prilično nesvesni sami sebe.