Antisocijalni poremećaj ličnosti (nekada nazivan i drugačijim imenima, poput psihopatije ili sociopatije) je u današnje vreme okarakterisan kao pervazivni obrazac nepoštovanja i kršenja pravila drugih ljudi. Dijagnostički kriterijumi za antisocijalni poremećaj ličnosti uključuju sledeću listu:
nedostatak poštovanja zakona kroz ponavljane prekršaje i kriminalno ponašanje
višestruke prevare i obmane u odnosima s drugima, prisutne kroz krađe, laži, lažno predstavljanje, ili varanje drugih zarad postizanja ličnog zadovoljstva
nemogućnost mišljenja ili pravljenja planova unapred (impulsivnost)
iritabilnost, bes i agresivnost, iskazane kroz ponavljane uvrede drugih ili ulaženje u česte fizičke obračune
neobraćanje pažnje, kako na ličnu, tako i na bezbednost drugih ljudi
perzistentni nedostatak odgovornosti, manifestovan kroz nemogućnost uspostavljanja radnih navika ili finanskijske odgovornosti
nedostatak osećanja krivice za počinjena nedela
Antisocijalni poremećaj ličnosti ne možemo postaviti kao dijagnozu licima mlađim od osamnaest godina, ali osoba koju eventualno dijagnostifikujemo kao antisocijalni poremećaj mora pokazivati gorenavedene obrasce ponašanja od svoje petnaeste godine. Takođe, ukoliko se radi o shizofrenoj osobi, nećemo njene probleme shvatiti kao da primarno potiču iz psihopatske strukture, već će biti neophodno napraviti diferencijalnu dijagnozu, te ustanoviti koji su problemi dominantni i koji su prvi počeli da se javljaju. Prema istim principima, ukoliko je pojedinac u maničnoj epizodi, potrebna je opservacija od strane stručnih lica kako bi se napravila razlika između ponašanja i mišljenja koja su proistekla iz manične epizode od ponašanja i mišljenja za koja sumnjamo da su posledica antisocijalnog poremećaja ličnosti. Neophodno je sprovesti detaljnu dijagnostičku procenu, budući da osobe s “etiketom” antisocijalnog poremećaja ličnosti, bivaju u opasnosti da tu etiketu nose kroz celo odraslo doba, što sve sa sobom povlači izvesne mere tretiranja ovog stanja i mere opreza u odnosu na integraciju takvog pojedinca u društvo. Prema statistikama u SAD, dijagnozu ovog poremećaja ličnosti nosi oko 1% pripadnica ženskog i do 3% pripadnika muškog pola.
Antisocijalni poremećaj ličnosti ili psihopatija?
Psihopatija – kao poremećaj – se pod tim imenom ne sreće u dijagnostičkim priručnicima mentalnih bolesti, i posmatra se kao ozbiljnija forma antisocijalnog poremećaja ličnosti. Američka psihijatrijska asocijacija smatra da “etiketa” psihopatije ili sociopatije podrazumeva znatno izraženiji nedostatak žaljenja ili krivice povodom nedela počinjenih drugim ljudima, u odnosu na osećanja i ponašanja koja srećemo kod antisocijalnog poremećaja ličnosti. Dakle, u pitanju je intenzitet manifestovanja “krnje savesti” koja se u značajnoj meri odražava na ponašanje pojedinca i njegovu okolinu. Ako se vodimo statistikama, 50-80% zatvorenika možemo klasifikovati kao neku formu antisocijalnog poremećaja ličnosti, dok bi samo 15% istih dobilo “etiketu” psihopatije.
Koje su, zapravo, ključne razlike?
Psihopate se definišu kao veoma paranoidni pojedinci, sumnljičaviji i nepoverljiviji od onih koje smatramo antisocijalnim poremećajima ličnosti. Implikacije tog sumnjičavog stava se oslikavaju u paranoidnim mislima (ideacijama) i navode psihopatu da sva agresivna i nasilna ponašanja dovodi u vezu sa samim sobom, čak i kada se radi o arbitrarnim postupcima ili onim koje bi prosečna osoba opisala kao nefer. Iz tog razloga, bes koji psihopata produkuje kao rekaciju na opaženu agresivnost ili nefer ponašanje drugih prevazilazi granice bezbednosti, i opisujemo ga kao preplavljujuće stanje agitiranosti, opasno i po njega samog i po njegovu okolinu.
Psihodinamsko shvatanje psihopatije bi se moglo opisati na sledeći način: radi se o pojedincima koji se ponašaju krajnje nerazumno i nemaju ni začetke altruističnog ponašanja. Radi se o osobama s veoma poremećenim najranijim odnosima u primarnoj porodici, koje su usled drastičnih lišavanja i nagomilanog besa počele da mrze, te samim tim budu u nemogućnosti da kontrolišu svoje destruktivne impulse. Psihopata, ne samo da nije pogođen svojim nedelima, već, zapravo, uživa u nanošenju bola drugima. Često se radi o inteligentnim pojedincima, koji u površnim odnosima čak deluju šarmantno, zavodljivo. Taj šarm proističe iz manipulativnosti kojom druge ljude pokušavaju da uvedu u svoje “igre”. Te igre su, zapravo, veoma opasni odnosi u kojima “naivni pojedinac” (često iz ličnih problema) može postati žrtva maltretmana i dugotrajno ostati u podređenom odnosu destruktivnog psihopate. Nekoliko dominantnih karakteristika možemo da pripišemo psihopatiji. Radi se o osobama koje:
nalaze zadovoljstvo u destrukciji
imaju značajno pomanjkanje kapaciteta za ljubav
imaju krnju savest ili, drugim rečima rečeno, imaju značajno pomanjkanje savesti
visok nivo brutalnosti i nemogućnost obrade sopstvene brutalnosti
kao i nemogućnost kontrole sopstvene brutalnosti
Psihopata nije najgori mogući „mučitelj“ kog možemo zamisliti. U teškim životnim situacijama, i ljudi koji nemaju značajne psihološke probleme, mogu da se nađu u iskušenju da se svete ili maltretiraju druge. Ratovi, životne krize i raznorazne nedaće izazivaju ljudsku potrebu za odbranom i osvetom. Kod psihopatije se, međutim, radi o sasvim drugačijim motivima i sklopu ličnosti.
Psihopata ima neku vrstu tijumfalno sadističke potrebe da svojoj „publici“ nakiti priču o sopstvenim zlodelima, jer sto više traumira ljude, to je on zadovoljniji. Budući da sa sobom nosi potrebu za facinacijom drugih, i to fascinacijom koja se tiče njegovih ličnih negativnih postupaka, posebno je zadovoljan kad istraumira psihoterapeuta.
Uzroci antisocijalnog poremećaja ličnosti:
I profesionalnci i laici se pitaju kakvog udela genetika ima u razvijanju ovakvog sklopa ličnosti? Srećom, genetika i nasledne osobine, iako objašnjavaju mnoge bitne aspekte ponašanja i karakteristika ljudi, nisu jedini indikatori za ozbiljne psihičke probleme, među koje svrstavamo i antisocijalni poremećaj ličnosti. Antisocijalni, baš kao i svi drugi poremećaji ličnosti, se posmatra kroz kombinaciju i interakciju genetskih činilaca i sredinskih faktora.
Iako ne postoji nedvosmislen biološki uzrok ovog poremećaja, istraživanja pokazuju da pregled osoba s ovim problemima ukazuje na moguća oštećenja u delu mozga koji je odgovoran za učenje na sopstvenim greškama i reagovanje na opaženu tugu i strah kod drugih ljudi. Deo mozga zadužen za obradu tih stimulusa se zove amigdala. Opaženo je da je amigdala, u odnosu na druge ljude, nešto manja kod osoba s antisocijalnim poremećajem ličnosti, što dovodi do toga da oni nedovoljno adekvatno reaguju na srećne, tužne ili uplašene facijalne znakove drugih. Taj nedostatak odgovora na tuđe emocionalne reakcije naučnici dovode u vezu sa bazičnim nedostatkom empatije (saosećanja) antisocijalnih osoba u odnosima s drugima.
I dok neki pojedinci mogu biti posebno podložni razvijanju antisocijalnog ponašanja usled navedene genetske pozadine, genetika nikada ne može da objasni iz kojih se razloga određena predispozicija razvila kod nekih, a ne kod svih podložnih pojedinaca. Iz tog razloga nikako ne smemo zanemariti sredinske faktore kao precipitirajuće za razvoj antisocijalnih tendencija kod ljudi. Genetske predispozicije će se razviti u problem/ poremećaj samo kada je pojedinac izložen lošim i teškim životnim događajima koje neće umeti da obradi da adekvatan način. Pojedinci obeleženi antisocijalnim poremećajem, često potiču iz porodica u kojima su od svojih najbližih doživeli teška zanemarivanja, zloupotrebe, zlostavljanja ili neki drugu vrstu maltretmana.
Ostali uslovi koji se dovode u vezu s razvijanjem antisocijalnog poremećaja ličnosti se odnose na zloupotrebu psihoaktivnih supstanci (često su u pitanju teške droge), zatim prisustvo ADHD-a (poremećaja pažnje i hiperaktivnost) i nekog vida poremećaja ponašanja (poremećaj ponašanja predstavlja jednu široku i nedovoljno specifikovanu kategoriju problema koji se kao dijagnoza dodeljuje maloletnim licima dok psihijatri nisu u mogućnosti da procenjuju strukturu ličnosti adolescenta koji je i dalje u toku razvoja). Ljudi koji dožive neku vrstu oštećenja mozga, u vidu privremene ili trajne disfunkcije, su često pod rizikom od razvijanja budućeg agresivnog ili kriminalnog ponašanja.
Teorije koje se bave razlozima i uzrocima razvijanja antisocijalnog poremećaja nam nude važne smernice za prevenciju pojave istog. Primeri negativnih životnih događaja koji uključuju nasilje nad decom, istorije fizičkog, seksualnog ili emocionalnog zloupotrebljavanja dece, zanemarivanja, deprivaciju ili napuštanje dece od njihovih najbližih, često dovode do toga da takva deca utehu traže u grupi vršnjaka sebi sličnih, te da se posledično prepuste antisocijalnim ponašanjima i kroz grupu vršnjaka odigravaju prethodno doživljene traume iz primarne porodice. Naredni relevantan podatak je da deca koja su pod rizikom da u kasnijim godinama budu obeležena dijagnozom antisocijalnog poremećaja ličnosti, često imaju roditelja koji i sam (bilo to prepoznato i tretirano, ili ne) pati od tog poremećaja ili od alkoholizma (koji je vrlo čest razlog zanemarivanja porodice, porodičnih obaveza i potreba dece).
Kako dijagnostifikujemo antisocijalni poremećaj?
Za uspostavljanje dijagnoze ovog poremećaja ne postoji specifičan i definitivan test. Terapeuti sprovode intervjue, razgovore, ispituju snage i slabosti ličnosti, pitaju se o savesti i životnim događajima iz detinjstva, načinima na koje osoba u sadašnjosti reaguje na nepovoljne događaje i načinima na koje izlazi na kraj sa sopstvenim stresom i ljutnjom. Neki od lekara prave ček liste koje uključuju prethodno opisane simptome antisocijalnog poremećaja ličnosti. Međutim, bitno je naglasiti da to rade stručnjaci, dakle stručnjaci sa iskustvom i neophodnim znanjem o funkcionisanju ličnosti i dinamici problema su jedini pravi parametri procene. Iz tog razloga bi bilo štetno da sami pokušate da sebi ili nekom iz svoje okoline pripišete, kako ovu, tako i bilo koju drugu dijagnozu mentalnih poremećaja. Svi pobrojani indikatori antisocijalnog poremećaja se, zarad uspostavljanja dijagnoze, stavljaju u širi kontekst. Osoba koja se procenjuje se posmatra u više različitih situacija, odmerava se njeno ponašanje, način mišljenja, sposobnost saosećanja, interakcija s drugima i životna filozofija, kao i način reagovanja na stresogene i nepovoljne životne događaje. Pripisivanje dijagnoze služi određivanju adekvatnog tretmana i, prevashodno iz tog razloga, predstavlja ozbiljan proces. Međutim, žalosna je činjenica da ponekada ni profesionalci ne uzmu sve relevantne faktore u obzir, posebno teže da zanemare sredinske činioce i način intereagovanja osobe sa širom okolinom. Usled takvih propusta, pravu procenu ličnosti ponekada i ne dobijemo. To zapravo znači da neke dijagnostifikovane osobe ne pate od antisocijalnog poremećaja, dok one koje imaju problem s antisocijalnim ponašanjima, ponekada nisu pravilno dijagnostifikovane.
Tretman:
Vrlo često se postavlja pitanje da li antisocijalni poremećaj ličnosti može da se “izleči”? Takođe, vrlo često dobijamo nekonzistentne, oprečne ili nedovoljno jasne odgovore na to pitanje. Da bismo odgovorili na to pitanje, morali bismo se sasvim složiti oko toga šta zapravo antisocijalni poremećaj predstavlja. Takvo slaganje često izostaje, čak i kada ceo tim stručnjaka procenjuje pojedinca. U psihijatrijskim ustanovama, ovi pojedinci često dobijaju lekove. U privatnim ordinacijama psihoterapeuta, dobijaju određeni psihoterapijski tretman. Budući da broj raznovrsnih psihoterapija raste, razlikuju se tretmani koji su ponuđeni ovim pojedincima. Možda je najopasniji stav onih koji veruju da je osoba s antisocijalnim poremećajem ireverzibilna, dakle da njeni simptomi nemaju mogućnost “popravljanja” i da se njeno stanje neće promeniti. Istini za volju, dubinske terapije, poput verijeteta psihodinamskih, pokazuju bolje rezultate u tretmanu klijenata s ovim problemom, od “pokrivajućih terapija” koje se fokusiraju na promenu iskrivljenih misli i regulaciju impulsa, nemoralnih i ilegalnih ponašanja. Lekovi, per se, imaju moć umirivanja simptoma, ali kao i u slučaju drugih mentalnih problema, nikada ne leče uzrok poremećaja.
Kako se leče antisocijalni poremećaj ličnosti i psihopatija?
Budući da se radi o osobama nezaokruženog identiteta, s velikim količinama neobrađene i sirove agresivnosti iz koje proističe brutalnost, kao i o osobama koje (kako zbog genetike, tako i usled negativnih ranih iskustava) često osećaju prijatne senzacije kada nanose štetu i bol drugima, pa i terapeutu, možemo se složiti da je tretman, u najmanju ruku, dug, težak i da u tretmanu i klijent i terapeut moraju biti istrajni. Ljudi s ovim problemima obično ne dolaze po pomoć povodom goreopisanih problema. Najčešće se javljaju terapeutu kada već zaglibe u alkoholizam, narkomaniju ili im prete zatvorske kazne. Dakle, javljaju se s predubeđenjem da je s njima sve u redu i da terapeut (u svrsi “oruđa”) treba da sanira “volšebno” nastale simptome. Iz tih razloga je tretman ovih pojedinaca još teži. Međutim, ukoliko klijent uspe da doživi terapeuta kao brigujućeg i suštinski zainteresovanog, može se desiti da se “opusti” i dozvoli stručnjaku da zađe u njegov unutrašnji svet. U tom svetu, punom neobrađene agresivnosti, nakrivo sraslih ideja odnosa iz prošlosti koje se projektuju na ideje odnosa u sadašnjosti, terapeut treba vršiti funkciju nekog ko će razumevanjem haosa, taj haos postepeno dovesti u red. Osobe s anitisocijalnim poremećajem ličnosti, ili one obeležene kao psihopate, su vrlo često došle iz porodica u kojima su svoje najbliže doživljavale kao prazne, namrgođene ili odbacujuće. Ta praznina i mržnja je (budući da svi učimo po modelu naših najranijih bitnih figura – tojest roditelja) kroz odrastanje uneta u osobe koje se razvijaju u psihopate ili antsocijalne poremećaje ličnosti. Ti ljudi, čak i kad su sami sa sobom, u svojoj unutrašnjosti nose nešto što bazično ne prihvataju. Što je veća razlika između onoga što je osoba bila kao dete i onoga što je u sebe pounutrila od strane primarnih figura iz detinjstva (roditelja), to je manja mogućnost obrade tenzije, agresivnosti i sklapanje i zaokruživanja identiteta te osobe. Pored konfuzije identiteta, kod takvih osoba uviđamo nespecifičnu slabost volje i “razbacane” delove različitih aspekata ličnosti koje nisu u stanju da same sklope u jedinstvenu i skladnu celinu. Tome, zapravo, služi terapeut i terapijski proces s takvim klijentima. Pojedinac “zakinut” u ranom razvoju ne može sam da spoji suprotnosti, otkrije poreklo neobrađene sirove agresivnosti i kontroliše svoje destruktivne potrebe. Terapeuta, stoga, možemo posmatrati kao organizatora inicijalnog haosa i kao nekog ko će kroz razumevanje i doslednu pažnju, “korak po korak” graditi te “zakinute” delove ličnosti. Iz ovih razloga neki ljudi smatraju psihopatiju ireverzibilnom, jer proces rekonstrukcije loše sraslog identiteta može trajati godinama i predstavljati težak posao i klijentu i terapeutu. Ipak, ukoliko klijent pristane na saradnju, i u terapeutu uspe da prepozna “dobro”, do poboljšanja i preuređenja unutrašnjeg haosa može da dođe.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Antisocijalni poremećaj ličnosti i psihopatija
Autor: Renata Senić
Antisocijalni poremećaj ličnosti (nekada nazivan i drugačijim imenima, poput psihopatije ili sociopatije) je u današnje vreme okarakterisan kao pervazivni obrazac nepoštovanja i kršenja pravila drugih ljudi. Dijagnostički kriterijumi za antisocijalni poremećaj ličnosti uključuju sledeću listu:
Antisocijalni poremećaj ličnosti ne možemo postaviti kao dijagnozu licima mlađim od osamnaest godina, ali osoba koju eventualno dijagnostifikujemo kao antisocijalni poremećaj mora pokazivati gorenavedene obrasce ponašanja od svoje petnaeste godine. Takođe, ukoliko se radi o shizofrenoj osobi, nećemo njene probleme shvatiti kao da primarno potiču iz psihopatske strukture, već će biti neophodno napraviti diferencijalnu dijagnozu, te ustanoviti koji su problemi dominantni i koji su prvi počeli da se javljaju. Prema istim principima, ukoliko je pojedinac u maničnoj epizodi, potrebna je opservacija od strane stručnih lica kako bi se napravila razlika između ponašanja i mišljenja koja su proistekla iz manične epizode od ponašanja i mišljenja za koja sumnjamo da su posledica antisocijalnog poremećaja ličnosti. Neophodno je sprovesti detaljnu dijagnostičku procenu, budući da osobe s “etiketom” antisocijalnog poremećaja ličnosti, bivaju u opasnosti da tu etiketu nose kroz celo odraslo doba, što sve sa sobom povlači izvesne mere tretiranja ovog stanja i mere opreza u odnosu na integraciju takvog pojedinca u društvo. Prema statistikama u SAD, dijagnozu ovog poremećaja ličnosti nosi oko 1% pripadnica ženskog i do 3% pripadnika muškog pola.
Antisocijalni poremećaj ličnosti ili psihopatija?
Psihopatija – kao poremećaj – se pod tim imenom ne sreće u dijagnostičkim priručnicima mentalnih bolesti, i posmatra se kao ozbiljnija forma antisocijalnog poremećaja ličnosti. Američka psihijatrijska asocijacija smatra da “etiketa” psihopatije ili sociopatije podrazumeva znatno izraženiji nedostatak žaljenja ili krivice povodom nedela počinjenih drugim ljudima, u odnosu na osećanja i ponašanja koja srećemo kod antisocijalnog poremećaja ličnosti. Dakle, u pitanju je intenzitet manifestovanja “krnje savesti” koja se u značajnoj meri odražava na ponašanje pojedinca i njegovu okolinu. Ako se vodimo statistikama, 50-80% zatvorenika možemo klasifikovati kao neku formu antisocijalnog poremećaja ličnosti, dok bi samo 15% istih dobilo “etiketu” psihopatije.
Koje su, zapravo, ključne razlike?
Psihopate se definišu kao veoma paranoidni pojedinci, sumnljičaviji i nepoverljiviji od onih koje smatramo antisocijalnim poremećajima ličnosti. Implikacije tog sumnjičavog stava se oslikavaju u paranoidnim mislima (ideacijama) i navode psihopatu da sva agresivna i nasilna ponašanja dovodi u vezu sa samim sobom, čak i kada se radi o arbitrarnim postupcima ili onim koje bi prosečna osoba opisala kao nefer. Iz tog razloga, bes koji psihopata produkuje kao rekaciju na opaženu agresivnost ili nefer ponašanje drugih prevazilazi granice bezbednosti, i opisujemo ga kao preplavljujuće stanje agitiranosti, opasno i po njega samog i po njegovu okolinu.
Psihodinamsko shvatanje psihopatije bi se moglo opisati na sledeći način: radi se o pojedincima koji se ponašaju krajnje nerazumno i nemaju ni začetke altruističnog ponašanja. Radi se o osobama s veoma poremećenim najranijim odnosima u primarnoj porodici, koje su usled drastičnih lišavanja i nagomilanog besa počele da mrze, te samim tim budu u nemogućnosti da kontrolišu svoje destruktivne impulse. Psihopata, ne samo da nije pogođen svojim nedelima, već, zapravo, uživa u nanošenju bola drugima. Često se radi o inteligentnim pojedincima, koji u površnim odnosima čak deluju šarmantno, zavodljivo. Taj šarm proističe iz manipulativnosti kojom druge ljude pokušavaju da uvedu u svoje “igre”. Te igre su, zapravo, veoma opasni odnosi u kojima “naivni pojedinac” (često iz ličnih problema) može postati žrtva maltretmana i dugotrajno ostati u podređenom odnosu destruktivnog psihopate. Nekoliko dominantnih karakteristika možemo da pripišemo psihopatiji. Radi se o osobama koje:
Psihopata nije najgori mogući „mučitelj“ kog možemo zamisliti. U teškim životnim situacijama, i ljudi koji nemaju značajne psihološke probleme, mogu da se nađu u iskušenju da se svete ili maltretiraju druge. Ratovi, životne krize i raznorazne nedaće izazivaju ljudsku potrebu za odbranom i osvetom. Kod psihopatije se, međutim, radi o sasvim drugačijim motivima i sklopu ličnosti.
Psihopata ima neku vrstu tijumfalno sadističke potrebe da svojoj „publici“ nakiti priču o sopstvenim zlodelima, jer sto više traumira ljude, to je on zadovoljniji. Budući da sa sobom nosi potrebu za facinacijom drugih, i to fascinacijom koja se tiče njegovih ličnih negativnih postupaka, posebno je zadovoljan kad istraumira psihoterapeuta.
Uzroci antisocijalnog poremećaja ličnosti:
I profesionalnci i laici se pitaju kakvog udela genetika ima u razvijanju ovakvog sklopa ličnosti? Srećom, genetika i nasledne osobine, iako objašnjavaju mnoge bitne aspekte ponašanja i karakteristika ljudi, nisu jedini indikatori za ozbiljne psihičke probleme, među koje svrstavamo i antisocijalni poremećaj ličnosti. Antisocijalni, baš kao i svi drugi poremećaji ličnosti, se posmatra kroz kombinaciju i interakciju genetskih činilaca i sredinskih faktora.
Iako ne postoji nedvosmislen biološki uzrok ovog poremećaja, istraživanja pokazuju da pregled osoba s ovim problemima ukazuje na moguća oštećenja u delu mozga koji je odgovoran za učenje na sopstvenim greškama i reagovanje na opaženu tugu i strah kod drugih ljudi. Deo mozga zadužen za obradu tih stimulusa se zove amigdala. Opaženo je da je amigdala, u odnosu na druge ljude, nešto manja kod osoba s antisocijalnim poremećajem ličnosti, što dovodi do toga da oni nedovoljno adekvatno reaguju na srećne, tužne ili uplašene facijalne znakove drugih. Taj nedostatak odgovora na tuđe emocionalne reakcije naučnici dovode u vezu sa bazičnim nedostatkom empatije (saosećanja) antisocijalnih osoba u odnosima s drugima.
I dok neki pojedinci mogu biti posebno podložni razvijanju antisocijalnog ponašanja usled navedene genetske pozadine, genetika nikada ne može da objasni iz kojih se razloga određena predispozicija razvila kod nekih, a ne kod svih podložnih pojedinaca. Iz tog razloga nikako ne smemo zanemariti sredinske faktore kao precipitirajuće za razvoj antisocijalnih tendencija kod ljudi. Genetske predispozicije će se razviti u problem/ poremećaj samo kada je pojedinac izložen lošim i teškim životnim događajima koje neće umeti da obradi da adekvatan način. Pojedinci obeleženi antisocijalnim poremećajem, često potiču iz porodica u kojima su od svojih najbližih doživeli teška zanemarivanja, zloupotrebe, zlostavljanja ili neki drugu vrstu maltretmana.
Ostali uslovi koji se dovode u vezu s razvijanjem antisocijalnog poremećaja ličnosti se odnose na zloupotrebu psihoaktivnih supstanci (često su u pitanju teške droge), zatim prisustvo ADHD-a (poremećaja pažnje i hiperaktivnost) i nekog vida poremećaja ponašanja (poremećaj ponašanja predstavlja jednu široku i nedovoljno specifikovanu kategoriju problema koji se kao dijagnoza dodeljuje maloletnim licima dok psihijatri nisu u mogućnosti da procenjuju strukturu ličnosti adolescenta koji je i dalje u toku razvoja). Ljudi koji dožive neku vrstu oštećenja mozga, u vidu privremene ili trajne disfunkcije, su često pod rizikom od razvijanja budućeg agresivnog ili kriminalnog ponašanja.
Teorije koje se bave razlozima i uzrocima razvijanja antisocijalnog poremećaja nam nude važne smernice za prevenciju pojave istog. Primeri negativnih životnih događaja koji uključuju nasilje nad decom, istorije fizičkog, seksualnog ili emocionalnog zloupotrebljavanja dece, zanemarivanja, deprivaciju ili napuštanje dece od njihovih najbližih, često dovode do toga da takva deca utehu traže u grupi vršnjaka sebi sličnih, te da se posledično prepuste antisocijalnim ponašanjima i kroz grupu vršnjaka odigravaju prethodno doživljene traume iz primarne porodice. Naredni relevantan podatak je da deca koja su pod rizikom da u kasnijim godinama budu obeležena dijagnozom antisocijalnog poremećaja ličnosti, često imaju roditelja koji i sam (bilo to prepoznato i tretirano, ili ne) pati od tog poremećaja ili od alkoholizma (koji je vrlo čest razlog zanemarivanja porodice, porodičnih obaveza i potreba dece).
Kako dijagnostifikujemo antisocijalni poremećaj?
Za uspostavljanje dijagnoze ovog poremećaja ne postoji specifičan i definitivan test. Terapeuti sprovode intervjue, razgovore, ispituju snage i slabosti ličnosti, pitaju se o savesti i životnim događajima iz detinjstva, načinima na koje osoba u sadašnjosti reaguje na nepovoljne događaje i načinima na koje izlazi na kraj sa sopstvenim stresom i ljutnjom. Neki od lekara prave ček liste koje uključuju prethodno opisane simptome antisocijalnog poremećaja ličnosti. Međutim, bitno je naglasiti da to rade stručnjaci, dakle stručnjaci sa iskustvom i neophodnim znanjem o funkcionisanju ličnosti i dinamici problema su jedini pravi parametri procene. Iz tog razloga bi bilo štetno da sami pokušate da sebi ili nekom iz svoje okoline pripišete, kako ovu, tako i bilo koju drugu dijagnozu mentalnih poremećaja. Svi pobrojani indikatori antisocijalnog poremećaja se, zarad uspostavljanja dijagnoze, stavljaju u širi kontekst. Osoba koja se procenjuje se posmatra u više različitih situacija, odmerava se njeno ponašanje, način mišljenja, sposobnost saosećanja, interakcija s drugima i životna filozofija, kao i način reagovanja na stresogene i nepovoljne životne događaje. Pripisivanje dijagnoze služi određivanju adekvatnog tretmana i, prevashodno iz tog razloga, predstavlja ozbiljan proces. Međutim, žalosna je činjenica da ponekada ni profesionalci ne uzmu sve relevantne faktore u obzir, posebno teže da zanemare sredinske činioce i način intereagovanja osobe sa širom okolinom. Usled takvih propusta, pravu procenu ličnosti ponekada i ne dobijemo. To zapravo znači da neke dijagnostifikovane osobe ne pate od antisocijalnog poremećaja, dok one koje imaju problem s antisocijalnim ponašanjima, ponekada nisu pravilno dijagnostifikovane.
Tretman:
Vrlo često se postavlja pitanje da li antisocijalni poremećaj ličnosti može da se “izleči”? Takođe, vrlo često dobijamo nekonzistentne, oprečne ili nedovoljno jasne odgovore na to pitanje. Da bismo odgovorili na to pitanje, morali bismo se sasvim složiti oko toga šta zapravo antisocijalni poremećaj predstavlja. Takvo slaganje često izostaje, čak i kada ceo tim stručnjaka procenjuje pojedinca. U psihijatrijskim ustanovama, ovi pojedinci često dobijaju lekove. U privatnim ordinacijama psihoterapeuta, dobijaju određeni psihoterapijski tretman. Budući da broj raznovrsnih psihoterapija raste, razlikuju se tretmani koji su ponuđeni ovim pojedincima. Možda je najopasniji stav onih koji veruju da je osoba s antisocijalnim poremećajem ireverzibilna, dakle da njeni simptomi nemaju mogućnost “popravljanja” i da se njeno stanje neće promeniti. Istini za volju, dubinske terapije, poput verijeteta psihodinamskih, pokazuju bolje rezultate u tretmanu klijenata s ovim problemom, od “pokrivajućih terapija” koje se fokusiraju na promenu iskrivljenih misli i regulaciju impulsa, nemoralnih i ilegalnih ponašanja. Lekovi, per se, imaju moć umirivanja simptoma, ali kao i u slučaju drugih mentalnih problema, nikada ne leče uzrok poremećaja.
Kako se leče antisocijalni poremećaj ličnosti i psihopatija?
Budući da se radi o osobama nezaokruženog identiteta, s velikim količinama neobrađene i sirove agresivnosti iz koje proističe brutalnost, kao i o osobama koje (kako zbog genetike, tako i usled negativnih ranih iskustava) često osećaju prijatne senzacije kada nanose štetu i bol drugima, pa i terapeutu, možemo se složiti da je tretman, u najmanju ruku, dug, težak i da u tretmanu i klijent i terapeut moraju biti istrajni. Ljudi s ovim problemima obično ne dolaze po pomoć povodom goreopisanih problema. Najčešće se javljaju terapeutu kada već zaglibe u alkoholizam, narkomaniju ili im prete zatvorske kazne. Dakle, javljaju se s predubeđenjem da je s njima sve u redu i da terapeut (u svrsi “oruđa”) treba da sanira “volšebno” nastale simptome. Iz tih razloga je tretman ovih pojedinaca još teži. Međutim, ukoliko klijent uspe da doživi terapeuta kao brigujućeg i suštinski zainteresovanog, može se desiti da se “opusti” i dozvoli stručnjaku da zađe u njegov unutrašnji svet. U tom svetu, punom neobrađene agresivnosti, nakrivo sraslih ideja odnosa iz prošlosti koje se projektuju na ideje odnosa u sadašnjosti, terapeut treba vršiti funkciju nekog ko će razumevanjem haosa, taj haos postepeno dovesti u red. Osobe s anitisocijalnim poremećajem ličnosti, ili one obeležene kao psihopate, su vrlo često došle iz porodica u kojima su svoje najbliže doživljavale kao prazne, namrgođene ili odbacujuće. Ta praznina i mržnja je (budući da svi učimo po modelu naših najranijih bitnih figura – tojest roditelja) kroz odrastanje uneta u osobe koje se razvijaju u psihopate ili antsocijalne poremećaje ličnosti. Ti ljudi, čak i kad su sami sa sobom, u svojoj unutrašnjosti nose nešto što bazično ne prihvataju. Što je veća razlika između onoga što je osoba bila kao dete i onoga što je u sebe pounutrila od strane primarnih figura iz detinjstva (roditelja), to je manja mogućnost obrade tenzije, agresivnosti i sklapanje i zaokruživanja identiteta te osobe. Pored konfuzije identiteta, kod takvih osoba uviđamo nespecifičnu slabost volje i “razbacane” delove različitih aspekata ličnosti koje nisu u stanju da same sklope u jedinstvenu i skladnu celinu. Tome, zapravo, služi terapeut i terapijski proces s takvim klijentima. Pojedinac “zakinut” u ranom razvoju ne može sam da spoji suprotnosti, otkrije poreklo neobrađene sirove agresivnosti i kontroliše svoje destruktivne potrebe. Terapeuta, stoga, možemo posmatrati kao organizatora inicijalnog haosa i kao nekog ko će kroz razumevanje i doslednu pažnju, “korak po korak” graditi te “zakinute” delove ličnosti. Iz ovih razloga neki ljudi smatraju psihopatiju ireverzibilnom, jer proces rekonstrukcije loše sraslog identiteta može trajati godinama i predstavljati težak posao i klijentu i terapeutu. Ipak, ukoliko klijent pristane na saradnju, i u terapeutu uspe da prepozna “dobro”, do poboljšanja i preuređenja unutrašnjeg haosa može da dođe.
Povezane teme: