Alkoholizam je dugotrajna i progradijentna bolest koja ima socijalno-medicinske posledice. Ovo je najčešća bolest zavisnosti i zahvata 2-3% celokupne populacije. Kako bismo ukazali na rasprostranjenost ovog poremećaja, navodimo kako se, prema statističkim podacima, rangira zastupljenost svih bolesti.
Redosled po učestalosti javljanja svih bolesti:
1. kardiovaskularne bolesti
2. maligne bolesti
3. alkoholizam
Od tridesetih godina XX veka alkoholizam se smatra bolešću (simptomom ličnosti sa psihološkim problemima), a ranije je postojao samo moralizatorski pristup problemu. Pod «moralizatorskim pristupom» podrazumevamo društvene osude za neadekvatno ponašanje pojedinca u alkoholisanom stanju. Dakle, u relativno bliskoj prošlosti, ljudima nije padalao na pamet da je alkoholizam bolest i da bi čoveku koji pati od ove bolesti bilo potrebno pružiti podršku, razumevanje i lečenje.
Tridesetih godina XX veka osnovano je prvo «Udruženje alkoholičara» u SAD. To se odigralo na inicijativu dva zavisnika od alkohola koji su prestala da piju i počela da skupljaju oko sebe ljude koji imaju problem s pićem, a tog problema žele da se reše. Srećom, imali su mnogo uspeha u tome. Uspehom se smatra kada zavisnik od alkohola apstinira i ne uzima alkohol uopšte!
Od II Svetskog rata stav prema zavisnicima od alkohola se menja, tako da alkoholizam postaje socijalno-medicinski problem. Zapravo, alkoholizam počinje da se smatra bolešću i da se tretira kao pojava koju valja lečiti. Uzima se u obzir i okruženje i ličnost zavisnika od alkohola.
Alkoholizam nije samo bolest pojedinca, već cele porodične grupe. U današnje vreme se ne vrši samo individualni tretman, već se smatra da je alkoholizam «bolest porodice». Porodična terapija je terapija izbora za zavisnike od alkohola, i veoma je korisno da svi članovi porodice budu uključeni u tretman. Od vitalnog je značaja da se promeni ceo porodični milje, odnosno sistem u kom zavisnik od alkohola obitava, jer je veoma česta pojava da članovi porodice (uglavnom nesvesno) podržavaju alkoholizam i otežavaju pozitivnu promenu kod zavisnika.
Upravo navedeno stanovište ljudi teško prihvataju, jer se do pedesetih godina prošlog veka porodica smatrala žrtvom zavisnika od alkohola. Zapravo, supruge zavisnika (s obzirom na to da su u bliskoj prošlosti uglavnom muškarci postajali alkoholičari) su bile te koje je okolina najviše žalila i na njih gledala kao na žrtve. Istini za volju, stanovište da je alkoholizam «bolest porodice» se u našoj sredini i dalje ne prihvata najbolje. Međutim, odbijanje odgovornosti može voditi samo još većim teškoćama. U najmanju ruku, član porodice koji ima problem s alkoholizmom, bi profitirao od podrške svojih najbližih.
Određenje hroničnog alkoholičara:
Hronični alkoholičar je osoba koja prekomerno konzumira alkholna pića, a njena zavisnost od alkohola je tolika da pokazuje duševne poremećaje – gubitak kontrole, amneziju, delirijum tremens (posebno halucinatorno stanje koje dugogodišnji alkoholičari ponekada dožive) ili takve manifestacije koje ukazuju na oštećenje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnos s drugim ljudima i socijalne i ekonomske probleme.
Jelinek razlikuje pet tipova alkoholičara:
1. α – alkoholičari (zavisnik iz psihičkih razloga) – uzima više alkohola nego što je uobičajeno u njegovoj sredini, ali nikada ne gubi kontrolu, može da prestane kad god poželi
2. β – alkoholičar – prekomerno pije i ima niz telesnih oštećenja (jetra, periferni nervni sistem), ali nije ni fizički, niti psihički zavistan, i može prestati da konzumira alkohol snagom sopstvene odluke
3. γ – alkoholičar – fizička zavisnost od alkohola i teškoće pri samostalnom prekidanju adikcije. Međutim, u ovu grupu spadaju ljudi koji mogu da apstiniraju i ne uzimaju alkohol po nekoliko dana ili nedelja.
4. δ – alkoholičar – psihička i fizička zavisnost s nizom oganskih poremećaja – nemoguća samostalna apstinencija
5. ε – alkoholičar – dipsomanskog tipa – fizički i psihički zavistan, ali s epizodana nepijenja. Ovaj vid alkoholizma može biti jedan od oblika samoubistva. U ovu grupu spadaju ljudi koji često i lako gube kontrolu pod dejstvom alkohola.
6. z – alkoholičar, pije retko ali i na najmanje količine alkohola reaguje patološki, agresivno i ugrožava sve oko sebe.
Postoje tri grupe teorija koje, iz različitih perspektiva, objašnjavaju uzroke alkoholizma:
1. biološke
2. psihološke
3. socijalne
Biološke teorije ukazuju na poremećaj metabolizma. Pretpostavka je da je alkoholičarima neophodno da uzimaju alkohol da bi funkcionisali. Smatra se da imaju izvesnu vrstu «fiziološke gladi» za alkoholom, nastale usled poremećaja rada metabolizma.
Psihološke teorije smatraju da postoje zajedničke osobine ličnosti hroničnih konzumenata alkohola. U te osobine ubrajamo:
– nisku toleranciju na frustracije
– nesposobnost da se podnese napetost
– narcizam (patološkog tipa)
– egzibicionizam (potreba za hvalisanjem koja, najverovatnije, izranja iz hroničnog osećanja postiđenosti i niže vrednosti)
Socijalne teorije smatraju da je uzrok alkoholizma vezan za socijalne promene poput siromaštva, naglog industrijskog razvoja, migracija stanovništva, i sličnih većih socio-kulturnih stresora. Socijalne teorije, zapravo, smatraju da se rasterećenje nagomilanog nezadovoljstva socijalnog porekla traži u alkoholu. Ekscesivnim pijenjem konzument uspeva da uspostavlja kontakt s drugom osobom i umanji (bar na kratko) stanje stresa.
Faze razvoja alkoholizma:
Alkoholizam ima svoj razvojni tok i potrebno je izvesno vreme da bi se došlo do hroničnog alkoholizma:
I faza – primarni kontakt – do primarnog kontakta s alkoholom najčešće dolazi u srednjoj adolescenciji.
II faza – eksperimentisanje – osobe se povremeno odaju piću, ali s granicom. Eksperimentišu i s alkoholom i sa svojim granicama. Često se ljudi zadovolje nakon izvesnog broja ovakvih eksperimenata i mnogi ne prelaze u sledeće faze.
III faza – integrisano pijenje – Alkohol je uklopljen u način života. Čovek se priključuje određenoj socijalnoj grupi, redovno odlazi u kafanu, ili različita mesta gde je konzumacija alkohola uobičajena pojava kako bi pio s društvom. Ipak, u ovoj fazi, osoba je i dalje sposobna da normalno izvršava svoje obaveze. Neki se na ovome zadrže.
IV faza – ekscesno pijenje – Osobe često i mnogo piju: kad ustanu, za vreme radnog vremena, u kući. Ne biraju ni mesto, niti količinu pijenja. Ovde je zavisnost očigledna i nedvosmisleno narušava socijalne odnose, kvalitet života i normalno funkcionisanje.
V faza – maligni alkoholizam – Alkohol postaje čoveku način života. On gubi posao, svi ga preziru, gubi porodicu. Ne može da živi bez alkohola, i ceo svoj svet organizuje oko sopstvene adikcije.
Terapija:
Težište terapije alkoholizma je pokušati doći do trajne i potpune apstinencije. Glavno «oružje» za pobedu bolesti i glavna garancija za uspeh u lečenju je volja osobe koja ima problem s alkoholom da se oslobodi svoje zavisnosti, njena saradnja s terapeutom i doslednost i disciplinovanost u održavanju postignutog uspeha. Zavisnost je sistemski proces, koji se odvija kroz sinhronizovane patološke interakcije bioloških i psihiloških karakteristika pojedinca i socijalnih elemenata u okruženju pojedinca, dakle ne samo u pojedincu. Iz tog razloga se danas smatra da je sistemska porodična terapija – terapija izbora za lečenje od alkoholizma. Terapijski programi odvikavanja uvek budu organizovani prema datom pojedincu, njegovim potrebama i uticaju na ostale članove porodice. Neizbežno se posmatra u kom intenzitetu je piće postalo problem i sastavni deo života i do koje mere primećena nefunkcionalnost utiče na buduću nefunkcionalnost porodice kao sistema. Individualni tretmani su, takođe, mogući, a ponekada i jedini mogući, budući da mnogi ljudi koji se hronično opijaju, nažalost izgube podršku bližnjih. U toj varijanti, psihosocijalnu podršku menja rad «jedan na jedan» s terapeutom, koji u razumevajućoj i podržavajućoj sredini pokušava da uvidi «šta zapravo alkohol znači klijentu» i «na koji način bi neka korisna alternativa mogla da ga zameni». U terapiji alkoholizma, kao i u terapiji bilo kog drugog problema, osnovno je razumeti čemu alkohol služi, koje negativne emocije «stišava» ili «maskira» ili koji elementi usled konzumacije alkohola imaju tendenciju eskalacije i proizvodnje euforije. Postupnim rasčlanjivanjem obrazaca utiremo put razumevanju svrhe pijenja i opijanja. Kada klijentu i terapeutu ta svrha postane jasna, prelazi se na sledeći, direktivniji i struktuiraniji korak. Taj korak podrazumeva zamenu cilja (alkoholisanog stanja) zdravijim i korisnijim, ali jednako poželjnim ciljem. Fokus je na odvikavanju, a za svako odvikavanje je potrebna vežba, upornost i rad. Često kažemo da je ponekada dovoljno da uvidimo volju za promenom, i da smo nakon toga već pola problema rešili. Put koji predstoji nakon iskazane želje i volje da se adikcija zameni konstruktivnijim životnim stilom, je put promene, na kom treba biti istrajan. Ta istrajnost je nešto što terapeut i klijent zajedničkim snagama postavljaju kao dogovor i cilj, i različitim tehnikama i terapijskim sredstvima rade na očuvanju rešenosti za odvikavanjem.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Alkoholizam
Autor: Renata Senić
Alkoholizam je dugotrajna i progradijentna bolest koja ima socijalno-medicinske posledice. Ovo je najčešća bolest zavisnosti i zahvata 2-3% celokupne populacije. Kako bismo ukazali na rasprostranjenost ovog poremećaja, navodimo kako se, prema statističkim podacima, rangira zastupljenost svih bolesti.
Redosled po učestalosti javljanja svih bolesti:
1. kardiovaskularne bolesti
2. maligne bolesti
3. alkoholizam
Od tridesetih godina XX veka alkoholizam se smatra bolešću (simptomom ličnosti sa psihološkim problemima), a ranije je postojao samo moralizatorski pristup problemu. Pod «moralizatorskim pristupom» podrazumevamo društvene osude za neadekvatno ponašanje pojedinca u alkoholisanom stanju. Dakle, u relativno bliskoj prošlosti, ljudima nije padalao na pamet da je alkoholizam bolest i da bi čoveku koji pati od ove bolesti bilo potrebno pružiti podršku, razumevanje i lečenje.
Tridesetih godina XX veka osnovano je prvo «Udruženje alkoholičara» u SAD. To se odigralo na inicijativu dva zavisnika od alkohola koji su prestala da piju i počela da skupljaju oko sebe ljude koji imaju problem s pićem, a tog problema žele da se reše. Srećom, imali su mnogo uspeha u tome. Uspehom se smatra kada zavisnik od alkohola apstinira i ne uzima alkohol uopšte!
Od II Svetskog rata stav prema zavisnicima od alkohola se menja, tako da alkoholizam postaje socijalno-medicinski problem. Zapravo, alkoholizam počinje da se smatra bolešću i da se tretira kao pojava koju valja lečiti. Uzima se u obzir i okruženje i ličnost zavisnika od alkohola.
Alkoholizam nije samo bolest pojedinca, već cele porodične grupe. U današnje vreme se ne vrši samo individualni tretman, već se smatra da je alkoholizam «bolest porodice». Porodična terapija je terapija izbora za zavisnike od alkohola, i veoma je korisno da svi članovi porodice budu uključeni u tretman. Od vitalnog je značaja da se promeni ceo porodični milje, odnosno sistem u kom zavisnik od alkohola obitava, jer je veoma česta pojava da članovi porodice (uglavnom nesvesno) podržavaju alkoholizam i otežavaju pozitivnu promenu kod zavisnika.
Upravo navedeno stanovište ljudi teško prihvataju, jer se do pedesetih godina prošlog veka porodica smatrala žrtvom zavisnika od alkohola. Zapravo, supruge zavisnika (s obzirom na to da su u bliskoj prošlosti uglavnom muškarci postajali alkoholičari) su bile te koje je okolina najviše žalila i na njih gledala kao na žrtve. Istini za volju, stanovište da je alkoholizam «bolest porodice» se u našoj sredini i dalje ne prihvata najbolje. Međutim, odbijanje odgovornosti može voditi samo još većim teškoćama. U najmanju ruku, član porodice koji ima problem s alkoholizmom, bi profitirao od podrške svojih najbližih.
Određenje hroničnog alkoholičara:
Hronični alkoholičar je osoba koja prekomerno konzumira alkholna pića, a njena zavisnost od alkohola je tolika da pokazuje duševne poremećaje – gubitak kontrole, amneziju, delirijum tremens (posebno halucinatorno stanje koje dugogodišnji alkoholičari ponekada dožive) ili takve manifestacije koje ukazuju na oštećenje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnos s drugim ljudima i socijalne i ekonomske probleme.
Jelinek razlikuje pet tipova alkoholičara:
1. α – alkoholičari (zavisnik iz psihičkih razloga) – uzima više alkohola nego što je uobičajeno u njegovoj sredini, ali nikada ne gubi kontrolu, može da prestane kad god poželi
2. β – alkoholičar – prekomerno pije i ima niz telesnih oštećenja (jetra, periferni nervni sistem), ali nije ni fizički, niti psihički zavistan, i može prestati da konzumira alkohol snagom sopstvene odluke
3. γ – alkoholičar – fizička zavisnost od alkohola i teškoće pri samostalnom prekidanju adikcije. Međutim, u ovu grupu spadaju ljudi koji mogu da apstiniraju i ne uzimaju alkohol po nekoliko dana ili nedelja.
4. δ – alkoholičar – psihička i fizička zavisnost s nizom oganskih poremećaja – nemoguća samostalna apstinencija
5. ε – alkoholičar – dipsomanskog tipa – fizički i psihički zavistan, ali s epizodana nepijenja. Ovaj vid alkoholizma može biti jedan od oblika samoubistva. U ovu grupu spadaju ljudi koji često i lako gube kontrolu pod dejstvom alkohola.
6. z – alkoholičar, pije retko ali i na najmanje količine alkohola reaguje patološki, agresivno i ugrožava sve oko sebe.
Postoje tri grupe teorija koje, iz različitih perspektiva, objašnjavaju uzroke alkoholizma:
1. biološke
2. psihološke
3. socijalne
Biološke teorije ukazuju na poremećaj metabolizma. Pretpostavka je da je alkoholičarima neophodno da uzimaju alkohol da bi funkcionisali. Smatra se da imaju izvesnu vrstu «fiziološke gladi» za alkoholom, nastale usled poremećaja rada metabolizma.
Psihološke teorije smatraju da postoje zajedničke osobine ličnosti hroničnih konzumenata alkohola. U te osobine ubrajamo:
– nisku toleranciju na frustracije
– nesposobnost da se podnese napetost
– narcizam (patološkog tipa)
– egzibicionizam (potreba za hvalisanjem koja, najverovatnije, izranja iz hroničnog osećanja postiđenosti i niže vrednosti)
Socijalne teorije smatraju da je uzrok alkoholizma vezan za socijalne promene poput siromaštva, naglog industrijskog razvoja, migracija stanovništva, i sličnih većih socio-kulturnih stresora. Socijalne teorije, zapravo, smatraju da se rasterećenje nagomilanog nezadovoljstva socijalnog porekla traži u alkoholu. Ekscesivnim pijenjem konzument uspeva da uspostavlja kontakt s drugom osobom i umanji (bar na kratko) stanje stresa.
Faze razvoja alkoholizma:
Alkoholizam ima svoj razvojni tok i potrebno je izvesno vreme da bi se došlo do hroničnog alkoholizma:
I faza – primarni kontakt – do primarnog kontakta s alkoholom najčešće dolazi u srednjoj adolescenciji.
II faza – eksperimentisanje – osobe se povremeno odaju piću, ali s granicom. Eksperimentišu i s alkoholom i sa svojim granicama. Često se ljudi zadovolje nakon izvesnog broja ovakvih eksperimenata i mnogi ne prelaze u sledeće faze.
III faza – integrisano pijenje – Alkohol je uklopljen u način života. Čovek se priključuje određenoj socijalnoj grupi, redovno odlazi u kafanu, ili različita mesta gde je konzumacija alkohola uobičajena pojava kako bi pio s društvom. Ipak, u ovoj fazi, osoba je i dalje sposobna da normalno izvršava svoje obaveze. Neki se na ovome zadrže.
IV faza – ekscesno pijenje – Osobe često i mnogo piju: kad ustanu, za vreme radnog vremena, u kući. Ne biraju ni mesto, niti količinu pijenja. Ovde je zavisnost očigledna i nedvosmisleno narušava socijalne odnose, kvalitet života i normalno funkcionisanje.
V faza – maligni alkoholizam – Alkohol postaje čoveku način života. On gubi posao, svi ga preziru, gubi porodicu. Ne može da živi bez alkohola, i ceo svoj svet organizuje oko sopstvene adikcije.
Terapija:
Težište terapije alkoholizma je pokušati doći do trajne i potpune apstinencije. Glavno «oružje» za pobedu bolesti i glavna garancija za uspeh u lečenju je volja osobe koja ima problem s alkoholom da se oslobodi svoje zavisnosti, njena saradnja s terapeutom i doslednost i disciplinovanost u održavanju postignutog uspeha. Zavisnost je sistemski proces, koji se odvija kroz sinhronizovane patološke interakcije bioloških i psihiloških karakteristika pojedinca i socijalnih elemenata u okruženju pojedinca, dakle ne samo u pojedincu. Iz tog razloga se danas smatra da je sistemska porodična terapija – terapija izbora za lečenje od alkoholizma. Terapijski programi odvikavanja uvek budu organizovani prema datom pojedincu, njegovim potrebama i uticaju na ostale članove porodice. Neizbežno se posmatra u kom intenzitetu je piće postalo problem i sastavni deo života i do koje mere primećena nefunkcionalnost utiče na buduću nefunkcionalnost porodice kao sistema. Individualni tretmani su, takođe, mogući, a ponekada i jedini mogući, budući da mnogi ljudi koji se hronično opijaju, nažalost izgube podršku bližnjih. U toj varijanti, psihosocijalnu podršku menja rad «jedan na jedan» s terapeutom, koji u razumevajućoj i podržavajućoj sredini pokušava da uvidi «šta zapravo alkohol znači klijentu» i «na koji način bi neka korisna alternativa mogla da ga zameni». U terapiji alkoholizma, kao i u terapiji bilo kog drugog problema, osnovno je razumeti čemu alkohol služi, koje negativne emocije «stišava» ili «maskira» ili koji elementi usled konzumacije alkohola imaju tendenciju eskalacije i proizvodnje euforije. Postupnim rasčlanjivanjem obrazaca utiremo put razumevanju svrhe pijenja i opijanja. Kada klijentu i terapeutu ta svrha postane jasna, prelazi se na sledeći, direktivniji i struktuiraniji korak. Taj korak podrazumeva zamenu cilja (alkoholisanog stanja) zdravijim i korisnijim, ali jednako poželjnim ciljem. Fokus je na odvikavanju, a za svako odvikavanje je potrebna vežba, upornost i rad. Često kažemo da je ponekada dovoljno da uvidimo volju za promenom, i da smo nakon toga već pola problema rešili. Put koji predstoji nakon iskazane želje i volje da se adikcija zameni konstruktivnijim životnim stilom, je put promene, na kom treba biti istrajan. Ta istrajnost je nešto što terapeut i klijent zajedničkim snagama postavljaju kao dogovor i cilj, i različitim tehnikama i terapijskim sredstvima rade na očuvanju rešenosti za odvikavanjem.
Povezane teme: