Erik Erikson – shvatanje razvoja ličnosti i razvojnih kriza

Autor: Renata Senić

Da bismo Vam približili šta sve ličnost može da bude, i preko kojih pokazatelja se može procenjivati, navodimo jednu sveobuhvatnu teoriju razvoja ličnosti, koja u svaki razvojni zadatak uključuje i potencijalnu krizu, odnosno ukazuje na mogućnost neadekvatnog savladavanja razvojnog zadatka. Ukoliko nismo savladali prethodne, imaćemo teškoća da se nosimo s narednim životnim zadacima. Jedna integrisana i funkcionalna ličnost bi, prema konceptima ove teorije, trebalo da dovoljno uspešno savlada sve životne cikluse, u cilju osećanja ispunjenosti sopstvenog života.

Erik Erikson, poznati psihoanalitičar, je dao sopstvenu sistematizaciju ljudskog razvoja, i pretpostavio da svaki stupanj razvoja nosi sa sobom potencijalnu krizu, odnosno opasnost da se neadekvatno završe razvojni zadaci. Erikson je govorio o nekoliko principa koje razvoj nužno nosi sa sobom, kao i o razvojnim fazama, kroz koje bi svako «normalno» ljudsko biće moralo proći. Opisujem Eriksonovo postulate i faze ljudskog razvoja, s ciljem da Vam približim u kojim godinama i s kojim osnovnim razvojnima zadacima se svaka individua, u toku života, sreće.

Erikson je postulirao dve veoma smislena principa.

• Prvi se zove epigenetički princip, i kaže: «sve što se razvija ima svoj osnovni plan i svaki deo ima nezamenljiv uticaj u određenom periodu razvoja».
• Pored epigenetičkog principa, on koristi i princip alterantivnosti: razvoj svake sposobnosti mora biti adekvatno uvremenjen, jer pojava nove sposobnosti uvek može da ugrozi sposobnost koja se ranije javila. Pojavom nove sposobnosti, ona pređašnja može da bude u krizi iz koje posotoje dva moguća izlaza: dobar (adekvatan) i loš (neadekvatan). Svaki sukcesivni korak u razvoju, smatra se potencijalnom krizom, periodom povećane ranjivosti, ali i periodom povišenih potencijala i mogućnosti.

Razvoj ličnosti i formiranje identiteta odvija se kroz osam faza. Svaka faza ima svoje specifične razvojne zadatke i svaka predstavlja potencijalno kriznu situaciju.

• Faza sticanja osnovnog poverenja – traje tokom prve godine života. Osnovni zadatak je izgrađivanje osnovnog poverenja koje je temelj kasnijeg samoprihvatanja, ljubavi prema drugima i temelj nade. Poverenje se formira pod uticajem toplog prihvatajućeg odnosa s majkom. Međutim, ako taj odnos nije zadovoljavajuć, umesto osnovnog poverenja izgrađuje se osnovno nepoverenje koje obeležava dalji put ka idnetitetu.
• Faza sticanja autonomije – traje tokom druge godine. Detetov motorni razvoj (sve veći radijus kretanja, razvoj govora, iskustvo s roditeljima oko navikavanja na čistoću) i druge okolnosti u ovom periodu omogućavaju detetu da sebe doživi kao samostalno, autonomno biće. Zadatak ove faze je sticanje samopouzadanja, osećanja moći i ponosa. Ali, odrasli svojim oštrim zahtevima često dovode do toga da umesto da sebe doživi kao moćno, dete počinje sebe da doživljava kao prljavo, loše, neposlušno.
• Faza sticanja inicijative –  dešava se u toku predškolskog uzrasta. Ovde dete postaje sposobno da kroz igru i maštu menja realnost. Zadatak je izgrađivanje inicijative koja će kasnije biti osnova za težnju ka postignuću. Umesto inicijative može se tvoriti stid, otpor i agresija prema svemu što je novo i neistraženo, a osećanje krivice može da prati svaki pokušaj traganja za rešenjima koja se ne uklapaju u uobičajene, poznate okvire.
• Faza usvajanja odgovornosti – odnosi se na školsko dete. Niti u jedno drugo vreme dete nije spremnije da uči brzo i zainteresovano, da odraste u smislu deljenja dužnosti, discipline, rada. Pojavljuje se učitelj s kojim dete mora da se identifikuje da bi uspešno preživelo ovu razvojnu fazu. Uporedo se menja odnos i prema roditeljima i prema sebi.  Nevešti i nezainteresovani učitelji, nevešti i suviše protektivni roditelji neće razvijati detetovu samostalnost i učiti ga da se sopstvenim trudom može doći do rezultata. Preterana zaštita i poređenje sa rezultatima druge dece mogu dovesti do nesamostalnosti ili osećanja nemoći i inferiornosti. Posledica ovoga je neusvajanje odogvornosti, ali i razvijanja osećanja manje vrednosti.
• Adolescencija – predstavlja najburniji period u životnom ciklusu jer se u njemu prelamaju svi problemi i sva loša rešenja iz ranijih razvojnih faza. Sada se mladi suočavaju s izmenjenim telesnim izgledom, sa snažnim seksualnim  potrebama i s izmenjenim stavom okoline. Postepeno uključivanje vremenske dimenzije budućnosti u shvatanje vremena omogućava adolescentu da stvara svoj životni projekat. Razvoj apstraktnog mišljenja pomaže mu da i etičke kategorije razume same po sebi. Sukobi sa ranijim identifikacionim uzorima (roditeljima) postaju sve neminovniji. Ove promene imaju za cilj sintetizovanje svega što se dogodilo u ranijim razvojnim fazama i izgrađivanje pouzdanog i stabilnog osećanja identiteta. Umesto identiteta koji omogućava adolescentu da sebe doživi kao jedinstveno i neponovljivo biće i donese odluke za dalji život, mogu nastati konfuzija identita, izolovanost, strepnja, neodlučnost i sumnja u pogledu sopstvene budućnosti.
• Faza intimnosti – odigrava se po završetku ili pred kraj faze adolescencije. Zadatak je uspostavljanje bliskosti i intimnosti s drugim osobama. Neuspeh vodi usamljivanju, strahu od intimnosti. Umesto intimnosti razvija se pseudointimnost. Telesni kontakti često tada služe kao zamena za osećanje potpunog pripadanja, a zarobljavanje druge osobe i sputavanje njene slobode kao danak nemogućnosti da se partner prihvati bez straha za sopstveni identitet – seksualni život postaje potraga za samim sobom.
• Faza stvaranja – u ovoj fazi, osoba je spremna da formira sopstvenu porodicu i da podiže potomke. Neuspeh u ovoj fazi vodi usamljenosti i osećanju duboke uskraćenosti i nezadovoljstva.
• Faza integracije – odnosi se na sintezu svih dotadašnjih životnih iskustava. Ona predstavlja prihvatanje čovekovog jedinog životnog ciklusa – prihvatanje činjenice da je svako odgovoran za sopstveni život. Ovu fazu možemo nazvati i fazom mudrosti. Međutim, umesto pomirenja sa sobom i svojim izborima, osoba nastavlja život sa osećanjem da je mogla više, da su je nesrećne spoljašnje okolnosti omele, da je život trebalo drugačije da proživi – javljaju se naknadni pokušaju ostvarivanja integriteta (okrenutost sebi, traganje za smislom života, psihosomatske smetnje, hronično nezadovoljstvo sobom i drugima, priklanjanje isnstitucijama i njenim pravilima, kompulzivan rad, mrzovolja prema svemu što je novo, raste i razvija se). Loša rešenja mogu se videti i u depresivnim krizama.